Морална и демографска обнова српског народа и борба за правну државу у Србији, Црној Гори и Републици Српској су данас најважнији национални циљеви
Након девет година вођења интервјуа и писања есеја, у својеврсној потрази за одговором на српско питање, путешествије затварам разговарајући са проф. др Зораном Чворовићем, професором који има широко поље дјеловања и огромно знање неопходно за разматрање положаја српског народа у цјелини. Свакако не случајно, трагалаштво за многим одговорима из српске историје, културе, српске језичке заједнице, права, политике и геополитике почињем и завршавам борбом и животним удесом ђенерала Михаиловића.
Какав је значај обиљежавања операције „Халијард“? Да ли она вјерно изражава културу сјећања као плод историјске свијести о значају ЈВуО и ђенерала Михаиловића?
– У вези са овим Вашим питањем морам најпре да се укратко осврнем на значај културе сећања. Обнова културе сећања је важан сегмент сваке националне политике, пошто снага националног идентитета умногоме зависи од тога колико је код сваког припадника једног народа очувана непрекинута нит целовитог националног историјског сећања. Посредством живе културе сећања сваки појединац себе укорењује у националну заједницу и тако се један народ заиста показује као органска заједница умрлих, живих и будућих поколења.
Неретко се дешава да култура сећања буде злоупотребљена у дневнополитичке и идеолошке сврхе и тада она, по правилу, раздире и дели уместо да повезује и јача једну националну заједницу. Да је култура сећања постала предмет дневнополитичке манипулације уочава се по томе што се уместо целовите и самим тим веродостојне представе одређеног историјског догађаја или личности пропагира редукована представа догађаја или личности.
На таквој редукованој историјској представи може да се формира само парцијална идеолошка, а не интегрална национална свест, па тако добијамо „историјску свест“ која је у функцији националних деоба и омраза. Није случајно што данас велики број Срба има негативан и потцењивачки однос према значају историјског сећања и историје као науке. Таква побуна против „историјског“ није ништа друго него подсвесна колективна реакција на кошмар вишедеценијске идеолошке злоупотребе културе сећања од стране комунистичког режима.
С обзиром на такво негативно наслеђе, чини ми се да и актуелна обнова историјског сећања на операцију „Халијард“, иако је сама по себи историјски праведна и национално неопходна, носи већ видљиве ризике дневнополитичке злоупотребе. Бројни су узроци таквих ризика. Као прво, обнова сећања на операцију „Халијард“ великим делом је иницирана са стране, а није, нажалост, дошла као аутентични плод зреле српске историјске свести о потреби враћања Југословенске војске у отаџбини и ђенерала Михаиловића у њен главни ток.
Пошто су САД, преко амбасаде у Београду и Фондације „Халијард“, преузеле главну улогу у обнови сећања на акцију спасавања савезничких пилота од стране ЈВуО и изградњи меморијалног комплекса у Прањанима подно Равне горе, Американци по свему судећи диктирају обим у коме ће се васпоставити историјска свест Срба о овој операцији, а тиме и о улози ЈВуО, као што дефинишу и пропагандне циљеве који треба да се остваре обновом културе сећања на операцију „Халијард“.
Можете ли прокоментарисати изјаве званичника поводом обиљежавања јубилеја?
– У изјавама америчких и домаћих званичника које већ две године уназад прате обележавање јубилеја у Прањанима, а које у ери доминације масовних, пре свега визуелних медија пресудно утичу на обликовање колективне историјске свести, понављају се следећа општа места: као главни актери операције „Халијард“, са српске стране, означавају се „српски сељаци“ или уопштено „српски народ“, па се с тим у вези операција „Халијард“ наводи као пример блискости и „братства по оружју“ Срба и Американаца. И на томе се углавном завршава обнова сећања на операцију „Халијард“.
С којим циљем обнова сјећања иде у том правцу?
