Однедавно сам започео ангажман на будимпештанском ЕмСиСи-ју, односно Колегијум Матије Корвина. Ради се о невероватно занимљивом систему који је покренут 2006, али је у доба Орбана (не само Виктора, већ и Балаша, нису у сродству) развијен у једно од најзанимљивијих и најпрестижнијих научно-истраживачких и едукативних места у Европи. Посебно за конзервативну страну академског живота, која је на Западу последњих деценија под снажним притиском и прогоном.
Будимпешта је стога за последњих десетак година постала прибежиште, Мека или азил за велики број озбиљних конзервативних научника са Запада који су или гостујући предавачи или запослени и ангажовани на неколико институција као што су Лудовика, Универзитет за државну администрацију, затим Институт Денјуб (Дунав), Универзитет Корвинус, Центар за фундаментална права (који организује европски Си-пек) и коначно ЕмСиСи.
Ова институција има 26 истраживачких центара и института, обухваћених у неколико школа, и делује у 17 градова, од чега су поред Будимпеште у игри још шест универзитетских центара: Мишколц, Сегедин, Дебрецин, Ђер, Печуј и Клуж у Трансилванији у Румунији. У осталим местима се ради са децом из средње и основне школе.
У питању је додатни, напредни систем образовања, које изабрана деца добијају уз своје основне просветне активности. Систем селекције је врло ригорозан, и тако Мађарска дугорочно подиже и школује своју елиту. Добије се врло практично и широко знање, чиме кандидати олакшавају себи улазак у дипломатију, државну управу, универзитете и разне друге водеће институције.
Први ангажман ми је био на испитима за пријем нове генерације. Свако спреми презентацију једног проблема из области међународних односа, након чега иде разговор, одбрана теме, објашњење планова, мотивације, визије итд. Има одличне деце, а нема старлета, купљених диплома и сличних појава.
Еволуција система
Но, сваки од центара, осим курсева за полазнике и разних студијских боравака, радионица, симулација догађаја итд, организује и конференције, округле столове, или предавања заиста водећих стручњака и научника из различитих области. И даље је доминација људи са Запада, али се види озбиљна сарадња са Кином (која такође у Будимпешти има свој озбиљан институт и труди се да уђе у разне облике академске сарадње са мађарским институцијама), и са другим деловима света .
За оне који су радознали и нађу време, то је непроцењива прилика да чују низ нових истраживања, да разговарају са тим људима и да остваре контакте за убудуће.
Будимпешта је за последњих десетак година постала прибежиште за велики број озбиљних конзервативних научника
Управо у прошли четвртак сам био на изванредној конференцији о савременим везама тероризма и организованог криминала. Ово је невероватно занимљиво подручје са врло важним политичким, па и геополитичким последицама.
Тематика се пружала од детаљне анализе финансијске и политичке сарадње ових група, преко њихове еволуције у доба дигитализације, до питања имиџа и имитације поступака и, коначно, покушаја ових група да своју моћ капитализују у квази политичке и квазидржавне творевине. Од мноштва екстремно занимљивог материјала издвојио сам неколико момената које заиста вреди поделити са читаоцима Новог Стандарда.
На конференцији коју је организовао Центар за миграције ЕмСиСи-ја учествовала је озбиљна међународна екипа експерата за питања тероризма. Причу је отворио Колин Кларк из америчког Суфан центра, који се фокусирао на еволуцију оба система и посебно њихових међусобних односа: изузетно важно питање је одрживост стандардне типологије и посебно утицај дигитализације на све ово. Једна од хипотеза је да дигитализација и огромне могућности које интернет, апликације и ВИ отварају чине групама посао лакшим јер имају мању потребу за умрежавањем и ангажовањем туђих капацитета.
Друго занимљиво питање је значај паравојних и парадржавних група попут Вагнера у доба новог потенцијалног хладног рата. Евидентно је да ће државе све више користити тзв. ”аутсорсинг”, посебно за опасне и контроверзне послове, попут оног што Вагнер ради у Африци.
У дискусији смо наравно подсетили да то нису Руси измислили, већ да су преузели амерички модел са МПРИ и сличним групацијама пензионисаних, а умрежених официра. Пошто се управо дан раније Ел Шара руковао са Трампом, логично се поставило питање ко, како и када одлучује да дојучерашња терористичка група попут УЧК или Ал Нусре, постане легитимни политички представник државе, односно владар.
Дигитализација је пре свега помињана због питања веза, оглашавања и промоције, а најпре због протока новца. Крипто валуте су рај за организовани криминал, али и за терористе. Највише се користе за сакупљање и чување новца који једном треба да се употреби за неке сврхе. Једнако га користе и терористи, и криминалци, и корумпирани политичари. Тиме се озбиљно бави Вилијам Вицек са Колеџа Св. Андреја који је показивао механизме којима државе покушавају да уводе неки ред у интернет хаос и да прате токове новца.
Квази-државе
Тим Вилсон и Дијего Муро, са истог колеџа, дали су два врло занимљива примера (ИРА и ЕТА) у којима су две терористичке организације са политичким мотивима покушавале да граде квази-државне системе на просторима које су фактички стављале под своју контролу.
