Покрет за одбрану Косова и Метохије

Патријарх Павле: Нашем народу неће кренути на боље док год се на костима српских жртава буде играо фудбал

После Божића 1941. године, младић по имену Гојко мобилисан је у санитет док је на помолу био рат који ће доћи у Југославију три месеца касније.

27-годишњи Гојко Стојчевић капитулацију земље ће дочекати у близини Вишеграда, одакле ће пешке стићи до Сарајева.

Иако је 8 година раније ослобођен служења војног рока због неухрањености, учествоваће у крвавом рату одакле ће се вратити у своје родне Кућанице, где затиче срушену родну кућу коју је направио његов отац Стеван, после привременог рада у Америци. Мајка Ана му се у међувремену преудала и на трећем порођају умрла.

Чим је видео шта раде усташе у његовом родном селу, успео је да побегне у Срем и да се даље пребаци за Београд где ће на грађевини радити најтеже физичке послове.

У Београду Гојко среће свог најбољег пријатеља Светозара Милошевића, оца Слободана Милошевића. Њих двојица су две године раније заједно апсолвирали на Богословији у Београду.

Светозар, желећи да спасе тешког рада свог најбољег пријатеља, моли јеромонаха Јелисеја Поповића за помоћ. У пролеће 1942. године јеромонах Јелисеј одводи Гојка у манастир Свете Тројице под Овчаром на опоравак.

Некако баш у то време Гојков рођени брат Душан гине у бици на Сирачу код Ораховице.

Гојко је у манастиру осећао прохујале векове и своје претке, константно се молећи за све настрадале у крвавом рату. Након опоравка, у Бањи Ковиљачи постаје вероучитељ и васпитач у дому за српску децу избеглу из Босне пред усташким ножем.

Једном приликом дечак који се купао у хладној Дрини почео је да се дави. Гојко је запливао и извукао га из воде. Ипак, толико је назебео да је зарадио туберкулозу и нису му давали више од 3 месеца живота.

Један дан на манастир ударише Бугари, верни помоћници нацистичког окупатора. Претресоше цело братство и код Гојка нађоше блок са записаним молитвама. Бугарски подофицир га оптужи да су то неке четничке шифре, те га са још двојицом младих монаха крвнички претукоше. Батине су биле толике да је млади монах Теофин убрзо полудео и умро.

Из Бање Ковиљаче, Гојко одлази у манастир Вујан код Чачка као искушеник. Због туберкулозе било му је забрањено да обедује са братијом.

Онда одједном, без икаквог лека, Гојко доживи чудотворно исцелење те се замонаши у манастиру Благовештењу и доби монашко име Павле.

Како је рат био завршен, Павле пожеле да се чује са јеромонахом Јелисејом који га је спасио сигурне смрти у Београду. Павле тада сазна да су Јелисеја одмах по завршетку рата убили комунисти, јер се залагао за веронауку у школама.

Његово тело завршило је у масовној гробници која се налази испод стадиона ЈНА, ФК Партизан. Партизани су након Другог светског рата побили десетине хиљада неистомишљеника, махом Срба.

Већина њихових тела никада нису пронађена а завршавала су углавном у темељима стадиона који су се одмах после Другог светског рата градили и послужили су комунистима као масовне гробнице.

Јаме безданице прво су копане испод стадиона ЈНА, затим ФК Обилић, стадион Графичара на Сењаку исто је направљен на масовној гробници као и стадион крај Мораве Борца из Чачка лежи на костима српских жртава.

Почетком 60-тих година приводили су се крају радови на стадиону Црвене Звезде, популарној Маракани.

И у темеље овог стадиона ударене су кости комунистичких жртава које су тада убијане, или су кости премештане и закопаване.

Гробари, навијачи Партизана, данас имају песму која каже ,,Да се сруши Маракана да нађемо Ђенерала“, асоцирајући да је Ђенерал Дража Михаиловић касније закопан испод Маракане.

Мада, ситуација и са друге стране Топчидерског брда није ништа боља.

Од 1949. до 1955. године отац Павле се подвизава у манастиру Рачи, покрај Дрине на планини Тари. Ту обавља најразличитија послушања, између осталих и воденичарско.

Живело се у то време тешко, под сталним притисцима и прогонима комуниста.