– То је сасвим довољно из угла америчког интереса, који је опредељен следећим координатама: 1) потреба Беле куће да после српско-америчког сукоба из деведесетих година промени имиџ САД и Американаца у српском народу; 2) јасна представа америчких планера да не могу да обнове српско-америчке везе на догађајима из југословенске културе сећања, пошто више нема Југославије као политичке заједнице, већ на догађајима из српске културе сећања; 3) намера америчких планера да у борби са Русијом за контролу Балкана стекну пропагандно-културолошки супериорнију позицију тако што ће руској „мекој моћи“ препустити да на српском културном простору промовише догађаје из анахроне и пропагандно импотентне југословенске културе сећања – барем је тако доживљавају младе генерације Срба које нису оптерећене било каквим југословенским искуством. Тиме ће се Русија у свести младих Срба неповратно поистоветити са антисрпским Брозовим режимом, за чији су долазак, а нарочито опстанак на власти, много више „заслужни“ Англосаксонци од Руса.
Оно што је довољно за САД када је у питању обнова сећања на улогу ЈВуО у Другом светском рату ни приближно не одговара интересима српске националне политике. На селективно изабраним крхотинама повести не може да се изгради интегрална историјска свест српског народа. Спасавање англоамеричких пилота нису организовали никакви сељаци, већ регуларна војска краљевске владе из Лондона, једине међународно признате владе све до 7. марта 1945. године када су намесници под притиском званичног Лондона дали мандат за састав владе Брозу. Та антифашистичка регуларна војска имала је свог команданта, који је у једном периоду био министар војни владе у Лондону – ђенерала Михаиловића. То су чињенице које се у процесу обнове и деидеологизације српске културе сећања морају истакнути у први план.
Како у постојећим политичким околностима васпоставити цјеловиту историјску представу о улози ђенерала Михаиловића?
– Не може се у српској колективној свести васпоставити целовита историјска представа о улози ђенерала Михаиловића и његове војске ако се у јавности инсистира само на чињеници да је ЈВуО, односно равногорски покрет, један од два српска антифашистичка покрета. Равногорски покрет је током Другог светског рата био једини носилац српске државне и националне идеје у оквиру тадашњег званичног југословенског политичког и државноправног оквира. Управо је тако доживљавао, и у стварном и у симболичном смислу, ђенерала Михаиловића велики Слободан Јовановић, што се јасно види из емигрантских записа и разговора које је приредио његов секретар Коста Ст. Павловић.
Читав каснији ток југословенске драме, а нарочито њен расплет почетком деведесетих година прошлог века, дали су за право Слободану Јовановићу, показавши да је партизански покрет, мада у биолошком смислу углавном српски, у политичком смислу био инструмент за остварење циљева хрватске националне политике, а на ширем идеолошком плану заправо реализатор русофобске идеологије аустрославизма. Једном речју, Срби морају да бране, с једне стране, тезу да су имали два, у биолошком смислу, антифашистичка покрета – партизански и равногорски, али да је само равногорски у политичком смислу био српски. Само са таквом историјски тачном представом Срби могу превазићи садашњи шизофрени расцеп који постоји у њиховој свести када је у питању Други светски рат, а из кога проистичу други облици националне шизофрене свести као што су дуални идентитети југо-српски, србо-црногорски, војвођанерски.
При томе, обнова целовите историјске свести о Другом светском рату не сме да се претвори ни у апологију равногорског покрета. Равногорски покрет је у политичком смислу био настављач међуратне српске политике, па су у њему дошле до изражаја све оне политичке, идеолошке и моралне бољке, мане и заблуде од којих су патиле српске партије у међуратном периоду. Српска национална политика се после биолошке катаклизме Првог светског рата и заробљавања у југословенски државни оквир, који јој се 1918. године већински причињавао као васкрс Душановог царства, напросто „демобилисала“, како је то истицао Слободан Јовановић.
