Двадесет пет година ћутања институција, системског игнорисања и некажњеног насиља — толико траје борба више од 30 српских породица из села Мироче и Гојбуља да поврате имовину која им је, према њиховим тврдњама, насилно одузета, уништена и експлоатисана од стране једне албанске породице, која им је заузела око 230 хектара српске имовине – куће, њиве, пашњаке, воћњаке и шуме
Упркос десетинама пријава, ургенција и обраћања косовским институцијама, међународним мисијама и дипломатским представницима, њихов случај ни данас није покренут са мртве тачке.
У новом, петом по реду отвореном писму, власници апелују међународне представнике, али и Канцеларију за КиМ, да им изађу у сусрет. Уједно траже од ЕУЛЕX-а, ОЕБС-а и УНМИК-а, амбасада земаља Квинте, као и виших нивоа власти у Приштини да оформе радни тим, обиђу село Мироче и лично се увере у стање на терену.
„Дајте да већ једном, људски и одговорно, приступимо тумачењу и третирању овог изузетно комплексног проблема. Остарели смо и оболели овако прогнани и беспомоћни, па разумите да немамо времена више ни за чије празне приче“, поручују.
Пише: Душко Миленковић
Отворено писмо представницима власти и међународним институцијама у Приштини – хоће ли после 25 година по први пут наш проблем назвати правим именом и почети да решавају на коректан начин?
По пети пут се обраћамо јавности у рубрици „Грађани пишу“ портала КоССев, са намером да скренемо пажњу јавности на нашу немоћ да уопште покренемо решавање заједничког, јединственог и изузетно комплексног проблема, чак и на наше прилике. Као и до сада, обраћање ће бити засновано на чињеницама, без њихових пренаглашавања или прикривања који би читаоцу могли да створе погрешну слику о настанку и постојању нашег заједничког проблема.
У циљу исказивања јасне и поуздане ситуације у којој се налазимо, у првом делу ћемо исказати СУШТИНУ проблема, а у другом делу ОБРАЗЛОЖЕЊЕ у три сегмента.
Суштина проблема
Проблем је последица националне нетрпељивости и насилништва једне албанске породице према српској популацији. Траје од 2000. године, а огледа се у протеривању Срба и отимању, уништавању и експлоатацији целокупне њихове имовине у расположивим физичким границама на терену. Све то уз знање полиције, суда и коришћење субвенције за пољопривреду за нашу земљу. Уништавање кућа и објеката домаћинстава вршено је систематски око 10 година, закључно са 2016. годином. Нанета је директна штета од преко два милиона евра, а према свима нама начињено преко 50 тешких кривичних дела.
Како данас изгледа такорећи непостојеће село Мироче, а како је некада игледало погледајте овде и овде.
Досадашњи појединачни и заједнички напори власника имања нису ни започели решавање проблема, јер органи власти не желе да проблем тумаче и решавају сходно његовој природи и димензијама:
– локални органи власти напоре појединачних власника имања за решавање проблема третирају као сукоб између појединаца: власника Срба и узурпатора Албанца и то само за пар парцела обрадивих површина, игноришући проблем урушених кућа и објеката домаћинстава, сечених шума и воћњака,
– виши нивои власти оглашавали су се ненадлежним, а Државни тужилац Косова није нам још увек одговорио на предлог и две ургенције за кривично гоњење лица која су нам направила ову муку.
Почевши од 2022. године, четри пута достављали смо молбе за помоћ вишим инстанцама власти у Приштини, затим ОЕБС-у, ЕУЛЕX-у, УНМИК-у, амбасадама и дипломатским представништвима у Приштини и Београду и медијима у региону, али без икаквих резултата.
Ми више не знамо шта даље да радимо да би уопште иницирали решавање проблема. Коме још, како и колико пута треба да се обратимо? Нарочито смо обесхрабрени чињеницом да надлежно тужилаштво скоро 8 месеци није по службеној дужности покренуло одговарајуће поступке за проверу наших навода и достављених доказа о безуспешним напорима пред локалним и вишим нивоима власти.
