Јал’ би кук’о, јал’ би нарицао,
не толико за родом својијем,
нег’ за браћом бившијем Србима,
од високе Ловћен нам планине,
коју Његош капелом украси,
да би род наш српски сачувао,
како би он висинам” небеским стремио,
а не несрпскоме европејству пустом
Некад бише то дивни јунаци
које Турци поробит’ не могоше
за пет вијекова турскога зулума,
ал’ дође вријеме, кукавна нам мајка,
кад се свога рода одрекосмо,
како чојства тако и јунаштва,
и остасмо нељуди међ’ људима
који своје племе злим прогласише,
сами себе руглу извргоше,
зарад пусте земаљске нам славе
Вран-гавране, црна птицо,
злослутнице наша,
иди лети граду Биограду
и казуј тамо све што си видео
у Црним Горам’ брдима високим,
све говори, ништа не сакривај,
тамо више браће Срба нема,
одродише се,
своје српско име погазише,
нити чојства нит’ јунаштва више,
јер кренуше путем широкијем
– европскога прозваног прогреса,
али људство своје погубише,
по беспућу они путе траже,
па и наши за њима кренуше,
оставише Ловћен и Његоша
па и своју веру православну
