Преживела Покољ и Олују.
Баба Драга, Драгиња Бодловић, девојачко Јакшић, рођена је у Батиновој Коси, селу између Глине и Топуског, на Крстовдан 18.1.1920. године.
Мајка Петра јој умире кад је имала 11 година и она преузима бригу о својој млађој браћи и сестри.
Удаје се са 19 год за Павла (Павао) Бодловића и наредне године добијају кћи Марију, моју мајку.
Убрзо креће рат и покољ Срба у Хрватској.
Она и Деда Павле игром случаја избегавају клање у Глинској цркви, али њен отац Лука и најстарији брат нису.
Такође, од ближе родбине на покољ одлазе дедин отац, мајка, сестра. Крију се у шумама Петрове горе, организују отпор, већина без пушака, углавном са рогуљама, секирама и другим оруђем.
Кад се рат завршио, враћају се на згариште и крећу од нуле. Деда је крај рата дочекао као партизан, али се брзо деактивирао. Одбио је да се пресели у Срем.
ТЕКСТ НА СПОМЕНИКУ:
»Август 1941. године, вријеме стравичног рата и неизвјесности, дани масовног истребљења српског народа. Представници злочиначке усташке државе позваше и на овом мјесту, гдје се налазила зграда опћине Цемернице, окупише 3. августа одрасле мушкарце села Батинове Косе, Буковице и Чемернице. Окупљене људе усташе одведоше у Глину, гдје их у православној цркви, ноћу између 4. и 5. августа 1941. године, мучише и усмртише ножем, маљем и кундаком. Овај злочин у низу других на Кордуну и Банији, оста у хисторији као несхватљив ужас. У току четири ратне године из наведених села погибе у борби за слободу и социјализам 50 бораца, а злочини извршени у глинској цркви, у збјеговима Петрове горе, у Ратковића Страни, у Јадовну, у усташким логорима и затворима и другдје, одузеше нашим селима 1029 недужних живота. Драги родитељи, сестре, браћо, баке и дједови, знани и незнани сродници и пријатељи: Ви падосте као невине жртве прљаве политике изрода људског рода, као борци за слободу, слогу и радост, за наше љепше и сретније сутра. Нека се никад не забораве ваше патње и наша бол.«
Од тада добијају два пута близнакиње. Прво се 1945. рађају Душанка и Лепосава, а 1949. Звездана и Нада. Дочекали су најзад сина Ђуру 1955. године.
Све те године , а и после њих до 80-их проводе у миру и слози. Ћерке су поудали, сина оженили, добили унуке.
Стицајем несрећних околности деда Павле умире те 1980 -те год. Баба Драга остаје сама јер су сва деца отишла од куће.
Крајем осамдесетих у родну кућу се враћа син, јединац са породицом. Са женом и два сина. Али судбина је опет умешала прсте, те ујак Ђура гине у саобраћајној несрећи надомак куће 1990. године.
И опет рат, Српска Крајина опстаје четири године да би у операцији Олуја сав српски народ био отеран са свог прага.
Баба на трактору, већ у седамдесетим својим, долази за Србију и ту остаје пар година. Чим су се створили какви такви услови, враћа се назад како би умрла у својој кући и како би била сахрањена крај сина и мужа.
Од тада је прошло двадесет пет година.
Баби смо прославили 100 рођендан пре пет година, где су биле све ћерке, сем Звездане и углавном сви унуци. На жалост, Звездана је убрзо после тога преминула.
Баба Драга је дочекала и чукунунучиће, а директних потомака има око тридесет.
Сада, у 106 години још увек добро једе, али се слабо тога сећа. Чувају је две тетке које се смењују, Душанка и Лепа које су напуниле 80 година. Најстарија Марија такође мора да се чува. Нада је болесна и неспособна.
Заказали смо сусрет у јануару 2026. кад баба пуни 106 година.
Родослов:
Драга и Павле
Ћерке:
1. Марија, има синове Бориса и Милоша. Борисова деца Небојша и Лука
2. Душанка, сина Слободана, а он син Бруно и ћерка Мирна.
3. Лепосава без деце
4. Звездана, ћерка Весна и син Мирослав. Весна ћерку Саманту, Мирослав синове Леонардо и Марсело.
5. Нада, ћерка Тања и син Роберт. Тања ћерку Валерију и сина Лукаса. Валерија две ћерке. Роберт сина Роберта и ћерку Лару.
Син:
1. Ђура има синове Александра и Слободана
Текст приредио Борис Прибићевић и предао Момчилу Мирићу, предсједнику УГ Јадовно 1941. Београд.
