Од вајкада споменици служе не само да би одали поштовање божанству, личности или догађају коме су посвећени, већ се одувијек и (зло)употребљавају за потребе оних (обично властодржаца) који их подижу. Тако је од Вавилонске куле, преко старог Египта, Грчке, Рима, средњег вијека, па све до последњих империја, затим тоталитарних режима двадесетог вијека па све до наших дана. Од старога вијека и антике па на даље властодршци су користили споменике да би, без обзира на тему посвећења, уградили и себе у оно што је вриједно поштовања и дивљења у тој мјери да се овјековјечи на тај начин. Тако су се владари старога свијета уврштавали међу божанства, проглашавајући се синовима и равнима. Узвисујући идоле уздизали су (и) себе.
Међутим у тим рукодјеланим идолима божанство је одавно постало вишак. Није више било потребно представљати неко више биће, нема већега од властодршца кога споменик изображава, преко разних царева до Лењина, Стаљина, Тита, да поменемо само оне нама најближе.
Тако је и са новооткривеним спомеником Стефану Немањи у Београду. Од имена, преко мача умјесто крста до гласноговорника и промотера.
Српски народ је имао краљеве и много пре Немањића. И хришћанство је међу Србима било присутно много прије Немањића. Па и међународно признат, и од стране запада први српски крунисани краљ није Стефан Првовјенчани, Свети Симон монах, већ краљ Михајло у Дукљи, читава два вијека раније. Ова дигресија је неопходна, јер би се по неким изјавама последњих дана, дало закључити да Срби ни српска државност нису постојали прије Немањића и Рашке.
Но да се вратимо на тему. Истина је да наш народ већ више од вијека живи у константном самопорицању и аутоамнезији. Прво зарад идеје југословенства а потом зарад обећања о бољем животу идола запада. У том вијеку заборава, многи заслужни су остали без гробног мјеста, имена на папиру, нису ушли у број жртава, нису се нашли ни на једном списку, нису достојно поменути.
За потребе дневне политике, духовна дјеца и насљедници минулих властодржаца, садашњи властодршци, имају потребу дистанцирања (макар јавно и званично, али не и суштински и духовно) од својих духовних и политичких предака.
Да би споменици били што ближи онима који их подижу, личности, догађаји и мјеста морају бити сведени на мјеру и потребе данашњих властодржаца. Мора се десити десакрализација и развјенчавање од вертикале и свођење на хоризонталу. Зато се преко својих медија чланови и сарадници партије свакодневно уз најпрофаније теме баве и оним узвишеним, самом својом појавом, гестовима и бесједама банализујући их и скрнавећи успомену и сјећање. Док имамо сусједе који поред измишљених краљева и хисторије очајнички покушавају да од Ватикана испросе макар једног светитеља, па макар то био и злочинац, за то вријеме се главари у Србији боре да Светима свога народа скину ореоле са главе.
Својим изјавама и понашањем Вучић, Селаковић, Вулин, Ђурић и други, само обесмишљавају у очима народа сваку светињу и сваку жртву. То чине својим препуцавањима са домаћим и иностраним замишљеним непријатељима. То чини Александар Вучић када се мршти и прави драмске паузе пред камерама и поставља питања својим имагинарним саговорницима. То чини Вулин када спарингује са својим хрватским колегама на тему Јасеновца. То чини Селаковић који свједочи о ктиторству , задужбинарству и религиозности своје партије-секте. Чине то и када пред камерама лижу своје лажне ране, натопљене кечапом, наводно стечене у борби за Косово и Метохију, док чине све да једну дивну фреску, споменик, Светог Симеона Мироточивог у Љевишкој, коначно предају Арнаутима. Удар на Светог Симеона је само један у низу на овој дугачкој и богатој ниски бисера Партије.
Но не треба бранити Сунце од онога ко пљује у њега изнад себе. Не треба жалити ни онога ко након тога завршава у својим излучевинама. Али треба одбранити околни народ по коме сумошедши просипа излучевине.
