(Промоција монографије „Старина Призрена“ у Крипти Храма Светог Саве, 17.март 2017. године)
Ујутро осамнаестог, био је четвртак седамнаести, и још је трајао тај погром, био је напад на Чаглавицу, на излазу из Приштине, напад на Бијело Поље код Пећи, и горео је Девич. Нису нас пустили да прођемо из Митровице даље, али смо успели да дођемо до једног америчкога полицајца – то су били полицајци Уједињених нација (а не ови које су довели овај Еулекс, који су сарадници Шиптара. Како је дошао Еулекс, зло се погоршало. Тобоже Европска полиција. А ови Уједињених нација су били бољи). И успели смо да са тим америчким полицајцем, црнцом шофером и једним пратећим џипом са четири наоружана Американца, да одемо у Девич. Пробали смо и у Митровици дошли у додир са пољским свештеником при Француској војсци. Тај нас је слагао како је у Девичу све мирно и како су сестре евакуисане. А шта је било? Французи су имали готов камион са церадом, и сестре су покупили на силу, убацили у камион, а сестре нису хтеле да иду из Девича, са мати Анастасијом, јер су долазиле одоздо из села, маса младих Шиптара. Ниједан метак у ваздух нису испалили, него су покупили сестре, и отишли, и оставили Манастир, а они су онда навалили, палили, пљачкали… И кад смо успели, један Србин, пријатељ тог Американца, а дао нам је апарат са 200 могућих снимака, новинар наш Ракочевић, отишли смо у Девич, недеља већ, поподне предвече, тамо још се дими, гори, срушен Престо у Цркви, разбијена плоча на гробу Светога Јоаникија Девичкога, сви конаци запаљени а Шиптари краду ли краду, колима секу около шуму, возе… И ушли смо благодарећи честитости тога полицајца америчкога. Ја сам знао једнога који је био из Вашингтона у Грачаници, такође нам је помагао, и један официр који је био у Гњиланима, командант логора и који се после убио, не знам зашто, католик Саливен. А ови су стигли, кад смо стигли на улазу у Девич, није било Француза, никога није било, а пуши се све, и кола с доњу и горњу страну Девича носе. Овај је полицајац стао па је окренуо, а био је наш игуман Михаило, сада Арханђелски, па су нам била затамњена задња стакла, па су уназад ишли, а ови наоружани полицајци су ишли за гумама, јер не знамо шта ће нас срести. У том је пристигао неки џип, тражећи да уђу и они: „Ми смо из председништва Приштине“. Овај им је рекао да изађу и да дигну руке на џип и да не мрдају. Кад су они почели да се буне он је репетирао. Тако су они… И после су отишли. А ми смо ушли и направили 200 снимака. Најтужније је било да је горео Свети Престо, који су они срушили, и горела ватра у Цркви и разваљен Свети гроб Светог Јоаникија. Наснимали смо колико смо могли позади иза Цркве гробље, где је мученичке велике мати Параскеве порушен гроб, и њене наследнице Ефимије.
Кад смо стигли у Митровицу, одмах је игуман Михаило успео, са овим новинаром, да пошаље снимке. Тај Пољак се више није појавио, а дознали смо да су сестре биле истоварене, доле код Бошњачке махале, онај доњи мост у Митровици, али ипак у Северној, и онда смо ишли да их одатле – ту је била кантина војничка – да их преведемо горе у Соколицу, јер су хтели да и њих иселе из Соколице. Макарија игуманија је била у болници, али успели смо да их задржимо, јер то би био за Митровицу пораз, почео би народ да бежи, кад се сели Соколица. Артемије мученик је био изгубљен. А овај Пољак се није појавио. Појавио се сутрадан један други, не знам да ли је свештеник католички, и донео нам извесне лобање. У Манастиру, у зиду, било је склоњено неколико лобања жутих ко злато, и онда смо пустили те фотографије, тако да је виђено шта је урађено са Девичом.