Сада имамо ситуацију да су нам за решавање проблема везане и руке и очи, јер:
– ми смо већ предузели све расположиве кораке пред локалним и вишим органима власти да уопште иницирамо покретање решавања проблема, а ништа нисмо постигли због понашања полиције и суда,
– локални органи власти су законски формално окончали све покренуте судске поступке, доношењем решења и пресуда које власницима нису омогућила повраћај права власништва, док за потенцијалне нове судске поступке траже доказе за које знају да их је немогуће добити,
– виши нивои власти се једноставно нису укључивали у решавање проблема.
Значи, наши напори су „замрзнути“ у самом старту, некоректним тумачењем и вођењем проблема од стране суда и полиције. Истовремено, виши нивои власти нису ни потврдили ни оспорили рад локалних нивоа власти. А време пролази, ми старимо, људи се обесхрабрују, а насилници и даље експлоатишу нашу имовину.
Хтели не хтели, власници имања једину наду полажу у рад међународних институција, пре свега ЕУЛЕX-а, ОЕБС-а и УНМИК-а. Просто, у питању је њихов ауторитет да се изборе да се наш проблем назове и решава на поштен начин. Наредних дана планирамо да им се по пети пут обратимо за помоћ, али овог пута са захтевом и њима и канцеларији за КиМ Републике Србије да покретање и решавање проблема прате заједно – сходно својим политичким мисијама.
После 25 година безуспешних напора, како другачије да поступамо него да позовемо све политичке актере да на терену провере наше наводе и доказе. Сигурни смо да ће се уверити да не лажемо, а називање проблема правим именом је велики преседан за ових 25 година. Јер то у суштини значи да је наш проблем последица јасног и промишљеног међунационалног конфликта који је имао за циљ прогањање српског становништва и уништавање њихове имовине. Ми не видимо други начин, већ да политички актери створе предуслове и сходно својим мисијама постојања прате начин и динамику решавања проблема од стране органа власти.
Из наведених разлога, акценат овог отвореног писма је следећи:
Обзиром да висе немамо шта да очекујемо од локалних и виших нивоа власти Косова, као и да смо већ реализовали све предлоге и савете међународних институција, да би уопште започели решавање нашег проблема за нашег живота, без икаквих лоших мисли или жеља, предлажемо следеће:
Господо представници ЕУЛЕX-а, ОЕБС-а и УНМИК-а, амбасада земаља КВИНТЕ, као и виших нивоа власти у Приштини, оформите радни тим да провери наше наводе и доказе. Одите на локацију потпуно уништеног села Мироче и уверите се у све што смо говорили. Нудимо сарадњу да проверите и наша искуства са органима власти. Дајте да већ једном, људски и одговорно, приступимо тумачењу и третирању овог изузетно комплексног проблема. Остарели смо и оболели овако прогнани и беспомоћни, па разумите да немамо времена више ни за чије празне приче. Научите нас коме и како да се обраћамо за помоћ због уништених домаћинстава од 2007 до 2016 године. Научите нас како да обезбедимо коректно поступање органа власти за покретање решавања проблема у његовој пуној величини (по први пут за ових 25 година), па до коректног и коначног окончања проблема.
Образложење проблема
Извор, природа и димензија проблема
Једна албанска породица из суседног албанског села Караче, почевши од 2000. године, је отела, уништила и до данас непрекидно експлоатише сву расположиву српску имовину од свих власника села Мироче и дела власника села Гојбуља-без изузетака било којег власника или парцеле и то:
-оштећено је свих 35 власника имања, на око 220 хектара имовине – домаћинства, земљишта и шуме. Од тога, око 200 хектара представља целокупни атар села Мироче, а око 20 хектара „присвојено“ је из атара села Гојбуља као „природан наставак“ квалитетне земље и шуме.
