Предивно питање, има ли лепшег?
Када сам био школарац, распусте сам проводио код очеве баке у планинском селу Криви Вир, селу славном по својој историји, у Источној Србији… Стари горштаци су ме сваки пут док сам се играо по селу, одмеравали проницљиво, док су седели испред својих дворишта, или стајали наслоњени на штапове док су чували овце, или су се једноставно сунчали наваљени на капије, ограде и плотове, и упућивали ми ово исто питање…
Тако сам веома брзо морао да научим скраћене верзије породичних стабла, породичне надимке и девојачка презимена свих бака, и са једне и са друге стране, и из доњег краја села, и из горњег краја..
Данас, ни ја нисам много другачији, и кад год моја кћер помиње неког дечака који је показао интересовање за њу, питам је: „Чији је тај мали?“
Јер, што сам старији схватам да од генетског одређења које нам даје наша породица, нема спаса, тачније, од тога не можемо побећи…
Уосталом, када желимо да наш пас са педигреом има младе, не гледамо ли родослов другог пса и да ли је имао болести у породици или награђене примерке са такмичења?
А опет, када је реч о нашој сопственој деци, не понашамо се тако…
Сећате ли се филма „Кум“ Френсиса Форда Кополе, најбољи филм, највећег редитеља? На почетку филма, на свадби своје сестре Мајкл Корлеоне, кога је маестрално одглумио Ал Паћино, говори својој вереници Кејт, када говори о пословима своје породице, и о томе како његов отац преко Луке Брација, шаље понуду која не може да се одбије: Кејт, не брини, то нисам ја, то је моја породица. Изговара највећу лаж, уверен да говори истину. Јер притиснут околностима у којима мора да спасава свог оца, и на концу и ту своју породицу, постаје као и они, па чак и суровији…
Дакле, не може се повући дистинкција између себе и своје породице…
Или може, али је јако тешко и јако се ретко дешава…
Покушао сам да направим мали експеримент, да погледамо сви заједно, ко су били очеви наших најславнијих земљака, односно шта би они, као школарци одговарали на питање: Чији си ти мали?
Јован Јовановић Змај је био лекар и песник, син Павла Јовановића сенатора и градоначелника Новог Сада.
Иво Андрић је рођен у селу Долац крај Травника, Антун Андрић био је школски послужитељ…
Право име Ђуре Јакшића било је Георгије, а отац нашег знаменитог песника и сликара био је Дионисије, свештеник.
Петар Кочић, наш славни писац, рођен је у селу Стричићи у данашњој Републици Српској, од оца Јована, свештеника…
Отац Бранислава Нушића, српског писца и патриоте, који се први јавио као добровољац у тренутку када је Аустроугарска анектирала Босну, био је Цинцарин, трговац житом, Георгијас ал Нуша, мајка му је била Српкиња Љубица.
Отац Исидоре Секулић, прве жене чланице Краљеве српске академије, данас Српске академије наука и уметности, био је војно лице, варошки капетан у Мошорину код Титела.
Отац Стевана Сремца био је занатлија, кројач Аврам Сремац из Сенте, а порекло су водили из Рашке…
Тома Црњански, отац нашег навећег писца, био је општински бележник.
Јаков Јаша Јаковљевић, отац Мирјане Јаковљевић Мир-Јам, прве и највеће српске књижевнице, и Стевана Јаковљевића, писца, биолога и ректора Београдског универзитета био је државни чиновник, често премештан, пензију је дочекао као окружни начелник.
Димитрије Петковић, отац Владисава Петковића Диса, држао је кафану у Заблаћу, што само потврђује моју теорију да су деца кафеџија уствари најинтелигентији људи…
Димитрије Ракић, отац Милана Ракића, песника и дипломате, био је по занимању економиста, али и књижевник и политичар, на концу и министар финансија, родом из Мионице у Колубарском округу, али је Милан рођен у Београду, где је Димитрије био на служби.
Песник Војисав Илић био је син песника Јована Илића.
Војислав Илић Млађи био је син проте Јована Илића, који је службу започео у Ореовици, у Браничевској епархији, а касније је служио у Цркви Светог Марка у Београду, те је био и дворски свештеник и код Обреновића и код Крађорђевића.
Милош Веселиновић, отац писца Јанка Веселиновића, био је свештеник.
Ђуро Даничић, рођен је као Ђорђе Поповић и био је син новосадског свештеника Јована Поповића.
Радоје Домановић био је син сеоског свештеника у селу Овсиште код Крагујевца.
Отац Јоване Стерије Поповића, био је Стерија, Грк, трговац, а мајка му је била Српкиња, Јулијана, ћерка сликара Николе Нешковића.
Вид Ћопић је био официр у аустроугарској армији, борио се против Руса на Карапатима, и умро је као јако млад…
Петар Костић, отац Лазе Костића, био је војник, граничар.
Константин Пупин је био сељак, сточар, имао је десеторо деце, пет кћери и пет синова…
Као што сви знамо, Милутин Тесла био је православни свештеник, дакле Србин у Смиљану у Лици.
Димитрије Путник био је учитељ.
