Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици (УПКМ) налази се на ивици институционалне кризе. Примена Закона о странцима и возилима најављена за 15. март, прети парализом наставе и егзистенцијалном неизвесношћу академске заједнице. На трибини „УПКМ – Привремено сједиште, стална институција“, одржаној у свечаној сали једног митровичког угоститељског објекта, професори, правници, студенти и представници политике разложили су сложеност овог проблема, указали на правна и политичка решења и апеловали на јединство заједнице, уз поруку да је једини начин опстанка у систему Републике Србије.
На трибини организованој у свечаној сали једног митровичког угоститељског објекта – јер је Ректорат Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици (УПКМ) одбио захтев за одржавање скупа у универзитетским просторијама – професори, правници, студенти и народни посланици упозорили су да потпуна примена Закона о странцима, најављена за 15. март, озбиљно угрожава опстанак једине српске високошколске институције која функционише по систему Републике Србије на Косову.
Учесници су истакли да је српска заједница доведена „до зида“, да влада „синдром научене беспомоћности“ и да без активног ангажовања наставника, студената и јасног притиска из Београда Универзитет неће опстати.
„Ако изгубите наставни кадар, неће имати ко да ради студенте… изгубићемо супстрат. Ако се угаси, то ће значити преостали одлазак Срба са КиМ“, казао је професор Уставног права на Правном факултета Универзитета у Новом Саду Слободан Орловић.
„Овде се заправо ради о људима који чине Универзитет, то су професори. За сваког професора потребно је одређено време. Ако би били онемогућени да раде, не би се могле наћи летеће замене са људима који имају косовска документа и предају, рецимо, право Републике Србије.“
Орловић је процес „нормализације“ оценио као континуитет који је Србе довео „до зида“, подсетивши да се тај појам користи још од политике „стандарди пре статуса“ и Бриселског споразума из 2013. године.
„Противречност појма нормализације јесте управо у томе што никада није јасно дефинисано шта она заправо значи“, казао је, упозоривши да би гашење УПКМ-а значило „можда не нагли, али преостали одлазак Срба са КиМ“.
Страх, тишина и студентски протести као једини глас отпора
Професорица Филозофског факултета Данијела Кулић описала је атмосферу у којој живи српска заједница.
„Овде влада страх, тишина. Људи су анестезирани потпуно. То је синдром научене беспомоћности у којој овај народ живи од 2012 године, а нарочито од 2022 када се сужава обруч око целе заједнице, не само академске и када имамо низ догађаја, од напуштања институција по директиви наравно. Након тога имамо Бањску. Албански градоначелници преузимају општине, зато што су их Срби бојкотовали. Дакле, много тога је довело до ове ситуације у којој смо ми сада“.
.“
Подсећајући на низ догађаја који су ишли на штету српском народу на Косову, истакла је и једну светлу тачку – студентске протесте у Србији којима су се прикључили и студенти уз поједине професоре и на УПКМ.
„Желим да искажем дубок наклон студентима, који су први изашли на улицу у ситуацији када сте окружени са два непријатеља, сви знамо ко су – унутрашњим и спољашњим непријатељем“, поручила је Кулић.
Међутим, забрињава је управо та потпуна анестезираност локалне заједнице.
„Оно што је забрињавајуће је то што се грађани са овог простора – из енклава и са севера нису прикључили протестима. Да ли због страха или имају друге разлоге, то је сада посебна тема“, указала је даље.
