Први део текста можете прочитати ОВДЕ.
Неколико је разлога због којих су се бољшевици још током револуције определили не само да „заиграју на карту” украјинског национализма, већ и да постану главни извођачи у социјалном инжењерингу формирања украјинске нације.
После извесних почетних недоумица бољшевике су у позицију патрона украјинског националистичког покрета неминовно довела програмска начела права нације на самоопредељење и „принцип главне опасности”. Овај принцип Лењин је први пут јасно формулисао 1914. године, а потом као програмско начело 1922. године.
Он је значио, према речима бољшевичког вође, да је „неопходно разликовати национализам нације која угњетава и национализам угњетене нације, национализам велике нације и национализам мале нације”. Речју Лењина, „у односу на други национализам ми припадници велике нације скоро смо увек у историјској пракси криви због бескрајне количине (почињеног) насиља”. (55)
И неке специфичне друштвено-политичке околности на територији Украјине биле су разлог да бољшевици врло рано пригрле украјински национализам. Становништво на територији Украјине је у социјалном погледу у огромној већини припадало сељаштву, а Лењин је сходно свом уверењу страховао да ће сељаштво својом стихијом угушити малобројну радничку класу и на тај начин спречити реализацију идеје диктатуре пролетеријата.
Зато је вођа бољшевика желео да на своју страну благовремено придобије украјинско сељаштво, играјући не само на карту земљишног питања, већ и на карту националног питања, а узимајући притом у обзир да је чак 93 одсто оних који су се према попису од 1897. године изјашњавали као Малоруси живело на селу. (56)
Украјински „Пијемонт“
Бољшевицима је кокетирање са украјинским национализмом и сепаратизмом у условима грађанског рата током 1919. и 1920. године служило као средство којим су слабили позицију свог главног противника на територији Украјине – белогардејаца под командом адмирала Дењикина, који су се залагали за рестаурације велике руске империје.
Тако је Лењин још 21. новембра 1919. године саветовао украјинске бољшевике да се с великом пажњом „односе према националистичким традицијама”, те да је неопходно да се „доследније поштује једнакост украјинског језика и културе”. Лењин је истовремено позивао бољшевике да „посебно пажљиво мотре на учитељски савез, удружења и ‘на сличне ситнобуржоаске организације‘ у Украјини”.
Све њих је према његовом мишљењу требало „ставити под посебни надзор”. На овакве Лењинове инструкције додатно светло баца чињеница, да је управо градска ситнобуржоаска интелигенција, углавном састављена од сеоских синова, и пре револуције чинила носећу осовину украјинског национализма. У Резолуцији ЦК бољшевичке партије о совјетској власти у Украјини од другог децембра 1919. истицало се: „Пошто се на наслеђу вишевековног угњетавања у заосталом делу украјинских маса примећују националистичке тенденције, чланови бољшевичке партије су обавезни да се према њима односе са великом толерантношћу и пажњом”.
Истовремено се у овом документу истицало како би украјински језик требало претворити у „оруђе комунистичког просвећивања радничких маса”. (57) Међу факторима који су утицали на московско бољшевичко вођство да врло рано присвоји украјински национализам као своју идеологију, Тери Мартин наводи и улогу украјинског националног питања у спољној политици бољшевика, нарочито након формирања СССР крајем 1922. године.
