Летимичан поглед на странице медија ових дана показује да се око оснивања Универзитета Свети Сава под окриљем државе Србије и Српске Православне Цркве, у јавности воде дискусије pro et contra. Потпуно је неспорно да универзитет који би водила СПЦ, а подржавала држава Србија има пуно право постојања и може одиграти значајну улогу у високом образовању Србије и српских земаља. Универзитети у модерном смислу су и настали у црквеним односно манастирским срединама.
После почетака код Платона и Аристотела, преко првог, Цариградског универзитета – Пандидактериона (од V века све до пада Цариграда), све школе раног европског средњег века (VIII-XI век), организоване као и он по принципу „седам вештина“, тривијума (граматика, логика, реторика) и квадривијума (аритметика, геометрија, музика, астрономија), биле су повезане са хришћанском црквом, почев од Алквина од Јорка са двора Карла Великог у Ахену, па до првог западног Универзитета у Болоњи, основаног 1088. године.
Данашњи врхунски универзитети оснивани су под покровитељством хришћанске цркве, као париска Сорбона или пак Универзитет у Оксфорду са својим мотом „Dominus Illuminatio Mea – Господ је моје светло“. Ови велики универзитети су и данас остали национални центри науке и развоја. У Москви, после дугог периода комунистичке владавине, од 1992. године ради Православни Свето-Тихоновски Хуманитарни Универзитет са факултетима Богословским, Историјско-филолошким, Црквених уметности, Црквеног појања, Информатике и примењене математике, те Додатног образовања и Образовања на даљину. Па и на Москвском Државном Универзитету МГУ, најбољем руском универзитету, постоји капела Свете Татјане, његове покровитељнице. Зашто не у Србији?
Високо образовање у Србији је у веома тешкој ситуацији. Проблеми наравно нису дошли одједном, развијали су се још од деведесетих година прошлог века у време власти СПС-а, али са посебном жестином од октобарског пуча 2000. и доласка на власт ДОС-ових „евродемократа“, па све до данас у дволичној власти СНС-а.
Осим што смо уведени у економску зависност од Европске уније, коју је данас веома тешко мада не и немогуће савладати, дошле су промене образовног система по западном глобалистичком обрасцу, које су постепено, уз повремени отпор, довеле до пропадања образовања у Србији. Болоњска реформа, приватизација образовања, беспарица, пропаст традиционалних моралних и националних вредности и многобројне друге невоље притисле су српско образовање. Студентски протести и блокаде са политичком конотацијом су отежали ионако тешко укупно стање, дајући властима алиби за предузимање оштрих мера против државних универзитета.
Врховни арбитар
Историјски развој високог образовања у Срба везан је свакако и искључиво за Универзитет у Београду. Можемо пратити три етапе развоја нашег Универзитета. Од почетака модерне српске државе у Првом устанку функционисала је од 1808. до 1813. устаничка Велика школа у Београду која се сматра првом високошколском установом у Срба и која је школовала чиновничко-службеничку елиту за потребе обнове српске државе.
После пропасти устанка школа престаје са радом да би га четврт века касније наставила као Лицеум Књажества Сербског 1838-1841. у Крагујевцу. Те се године Лицеј, заједно са српском престоницом премешта у Београд, а 1863. прераста у Велику Школу са седиштем у Капетан-Мишином здању и најзад 1905. у Универзитет. Православни Богословски факултет, основан Законом о Универзитету 1905. као један од пет факултета-оснивача (три постојећа, Философског, Правног и Техничког, и два у оснивању, Богословског и Медицинског), почиње са радом 1920. године „под кровом дома опште науке“, како је писао први декан факултета прота Стеван Димитријевић.
Да је било памети, већ бисмо одавно имали Универзитет Свети Сава и био би то, наравно, Универзитет у Београду. Када се уђе у свечану салу Универзитета, одмах пада у очи да изнад слике Доситеја Обрадовића која поносно стоји изнад ректорске катедре постоји једно слободно место. Намеће се мисао: једина права слика на том месту била би она Светог Саве.
Више пута сам то предлагао појединим колегама у кулоарима Универзитета, али подршке није било. Чак ни од стране Православног Богословског факултета, који би био природан покретач такве иницијативе, али се определио за тихи суживот са атеистичко-агностичком универзитетском „већином“. У стварности, Свети Сава јесте био присутан у том здању од самог отварања 1863. па све до 1921. године, када је извршена реконструкција ратом оштећеног Капетан-Мишиног здања и његове свечане сале, која је до тада коришћена и као богослужбена просторија.