Док је у Кнежевини и Краљевини Србији борба за ослобођење и уједињење српства, као и труд на изградњи државних институција и правног поретка, давао партијској борби виши смисао, у југословенској краљевини се партијска борба српских странака, остајући без тог вишег циља, великим делом претворила у голу борбу за власт. Тако је међуратна српска политика изгубила ону моралну, идејну и кадровску виталност која је, и поред свих њених мана, одликовала политику странака у Краљевини Србији пре 1914. године. Таква „демобилисана“ српска национална политика се у периоду од 1941. до 1945. године сударила са антисрпским политикама, које су се претходних двадесет година налазиле у стању сталне мобилизације и идеолошког и кадровског спремања за рат са Србима и српском државном идејом.
Насупрот предратне „демобилисане“ и партијски поцепане српске националне политике, која је пред рат почела да се сабира око Српског културног клуба, а током рата око ђенерала Михаиловића и ЈВуО, налазили су се комунисти и Хрвати, и једни и други са високим степеном унутрашње кохезије. Тако је током Другог светског рата постојала стална координација три хрватска политичка блока, чије су се врхушке налазиле у оквирима три зараћена ратна табора – Павелић са нацистима, Шутеј и Крњевић преко владе у Лондону међу западним савезницима и Броз у совјетском табору.
На којим позицијама је српска политика дочекала 1941. годину?
– Српска политика не само да је 1941. годину дочекала национално „демобилисана“ и политички подељена, већ и без истинског иностраног савезника, који би у међународној арени заступао српске националне и државне интересе. Неке од кључних дипломатских победа Србија је током 19. века остварила старањем православног руског цара – пре свега међународно признање српске аутономне кнежевине од 1812. и 1830. године. После Фебруарске револуције 1917. Србија и српска политика остале су без свог природног заштитника и постале предмет манипулација, злоупотреба и поткусуривања западних лажних савезника. Ђенерал Михаиловић и равногорски покрет на најтрагичнији начин показују колико је за православне Србе опасно искључиво ослањање на западне државе. Притом, ни Дража ни влада у Лондону нису могли значајно да промене такву своју позицију.
Имајући све то у виду, политички, а с њима ни војни резултати Равногорског покрета током Другог светског рата нису реално могли бити бољи. Резултати Другог светског рата показују да је обрачун са Равногорским покретом био заправо обрачун са последњим заточницима државних, правних и политичких традиција Краљевине Србије. Зато је 1945. година била освета мртве Аустроугарске Србији за 1918. У име црно-жуте монархије освету су обавили Лондон и комунистичка интернационала са седиштем у Москви. Зато је био у праву познати енглески историчар Џ. П. Тејлор када је Броза назвао последњим Хабзбургом. Гледано из тог угла, позиција српских комуниста у Брозовом табору није се много разликовала од позиције оних Срба који су ратовали у Мачви и Подрињу у редовима Аустроугарске.
Како тумачите говор историчара Чедомира Антића, у помену код Краљеве чесме, да је дупло више људи страдало у Србији 1944. године него од Нијемаца у вријеме устанка 1941. године?
– Чедомир Антић је прави доказ да ће руско неразумевање Другог светског рата међу Србима, посебно у Шумадији, омогућити Англосаксонцима да преузму контролу над српском националном политиком. Иначе, на овом скупу су били многи часни Срби, као Срђан Цветковић. Москва је у својеврсној апорији што се тиче српског питања и то даје предност нашим непријатељима… Позиција је тешка. Уз то, морају се узети и српске регионалне разлике, које уопште нису мале.
Срби су логорашки народ – преживјели смо геноцид и у Првом свјетском рату, и у Другом свјетском рату и у посљедњем рату. Да ли може свијест о геноциду да одигра улогу помирења међу Србима? Ако се вратимо на проблематику идеологије, можемо ли уопште говорити о српској идеологији у 20. вијеку ако је комунизам био у ствари концептуални вирус (Грамши) „убачен“ у православни род? Како уопште доћи до српског културног обрасца ако се већ у 19. вијеку са Вуковим додјељивањем српског језика Хрватима стварају претпоставке за југославизам, који ће се показати фаталним за српске националне интересе?