Пошто су после закључења Ришког уговора 1921. године велике територије некадашње Руске Империје насељене Белорусима и Малорусима припале Пољској, совјетске власти су због стратешког карактера ових територија у конфликту са буржоаским Западом нарочити значај придавали „привлачењу симпатија украјинског становништва Пољске”. С циљем прикључења ових територија СССР-у, совјетска Украјина се промовисала као „Пијемонт 20. века, од кога се очекује да постане центар уједињења (с почетка културног, а потом и политичког) подељеног украјинског народа Пољске, Чехословачке и Румуније”. У том духу је 1924. године главно гласило совјетске Украјине писало:
„Некада је Галиција била Пијемонт украјинске културе. А ево сада када се украјинска култура гуши у ‘културној’, ‘европској’ Пољској, њен центар се сасвим природно преместио у Украјинску СССР”. (58)
У независној УССР
Преузимајући од грађанских проукрајинских странака политику насилне украјинизације, бољшевици су са њеним спровођењем почели одмах након проглашења независне УССР у марту 1919. године. Иако је УССР формално била независна од марта 1919. до децембра 1922. године, основни правац политике украјинизације дефинисао је московски врх бољшевичке партије, пре свих Лењин и Стаљин. А они су под украјинизацијом подразумевали, поред територијалног проширења Украјине и „украјинизацију у области кадровске политике, образовања и културе”. (59)
Као последица става московског партијског врха о потреби проширења УССР, дошло је до припајања Слободске Украјине, Донбаса и Новорусије УССР, те последичног гашења Доњецко-Криворошке Републике противно вољи локалних бољшевика. (60)
Када су у питању културно-језички аспекти бољшевичке политике украјинизације у независној УССР, Всеукрајински централни извршни комитет је 21. фебруара 1920. године донео одлуку о обавези свих цивилних и војних органа да као службене језике равноправно користе украјински и великоруски језик, уз посебну напомену да је „било какво првенство великоруског језика недопустиво”. (61)
А у септембру исте године Савет народних комесара (влада) УССР донео је одлуку о увођењу украјинског језика у школе. Истовремено је било наложено да се у свим окружним (уезд) и губернијским градовима формирају за совјетске чиновнике вечерње школе за учење украјинског језика. Осим тога било је предвиђено да се у сваком губернијском граду издаје „најмање једна новина на украјинском језику. (62)
И поред предузетих мера, резултати бољшевичке политике украјинизације у независној УССР до краја 1922. године били су скромни. Тако је 1922. године основних школа на украјинском језику било тек 50 одсто, док је број средњих и виших школа са наставом на руском језику вишеструко био већи од школа на украјинском језику. У периоду од 1921. до 1922. године излазило је само између седам и десет новина на украјинском језику. (63)
Преузимајући од грађанских проукрајинских странака политику насилне украјинизације, бољшевици су са њеним спровођењем почели одмах након проглашења независне УССР
Различити су фактори утицали да украјинизација у УССР у овом периоду не буде нарочито успешна. Најпре у самој бољшевичкој партији Украјине број оних који су се 1922. године изјашњавали као Украјинци износио је тек неких 23 одсто. На то је свакако утицала чињеница да се првобитно упориште бољшевика налазило у индустријским градовима проруског Донбаса.
С тим у вези, Ј. В. Стаљин је на 10. конгресу бољшевичке партије, 1921. године, признао да „у градовима у Украјини још увек преовлађују руски елементи”, али је истовремено закључио да ће се „временом ти градови неминовно украјинизовати”. Важан фактор који је негативно утицао на политику украјинизације, био је анимозитет који је велики број бољшевика у Украјини имао према украјинизацији, јер их је она подсећала на буржоаске политичаре УНР и УД, какви су пре свих били Грушевски или Скоропадски. (64)
Украјинизација као облик „коренизације”
За реализацију политике насилне украјинизације у раној фази СССР пресудне су биле, речју Т. Мартина, резолуције о националном питању XII конгреса бољшевичке партије (РКП[б]) из априла 1923. године и специјалне конференције ЦК РКП[б] посвећене националном питању из јуна исте године. Ове резолуције, заједно са говорима у њихову подршку комесара за националности СССР Ј. В. Стаљина, биле су, по речима овог америчког истраживача, „бољшевички нормативни документи о националној политици” и „као такви остали су током целе стаљинске епохе”. (65)
На XII конгресу бољшевичке партије званично је проглашена политика која се популарно називала „национализацијом”, а још чешће „коренизацијом”, а подразумевала је да се на територијама федералних јединица или територијалних аутономија које припадају титулатурним неруским нацијама „протежирају локалне елите и коришћење локалних језика, државна подршка националној култури и економско уједначавање путем привилегованог спонзорисања територија неруских народа”. Сходно таквом свом садржају политика „коренизације” је на терену означавана речима „украјинизација”, „белорусизација” и сл. (66)
Радило се заправо о потпуној кадровској, образовној и културној етницизацији појединих федералних јединица и територијалних аутономија.