Иван Степановић био је сточар из села Кумодраж крај Београда.
Радован Мишић такође је био сељак, имао је тринаесторо деце од којих је Живојин био најмлађи.
Понекад помишљам шта би било са нама Србима и Србијом да су наши преци одлучивали да имају само једно или два детета, као наше генерације или генерације мојих родитеља, колико се славних Срба уопште не би ни родило.
Перут Бојовић био је земљорадник и имао је шесторо деце, пет синова и кћер.
Отац генерала Боже Јанковића, ослободиоца Косова из балканских ратова био је Милојко Јанковић, оданџија у Министарству финансија у Краљевини Србији.
Михаило Михаиловић, Дражин отац, био је писар Моравичког среза.
Отац Његове Светости, блажене успомене патријарха Павла, био је Стеван Окрајнов, радник. Отишао је да у Сједињене америчке државе, да ради, тамо се разболео, и вратио се, по сопственим речима, да кући да умре. Мајка патријарха Павла Ана се преудала, тако да Павле, Гојко Стојчевић, носи презиме по мајци.
Паја Јовановић, сликар, био је син Стевана Јовановића из Вршца, фотографа.
Урош Предић, сликар, син је проте Петра Предића, који је служио у Орловату, делу Зрењанина, у Банату.
Милутин Шумановић, отац Саве Шумановића био је шумарски инжењер из Винковаца.
Милан, отац Милутина Миланковића био је трговац и сељак, бавио се политиком у родном Даљу.
Отац Милеве Марић био је аустроугарски официр, Милош Марић.
Павле Панчић био је сељак, сточар, али је његов брат био архиђакон у Госпићу, те узима малог Јосифа код себе на школовање.
Михајло Петровић Алас, био је један од најзначајнијих српских математичара, професор и академик, отац му је био Никодим, професор Београдске богословије, а мајка Милица, кћи проте Новице Лазаревића.
Тодор Цвијић био је трговац.
Петар Принцип био је земљорадник и сточар.
Недељко Чабриновић, младобосанац, такође један од атентатора на Франца Фердинанда, био је син кафеџије, Васа Чабриновића.
Отац Јована Дерока, архитекте, који је градио Храм Светог Саве био је Евгеније Дерока, високи чиновник на железници…
Отац Момира Коруновића, кога су називали српски Гауди, архитекте, који је пројектовао палату Министарства поште, зграду Маршалата Краљевског двора, православну Цркву у Љубљани, стари епархијски дом у Пожаревцу, Цркву Ружицу на Калемегдану, гимназију у Сремској Митровици из 1930, био је прота Петар Коруновић, свештеник.
Отац Слободана Јовановића, који се налази на новчаници од 5000 динара, и сматра се једним од првих Срба који уопште носи име Слободан, ректор Београдског универзитета, најзначајнији српски правник, био је Владимир Јовановић члан Краљеве академије наука, министар финансија и идеолог либерала.
Што се тиче наших савременика, Вук Бећковић био је официр Војске Краљевине Југославије, Војисав Д. Пекић био је државни чиновник, Гојко Капор се бавио финансијама, и као финансијски стручњак, случајно се задесио у Сарајеву, где је упознао своју будућу супругу. Као официр резервног састава, рат проводи у заробљеништву. Милош Ерић био је земљорадник, Срђан Ђоковић био је професионални скијаш и тренер скијања и држао је пицерију на Копаонику.
Опростите ако сам прескочио некод од значајних и славних Срба, вероватно јесам, многе од њих, овде сам побројао само неке који су се мени чинили важним за тему о којој говорим. Чини се, на први поглед, да је нешто више пречана, односно Срба из Војводине, али што би рекао Црњански Андрићу: Колико је талената попут нас настрадало током албанске голготе и на Кајмакчалану и током пробоја Солунског фронта, док смо ми тога били поштеђени…
Такође, у страним западноевропским институтима и даље говоре о цивилизацијској разлици између њих и нас, загребачки писац Јерговић говори да је пуцањ у Франца Фердинанда био пуцањ у модерно и у напредак и да је суновратио Босну, учинивши је вечном периферијом Европе.
Чињенице нам говоре другачије: само је Београд имао више школа него цела Босна, у којој је током целокупне аустроугарске управе отворено само око 250 основних школа. Још, становништво је с намером држано у беди, образовној и материјалној, социјалној, политичкој, док је спахијски, беговски систем задржан, преко деведесет посто становништва није имало право ни на основно школско образовање. У Краљевини Србији је за то време отворено 1272 основне школе.
Славни Срби били су дакле, пре свега, деца, да се послужим еуфемизмом ситних интелектуалаца, пре свих свештеника и то веома често, сеоских свештеника, затим су ту деца учитеља, наставника, државних чиновника, трговаца или угоститеља, тачније друга генерација сељачке деце. У ствари, најчешће су унуци сељака, што показује да су довољне само две генерације да се створе врхунски научници и људи који ће променити свет. Наравно, има и оних који су директно деца сељака, што је још већи подвиг…
Данас, када је много лакше, и образовати се, и путовати, и учити језике, дужни смо да будемо верни следбеници великих идеја наших славних предака.