Наравно ко год укаже на њихово злодјело проглашава се за издајника, непријатеља државе и напретка, сорошевца, америчког плаћеника, итд. Људи и партија који су себе поистовјетили и са Државом и са нацијом у својој алодокафобији не дозвољавају другачије мишљење.
Са друге стране је другосрбијанска клика, квазиинтелектуалаца, просветитеља, бораца за слободу, европске вредности и људска права. Њима смета и тај средњовјековни, мрачни, примитивни Стефан Немања, који је наводно над несрећним богумилима и бошњацима починио геноцид незапамћен у историји људског рода, а камоли клерофашистички Симеон Мироточиви!
Изјаве и реакције тих креатура су сасвим очекиване и природне. У исто вријеме, оне су у савршеном сагласју са патриотским, запаљивим говорима властодржаца. Турнир лажних витезова, са затупљеним копљима и мачевима, док народне масе острашћено и запјењено навијају. Кампања никада не престаје.
Но, од ових других, другосрбијанаца, вишеструко су опаснији главари Партије.
Српска напредна странка, на челу са Александром Вучићем и његовом свитом, као Еразмова Лудост са својим пратиљама, су далеко погубнији по српско национално биће и идентитет, него ли њихов Кум Мило Ђукановић, ХДЗ, Наташа Кандић, Соња Бисерко и остали другосрбијанци, неокомунисти, и остали. Поменути су отворени непријатељи народа и Цркве. Мртве душе које отворено ратују и са Богом и са људима. Власт Србије пак води много перфиднији рат са својим народом и Црквом. У новој окупацији Србије, овога пута од стране СНС-а, на дјелу је заиста демонско лицемјерје, на које би и Отац Лажи био поносан.
Док приповједају о својој лавовској борби за Косово и Метохију, издају га, док сакупљају гласове међу Србима из Хрватске и БиХ, убијеђују их како им се више неће десити Олуја и Бљесак, и да су само они гарант мира и стабилности, док су их у те ратове и поразе сами водили; хвале се својим економским успјесима док народ све сиромашније живи, питају Владу Црне Горе зашто не повлачи признање лажне државе Косова, након што су потписали у Вашингтону да неће да траже од никога да повуче признање и док у пракси имају више међудржавне односе ка сопственој Покрајини него многе земље коју су насилно окупирану покрајину признале као државу. Једноставно лицемјерју нема краја и када бих набрајао не знам гдје би био конац пасусу.
Своје лицемјерје су показали и у Црној Гори константно подривајући борбу нашега народа на челу са Митрополитом. Али Митрополит Јасновидац их је прозрео и успио да сачува мир и омете жељену тракторијаду, каквом су Београд и Загреб ријешили питање Срба у Далмацији.
Не пада ми на ум да ово лицемјерје упоредим са ничим другим до Толкиновом историјом Средње земље изнијетом у Силмалириону, гдје прво Мелкор, па доцније Саурон, својим сплеткама и лицемјерјем кваре прворођене, виловњаке и људе, одвајају их од њиховог оца Илуватара и Валара, и на концу Саруман, вук у мантији, који умјесто да дјецу враћа на прави пут, он их опет својим, наизглед разумним и исправним ријечима, одводи од Оца у погибељ. Али и тамо се све завршило другачије но што су пустахије замислиле. Исто такво је одвајање народа, које СНС спроводи, од суштине његове вјере и бића. Александар Вучић и СНС нису васкрсење нашега народа, како говоре неки безумници, већ управо полагање истога у гробницу без вјере и наде на васкрсење.
Све ово су само мрвице непочинстава које служе да би указале на конкретан проблем. Свети Симеон Мироточиви је за живота себи подигао нејвећи и најдивнији споменик, манастир Студеницу, у коме му почивају нетљене и чудотворне мошти, заједно са моштима Светога Симона Монаха и Свете мати Анастасије. И Београд има дивнији споменик Светом Симеону од онога на платоу Београда на води, а то је храм посвећен њему на Новом Београду.