Према оцени Ј. Борисјонок главни иницијатор политике „коренизације” био је ондашњи народни комесар за националности Ј. В. Стаљин, који је основне правце политике „коренизације” дефинисао полазећи од оних обележја нације које је издвојио у својим теоретским расправама о националном питању.
По речима Т. Мартина, Лењин и Стаљин су нарочито инсистирали на субјективном дејству политике „коренизације”, „захваљујући којој је совјетска власт требало да постане ‘своја’, ‘блиска’, ‘народна’ и ‘разумљива’”. У конгресној резолуцији се истицало да ће захваљујући таквој политици „совјетска власт постати не само власт Руса, како је до тада било, већ и вишенационална, своја за сељаке разних угњетаваних националности”.
Речју Мартина, бољшевици су рачунали на то да ће „матерњи језик учинити совјетску власт разумљивом, локални кадрови, који знају ‘нарави, обичаје и начин живота’ локалног становништва помоћи ће да се совјетска власт доживи као своја, изворна, а не наметнута споља царском влашћу Руса”. (68)
Да је проглашавање политике „коренизације” значило да је бољшевичка партија преузела водећу улогу у послу формирања националне свести и националних установа код неруских нација и да ће се таква политика спроводити на штету (велико)руске нације, јасно се видело из излагања Г. Е. Зиновјева на XII конгресу партије:
„Ми смо пре свега дужни да одбацимо теорију ‘неутралности’. Ми не можемо да стојимо на гледишту ‘неутралности’… Ми смо дужни да помогнемо (неруском народу) да створи своју школу, дужни смо да му помогнемо да створи своју администрацију на матерњем језику… Комунисти (не смеју) да стоје по страни и да измишљају мудру реч ‘неутралност’”. (69)
Убрзавање процеса
По окончању XII конгреса одмах је при бољшевичкој партији Украјине формирана Комисија за национално питање и Специјална комисија за украјинизацију гранских синдиката, док је при Савету народних комесара (влада) Украјине формирана Централна свеукрајинска комисија за украјинизацију совјетског апарата.
Осим тога, бољшевичка партија Украјине је у складу са одлукама XII конгреса одмах упутила захтев украјинском комесаријату (министарству) просвете да у најкраћем року сачини план украјинизације државног и привредног апарата Украјине. С тим у вези, водећи национал-комунисти из Украјине, Х. Г. Раковски и Н. А. Скрипник, жалили су се да је у том тренутку у централном управном и привредном апарату Украјинаца било у најбољем случају петина, а неретко и десетина, док је у локалном апарату ситуација била нешто боља, али ни тамо број оних који су се изјашњавали као Украјинци није прелазио 50 одсто. (70)
У циљу спровођења политике „коренизације” власти украјинске федералне јединице су већ 1923. године донеле бројне декрете, који су предвиђали низ административних мера за принудну украјинизацију становништва. Тако се актом од првог августа 1923. године прописивало да ће украјински језик имати предност у службеној комуникацији, иако је на територији УССР руски језик и даље имао статус службеног језика.
Од лица која се буду запошљавала у државном апарату УССР тражило се да у року од шест месеци науче украјински језик, док су већ запослена лица то морала да учине у року од годину дана, у супротном претио им је отказ. Од 1926. године сви државни органи и државна трговачка и индустријска предузећа била су дужна да унутрашњу администрацију воде на украјинском језику. (71)
Сходно одлуци XII конгреса да бољшевичка партија кроз политику „коренизације” преузме водећу улогу у процесу образовања совјетских нација и њиховог националног идентитета, Савет народних комесара (влада) Украјине формирао је 1925. године државну комисију за састављање правописа украјинског језика, а 1928. године почела је званична примена новог правописа.