Да то није стварна већина, видело се у јануару 2004. при крају мандата ректора Марије Богдановић, приликом гласања о повратку Православног Богословског факултета у састав универзитета, после одлуке Владе која је укинула насилну секуларизацију Универзитета учињену уредбом о изопштавању ПБФ из 1952: „за“ је гласало чак 22 од 30 факултета.
Да је било памети, већ бисмо одавно имали Универзитет Свети Сава и био би то, наравно, Универзитет у Београду
Имагинарна „већина“ покушала је да се предлогу супротстави. Главни организатор таквог отпора у тадашњем Наставно-научном већу Универзитета био је Философски факултет, али и неки други факултети. Лично сам, као декан Математичког факултета од 2002. до 2004. учествовао на тим седницама. Сећам се и помало смешног снебивања у кругу ННВ када је декан ПБФ презвитер Владан Перишић требало да се, наравно у мантији, појави на седници Наставно-научног већа Универзитета.
Даље спровођење ове одлуке у живот, уз почетна ситна превирања и супротстављања, успешно је извео ректор Дејан Поповић, професор Правног факултета, у чијем сам тиму као проректор за наставу био и ја. Ректор Поповић је многоструко допринео враћању и учвршћивању позиције Универзитета у Београду као врхунског арбитра високог образовања Србије на православним традицијама и његовој делимичној десекуларизацији.
Издржавање Универзитета
Неколико важних иницијатива је спроведено у том периоду 2004-2006. Усвојене су промене Статута Универзитета у Београду, у којима је између осталог функционално остварено враћање ПБФ у окриље Универзитета, а усвојен и садашњи грб у коме посебно значење има мото „Искони бе слово…“. Овај мото недвосмислено евоцира православну хришћанску традицију Универзитета у Београду прекинуту избацивањем ПБФ из његовог састава и повезује Универзитет са Мирослављевим јеванђељем, јер се ради о почетку Јеванђеља по Јовану у том најзначајнијем српском тексту.
Мото је темељ православне духовности и културе, а у хришћанској теологији Слово (Логос) представља Исуса Христа. Силом прилика, Универзитет у Београду је у кратком року два пута мењао свој оснивачки празник: са 1905. на 1863, па најзад на први септембар 1808. Тако смо 2005. славили сто година Закона о Универзитету, а већ 2008. године двеста година Универзитета за време ректора Бранка Ковачевића, професора Електротехничког факултета.
Ректори Поповић и Ковачевић су јачали везе српског Универзитета и са руским МГУ. Тако смо Поповић и ја путовали на прославу 250 година МГУ 2005. и као српски поклон однели управо Мирослављево јеванђеље у фототипском издању Досијеа, а Ковачевић је на свечаности поводом отварања Универзијаде 2009. промовисао ректора МГУ Виктора Садовничег у звање почасног доктора Универзитета у Београду. Наредних деценија на јубиларне прославе МГУ наши ректори нису ишли.
Један веома значајан посао који је ректор Поповић урадио заједно са проректором Александром Цветановићем, професором Грађевинског факултета, био је попис предратне имовине Универзитета у Београду. Многи задужбинари су остављали значајне поседе српском универзитету: капетан Миша Анастасијевић, Лука Ћеловић Требињац, краљ Милан и краљица Наталија Обреновић, краљ Александар Карађорђевић, да поменем неке од најзначајнијих.
Веровали или не, Универзитет је пре Другог светског рата био шести у Европи по поседу некретнина. Примера ради, рудници бакра и злата у Мајданпеку су припадали Универзитету. Све су те некретнине одузете Универзитету послератном национализацијом. Њихово враћање би решило многе финансијске проблеме Универзитета.
Али, за разлику од имовине СПЦ, којој је доста тога враћено, држава није вратила имовину Универзитету: године 2011. је усвојен закон о денационализацији, којим је та могућност фактички пресечена. Да је тада ДОС-овска, а касније СНС-овска власт то хтела, данас би се Универзитет у Београду финансирао и из приватних задужбина као неки од најјачих универзитета западног света. Нажалост, обе власти су биле и остале на истом глобалистичком задатку, задатку постепеног уништавања националног, српског државног образовања и његовог претварања у неквалитетан, приватизован систем.