– ЈВуО представља наставак државне политике не само Краљевине Југославије већ и Краљевине Србије, тачније србијанске политичке традиције, која је у 19. веку формирана под западним утицајем. Нису ли и руска држава и политика од 18. века још више реципирали западне политичке традиције? Комунистички покрет код нас, у политичком смислу, био је настављач хрватског државног концепта, што се видело по уређењу ФНРЈ према Уставу од 1946. године, који у погледу федералног уређења представља копију хрватског Уставног нацрта из 1921. године. Броз се обрачунао са србијанским државним традицијама да би се тако обрачунао са српством. Јер је српство у новом веку, када је у питању државна традиција, оваплоћено у Србији. Црна Гора је херојска Спарта, али је у 19. веку без озбиљне правне свести и државних традиција.
Што се тиче улоге Вука, сагласан сам са Вашим ставом. Као што су преко Вука узели језик, преко несрећног Александровог концепта зашли су политички у српске земље, узимајући преко Сељачко-демократске коалиције из 1932. године Србе пречане под своје супротстављајући их србијанским странкама. Преко Вука су направили језик, а посредством Југославије хрватску политичку нацију и државност (Бановина Хрватска), а онда су комунисти само реализовали тај концепт кроз СР Хрватску.
Зато Туђман у предговору Радићевих списа тврди како је КП Хрватске наставио са реализацијом програма Стјепана Радића, а у ЗАВНОХ-у су руководеће позиције заузели челници ХСС. И код нас и код Руса комунизам је био форма за наставак аустријско-ватиканског продора на Исток. Оно што је Аустрија радила у Галицији, наставили су комунисти, као што су у Југославији наставили са аустријском политиком стварања босанског идентитета. Зато енглески историчар Џ. П. Тејлор каже за Броза да је „последњи Хабзбург“.
Стаљин и његов тим направили су прекретницу: од наметнутог интернационалног модела направили су концепт који је одржив и способан да поврати националну свијест и борбу, а Срби су добили „посљедњег Хабзбурга“ који се обрачунао са српством и русофилима. На који начин је Тито постао реализатор циљева међуратне хрватске политике на темељу идеологије аустрославизма и да ли је дошло вријеме да се „Србија одрекне Јосипа Броза Тита“ (Кустурица)?
– Броз није само помогао, речју Веселина Ђуретића, „франковачком Луциферу“ да крајем рата пређе из губитничког у победнички антифашистички табор, већ је био најуспешнији и најупорнији реализатор националних циљева међуратне хрватске политике. Да је одлуком Другог заседања АВНОЈ-а о „федералном уређењу југословенске државе“ заправо реализован међуратни хрватски национални програм, чији је кључни носилац била Радићева ХСС, препознали су те 1943. године бројни функционери ХСС. Тако је ХСС-овац Божидар Маговац изабран у Јајцу за потпредседника Брозове „владе“ (НКОЈ), а ХСС-овац Фрањо Гажи за потпредседника ЗАВНОХ-а.
У просецу преноса легалне власти са краља Петра ИИ на Намесништво, а потом са Намесништва на Броза као председника владе ДФЈ, кључну улогу у обрачуну са националним српским политичарима у емиграцији, пре свих Слободаном Јовановићем и Константином Фотићем, одиграли су ХСС кадрови – предратни хрватски бан др Иван Шубашић, др Јурај Шутеј и Рудолф Бићанић. Андрија Хебранг у оквиру Главног штаба НОП за Хрватску формира одред „Браћа Радић“. Због света тога има право др Фрањо Туђман када каже да је „радићевштина у Хрватској, уз револуционарни раднички покрет, била она подлога захваљујући којој су Тито и комунисти могли придобити знатан дио хрватског народа за програм Федералне Државе Хрватске“.
Да је Броз у погледу државног уређења нове Југославије заправо реализовао предратни национални програм хрватских странака, пре свих ХСС, постаје јасно када се упореди уређење комунистичке Југославије према Уставу од 1946. године и уређење југословенске државе које су 1921. године предложили хрватски посланици окупљени у Уставотворној скупштини Краљевине СХС у тзв. Народни клуб. Брозови комунисти преузели су из хрватског нацрта устава поделу југословенске државе на шест држава (федералних јединица). Једина разлика огледала се у томе што је хрватски политички покрет 1921. године издвајао Војводину у посебну јединицу, а Македонију припајао Србији, док су комунисти Македонији доделили статус посебне државне јединице, а Војводини су за почетак доделили статус посебне територијалне аутономије у оквиру Србије.