У складу са Стаљиновим упутством да мрежа вечерњих школа буде главни инструмент украјинизације, већ од 1925. године се у 78 одсто вечерњих школа изводила обука на украјинском језику. Уз вечерње школе, украјинизација наставе најбоље резултате је постигла у политичким школама, које су биле украјинизиране 60,7 одсто. Занимљиво је да је од укупног броја партијских школа у школској 1925/26. године у градским срединама тек 10 одсто било на украјинском језику, док их је у селима било 55 процената. Нешто другачије је било стање у редовним школама, па је тако школске 1925/26. године 51,9 посто средњих стручних школа у целој УССР одржавало наставу на украјинском језику. (72)
Од лица која се буду запошљавала у државном апарату УССР тражило се да у року од шест месеци науче украјински језик
Разлог за спорији прелазак редовног школства на украјински језик био је недостатак наставника и уџбеника украјинског језика. Ово питање је решено тако што је народни комесаријат просвете Украјине довео у УССР из Галиције под пољском влашћу велики број образованих емиграната украјинофила, нарочито у периоду од 1927. до 1933. године када је комесар за просвету био један од водећих украјинских национал-комуниста Н. А. Скрипник.
Међу повратницима је био и родоначелник идеологије украјинства Грушевски. У наредним годинама ове придошлице из Галиције ће уз подршку совјетских власти постати главни промотери радикалног украјинског национализма. (73)
Ако се пре почетка бољшевичке украјинизације „украјински национализам може окарактерисати као архаични, сељачки или повезан са галицијским месијанизмом, украјинизација (совјетска, прим. З. Ч) отворила је пут масовном национализму”. С тим у вези се примећује да је совјетска украјинизација из треће деценије 20. века не само поново мобилисала старе украјинофиле, какав је био Грушевски, већ је и анимирала „нову интелигенцију, не само хуманистичку, него и научно-техничку, која је прихватила идеју украјинске нације”. (74)
Резултати украјинизације
Бројне административне мере које су бољшевичке власти УССР донеле у периоду од 1923. до 1930. године у циљу принудне кадровске и језичке украјинизације дале су врло брзо резултат. Тако је, примера ради, у Политбироу ЦК бољшевичке партије Украјине 1924. године било 42,8 посто Украјинаца, а после само две године 66,6 одсто. Занимљиво је да је у влади УССР 1925. године било 36,3 одсто Украјинаца, али је само њих 23,9 одсто владало украјинским језиком. Пословна администрација се 1925. године водила у 25 посто државних установа и предузећа, а после само две године у 65 одсто.
Укупна издавачка делатност на украјинском језику 1927. године износила је 53,9, а 1931. године 76,9 одсто. Језичка украјинизација је довела до потпуне маргинализације другог службеног језика на територији УССР — руског, па је, следствено томе, 1930. године било укупно 14 430 основних школа на украјинском и тек 1 504 на руском језику. Исте године на територији УССР издавале су се само четири новине на руском језику, и то по једна у Одеси, Стаљину (Доњецк), Маријупољу и Луганску.
Истовремено је убрзано растао и број Украјинаца међу студентима, али и међу научним радницима. Тако је 1928. године било 54 одсто студената који су се изјашњавали као Украјинци, да би тај проценат после само две година порастао на 70 посто. Број научних радника који су се изјашњавали као Украјинци 1925. године износио је 28 одсто, а 1929. године тај број је нарастао на 45,9 одсто. (75)
Повећање учешћа Украјинаца у студентској популацији на рачун Руса и Јевреја, сведочи, према Ј. Борисјонок, и о промењеном социјалном саставу студентске омладине, јер је „уместо интелигенције и грађанства, који су у већини говорили руски, дошла радничка и сеоска омладина”, а у овој последњој је убедљиво највише било оних који су се на попису у царској Русији изјашњавали према критеријуму говора као Малоруси. (76)
Национални састав студената по појединим универзитетским центрима јасно показује да резултати административне (насилне) украјинизације нису били исти у свим регионима УССР и на свим високошколским установама. Тако је 1929. године на Кијевском политехничком институту институту било 45 одсто студената који су се изјашњавали као Украјинци, док их је на Кијевском институту народног образовања било 69 одсто.