Да се покренемо из блата
Говорећи о односу локалне заједнице и Универзитета професор Југослав Гашић са Медицинског факултета истакао је реалност у којој се универзитет и град нису развијали у синергији:
„Да бисмо се покренули из овог блата у којем се налазимо – и Митровица као град, и Универзитет, за ових 24 године нису расли руку под руку. Нити је Митровица у пуном капацитету прихватила овај универзитет као део свог организма, нити смо ми са Универзитета прихватили да је овај град наш.“
Гашић је упозорио на то да многи професори након завршетка обавеза одмах одлазе за централну Србију, што према његовом мишљењу није начин да се брани универзитет:
„Морамо да се погледамо у очи и да кажемо да већина професора са овог универзитета, након што заврши посао, седа у ауто и одлази за централну Србију. Господо, не брани се тако овај универзитет. Ако ћете одмах након једног дана обавеза у Митровици да одете за Београд, нећете ништа урадити.“
Он је додао да су људи често одсутни не због страха, већ због личног интереса:
„А знате зашто нас нема? Не из страха, већ зато што људе интересује само договор са аспекта личног дохотка – како ће наставити да примају плату.“
У контексту интеграције, коју је назвао „еуфемизмом за косоваризацију“, Гашић је апеловао на професоре и заједницу да синхронизовано делују:
„Ако моје колеге мисле да ће у склопу интеграције гледати само са којег банковног рачуна ће примити плату, ми нећемо ништа урадити. Морамо се, као универзитетски професори, другачије односити према овоме овде, а очекујем и да заједница препозна универзитет и омогући да се поведе синхронизована борба да се ово одбрани.“
Црвене линије
На трибини је посебно наглашено питање црвених линија и заједничког циља.
„Слушао сам предаваче – то су жеље. Моја жеља је да се српска застава вијори у центру Приштине – могућности нису такве“, казао је Гашић даље, најављући потребу за црвеном линијом.
Да знамо шта можемо да урадимо, морамо да дефинишемо црвене линије, црвене линије су нешто испод чега ми не смемо да идемо
„Морамо да нађемо начин како ћемо се борити, морамо да дефинишемо циљ, можемо да се разликујемо у путу до тог циља, али циљ мора да је свима нама заједнички – једино тако можемо нешто да урадимо“.
Професорка Данијела Кулић предложила Кипарски модел као решење – аутономију Универзитета и заштиту права наставног кадра и студената, са јасним правним оквиром али у оквиру српског система и међународним надзором.
Кулић је пренела и утиске са јучерашњег састанка Изборног већа: „Оно што је све нас охрабрило нас на Филозофском факултету, јесте чињеница су готово све колеге имале много тога да кажу, да критички укажу на све оне последице које ће наравно доћи уколико се овај закон о странцима примени.“
Ректору су, како је рекла, управо јасно саопштене „црвене линије“: „Останак овог универзитета у систему Републике Србије.“
Правна упоришта постоје, али се не користе
Адвокат Драгутин Ненезић, који се укључио из Београда путем линка, поручио је да постоје шансе да се одбрани универзитет у Северној Митровици.
„Очигледно постоји и воља“, каже, додајући да је на располагању за правну битку.
Упозорио је на то да Универзитет има правна упоришта у косовским прописима, УНМИК-овој регулативи, Ахтисаријевом плану и чак споразуму Милошевић–Ругова, али да се она системски игноришу.
„Није ми јасно зашто се институционално на та упоришта не ослања сам Универзитет, ректор и друге надлежне структуре.“
„Универзитет, по мом мишљењу, ужива одређена стечена права која му се не могу сузити нити одузети, како се то сада покушава учинити, за сада посредно, а вероватно ће се у неком тренутку покушати и директно. Нејасно је зашто се та правна упоришта не користе у већој мери“
Преговори у Бриселу?
Међутим, Ненезић је истовремено и изразио јаку сумњу да се у Бриселу води озбиљне разговори о Универзитету, док се са српске стране не брине о његовој добробити:
„Мислим да се нико не бави Универзитетом. Волео бих да ме неко исправи.“
Упозорио је на то да би евентуални договори могли да буду представљени као успех, но у пракси ће то бити само „одлагање неминовног“, ограђујући се да такце процене ипак треба узети са резервом.
Новинар Бранислав Крстић је такође казао да се воде разговори и верује да је „све договорено“, подсећајући и на Европски споразум, према којем је, каже, предвиђено да документа буду косовска, чиме су Срби за другачије деловање доведени у пат позицију.
„Ово је неко договорио. У последња три месеца активно се воде преговори, разговори уз модерисање Европске уније. Иду делегације из Београда, бораве у Приштини, заједно се срећу у Швајцарској… Ми смо сада последица нечега и нама је народ необавештен и уколико будемо ‘србовали’, доћи ћемо у ситуацију да ће нам неко заиста угасити Универзитет“.