Болоњска реформа
Важан посао тих година био је прилагођавање „Болоњског процеса“ нашим условима. Такозвани „Болоњски процес“ наметнут је одмах после октобарског преврата 2000. године именовањем Гаше Кнежевића, професора Правног факултета, за министра просвете и његових помоћника за високо и за основно и средње образовање: Србијанке Турајлић са Електротехничког и Тинде Ковач-Церовић са Философског факултета.
Од самог почетка постојао је огроман притисак Министарства да се „Болоњски процес“ имплементира у потпуности и без остатка. Да буде јасно, тај „процес“ нема никакве везе са Универзитетом у Болоњи, на коме је 1988. године поводом његове 900-те годишњице потписана Magna Charta Universitatum, документ који су прихватили ректори више стотина универзитета из целог света и који се односи на аутономију универзитета од политичке и економске власти, везу између наставе и истраживања и захтев универзитета за адекватним финансирањем од стране државе.
Документ пак зван „Болоњска декларација“ потписали су министри образовања 29 држава Европске уније у јуну 1999. године, одмах после злочиначког бомбардовања СР Југославије од стране НАТО снага. Ради се о чисто политичком документу на „европском путу“ који треба да обезбеди јединствени европски високообразовни простор увођењем тростепене наставе (БМД: „бечелор“, „мастер“ и „доктор“), упоредивих система преноса бодова (ЕСПБ), универзалног признавања диплома и мобилности студената, по узору на северноамерички систем високог образовања а уз укидање традиционалних историјских особености појединих великих континенталних европских система, пре свега француског и немачког.
Универзитет у Београду се успротивио намерама нашег Министарства просвете, оцењујући да се у крајњој линији ради о снижењу квалитета, уравниловки у нашем високом образовању и угрожавању његове позиције као стегоноше високог образовања нове Србије. При Министарству просвете формирана је радна група за имплементацију „Болоњске декларације“ коју је предводила проф. Турајлић, а у којој је представник Универзитета у Београду био професор Правног факултета Сима Аврамовић.
У својим извештајима Универзитету износио је притиске којима је у тој комисији био подвргнут, да би у једном тренутку у знак протеста против начина вођења овог посла у Министарству поднео неопозиву оставку. На предлог ректора проф. Богдановић, ННВ је за тај посао делегирало два члана: академика Љубомира Максимовића, професора Философског факултета и мене. Нашу заједничку борбу за очување позиције Универзитета прекинуло је убиство премијера Ђинђића.
Сећам се последње седнице Републичког савета за високо образовање у Влади Србије на коју смо били позвани, одржане првих дана марта 2003, неколико дана пре атентата. На њој је Ђинђић подржао ставове Универзитета у Београду, рекавши да Србија има квалитетно високо образовање и да неће спроводити било шта што би га угрозило. Било би веома добро када би неки биограф покојног премијера извукао тај говор из стенограма Владе Србије али, колико ми је познато, то се до сада није догодило.
Ипак, септембра 2003. у оквиру Берлинског коминикеа Србија је „Болоњску декларацију“ потписала, као и Русија и још неке европске државе (Русија је из „болоњског система“ изашла 2022, сматрајући то превазиђеном етапом). Притисак Министарства просвете је ослабио после доласка прве владе Војислава Коштунице у марту 2004, са министром Љиљаном Чолић, а затим Слободаном Вуксановићем, који је Универзитету у Београду препустио посао око усаглашавања новог, „болоњског“ Закона о високом образовању, усвојеног 2005.
Заједно са ректором Поповићем и проректором Тописировићем био сам члан те радне групе, чији су чланови били и академици Владимир Костић и покојни Богдан Ђуричић. Имали смо оштре дебате у вези са применом „болоњског процеса“ на Универзитету у Београду: заступао сам негативан став према БМД систему, док су професори са Медицинског били „за“, иако се БМД реформа није односила на медицину – код ње је све до данас интегрисани систем студија.
Нашу заједничку борбу за очување позиције Универзитета прекинуло је убиство премијера Ђинђића
„Болоњски процес“ је свакако допринео паду квалитета високог образовања. Најгори је био ефекат разбијања и уситњавања система квалификација, упоредно опадање нивоа стеченог знања и завршних радова – диплома, мастер теза и доктората, и снижавање критеријума знања на испитима. Постало је могуће да се до некад монолитне квалификације као што је дипломирани инжењер или правник, која је подразумевала четири или пет година учења у истој струци, стигне преко неодговарајућих нижих квалификација.