Исте године на Каменц-Подољском институту народног образовања међу студентима било је 80 одсто Украјинаца, на Одеском институту народног образовања 41 посто, на Харковском политехничком факултету 37 одсто, а на Дњепропетровском државном универзитету 50 процената. (77)
Украјинизација, као отеловљење политике „коренизације”, на територији УССР подразумевала је не само изградњу и промоцију кључних идентитетских обележја совјетске украјинске нације, већ сходно ставу XII конгреса РКП[б], и истовремену легитимну дискриминацију на територији УССР Великоруса и уопште становништва коме је матерњи језик био руски.
Принудни и дискриминаторски карактер совјетске политике украјинизације најбоље се види из података који показују, да је, примера ради, у Одеси 1925. године, у јеку кампање наметања украјинског језика као службеног и приоритетног, од 7 000 радника градских органа и установа само њих 260 добро знало овај језик, а да је њих 530 имало задовољавајуће знање. (78)
„Динамика развитка“
О вештачком и принудном карактеру језичке украјинизације јасно сведочи податак да, примера ради, у Артјомовску (Бахмут) у Донбасу чак 39,5 одсто запослених није прошло проверу знања украјинског језика, а да је у Стаљинском округу (Доњецки округ) међу службеницима који су спроводили политику украјинизације само њих шест одсто знало украјински језик, мада је на попису од 1926. године у овом округу било евидентирано 53 одсто националних Украјинаца, а у самом граду Доњецку 26,1 одсто.
И поред очигледне доминације у Донбасу становништва коме је руски језик био матерњи, на почетку 1932. године број школа на украјинском језику у Донбасу достигао је 78,6 одсто, док је мешовитих украјинско-руских било тек 9,3 посто. (79)
Званична партијска политика „коренизације” довела је до отворене дискриминације руског становништва у УССР не само у погледу личног права на образовање и културу на матерњем језику, већ и у погледу колективних националних права. Наиме, политика „коренизације” је предвиђала заштиту права националних мањина, тако што би се на територијама које су већински насељевале поједине мањине организовала школска настава и издавале новине на језику те националне мањине. Сходно томе на територији УССР већ од 1924. године почели су да се оснивају посебни сеоски, градски и рејонски савети: немачки, пољски, бугарски, јеврејски, али не и руски.
Како примећује Ј. Борисјонок, „партијско руководство је схватало да ако се Русима у градовима да право на формирање националних савета, онда ће Харков и Одеса званично постати градови са руским саветима”. Наиме, према подацима пописа становништва од 1926. године и поред принудне украјинизације у Харкову се тек 38,3 одсто становника изјаснило као Украјинци, а у Одеси само четири посто.
Иако је резолуцијом Политбироа ЦК КП[б]У из 1927. године руски народ званично признат националном мањином на територији Украјине, руководство украјинске филијале бољшевичке партије је сматрало важним да истакне да признавање права руској националној мањини на образовање на матерњем језику „ни у ком случају не може да служи као покриће за покушај да се руској култури у Украјини обезбеди владајућа позиција, коју је имала у царизму”.
У истом партијском документу посебно се наглашавало, да ће поједине градове са неукрајинском већином „динамика социјалног развитка неминовно довести до украјинизације, по примеру аналогних процеса измене националног карактера градова у складу са националним карактером већине становништва државе у Чешкој, Мађарској, Летонији и другим државама”. (80)
Применом програмског принципа „највеће опасности”, бољшевици су једино руску нацију лишили права на сопствену федералну јединицу
Подаци из Одесе и Донбаса показују, међутим, да врхушка УССР није чекала окончање „динамике социјалног развитка”, него је предузимала бројне мере у циљу измене етничке структуре појединих доминантно руских градова тако што је насељавала углавном сеоско становништво из Галиције или са простора тзв. Деснообалне Украјине. (81)
Не само да је украјински језик свуда по партијској директиви потискивао руски и уз државну подршку улазио у области знања у којима га раније није било, него је и припадност украјинској нацији „постала важан услов за успешну каријеру”. (82) С тим у вези, подаци које је навео Б. Н. Миронов, јасно показују да је у свим совјетским федералним јединицама, а нарочито у Украјини, „дерусификација руковођења постала друго лице коренизације”. (83) То је било једно од значајних средстава притиска у процесу конверзије Руса у Украјинце.