Све док у својим научним правноисторијским радовима проф. др Марко Павловић није показао да су устави Брозове Југославије у погледу државног уређења представљали мање-више копију нацрта устава хрватских посланика из 1921. године, никада се није поставило питање од ког су то југословенски комунисти „позајмили“ идеју поделе југословенске државе на шест држава-федералних јединица. У време лажног братства и јединства требало је по сваку цену сакрити од Срба истину да Броз није био ништа друго него прерушени Радић, као што то признаје у својим радовима др Фрањо Туђман.
При томе, југословенска држава, како је то показао проф. др Марко Павловић, како према нацрту устава хрватских посланика из 1921. године, тако и према комунистичким уставима из 1946, 1963, а нарочито према Уставу из 1974. године, била је само по имену федерација, а заправо се радило о једном облику конфедерације – реалној унији. И према нацрту Народног клуба и према Уставу из 1946. године надлежности централних власти сводиле су се, како је приметио Кардељ, на послове војске, дипломатије, саобраћаја и поште, што су надлежности једне реалне уније. Идеју о уређењу југословенске државе на принципима реалне уније хрватски политички покрет преузео је из аустроугарске правне традиције. У реалној унији аустроугарског типа Броз је имао улогу Фрање Јосифа
Фото: Wikimedia/Merryapples
Хрватски погледи на уставно уређење југословенске државе као реалне уније, који су пресудно опредељивали и све друге политичке ставове хрватских странака, настали су не само под утицајем дуалистичког уређења Аустроугарске од 1867. године, већ и под утицајем тријалистичког уређења Аустрије које су предлагали римокатолички Словени у Монархији, пре свих Чеси, Пољаци, а од почетка 20. века и Хрвати (Словенци и Словаци као етничке заједнице без елита – народи кметова, нису у Аустроугарској сматрани политичким факторима, већ се на њих гледало као на масу која ће се лако германизовати и мађаризовати).
Докле сежу утицаји идеологије аустрославизма?
– Утицај идеологије аустрославизма на међуратне хрватске програме конституционализације југословенске краљевине као реалне уније видљив је већ у Напутцима Народног вијећа тзв. Државе Словенаца, Хрвата и Срба од 24. новембра 1918. године. До сада у нашој правној и историјској науци није уочена велика сличност која постоји између уређења југословенске краљевине предложеног Напутцима и уређења Аустрије које је у револуционарној 1848. години осмислио родоначелник идеологије аустрославизма и вођа старочешког покрета Франитишек Палацки. Као код Палацког, и у Напутцима се конституенси заједничке југословенске државе називају „земљама“, а број „земаља“ је у оба предлога био истоветан – седам земаља.
Према Напутцима то су Бачка, Банат и Барања, Србија, Хрватска и Славонија, Босна и Херцеговина, Словенија, Далмација и Црна Гора. У Напутицима Народног вијећа се предвиђа формирање привремене владе на централном нивоу која би била састављена од министара задужених за оне ресоре државне управе који би се у периоду државно-правног провизоријума предали у надлежност заједничкој држави, као и од седам министара у својству представника појединих „земаља“. Франтишек Палацки је у свом плану предвидео владу потпуно истоветног састава на нивоу федерализованог аустријског царства. Надлежност заједничке југословенске државе у периоду провизоријума предвиђена Напутцима као да је преписана од Палацког, јер се у оба случаја као заједнички послови наводе спољна политика, копнена војска и морнарица и државне финансије, уз то код Палацког још и саобраћај и везе и трговина, а у Напутцима поште и телеграфи.