Три нивоа притиска на Универзитет
Навео је три нивоа притиска – на људе преко примене Закона о странцима, имовину, што се већ види преко урученог дописа о исељењу Факултета техничких наука и сам статус који, према његовим речима, тренутно није непосредно оспорен, али и упозорава да постоје индиције да би и то могло уследити.
Професорима и студентима је поручио да узму ствар у своје руке, јер то не могу да очекују од званичног Београда.
Ако се Универзитет сам не избори, завршиће као и друге институције – биће измештен
Активнија одбрана
Ненезић такође поручује да је сада најважније прећи са симболичних активности – петиција и трибина, на активнију правну, цивилну и политичку борбу за очување Универзитета.
Адвокат Дејан А. Васић нагласио је да судбина Универзитета мора да се одлучује уз учешће људи који живе и раде на овим просторима: „Волео бих да паметни људи међу нама да у томе, ако се о томе преговара, учествују.“
„Откад знам за себе и откад пратим политику, ја се сећам да су нас увек издавали. Некако занети свим тим издајама које су се десиле према нама, а за које смо увек кривили наша руководства, чини ми се да смо ми, као народ, изгубили свест о томе да требамо да нађемо начин како да се са тим сами боримо.“
Поручио је: „Проактивно – да. Али бих волео да од тог проактивног буде нешто конкретно.“
Александар Стојановић из Српског националног форума, који је заједно са Момчилом Трајковићем такође пратио трибину предложио је оснивање радне групе.
„Да бисмо били део процеса, мислим да је потребно створити једну радну групу људи која ће у будућности активно радити и тражити решење. И погледати косовско и српско законодавство, која су то сва могућа решења која се могу креативно оспорити и какве последице она носе“, казао је.
Не бране нас они који су се заклели на косовском уставу
„Нас може нас да брани само онај ко се није заклео на Уставу тзв. Републике Косово“, поручила је професорица Филозофског факултета Валентина Питулић.
Питулић је одржала својеврсну лекцију из морала. Кроз краћи времеплов о историји Универзитета у Приштини, његовом пресељењу и опстанку у северном делу Косова, али и кроз сећања на српски народ и његове борбе, подсетила је на снагу достојанства и истрајности.
„Човек ако није усправан, постаје ништа. Ко издржи до краја – спасиће се“, подсетила је на поруке патријарха Павла које је пренео професорима у Универзитетском насељу у Приштиини ’99. Питулић сматра да је и тадашња академска заједница имала шансе да остане у Приштини.
„Хајде да мало издржимо, с новцем или без новца. Немојте да нам то буде мерило да ли ћемо остати овде.“
Тастер за спас у Београду, а не у Митровици
Народна посланица и адвокатица из Београда Јелена Павловић, која је дошла да подржи сународнике, поручила је да решење није локално:
„Коме смета Универзитет који је измештен из Приштине у Косовску Митровицу? Постоји један тастер и он се налази у Београду.“
„Коме смета Универзитет који је измештен из Приштине у Косовску Митровицу? Постоји један тастер и он се налази у Београду.
Позвала је да пре 15. марта „тај тастер мора да се притисне у Београду, та ствар мора да се оголи већ једном“.
„Ја знам колико се реагује на притиске и колико људи у Србији тренутно готово да не зна шта се овде дешава. Зато што им се прича како је овде све сјајно, и то јесте одвратна политика. Ви просто морате да изаберете дан, пре 15. марта, и тај тастер мора да се притисне у Београду, та ствар мора да се оголи већ једном“.
Скептицизам: Ћутали сте на ћаћизацију Универзитета и ранији договор
На трибини је било и опречних мишљења, опрезнијих питања, и сумњи.