Овај побуњенички систем власти укључивао је и алтернативне системе суђења, спровођења кривичне политике, опорезивања, сузбијања наркоманије, кажњавања силовања итд. Све то док је и даље оперисао регуларни британски и шпански систем са законитим институцијама. Ово је јако занимљива комбинација легитимитета, тероризма, револуционарне правде и алтернативног правосуђа и полиције, те политичких амбиција.
Овај модел, приметио сам, све више личи на системе који се успостављају по ”ноу-го” зонама широм европских градова у којима је муслиманска имиграција почела да ствара паралелене системе. Негде постоје и праве граничне патроле, чекпоинти, покушаји алтернативног опорезивања и царињења и сл.
Иначе политички терористи имају свој посебан систем економије који укључује „моралну“ економију, односно отмице, утеривање и рекетирање, пљачке и сл. Сајмон Коти са Универзитета у Кенту био је укључен у 12 компаративих студија случаја о деловању терористичких структура и дао нам је опис дешавања на Тринидаду и Тобагу који је, уз косовско-метохијски простор имао највећи број регрута за ИСИС по глави становника у свету.
Добили смо невероватно занимљиву причу о томе како је једна џамија постала озбиљан идеолошки и регрутни центар, где су половина регрута биле младе жене и где је око 30 процената регрута имало озбиљну криминалну позадину. Он је посебно указао на поткултурну фасцинацију широм света јавним обезглављивањима и клањима које су исламски терористи снимали и дистрибуирали преко друштвених мрежа. Тиме су били фасцинирани чак и бели сурпематисти у Америци за које су исламисти најважнији непријатељи. Но, у практичном смислу највећи утицај је био на мексичке картеле који су увели ту праксу као начин застрашивања након што су видели да то раде џихадисти на Блиском истоку. У САД је то једина емитовала телевизија на шпанском коју гледају етнички Мексиканци.
Евидентно је да ће државе све више користити тзв. ”аутсорсинг”, посебно за опасне и контроверзне послове, попут оног што Вагнер ради у Африци
Џесика Вон која води амерички центар за студије миграција пратила је сарадњу Хезболаха и венецуеланске мафије. Облици сарадње укључују прање пара, трговину нелегалним супстанцама и оружјем, размену информација и пракси итд. Од латино картела издвојила је две групе. Једна је Трен де Арагва, управо венецуеланска група коју и држава користи за обрачун са дисидентима и супротним групама у САД, а друга је чувена МС13, односно Мара Салватруче, настала за потребу одбране људи из Салвадора у САД.
У међувремену се трансформисала у бруталну холдинг компанију која само у САД има око 10.000 војника и показује озбиљне политичке амбиције у матичном Ел Салвадору. Трампова администрација је обе групе прогласила терористичким, но води се велика битка са либералним судијама које спречавају овај важан корак у редефинисању статуса оваквих група у заиста терористичке, јер су и по снази и по методама одавно превазишле ниво класичне мафије са ограниченим амбицијама и мрежама.
Алтернативна структура
На крају су била два изванредна илустративна предавања о Африци. Виктор Маршаи је говорио о караван-тероризму у земљама Сахела и све израженијим настојањима ових криминално-терористичких група да се понашају као неформалне државе на територијама које контролишу.
Омар Махмуд је дао детаљан преглед како тo изгледа у случају Ал Шабаба у Сомалији. По општим оценама управо Африка је постала центар глобалног џихада у последњих десетак година са низом врло организованих група, пре свега у црној Африци.
Ал Шабаб има под својом управом између пола милиона и милион људи. Изузетно су ригидни у поштовању исламских правила, сузбијају дрогу, криминал и сваку врсту неморалног понашања које није у складу са исламским учењем. Нпр. за кретање кроз земљу постоје два пута од којих један контролишу они, а други регуларна држава. Огромна већина путника бира њихов пут јер се плати само једном и онда са том потврдом путујете без икаквих проблема даље. Код регуларне, корумпиране власти на путу ће вас рекетирати већи број неповезаних актера.
Ал Шабаб је изградио одличну информативну и логистичку службу, па тачно зна ко шта увози у земљу и кога колико рекетирати да би могао да плати, а и да настави свој посао.
У разговору са Кларком, Вилсоном и италијанком Летицијом Паоли која предаје у Лувену, сазнао сам да се врло пажљиво прате и дешавања на Балкану, а пре свега чињеница да у систему нове власти Сирије делује читава бригада са Космета под називом Џемат Албана.
Могућност да се виде овакве ствари и да се доведу овакви људи настала је као последица чињенице коју је Орбанова структура рано схватила, да је тешко или немогуће брзо размрдати или променити старе универзитете у које је Сорошева структура идеолошке корупције дебело упловила, и да стога мора да се прави алтернативна, динамична, истински слободна структура која ће градити практично, иновативно и заиста савремено проблемско образовање.
Тако су настали и ЕмСиСи и Лудовика нпр, правећи модел рада који би једног дана полако могли да усвоје и остали. Дакле створене су реално боље и динамичније институције, а не горе и примитивније на којима би могли лако да купите диплому.
И никоме није пало на памет да отвара неакредитоване, шатро испоставе страних универзитета које би функционисале као НВО и опет продавале диплому хиљадама странаца.
Миша Ђурковић је директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин Колегијума. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 19.05.2025)
