Александра и њен супруг који је свештеник, пореклом из Гњилана, доселили су се у Исток 2014. године, а иако су се у почетку суочавали са многим изазовима, данас се осећају као код своје куће.
„На самом почетку је било необично, јер нам је све било страно, непознато. Никад нисмо долазили овде, мислим, бар у Истоку. Било је све ново, док смо се навикавали са децом. Деца су била мала, али уз Божију помоћ и помоћ Светих апостола, навикли смо се овде и сада смо као своји на своме“, истиче Александра.
Свештеничка породица Секулић данас живи у парохијском дому у центру Истока, у којем са петоро деце и супругом настоје да граде свој живот у овој, данас готово искључиво албанској средини. Иако је у Истоку данас врло мало Срба, Александра се поноси тиме што је њена породица једина српска са децом у овом граду.
„Деца иду у Осојане, троје иде у школу, а једно је у предшколском у село Бање. Играју се самостално, возе бицикл, излазе на улицу. Здраво се друже и уживају. Хвала Богу, сада су нам помогли неки људи купили су им голове, играју се испред и у суштини је океј. Исток воле, јер су овде одрасли“, каже Александра о свом деци и њиховом животу у Истоку.
Свака недеља породици Секулић почиње литургијом, коју служе у цркви у центру Истока и у селу Бања.
„Литургију служимо овде у Истоку и у селу Бање, наизменично. Једне недеље смо у Истоку, друге у селу Бање. И прве недеље у месецу смо у село Црколез у цркви Св. Јована. Цела породица иде у цркву. Тако идемо у цркву, па се онда вратимо кући, доручкујемо, припремамо доручак и некада одемо у неки манастир“, додаје Александра.
Александра истиче да, иако је живот у Истоку можда изазовнији него што би био у неким већим местима, породица ужива у гостопримству и пријатељским сусретима.
„Обично је четвртком пијаца, људи са села долазе, па свраћају код нас. Попијемо кафу, дружимо се, тако да нам тај четвртак брзо прође, јер увек имамо некога“, каже Александра, додајући да, поред свакодневних обавеза, њен дом увек има отворена врата за пријатеље.
Што се тиче здравствене заштите, породица Секулић се ослања на услуге у Косовској Митровици. Такође, Александра истиче да, уколико нешто буде потребно, често се консултује са педијатром са којим одржава телефонску комуникацију, јер их познаје од њиховог рођења.
Иако живот са петоро деце, међу којима је и новорођенче, носи велике обавезе, Александра се осмехује када говори о свом свакодневном животу.
„Немам много времена за своје хобије. Деца су моји хобији. Док они не порасту, па… Богу хвала, биће свега“, истиче она.
Што се будућности тиче, Александра је оптимистична.
„Будућност још увек видим овде. Најстарији син је осми разред, па вероватно ће ићи у школу ван Осојана, ван Истока, али за сада је све у реду и будућност је овде за нас. Такав је наш позив“, закључује Александра.