Тешком борбом, у којој сам и сам интензивно учествовао, спречена је девалвација старих диплома до нивоа новог бечелора, усвајањем Аутентичног тумачења члана 127 ЗВО које их је изједначило са звањем мастера. Највише је изгубило докторско звање, јер је уместо круне вишегодишњег научног рада, оно постало „школско“, као студијска диплома. Није чудо што се од усвајања закона 2005. број власника диплома високог образовања, а посебно докторских, за кратко време многоструко увећао.
Једна од лажних прича-мамаца у „болоњском процесу“ било је повећање процента високообразованих грађана, које није водило рачуна о томе да у процесу стицања знања мора постојати пирамида квалитета и да повећани квантитет неизоставно смањује квалитет. Сећам се једног сусрета са Србијанком Турајлић на улици, не много пре њене смрти 2022. Испричали смо се као стари познаници који су некада били на супротним странама и Срба ми је рекла да ово што имамо није реформа за коју се она залагала. Заиста, у „европејском“ таласу има и идеалиста.
Приватни факултети
Поменути проблеми указују на јаки притисак глобализацијских фактора на српску просвету. Поред Болоњске реформе, један од најважнијих проблема је претварање државног система образовања у систем услуга. Ђаци и студенти постају клијенти који за услуге плаћају, посредно или непосредно. То се онда наставља појачаним осиромашењем државног система који трошкове преваљује на терет крајњег корисника, као и подршком приватизацији образовања.
У сфери високог образовања одавно је почело увођење приватних факултета и универзитета у систем. Иако се они обично декларишу као непрофитне организације, у ствари је то озакоњена превара јер ниједан власник капитала у транзицијском друштву као што је српско, неће непрофитно улагати своја средства – увек се има у виду непосредни или посредни профит.
Прошла су времена националног романтизма поменутих добротвора. Ако приватни универзитет има 15.000 студената који плаћају школарину по 1.000 евра, то је 15 милиона евра прихода годишње. Притом непосредни трошкови (најам простора, плате запосленим, одржавање) могу бити вишеструко мањи, а може се и одвојити неки милион у рекламне сврхе, за стипендије најбољим студентима. Студената ће увек бити више чим спустите летвицу знања. Јер, студирање је као вода: тече тамо где је праг нижи.
Увек сам био против државне подршке приватном образовању. У време мог учешћа у управљању Универзитетом, а затим и високим образовањем као помоћник министра просвете 2007-2008, указивао сам на штетност такве политике. Било је више покушаја да се приватним универзитетима одобри учешће у расподели места у државним студентским домовима које смо одбијали. Тих година су у Министарство просвете стизали упити од начелника органа унутрашњих послова о подобности диплома приватних универзитета у полицијској служби.
Одговарао сам негативно, образлажући то чињеницом да држава улаже у високо образовање пре свега зато да би обезбедила кадар за државне структуре, те да на таквим конкурсима носиоци државних диплома морају барем да имају предност. Моја иницијатива да се о томе донесе одговарајући пропис је одбијана унутар Министарства просвете од стране државног секретара, извесне Мирјане Јовановић, која је дошла из Агенције за развој малих и средњих предузећа.
После промене владе, војници глобализације се опет нису морали крити и у Министарство се у време министра Жарка Обрадовића тријумфално вратила Тинде Ковач-Церовић као државни секретар. Од тог доба имамо све више диплома приватних универзитета у полицији и целој државној управи. И скандале типа „Јовањица“ и „Баја“.
Државно образовање је данас у клиничкој смрти, како основно и средње, тако и високо. Просечне оцене на универзитету се ближе десетки, пролазност све виша, а ниво знања све нижи. У ствари, ни матуранти нису у стању да савладају ни 15 одсто задатака из математике које су савладавали њихови дедови и прадедови: довољан је кратак поглед на збирке матурских задатака из тридесетих година двадесетог века и њихово поређење са задацима на пробној матури да се у то уверите.
Нови средњи век
Да ли сте чули кодне речи: зелена агенда, одрживи развој, глобално загревање, миграције? Људска права, инклузија, ЛГБТ+, родна равноправност? Све оне припадају неолибералном глобализацијском пројекту, који уништава не само народе и националне државе, већ и мислеће појединце. Спроводи се урушавање општељудских моралних и хришћанских норми, а лаж, превара, еутаназија, уништење породице постају норма, уз одступање од десет Божијих заповести које спадају у цивилизацијско наслеђе човечанства, да наведемо неке: поштуј оца и мајку, не убиј, не чини прељубе, не укради, не лажи, не пожели туђе.