После, је л’ беше трећи дан смо с тобом, направили круг до Пећи, Призрена и у Липљан, где је био страшан прогон Срба. Ми смо набројали 28 убијених, изгорео је човек у Косову пољу и још… Је л’ било неких последица после тога? Данас се извинио тај вајни криминалац, а председник Косова да га је стид за 17. март. А шта је урадио од тада? Бојим се – и опростите што ћу рећи на темељима Храма Светог Саве; овде је спаљен од Синан-паше Свети Сава, тога који је срушио Арханђеле Душанове, и има и данас над прозорима се виде крстови Синан-пашине џамије – да кажем са овим оваквим односом унесрећене Србије према Косову, не дај Боже да очекујемо неки нови погром. Ништа не раде осим прича. И ова деца што су певала, помињу војнике. Требали би да певамо Косовску песму: „Јечам жњела Косовка девојка, да се војска на Косово врати“. Али, има Бога.
Било је потресно то, али је народ опстао. И најважније је од свега да нам народ опстане. Не бих хтео даље да говорим, јер имам незгодан језик. Народ је наш, нажалост, препуштен тамо. Рекао сам на сајму, био је сведок Његова Светост: Зашто канцеларија за Косово и Метохију? Зар није Министарство? А било је раније. Не заслужује? И… Шта даље да говорим? Треба да их посећујемо. То је од свега најважније. Има овде људи. Један од њих је наш отац Радивоје, који је отишао на Косово да служи, па је принуђен да његова покојна супруга Татијана не добије нервни слом. Побацила је дете у тим невољама кад су њега покушали да киднапују у Приштини, близу цркве Светог Николе, која је тада спаљена као што знате, и толике друге.
Да се молимо Богу, да их посећујемо, да им помажемо. Овде има избеглица. Да ли је ту наша Јеца Великинац? Дете коме су у Призрену са пет година Шиптари пиштољ наслонили на чело, па смо је после извели. И сад је ту, хвала Богу, завршила медицину, већ девојче. Да помогнемо те људе, да помогнемо ово што је са великом храброшћу и одлучношћу Теодосије учинио. Богословија је оживела… Има 70, већ је шеста година. И ја од тада називам Призрен галаксијом. Није то ни град, није ни држава, то је галаксија, оче Радиче, галаксија цела. Има он традицију стару, али има и храбрости. Нека им Господ помогне и Свети Архиепископ и Свети владари које је описао наш Данило. Има Данило Призренац у Бањској и толико још других Призренаца, али има и Косоваца.
Она несрећа Кушнер је хтео мене да назове Косовар. Ја кажем: „Господине Кушнер, немојте ме деградирати, нисам Косовар, него Косовац“. Косовари су ови који не знају како се зове и шта значи. Они зову Косова. То не значи ништа. То је Косово поље. Они косови који даноноћно, нарочито дању, певају, кликћу, веселе се по оном дрвећу у Грачаници. Као што исто то само и ноћу у лаври Светог Сергија, целу ноћ су косови. И то је слика и сличност Грачанице и Лавре Светога Сергија, Свете Тројице.
Да посећујемо тај народ, да их тешимо, и Ваша Светости, биће, надам се – ми смо већ унели ово ново издање Задужбина Косова, које је 1200 страна, прво је било 800 па оно енглеско 1008, а сада 1000 – да се Новомученик Харитон, монах из Куршумлије, који није хтео да напусти Призрен: „Нећу да идем у Милошевићеву Србију“. И растргнут је на улицама 14. јуна 1999. године, и отац Стефан јеромонах, из Будисаваца, из Метоха Пећких, да уђу у календар. То су наши нови Новомученици. Ми смо их урадили већ, и Харитон је главоносац као Свети Лазар. Да тај народ посећујемо, да тај народ помажемо, да ту, рецимо, чудесну кухињу Мајке Југовића, коју води попадија са њеном децом… И хвала Богу. Имамо шест кухиња које хране 2000. Од њих је бар пар стотина Шиптара. Јадни, и они су несрећни. Да их помажемо, да их не заборавимо. И што је главно да Косово носимо у срцу! Нећу те заборавити, Косово моје, да буде заборављена десница моја ако те заборавим, Метохијо моја!