-свих 14 домаћинстава села Мироче уништено је у периоду од 2007-2016, без остатака на терену. Грађа из породичних кућа и помоћних објеката уграђена је у друге објекте – село Мироче више не постоји,
-уништени су воћњаци вађењем стабала из корена, затрпани су бунари, све шуме сечене су за продају огревног дрвета,
-преорене су све међе свих парцела свих власника имања ради укрупњавања до физичких граница – природних препрека на терену,
-изграђена је огромна фарма говеда вероватно од материјала наших порушених кућа, ради чије исхране се експлоатише наша имовина, а уз коришћење субвенција за пољопривреду од власти у Вучитрну и Приштини.
Ми те људе не познајемо, само знамо да су то наследници човека који је као Албанац, да би прехранио породицу, средином 80-тих година прошлог века запошљен као секретар основне школе у етички српском селу Гојбуља. Наш проблем није личне природе, већ је последица општег односа чланова те породице према Србима и њиховој имовини. Њима нису били битни имена власника, врста имовине или број домаћинстава и парцела, просто они су окупирали, уништили и својим потребама експлоатације претпочинили целокупну расположиву српску имовину у заокруженој целини.
Власници имања, због насилничког понашања чланова те породице и одсуства заштите органа власти, за ових 25 година ни једном нису смели да приђу својим имањима – па ни дан данас. Имена људи који су отели и уништили имовину сазнали су приликом вршења пријаве полицији и из покренутих судских поступака од стране тужиоца. За доказе о динамици и димензијама уништења имовине, власници једино могу да користе сателитске снимке по годинама и авио снимке катастра из Вучитрна.
Да постоје неједнаки аршини власти, власници имања уверили су се на примеру из ове године, када су неки чланови те породице ухапшени и судски гоњени због сукоба са другим Албанцима. Како другачије тумачити то, када знамо да за њихово насилништво над Србима никад нису ни опоменути.
Власници имања ни на који начин већ 25 година не могу да располажу приватном имовином: да је обрађују, дају у закуп или продају другим Албанцима због претњи те породице. Све то од настанка проблема познато је полицији и суду у Вучитрну.
Опште је познато да осим њих, други Албанци нису ни на који начин користили имовину власника имања. Значи чланови те породице су једини људи који су несметано и самовољно располагали са свих 220 хектара.
Уништавање имовине у тој мери могло је да уради неколико лица, годинама, системским приступом и уз помоћ потребне механизације. То говори о њиховој сигурности да неће бити терећени од стране органа власти, што се и потврдило до данас.
Све ове чињенице локални органи власти игноришу у потпуности већ 25 година.
Напори појединачних власника за решење проблема пред локалним органима власти
Од настанка проблема (2000. године), власници имања појединачно покушавали су да реше проблем пријавама у полицији (од које нису добијали писане доказе о извршеној пријави, нити о поступањима полиције, већ само усмене информације), обраћањем ХАБИТАТ и суду у Вучитрну.
Решења ХАБИТАТ никад нису заживела на терену, ни за једног власника имања иако им је редовно указивано да не мењају стање на терену.
Што се тиче судских поступака, многи власници годинама су водили судске поступке, а само их је неколико окончало, али узалуд. Добијене судске пресуде „за узурпацију“ такође нису промениле стање на терену, односно нису омогућиле власницима имања да могу да располажу приватном имовином: два власника су добила кривични поступак и окончали поступке медијације за узурпацију имања, а трећи власник је добио чак и решење Апелационог суда у Приштини којим се потврђује решење Основног суда у Митровици-огранак Вучитрн. Четвртом власнику одбијена је пријава јер на захтев тужиоца није могао да обезбеди сведоке – иако је опште познато да на Косову нико не сме да сведочи против насилника на суду.
Нарочито је карактеристичан случај јединог власника који је успео да, уз помоћ полиције и тужиоца (из деветог покушаја), обезбеди да се покрене кривична пријава за уништену кућу, објекте домаћинства и за уништену и експлоатисану имовину. Међутим, суд је оптужницом покренуо судски поступак само за обичну узурпацију земљишта, док је током читавог суђења потпуно игнорисао нове достављене доказе о проблему срушене куће и објеката домаћинстава почетком 2015. године, као и исечених воћњака и шума. Поступак је вођен 8 година и то само за узурпацију две мање парцеле, јер је само то признао један од чланова породице, да би коначно суд донео ослобађајућу пресуда и за те две парцеле.