Друштвени и државни идеал је постало потрошачко друштво. Тиме су заражене генерације људи у западноевропским државама и друштвима, и цела друштва. Руски политиколог и публициста Леонид Крутаков на каналу Цариград [1] о будућности каже: „Вратиће се Нови средњи век. Неки ће живети веома добро, док ће други патити. Здравствена заштита ће опадати, образовни стандарди ће се смањивати. Људи ће се вратити у неку врсту каменог доба“. Морамо се сложити са њим. Смањење друштвених функција државе под маском реформи доводи до њеног уништења. Уништавањем интелектуалног потенцијала друштва, уништавамо његову будућност.
Ако боље погледамо, тим државама и друштвима данас управља каста професионалних корумпираних политичара. Процес је почео одавно, још док су Франсоа Митеран и Хелмут Кол организовали нову Европску унију, па и раније, од почетака OECD који се 1948. звао OOEC, представљао почетак Хладног рата и финансирао средствима Маршаловог плана из САД.
Већ наредне генерације западних политичара биле су много горе: Саркози, Трудо, Макрон, људи без хришћанског духа. Агенда родне равноправности изродила је жене – политичаре као што су Аналене Бербок, Сана Марин, Каја Калас. Сетимо се изјава о „стотинама хиљада километара од Берлина“ и о „заокрету за 360 степени“.
Данас, према Урсули фон дер Лајен држава Србија „осећа поштовање“. На крају овог развојног пута пала је и немачка просвета. Тврђава европске културе, Гетеа и Бетовена, философије и инжењерства, докрајчена је од стране ликова као што су Бербок и Мерц. Уништење Северног тока спречило је било какве могућности удруживања Немачке и Русије на европском тлу и потпуни пад Европе у глобалистичке „вредности“, уз стално појачавање никада заборављеног „Drang nach Osten“.
Уништење класичних европских нација почело је уништењем образовања и образовних идеала конзервативног друштва. Чувени немачки универзитети имају све мање домаћих студената. Болоњска реформа је довела до тога да су, после почетног супротстављања групе најјачих техничких универзитета око 2000. године, постепено сви универзитети у Немачкој укинули звање дипломираног инжењера, осим неколико студијских програма у источној Немачкој – TU Dresden, TU Bergakademie Freiberg. Уместо „Fachhochschule“ (стручна висока школа).
Немци су добили „University of applied studies“, што је злоупотреба речи „universitas“ и превара, јер у стручним школама нема правог развоја науке, то није њихов задатак. Сведоци смо пада нивоа наставних и научних звања, како апсолутног (некадашњи магистар у Србији је данас по нивоу знања и научних достигнућа једнак данашњем доктору, а можда и бољи), тако и релативног (на пример, некадашњи RNDr – rerum naturalium doctor у Чешкој је био у Немачкој еквивалент звања доктора, а данас је еквивалентан мастеру).
Пут у будућност
И данас су актуелне „препоруке“ либералне окупације Србије ради њеног „уљуђења“, изнете још 2003. године од стране Соње Бисерко и њеног Хелсиншког одбора: „Због одсуства либералне визије српског друштва неопходно је да се међународна заједница стратешки определи за стварање нове елите која ће кореспондирати са европским системом вредности кроз подршку радикалним променама у образовању“ [2]. Нећу пропустити да поменем и закључак Савета Европе одмах после октобарског пуча 2000. године о потреби промене наставних планова историје у Србији.
Образовање се мења уз помоћ механизама „меке“ окупације споља и, што је још много горе, изнутра. Мека окупација механизмима „приступног процеса ЕУ“ одвија се применом условљене финансијске „помоћи“ преко пројеката из којих се део новца враћа онима који их дају, а део одлази у коруптивне сврхе стварајући поборнике и реализаторе новог, неолибералног образовног система. Злоупотреба претприступних механизама [3] принуђује Србију да мења своје прописе. Најновији пример за то је притисак за промену нових судско-тужилачких закона. Уосталом, већ је неко време прошло од 2014, од како је српском народу јавно саопштено да му следује преумљење тј. „промена свести“ према протестантској радној етици.