Новинар Бранислав Крстић оценио је да Универзитет „нема капацитете за отпор“ и да је српска заједница практично препуштена косовским органима:
„Ми немамо капацитета на Универзитету да се одупремо било чему.“
Подсетио је да је Закон о странцима донет 2013. године као последица Бриселског споразума и упозорио: „Београд нас је ‘пустио низ воду’.“
„Дакле, ви имате декана, имате ректора, ви имате комплетну структуру на Универзитету која врши опструкцију било каквог отпора од стране српске заједнице. Ово је неко потписао, ово је неко договорио. Нама косовске специјалне јединице улазе у тзв. паралелне општине. Потпуно идентично ће се догодити ако уђу и на Универзитет. Нема отпора. Закон из 2013. сада долази на наплату, Универзитет је без капацитета за отпор“
„Београд нас је пустио низ воду, односно Кабинет председника Вучића“, подвукао је Крстић
Историчар Милош Дамјановић био је посебно критички настројен на сам Универзитет и професоре.
„Част вам је што сте дигли глас? Када сте дигли глас? После колико времена?“
“Има ли у овој сали Срба? Има ли неко у овој соби да није фарисеј? Књижевник? Које сте ви жртве? Када сте ви носили крст? Када сте сносили било какве последице за било које ваше јавно деловање – ког наравно није ни било.“
Оптужио је академску заједницу за корупцију и ћутање пред „ћаћизацијом“ Универзитета.
„Када сте супроставили ћацизацији тог Универзитета, када су намештеним конкурсима доводили ту дилетанте – када су им поклањали дипломе? То је довело до урушавања и институционалног и моралног, и до коруптивности тог друштва и до уништавања апсолутно свих сегмената друштва. За последицу имамо ово што имамо данас!”
Председник Српског народног покрета Милија Бишевац отворено је питао: „Ко ћути на ове проблеме? Где су остали професори?“ и упозорио да ћутање води у „Јариње и Рашку“.
„Шта тачно подразумева интеграција Универзитета? Шта можемо да урадимо да то зауставимо или спречимо, а у најгорем случају – одложимо? Коме да се обратимо?“ запитао се студент Филозофског факултета Димитрије Ракочевић.
Пружајући подршку присутним професорима који су дигли глас, поручио је: „Потребна нам заједница коју ми студенти осећамо да немамо.“
„Нама, сада, овде, не треба подршка – треба нам решење, а ако већ решења нема, треба нам само транспарентност“, сматра студенткиња Милена Јевтић.
Својеврсну лекцију из морала одржала је професорица Филозофског факултета Валетина Питулић. Кроз краћи времеплов о историји Универзитета у Приштини, његовом пресељењу и опстанку у северном делу Косова, али и кроз сећања на српски народ и његове борбе, подсетила је на снагу достојанства и истрајности.
„Човек ако није усправан, постаје ништа. Ко издржи до краја – спасиће се.“
Говорећи о повлачењу из Приштине 1999. и искушењима кроз која је Универзитет прошао, Питулић је показала како колективна снага и верност принципима помажу да се преживи и најтеже време.
„Хајде да мало издржимо, с новцем или без новца. Немојте да нам то буде мерило да ли ћемо остати овде.“
Професорица је повезала историјске догађаје са данашњицом, поручујући да живети и радити на Косову данас није хендикеп, већ част:
„Живети данас на Косову и Метохији није хендикеп. Живети данас овде је част. Да се човек запита – чиме сам заслужио да будем овде?“
„Морате да имате унутрашњу снагу. Ми немамо другу снагу него да је тражимо у нашим песницима, у прецима, у свему што јесмо.“
Студенти из Београда пружили подршку
Трибина је одржана у пуној сали а поред порфесора Орловића, посланице Павловић, посебну подршку трибини, и пре свега колегама студентима пружала је делегација од пар десетина студената из Београда која је дошла у Митровицу.
Неки од њих су се такође током трибине јављали за реч са јаким порукама о очувању Приштинског универзитета у систему Републике Србије на Косову као и о самом Косову унутар Србије.
Поруке студената су биле различите, од тога да више не постоји међународно право, уз осврт на најновије нападе Израела на Иран, преко залагања да се не сарађује са косовским институцијама, до захтева за конкретним решењима заштите овог универзитета.