Закључак
Вођено макијавелизмом у политици и гајећи мржњу према царској Русији и свему (велико)руском, бољшевичко вођство је у условима светског рата и револуције искористило право нација на самоопредељење како би придобили на своју страну што више присталица и лакше освојили власт.
Следствено томе, бољшевици не само да нису покушали да зауставе процес територијалне дезинтеграције руске државе који је започео под слабим и неспособним режимом фебруарске Привремене владе, већ су тај процес убрзали промоцијом права на самоопредељење и истовремено су успели да га на највећем делу територије бивше царске Русије у периоду од 1919. до 1922. године ставе под своју контролу (изузев Прибалтика, Финске и Пољске).
Тако је СССР створен крајем 1922. године удруживањем четири независне државе совјетског типа, које су бољшевици образовали претходних година коришћењем права нација на самоопредељење и истовременим кокетирањем са локалним сепаратизмима.
Бољшевици су нову федералну државу образовали методом агрегације и притом су је дефинисали као слободан савез слободних неруских нација, од којих је свака имала своју федералну јединицу било у оквиру СССР или федералне РСФСР. Применом програмског принципа „највеће опасности”, бољшевици су једино руску нацију лишили права на сопствену федералну јединицу.
Почев од XII конгреса бољшевичке партије из 1923. године бољшевици прелазе у нову фазу решења националног питања у СССР, тако што званично проглашавају политику „коренизације” федералних јединица. То је значило да се на територијама федералних јединица успоставља потпуна кадровска, језичка и културна доминација титулатурне неруске нације. Истовремено, кроз политику „коренизације” бољшевичка партија преузима на себе водећу улогу у формирању националних идентитета совјетских нација, нарочито неисторијских, каква је била украјинска нација.
Украјинизација, као вид „коренизације”, својим резултатима јасно показује да је и ова фаза, као и претходна, у реализацији бољшевичке националне политике била пре свега уперена против (велико)руске нације. Захваљујући совјетској украјинизацији из треће деценије 20. века формиран је посебан украјински идентитет, а украјински сепаратистички национални покрет је од маргиналног и фолклорно-архаичног са примесама галицијског месијанизма захваљујући бољшевичкој „коренизацији” постао масован јавни покрет са сопственим интелектуалним и политичко-партијским вођством.
Совјетска држава се почетком деведесетих година 20. века разбила управо по границама и идентитетима које оставила у наслеђе рана бољшевичка национална политика, оличена пре свега у политици „коренизације”. Нове антируске елите у независним државама насталим на територији бившег СССР наследници су првих „коренизованих” национал-комунистичких елита, што се најбоље види у доследном неговању у националној политици Лењиновог принципа „највеће опасности” који неизоставно упућује на „великоруски национализам и империјализам”.
КРАЈ.
Чланак је објављен у Зборнику радова са научног скупа „Русија у совјетској епохи: друштво и књижевност“, Андрићев институт, уредници едиције С. Антонић и М. Ломпар, гл. уредник Е. Кустурица, Вишеград, 2023.
УПУТНИЦЕ:
55. Према Т. Мартину, Лењин и Стаљин су се још 1922. године разишли управо на програмском принципу „главне опасности”, пошто је Стаљин сматрао, имајући у виду однос грузијског национализма према Осетима и Абхазима, да може итекако да буде опасан и национализам неруских нација. Т. Мартин, Империя „положительной деятельности”: Нация и национализм в СССР 1923—1939, 18—19; Е. Борисёнок, Русские в УССР в периоду коренизации 1920—1930-х гг, 33.
56. А. К. Дегтярёв, Политика украинизации советского государства 20-х годов XX века в контексте современной общественно—политической ситуации, Наука. Искусство. Культура, Выпуск 2 (18), 2018, 111.
57. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 33—34, 57—58; В. А. Матвеев, Украинский кризис 2014 года: ретроспективное измерение (особености исторической кодификации восточнославянской этнической среде юге Российской империи и ее проявление в новейшую эпоху), 218.