Једне вечери су отац Јулијан и отац Павле одведени у просторију УДБЕ у Бајину Башту и били целу ноћ саслушавани због окупљања ђака у манастиру и учења веронауке.

Видевши да братство не посустаје, комунисти реше да на други начин растуре манастир, те подигну порез са 75 на 350 000 динара.

Братство је тих година ропски радило и гладовало како би само порез држави плаћало.

Са монахом Павлом у манастиру Рачи собу је делио и десетогодишњи дечак Митар Росић избеглица из Мркоњић Града у данашњој Републици Српској.

Касније ће овај дечак постати отац Авакум, кога ће лично патријарх Павле 1992. године послати у Сарајево да у ратним околностима Србима духовно руководи.

Када је 1957. године изабран за епископа рашко-призренског, отац Павле је био на постдипломским студијима у Атини одакле се јавио и Светом владики Николају у Америку, те му писао да је манастир Рача под притиском комуниста спао на само седам ђака.

Боравак у Грчкој отац Павле је искористио да оде на Свету Гору, где је на Васкрс 1957. године доживео да му патријарх јерусалимски у оквиру нарочите службе опере ноге. То је било извесно предказање његовог будућег служења као патријарха Српске Цркве.

По повратку из Грчке већ је био епископ рашко-призренски, и од тада, па у наредна три десетлећа, његов подвиг био је непрекидна стража над српским народом на Косову и Метохији.

Било је то у најтеже време и тражило је трпљење великих невоља, није могао да прође улицама Призрена а да га шиптарска деца не гађају камењем и јајима, и вичу ,,поп на коноп“.

Једном прилике владика Павле је кренуо у пошту да преда писмо. Док је чекао у реду, један шиптар га је с леђа ударио у главу и узео му камилавку. Павле је тихо прокоментарисао ,,мора да су вам такви били и ђедови.”

Писмо које је владика Павле слао било је за његовог најбољег друга, Светозара Милошевића. На њега никад неће добити одговор, јер су га комунисти убили 1962. године. Светозар се након рата вратио у родну Црну Гору и у Бијелом Пољу предавао руски језик. Јавно се декларисао као велики Србин и русофил, што је после сукоба Тита и Стаљина био смртни грех у Југославији. Агенти УДБЕ су га убили, а његова смрт је проглашена као самоубиство.

У наредним годинама владика Павле ће са прве линије фронта гледати како Титова комунистичка машинерија прождире српски народ. Из Албаније Тито досељава преко 300 000 Албанаца и даје им српске куће, имања и благо.

Истовремено, на Косово забрањује повратак преко 200 000 Срба.

Још 1943. године на заседању Авноја, Тито је ударио границе нове Југославије.

Хрватску је попут жвакаће гуме развукао Јадранском обалом до бококоторског залива.

Свим републикама је дао јасне границе, а само је Србија остала недефинисана са две аутономне покрајине, што значи да ће бити онолика колико преостане територије кад се сви други намире.

На престо СПЦ Павле је дошао 1990. године. Патријарх је био у најтежим временима, ратовима, страдањима и погромима српског народа.

Годину дана након што је изабран за патријарха, посетио је Јасеновац и служио литургију за Србе страдале у усташком геноциду.

  1. године, у сред ратног вихора, посетио је Бањалуку и освештао темеље саборног храма Христа Спаситеља у центру овога града.

Током бомбардовања Србије 1999. године, држао је литургију у Пећкој Патријаршији, а током погрома Срба на Косову 2004. године држао је литургију у храму Светог Саве пред више од 100 000 душа.

Био је највећи путник међу српским првојерарсима после Светог Саве. Обишао је све континенте и све епархије Српске Цркве.

Патријарх Павле је један од последњих монаха старе епохе, оне која је прегрмела Други светски рат и деценије страдања под комунизмом. Мало је фалило да и његове кости заврше у некој масовној гробници, али Бог га је оставио да живи и преживи, да прича и да нам исприча.

Упокојио се у Господу 2009. године у Београду, у 95. години овоземаљског живота.

У Призренској Богословији његовом руком остало је записано:

,,Нашем народу неће кренути на боље док год се на костима српских жртава буде играо фудбал.”

 

Извор: перасикирица.блог