Све у свему, утицај идеологије аустрославизма, која представља једну франкенштајнску идеолошку мешавину либералног национализма, аустријског царизма и легитимизма, римокатоличког прозелитизма и русофобије, на хрватски међуратни политички покрет је огроман и неистражен. Радићево школовање у Прагу и женидба Чехињом оставили су неизбрисив утицај на њега. Он је у много чему хрватски Франтишек Палацки, а пре свега по томе што је схватио да је од друге половине 19. века дошло до онога што академик Милорад Екмечић назива сменом елитног у масовни тип национализма.
Правноисторијски гледано, либерализам је довео до стварања масовних политичких нација и то тако што су припадници некадашњег трећег сталежа, пре свега путем ширења бирачког права, укључени у политички, државни и национални живот. Радић је, као и Палацки у погледу Чеха, схватио да је највећи проблем Хрвата био тај што хрватско сељаштво, које је чинило деведесет посто онога што је он сматрао хрватским народом, није било политички субјект, јер је у условима цензитарног бирачког права у Аустроугарској умногоме било лишено бирачког права. Сходно томе, Хрвати у 20. век, ново доба политичких нација и масовног национализма, улазе у предмодерном стању, са сељаштвом верског али без политичког и националног идентитета, и феудалном, етнички мешовитом политичком елитом.
Зашто је конфедерална форма реалне уније одговарала хрватској политици?
– Конфедерална форма реалне уније позајмљена из аустроугарске правне традиције одговарала је хрватској политици из више разлога. Устав државе која функционише као конфедерација-реална унија је заправо споразум, који се увек може раскинути, јер у конфедерацији сувереност припада државама чланицама. Сходно томе, Хрвати током целокупног међуратног периода инсистирају на томе да је југословенска држава формирана уговором – Прводецембраским актом, између бивше Краљевине Србије и непостојеће Државе Словенаца, Хрвата и Срба, коју је у тренутцима распада Аустроугарске прогласио Хрватски сабор, обједињујући територије на којима није имао власт (Далмација, БиХ и словеначке земље).
Полазећи од таквог уговорног формирања државе, Хрвати током међуратног периода инсистирају на политичкој подели Србијанци-Пречани, јер се Пречани поклапају са поданицима бивше Аустроугарске, односно фиктивне Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Влатко Мачек и Сељачко-демократска коалиција, у чијем су вођству, нажалост, били и бројни Срби (прота Кецмановић, Сава Косановић, Душан Бошковић), траже 1932. године да се србијански чиновници протерају преко граница које омеђују три реке – Дрина, Сава и Дунав.
Хрвати југословенску краљевину третирају као дуалистичку реалну унију налик Аустроугарској. Постоји бивша Краљевина Србија са Македонијом (питање Црне Горе држе отвореним) и југословенске земље бивше Аустроугарске. Иако Србима на подручју бивше Аустроугарске не негирају етнички идентитет, Хрвати инсистирају на томе да на подручју бивше Аустроугарске може да постоји само један политички народ – хрватски. У таквом концепту етнички Срби се јављају као политички Хрвати. То је концепт који је данас прихватио Милорад Пуповац, и зато је он прихватљив званичном Загребу.
Конфедерална форма реалне уније Југославије послије Другог свјетског рата?
– Конфедерална форма реалне уније послератне југословенске државе, која је завршну форму добила у Уставу из 1974. године, омогућила је Хрватима не само да добију државу у оквирима тзв. Троједнице (Банска Хрватска, Славонија и Далмација), што је био минимални национални циљ међуратног хрватског покрета, већ и да створе државно-правне оквире у БиХ, Војводини и Црној Гори, за денационализацију Срба и стварање нових политичких нација као носилаца босанске, црногорске и војвођанске државности. Повика на србијански хегемонизам од стране Радића, Мачека и Броза, имала је за циљ да Србе пречане одвоји од Београда, како би се у државно-правном и културолошком погледу што више уситнио српски национални простор, и тиме спречило формирање велике српске државне јединице.