Фото: Митрополија црногорско-приморска
Од Београда пак, на много достојанственији, здравији и истинитији начин Светог Симеона прославља његово родно мјесто, град Подгорица. Свети Симеон је слава главног града Црне Горе и сваке године се свечано обиљежава Светосимеоновском литијом улицама града, од храма Христовог Васкрсења, до Немањиног града, родног мјеста Светога. Јужни пирг храма Христовог Васкрсења је посвећен Светом Симеону, а уз зидове истога је посађена лоза изникла из гроба Светог Симеона у манастиру Хиландару. Једина лоза Светога Симеона која рађа ван манастира Хиландара. И као круна, на послетку је на Немањином граду процвјетала и лавра, манастир посвећен Светом Симеону, у коме је 2018.г. од стране Митрополита Црногорско-приорског и чувара Свештенога трона Пећкога, освештан споменик Светоме Симеону Мироточивом, рад вајара др Миодрага Живковића.
Свети Јустин Ћелијски је говорио да римокатолици проповиједају изопачени лик Христов док су га протестанти потпуно изгубили. Тако исто чини и власт у Србији са Светима и Мученцима, десакрализујући их и чинећи их својим алаткама за манипулацију незнавенима.
Величанствен је био велики жупан Стефан Немања, али још је величанственији Свети Симеон Мироточиви који стоји пред Престолом Бога Вишњега. Многи народи су имали краљеве, али немају сви светитеље и Божије угоднике. Свети Симеон је надвисио своје владарско достојанство и потчинио га духовним вриједностима. Абдицирати, повући се у светогорску пустињу и примити равноангелски чин није унижење и пад у каријери, већ успон и круна његовог живота. Управо то пострижење власи са главе Светог Симеона је овјенчало највећом непропадљивом и вјечном круном за сва времена. Управо онако како се и Свети кнез мученик овјенчао на Косову пољу и тиме запечати своју владавину за сва времена. Управо својом светошћу они постају још већи владари, као што се и сам Господ управо на крсту пројавио као Цар Славе и Господар васељене. То безбожници и богоборци из Партије не могу да схвате. То је димензија у којој они не промишљају и чије постојање не узимају у своје калкулације. Не мало пута смо од њих чули да се манемо Небескога а да бринемо за земаљско царство. И нека им, али немају право да одлучују у име народа. Наш народ је на првом мјесту народ Божији и народ својих Светих. Да, пали смо, и заиста изгледа да нисмо достојни својих предака, али и блудни син је и даље син, није само неки блудник. Тако смо и ми у свом садашњем стању дјеца Светог Јована Владимира, Светог Симеона Мироточивог, Светога Саве, па редом све до новомученика и преподобних и Богонсоних Отаца нових времена па све до Светих наших дана.
У данашње вријеме људи мјењају своје лично име из разних разлога. Неки то чине заједно са промјеном пола или јер им се име просто не свиђа. У свакој варијанти, у духу западних вриједности, сматра се да је политички некоректно да се особи која је промјенила име више помиње пређашње име. Тако имамо и неке сулуде појаве да на примјер глумица која је одједном постала глумац, тражи да се и њени филмови које је снимила у пређашњем полу и имену сада потпишу новим именом, у другом роду. И колико год то звучало чудно и нелогично, друштво то са поштовањем прихвата и испуњава.
Зашто онда такво елементарно право о свом имену нема и Свети Симеон Мироточиви? Дакле нико нормалан се не противи да се подижу велељепни споменици нашим Светитељима и краљевима, али нека се то чини без изопачења и скрнављења њиховог лика дневном политиком и промоцијом неморалних политичара који нису на трагу оних на којима хоће да скупљају поене. Није то ни члан партије, ни непостојећи краљ нити га крадемо другом народу, већ је то наш Свети Симеон Мироточиви.
Свети Симеон је о своме имену одлучио својим постригом и примањем монашке схиме. На нама је да ми одлучимо ко је он нама и ко смо ми њему, и да се одлучимо да ли ћемо следити руку која у себи држи крст или мач или… ништа.
Милош Тутуш