Како се борити са болешћу високог образовања? Морамо се борити свим расположивим средствима, јер то је дугорочна борба за опстанак српског народа и државе, са његовим обичајима, традицијом и моралом. Хришћани се не боре физичким блокадама, боре се љубављу. У овом случају, љубављу према свом, српском народу: патриотизмом.
Два су основна пута те борбе: повећање буџетских издвајања за државно образовање и измена законских прописа. У неолибералном систему наставници имају све више обавеза а све мање права, док је код ученика и студената обрнуто: они имају права али немају обавезе. Тиме се руши образовна хијерархија која захтева да утицај буде одређен знањем. Разноразни студентски пленуми ове или оне политичке оријентације покушавају да уређују високошколске установе. При томе се у јавности врши свесна инфантилизација: то су „наша деца“.
Да ли је излечење уопште могуће? Одиозни Жозеп Борељ, бивши председник Европарламента, сумњиве европске политичке структуре са сумњивим легитимитетом међу народима Европе, у октобру 2022. је изразио опште евроатлантско окупационо становиште када је рекао: „Европа је башта. Остали свет је џунгла. Баштовани морају ићи у џунглу, јер ће нас у супротном остатак света напасти“ [4].
Дуго није било толико расистичке изјаве високопостављеног белог „бване“, која показује да Европска унија није далеко одмакла од људских зоо-вртова у Бриселу на изложби EXPO 1958, и да нашег опоравка нема на „европском путу“, на коме нам следује само колонизација, „преумљење“ и пропаст нације и државе, уз процват појединаца који колонизатору служе. Неопходно је променити друштвене и политичке оријентире. Уместо евроатлантског, оријентишимо се на евроазијски простор. Нећемо у башту, будимо у џунгли. Кренимо на Исток и пратимо решења која у образовању прихвата Русија. А Русија данас, као и пре 1991, инсистира на високом нивоу знања на свим степеницама образовања и 2022. је укинула „Болоњску“ реформу.
Шта се у свему томе десило са Универзитетом у Београду? Свака партијска власт до сада, и СПС, и ДОС, и СНС, тежила је контроли универзитета и у томе мање или више успевала. Избори последња два ректора то потврђују – оба су била изабрана уз скривену подршку државног апарата СНС, директно из кабинета председнице Владе.
Хришћани се не боре физичким блокадама, боре се љубављу. У овом случају, љубављу према свом, српском народу: патриотизмом
На самом универзитету води се стална борба између националног и либералног, српског и „европејског“. Само у једном кратком периоду национално је превагнуло, док је последњих петнаестак година либерализам у нападу, секуларизам се враћа, и Свети Сава је све даље. И као да на том послу, послу уништавања српског националног високог образовања и српске елите, сарађују или бар синергијски делују унутаруниверзитетска либерална фракција и спољашња државна СНС структура.
С једне стране, Православном богословском факултету се праве проблеми око избора и унапређења измишљањем „проблема благослова“, а са оне друге се прети отварањем филијала страних универзитета који ће продавати дипломе. С једне стране се сакати процес наставе и стицања знања протестима и блокадама, а са друге се онемогућава рад недовољним финансирањем. С једне стране је одсуство подршке угроженом Универзитету у Приштини са седиштем у Косовској Митровици, са друге стране млака реакција на најновија хапшења у Грачаници.
Неолиберализму нису потребни самосвесни народи, док ће паметне појединце одабрати, извући из националне средине и васпитавати на либералном концепту. Да би Србија преживела и развијала се, неопходно је да волимо српство и држимо летвицу знања високо. Као свој основни критеријум, држава и црква морају водити рачуна о интересу нације и народа. Ово се свакако односи и на Универзитет у Београду. Данас је време борбе за очување националног идентитета, а државни Универзитет мора да има важну улогу у стварању српске елите и очувању самосвести народа. У томе може и треба да нам помогне и Универзитет Свети Сава.
Александар Липковски је редовни професор Математичког факултета у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.
УПУТНИЦЕ:
[1] https://t.me/tsargradtv/133703
[2] Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Људска права у сенци национализма: Србија 2002, Београд: Хелсиншки одбор за људска права, 2003, стр. 36.
[3] Користим реч „злоупотреба“ јер образовање не спада у acquis communautaire – централизоване обавезујуће прописе ЕУ, али је Србији ипак силом наметнута глобалистичка образовна парадигма.
[4]https://www.eeas.europa.eu/eeas/european-diplomatic-academy-opening-remarks-high-representative-josep-borrell-inauguration_en
(Нови Стандард, 07.07.2026)