58. Т. Мартин, Империя „положительной деятельности”: Нация и национализм в СССР 1923—1939, 21.
59. А. К. Дегтярёв, Политика украинизации советского государства 20-х годов XX века в контексте современной общественно— политической ситуации, 111.
60. Савет одбране РСФСР донео је фебруара 1919. године одлуку следеће садржине: „Замолити друга Стаљина да се кроз Биро ЦК спроведе укидање Криводонбаса”. В. В. Груздев, Д. А. Бабичев, Н. А. Бабичева, История самоопределения народа Донбасса. Опыт Донецко—Криворожской Советской Республики, 151; В. А. Матвеев, Украинский кризис 2014 года: ретроспективное измерение (особености исторической кодификации восточнославянской этнической среде юге Российской империи и ее проявление в новейшую эпоху), 253—259; А. К. Дегтярёв, Политика украинизации советского государства 20-х годов XX века в контексте современной общественно—политической ситуации, 111,
61. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации,
62. Исто,
63. Исто,
64. Исто, 51—54, 65, 66,
65. Т. Мартин, Империя „положительной деятельности”: Нация и национализм в СССР 1923—1939, 21—22.
66. А. А. Воронович, Противоречивые истории советского многонационального государства: некоторые проблемы советской национальной политики в современной зарубежной историографии, 370; Т. Мартин, Империя „положительной деятельности”: Нация и национализм в СССР 1923—1939, 23.
67. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации,
68. Т. Мартин, Империя „положительной деятельности”: Нация и национализм в СССР 1923—1939, 24.
69. Т. Мартин, Империя „положительной деятельности”: Нация и национализм в СССР 1923—1939, 29—30; А. А. Воронович, Противоречивые истории советского многонационального государства: некоторые проблемы советской национальной политики в современной зарубежной историографии, 370; Е. Борисёнок, Русские в УССР в периоду коренизации 1920—1930-х гг,
70. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 106,
71. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 107—
72. Н. А. Осипов, Политика украинизации в 1920—1930-ее гг. на примере Юго—Востока Украины, 124—125; Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 109—110.
73. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации,
74. А. К. Дегтярёв, Политика украинизации советского государства 20-х годов XX века в контексте современной общественно— политической ситуации, 113.
75. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 109—111; Н. А. Осипов, Политика украинизации в 1920—1930-ее гг. на примере Юго—Востока Украины, 123—125; Е. Борисёнок, Русские в УССР в периоду коренизации 1920—1930-х гг,
76. Е. Борисёнок, Феномен советской украинизации, 111; В. А. Матвеев, Украинский кризис 2014 года: ретроспективное измерение (особености исторической кодификации восточнославянской этнической среде юге Российской империи и ее проявление в новейшую эпоху), 271.
77. Н. А. Осипов, Политика украинизации в 1920—1930-ее гг. на примере Юго—Востока Украины, 126
78. В. Савченко, Проблемы первой компании коренизации украинизации на Юге УССР (1923—1930 гг.), Журнал российских и восточноевропейских исторических исследований, № 1(5), 2014,
79. Н. А. Осипов, Политика украинизации в 1920—1930-ее гг. на примере Юго—Востока Украины, 127.
80. Е. Борисёнок, Русские в УССР в периоду коренизации 1920— 1930-х гг, 36, 39; Н. А. Осипов, Политика украинизации в 1920— 1930—ее гг. на примере Юго—Востока Украины, 122; В. Савченко, Проблемы первой компании коренизации украинизации на Юге УССР (1923—1930 гг.),
81. В. Савченко, Проблемы первой компании коренизации украинизации на Юге УССР (1923—1930 гг.), 20; Н. А. Осипов, Политика украинизации в 1920—1930-ее гг. на примере Юго—Востока Украины,
82. Н. А. Осипов, Политика украинизации в 1920—1930-ее гг. на примере Юго—Востока Украины, 37.
83. Б. Н. Миронов, Дерусификация управления в СССР,
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