Гледано из угла стратешких циљева хрватске националне политике дефинисаних почетком двадесетих година прошлог века, Броз је заиста био њихов кључни и најуспешнији реализатор. После плебисцитарног опредељења Хрвата за силе Осовине, Броз је успео да у табору победника очува најпре минимални хрватски национални циљ – државност тзв. Троједнице. Потом је кроз јачање конфедералних на рачун федералних елемената у државном уређењу омогућио формирање суштински несрпских државности на подручју Црне Горе и БиХ. За све то време, Србија је имала позицију оптуженог пред судом Свете инквизиције, који није осуђен нити је ослобођен оптужбе, већ је трајно остављен под сумњом. У случају Србије била је то стара аустроугарска оптужба за великосрпство коју су преузели југословенски комунисти.
Шта је решење српског питања и како видите будућност српских земаља?
– Српски народ се данас суочава са бројним искушењима, али су, чини ми се, највећа следећа: тешка морална криза, сумња у сопствене државоноправне, културне и економске моћи и посебну историјску улогу као последица ланчаних трагичних националних неуспеха из деведесетих година прошлог века, дубока криза правне свести, заустављена религиозна обнова српског друштва, демографска катастрофа, негативна кадровска селекција у свим областима, свеопшта примитивизација друштва, колонијални политички и економски системи, државно-правна разједињеност српског етничког простора и процеси губљења националног идентитета и формирања нових политичких нација у Црној Гори, али и у Хрватској и БиХ, затим неповољно спољнополитичко наслеђе из деведесетих година прошлог века у виду војне, економске и политичке доминације над Балканом западног фактора, традиционално ненаклоњеног реализацији било ког важнијег српског националног циља.
Пошто се Балкан још увек налази под доминантним утицајем западних центара моћи, тешко да ће у блиској будућности околности бити такве да ће бити могуће српско уједињење. Али да би то у даљој будућности било могуће, неопходно је да дође до брзе моралне и демографске обнове у Србији, Републици Српској и Црној Гори. Таква обнова није могућа ако се не заустави ширење примитивизма, конзумеризма, вулгарног материјализма, пропаганда хомосексуализма, антипородичне џендер-идеологије. У друштву скоројевића којим влада општа распојасаност, где се хибрис среће на сваком кораку, где је све могуће купити и продати, где се преко ноћи успиње на друштвеној лествици, у коме не постоји хијерархија вредности, традиционалне норме и традиционалне заједнице, тешко је остварити моралну обнову, а без моралне обнове нема ни демографске.
Само морално здрав појединац је спреман на жртву, а заснивање породице и рађање деце јесу својеврсна жртва и подвиг служења Богу и Отаџбини. Српска православна црква је прва позвана да буде промотер таквог погледа на свет који ће омогућити моралну и демографску обнову Срба, јер без обнове ускоро ће опустети и српски манастири, који су не само на деловима КиМ наше једине тапије.
Један од најозбиљних показатеља моралне кризе српског народа је дубока криза правне свести која је видљива свуда. Наше земље су дубоко корумпиране, највећи број наших људи свакодневно учествује у корупцији, па је стога и не осуђује. Правна борба против појаве која није друштвено стигматизована осуђена је на неуспех. Корупцијом се разарају нејаки правни поретци наших земаља, корупцијом странци контролишу политичке и економске прилике у нашим земљама, корупција чини скупим наш живот, и што је најважније корупција која обесмишљава сваки рад и труд разлог је број један за демографско пражњење овог простора, јер успешни млади људи напуштају Србију, Црну Гору и Републику Српску пре свега због неефикасности и корупције у нашим судовима, управи, здравству, образовању.
Једном речју, морална и демографска обнова српског народа и борба за правну државу у Србији, Црној Гори и Републици Српској су по мени данас најважнији национални циљеви и уколико их не реализујемо у неко догледно време, плашим се да ће наша будућност као народа бити заиста суморна.