Имајући све то у виду, власници имања уверили су се да појединачним приступом никако и никада не могу решити проблем. Разлог томе је што полиција и суд проблем не тумаче нити третирају на коректан начин, већ су увек имали некоректан, крајње поједностављен приступ по следећем:
-третирањем јединственог системског проблема као обичну узурпацију пољопривредних пацела, игноришући уништена домаћинства и воћњаке и сечене шуме, чиме су општи проблем масовног насилништва читавих имања преиначили и минимизирали у појединачни проблем између узурпатора и власника имања за пар парцела обрадивих површина,
-тражећи доказе од власника имања ко је, када и како експлоатисао имовину, игноришући чињеницу да ни један од 35 власника имања за ових 24 година није смео да обиђе имање из страха за живот и безбедност, не само свој већ и чланова своје породице.
Власници имања узалудно су годинама указивали полицији и суду следеће:
-да су појединачни власници имања само једни од жртава масовног отимања и уништавања укупне српске имовине, као и да су њихови појединачни проблеми директна и искључива последица системског дугогодишњег приступа уништавању српске имовине,
-да проблем треба тумачити и третирати према стварној природи и димензијама: као резултат општег понашања чланова те албанске породице према укупној српској имовини,
-да толику и такву штету није могло да направи једно или два лица, већ то више људи чини систематски и годинама, а материјал се преноси на друга места,
-да њихов проблем није случај узурпације и те људе, насилнике, не треба звати узурпаторима.
Полиција и суд никад нису желели да разматрају проблем уништених кућа и осталих објеката 14 домаћинстава, као ни сечених воћњака и шума, већ су своје радње усмеравали само за обрадиве парцеле и на тај начин проблем решавали као предмет обичне „узурпације“.
Суд тражи доказ од власника имања против чланова те породице иако зна да због насилничког понашања те породице ни један члан породице ни једног власника имања уназад 25 година није смео ни да обиђе своју имовину. Суд тражи и сведоке иако зна да ни то никад није било могуће обезбедити на Косову у поступцима за повраћај имовине Срба од насилника Албанаца.
Како би власници имања могли да имају поверење у органе власти, који у судском поступку изиђу на лице места у село Мироче а не желе да константују или уопште да разговарају где су нестале куће и остали објекти читавог села, да се не запитају где је село? Наравно, нису ни покушали да утврде где је домаћинство конкретног власника имања, као дело некада постојећег села.
Таквим приступом, насилници су унапред заштићени у односу на праву кривицу и штету коју су направили, а власници имања су доведени у ситуацију да су им сви напори унапред осуђени на неуспех. За то време насилници непрекидно и несметано експлоатишу нашу имовину и то уз коришћење субвенција за пољопривреду за нашу земљу.
Напори свих власника имања за решење проблема пред вишим органима власти у Приштини и међународним институцијама у Београду и Приштини
Обзиром да је постало јасно да појединачним обраћањима полицији и појединачним судским поступцима не могу решити проблем, а да се имања непрекидно експлоатишу више од 20 година, пре три године свих 34 власника имања објединили су напоре за решавање проблема у циљу приказивања стварне природе и димензије као полазне основе за правилно третирање и решавање проблема.
Четри пута је тражена помоћ за решавање проблема од виших инстанци власти у Приштини, ОЕБС-а, ЕУЛЕX-а, УНМИК-а и представника амбасада и дипломатских представништава у Приштини и Београду.
Власници имања редовно су наглашавали да имају само један циљ: да надлежни органи власти приморају насилнике да престану да праве проблем за продају имовине другим купцима Албанцима, првенствено јер из безбедносних разлога нико не сме да се врати да живи на очевини. Људи просто немају жељу ни поверење да живе у близини таквих насилника и то у условима потпуног одсутства полицијске и судске заштите. Други разлог је што су уназад 25 година формирали животе на другим локацијама.
