Те 2004. године деца сведоци, данас угледни историчари млађе генерације. Памте запаљене куће, сузе прогнаних и очи без наде. Кажу, сећања су болна, иста као и пре 22. године. Историчар Марко Марковић и докторанд историјских наука Немања Димитријевић поручују да су догађаји од 17. до 19. марта били и “слика” међународне заједнице на КиМ и да су драматично утицали на судбину српске заједнице на Косову и Метохији.
Имао је 14 година и ишао у осми разред. Историчар Марко Марковић је у време Мартовског погрома живео у Чаглавици код Приштине. То је место у коме су Срби међу првима осетили албански бес 17. марта.
Више хиљада Албанаца из Приштине упала je у ово село и почело да пали и руши.
Мартовске слике, каже, дубоко су се урезале у сећање сваког Србина на Косову и Метохији.
“Заиста, никада у животу нисам осетио ни приближно такав интензитет страха као у тих неколико дана. Ти призори када горе куће мојих комшија, неких рођака, другова са којима сам се свакодневно играо, плач њихових мајки, сестара… Дим који се вије у небо из њихових кућа захваћених пламеном је нешто што се никада не може заоборавити и та слика ће ме сигурно прогонити до краја живота”, каже Марковић.
Пропале илузије Срба
Упитан како данас, као историчар, посматра 17. март 2004, наглашава да је то био тренутак када су Срби изгубили илузију о могућем суживоту са Албанцима.
“Гледано из угла Албанаца, све оно што није завршено 1999, окончано је током Мартовског погрома 2004. Готово сви косовско-метохијски градови остали су без Срба. Српско становништво које је живело у селима је такође десетковано. До тада се ипак гајила илузија да ће се ситуација донекле смирити, вратити у нормалан суживот и међуљудске односе са комшијама албанске националности. Међутим, све те наде су после Мартовског погрома пале у воду”, наглашава овај историчар.
Последице се, каже, осећају и данас.
“У Обилићу, граду који је до 1999. имао 8.500 Срба, током Мартовског погрома око 500, данас нема ни десетак. У Приштини је идентична ситуација. Као и у многим другим градовима, Срби су на нивоу статистичке грешке”, констатује Марковић.
У Чаглавиици је то видљиво голим оком.
До Мартовског погрома ту је живело око 1.800 Срба. Данас их је тек око 300.
Погледи без утехе
Докторанд историјских наука Немања Димитријевић те године је ишао у шести разред и живео у Грачаници. Ово место је имало срећу да не буде на мети насиља које је над Србима спроведено од 17. до 19. марта.
Постало је “уточиште” за све који су тих дана прогнани из Обилића, Косова Поља, Приштине… Привремено су смештани код родбине и пријатеља, у фискултурну салу Основне школе “Краљ Милутин”, у порту манастира Грачаница.
“Имао сам 12 година и сећам се непрегледне масе људи који су одједном дошли у Грачаницу. Људи који су са собом носили пластичне кесе са стварима. То је једино што су успели да извуку из својих домова. То су људи у чијим очима није било живота, који су све време шетали по Грачаници, којима није било стало до утехе. Старији људи су плакали”, присећа се тих дана Димитријевић.
Слика Европе на почетку 21. века
Истиче да Срби са Косова и Метохије 17. март посматрају као симбол, “слику Европе у 21. веку”, зато што међународни представници, КФОР и УНМИК нису спречили насиље.
“Када питамо просечног Србина на КиМ шта је погром, поред реченица да је то насиље и систематски прогон Срба, добијамо одговор да је то слика Европе на почетку 21. века, однос међународне заједнице према српском народу”, каже Димитријевић.
Тврди да су догађаји из 2004. године само део шире слике “вишевековног процеса” страдање Срба на простору Косова и Метохије које траје од средине 19. века.
“У том насиљу не постоји елемент спонтаности и случајности. То је координисано, систематско насиље које је покривено великоалбансом идејом”, тврди Димитријевић.
Срби изложени институционалном насиљу
Каже да свака генерација Срба на КиМ памти неки облик насиља, а да је његова суочена не само са физичким, већ и институционалним.
“Законима и уредбама се тежи да се живот Срба учини немогућ на простору Косова и Метохије”, закључује Димитријевић.
Током Мартовског погрома 2004. године страдало је 19 особа, уништено је око 800 кућа, протерано 4.000 Срба, а уништено или оскрнављено 35 цркава и манастира.
За ове злочине нико од организатора или подстрекача није одговарао, а протераним Србима није омогућен повратак нити накнада за уништену имовину.
У обрачуну са припадницима међународних снага безбедности страдало је и 11 Албанаца.