У политичком смислу важно је да процес придруживања ЕУ Србије, Црне Горе и БиХ дође у ћорсокак, пошто је придруживање са хармонизацијом правних и политичких тековина главни инструмент за унификацију БиХ, коначну ампутацију Косова кроз закључење тзв. свеобухватног правнообавезујућег споразума и истискивање Русије са Балкана, чије присуство омогућује какву-такву самосталност политичким елитама у Србији и Републици Српској. Уз то, процес хармонизације права служи као разлог за увођење антипородичног законодавства, промену образовног модела, стварање неоколонијалног економског модела са привилегованим положајем страних инвеститора.
Какав је Ваш став по питању Косова и Метохије и како гледате на ситуацију у БиХ и Црној Гори?
– Србија не сме да поклекне пред захтевима за коначним решењем косовског питања, тачније на косовском питању мора да крахира процес придруживања Србије ЕУ. Република Српска мора да инсистира на враћању уређења БиХ на изворни Дејтонски устав, исто онако као што су Хрвати између два рата стално инсистирали на враћању на „исходишну“ 1918. годину и наводно уговорно формирање државе. За разлику од Краљевине СХС, БиХ је заиста формирана споразумом две самосталне државе – Федерације БиХ и Републике Српске – а уређење заједнице формиране тим међународним споразумом (Дејтонским уговором) било је конфедерално – реална унија. На сталне претње бошњачких странака централизацијом БиХ, Република Српска мора одговорити одлучним захтевима за повратак на уређење реалне уније.
У Црној Гори ће се српска национална политика и даље суочавати са питањем како да се у грађанском уставном оквиру једне НАТО чланице не само заштите колективна права Срба, већ и заустави процес асимилације Срба у црногорску политичку нацију. Уколико би се у БиХ напустила садашња консоцијативна демократија у којој у вршењу власти партиципирају три народа и два ентитета како би се прешло на грађанску демократију, где би се власт пресудно формирала по принципу „један грађанин, један глас“, онда би и у БиХ постојала реална опасност од претапања Срба у босанскохерцеговачки демос, односно политичку нацију. Све то не може да се оствари без српске колаборације, тако да је и данас, као и пре 600 година, издаја и даље највећи српски непријатељ.
Када бисте имали прилику да Русима предложите смјер погледа на Други свјетски рат гдје би тај поглед требало да буде усмјерен, с обзиром да су рјешења српског и руског питања тијесно повезана?
– Русија мора свој поглед на Други светски рат, када су у питању српске земље, да учини флексибилнијим и да га прилагоди нашем трагичном историјском искуству. Везујући се искључиво за партизански покрет, Русија ризикује да буде међу Србима политички поистовећена са Брозовом политиком, као њен верни пропагатор. Да би се то избегло, Срби морају Русији да представе Други светски рат ван оквира српске братоубилачке борбе. Из Другог светског рата Срби су, речју Ж. Видовића, изашли као народ „логораша“, а пре свега као народ који је јединствена жртва три истовремена геноцида који су над Србима током Другог светог рата извршила хрватска и мађарска марионетска држава и Трећи рајх. То је страна Другог светског рата коју треба представити Русима. Наше сећање на Други светски рат не треба да се одиграва на поприштима братоубилаштва. Руске дипломате, научнике и писце треба довести у Јасеновац, пред херцеговачке јаме, тамо треба обележити Дан победе.
Имајући то у виду, најблаже речено је неодговорно да се предлаже преименовање геноцида над Србима изразима који, као израз „покољ“, прикривају кључно обележје злочина који су Хрвати, Немци и Мађари вршили над Србима у Другом светском рату.
Фото: Радомир Јовановић/Нови стандард
Примера ради, реч „покољ“, која се предлаже као општи назив за злочине над Србима у кривичноправном смислу, сугерише на обично убиство – било индивидуално или масовно – али не и на убиства која су имала геноцидну намеру да се потпуно или делимично уништи један народ. Та намера је саставни елемент бића кривичног дела геноцида и по томе се ово кривично дело разликује од, на пример, убиства због националне или верске мржње. Зато је питање именовања злочина над Србима у Другом светском рату најпре питање за правника, па тек онда за историчаре, док остали могу, уз дужно поштовање, бити само посматрачи једне стручне расправе.
Милана Бабић је професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови стандард
Фото: Искра