Према усмерењима ОЕБС, ЕУЛЕX, УНМИК, остварена је комуникација и достављени потребни докази и додатне информације Министарству за повратак, Министарству администрације локалне самоуправе и Агенцији за упоређивање и верификацију имовине, које су закључиле да нису надлежне за решавање проблема те природе и димензије.
Таквим ставом, у суштини, потврђено је да проблем није типа власник – насилници, нити између власника и институције власти, нити је последица ратних дејстава. Коначно, вршена је интензивна и дужа сарадња са институцијом Омбудсман, која се напросто угасила а да није ни започето решавање проблема, за који се показало да је преобиман и прекомплексан за њих (огромна документција).
Треба нагласити да је од самог старта писаним ургенцијама указивано на крајње некоректан приступ ове институције, јер су достављену документацију посматрали као да потиче са територије са уређеним и функционалним инструментима власти уназад 25 година, што би значило ваљда да је проблем власника последица њихове лењости да користе те инстументе власти.
На пример, игнорисали су наводе власника да им полиција никад није давала писани доказ о њиховим пријавама, не верујући да је то пракса на терену. Али, попут полиције поступио је и сам Омбудсман, јер за више од 4/5 власника нису дали доказ да су примили њихову молбу за помоћ, односно нису дали образложење зашто су одбијени за разматрање. Тако да, исто као и полицији, власници имања немају доказ да су се за помоћ обраћали Омбудсману.
Коначно, уназад 8 месеци достављени су тужиоцу Косова предлог и две ургенције за кривично гоњење тих лица, али још увек није добијен одговор. Власници имања још увек очекују да ће органи тужилаштва ипак по службеној дужности проверити све њихове наводе на терену. Уверени су да би резултати рада тужилаштва обезбедили потребне и довољне доказе о природи и димензији проблема са аспекта целине, након чега ће појединачним власницима имања коначно бити могуће да решавају своје проблеме на коректан начин.
Конкретно, надају се и верују да је то једини начин да се насилници приморају да престану да праве проблем за продају имања другим купцима Албанцима, јер јасно је да безбедан живот на тој имовини више није могућ.
Податке о досадашњим заједничким напорима власника имања за решавање проблема можете преузети са Гоогле Дриве-а овде.
Ту се не налазе докази о конкретној комуникацији и преписка са поменутим вишим институцујама власти, коју можемо доставити само тужилаштву.
Након свих ових година, ставом и понашањем представника власти елиминисани су и угашени напори власника имања да уопште започну решавање проблема. Раније покренути судски поступци окончани су пресудама које власницима нису омогућиле да располажу имовином, односно једном ослобађајућом пресудом. Суд и полиција су незаинтересовани за проблем уништених свих домаћинстава села Мироче и ни једном нису ни покушали да утврде ко је то, када и како урадио. Просто, све то толеришу већ 25 година.
Евентуалне нове кривичне пријаве осуђене су на неуспех и због праксе да се од власника тражи доказ ко је, када и како уништио и експлоатисао њихову имовину. Значи, органи власти од случајних жртава масовних кривичних дела, који за 25 година нису смели да обиђу своја имања, траже доказе о кривици и кривцу, а потпуно игнорише чињенице да читаво село Мироче више не постоји на терену, да је огромна површина од око 220 хектара обједињена у један огроман ранч, да је то смишљено и рађено од стране већег броја људи и за целокупну српску имовину, као и да су конкретни власници само једни од 34 над којима су учињена та тешка кривична дела.
Из свега наведеног, власници имања једину наду за решавање проблема полажу у ОЕБС, ЕУЛЕX, УНМИК и очекују да ће те институције, сходно својим мисијама постојања, у контакту са вишим нивоима власти обезбедити коректно тумачење, процесуирање и решавање овог изузетно комплексног и обимног проблема.
