Парастос страдалима одржан је испред цркве Рођења Пресвете Богородице у Гораждевцу, у присуству породица, пријатеља, рођака и бројних мештана. Службу је предводио викарни епископ патријарха српског Порфирија, уз саслужење монаха из манастира Високи Дечани и гораждевачког пароха оца Ненада Нашпалића.
Кобног 13.августа 2003. године река Бистрица код Гораждевца постала је место неизрециве трагедије. Док су се деца купала и играла, непознати починиоци пуцали су на њих, усмртивши двојицу младих живота — Панту Дакића (13) и Ивана Јовића (19). Још увек нема правде, а бол и осећај неправде и даље прожимају породице и заједницу.
„Прошло је више од две деценије, али осећања су иста. Слике су исте, то је неизбрисив траг који остаје у нама до краја живота,“ каже Ђорђе Угреновић, који је преживео напад.
Немања Дакић, брат страдалог Панте, открива колико је за њега и након 22 године ово дубок губитак.
„За цео живот ћу имати тај недостатак, да ми фали брат. Али увек мислим да је он ту негде и да ме још увек штити.“
Отац Панте, Милисав Дакић, дели своју неизмерну тугу и јоше једном на овај дан изражава своју сумњу у правду а документација величине фолдера, коју су му предали из мисије УН-а је уништена.
„То су седам фасцикла. И ја сам то завршио. Н жалост, са тим папирима адвокат мој, Горан Петронијевић, који ми је тражио те папире, ја сам му их дао. Уништио ми је комплетне папире, наводно, као да му је изгорела канцеларија.
„Е, сад сам остао и без папира, и ево остајамо, изгледа, и без турнира, и мислим да у свем овоме, они раде на томе, да што више ово сведу на неки ниво, да се то заборави. И после 23 године о тог злочина, осећања су иста, слике су исте, све остало у нама, значи, то је један неизбрисиви траг из нас, значи, то ће остати до краја нашег живота. Ко год је био тог тренутка, на реци, мислим да то остаје трајно у нашим сећањима. “, каже Милисав Дакић.
Он додаје да је бол који носи неће никада престати:
„Док сам жив, осећаћу то као да је било јуче. Изгубити дете је нешто што мења цео живот.“
Ђорђе Угреновић описује ужас тог тренутка:
„Зачуло се само пуцање. Помислили смо да су то петарде, али онда смо пали као покошени. Тек тада смо схватили шта се дешава.“
Породице и заједница још увек живе са тим болом и чекају одговоре. Пантов брат Немања Дакић каже да је најтеже када се породица окупља.
„Све ове године прошли смо, да кажем, веома тешко, кад изгубиш једног од најближих чланова своје породице, живот се мење из корена. Све ове године овај 13. август је нама велика туга и сећање. Родјендани, славља, ни је он ту са нама“, каже Немања за Радио Гораждевац.
Упркос свему, сећање на Панту, Ивана и остале страдале остаје живо, као подсећање да правда мора бити достигнута и да њихови животи нису заборављени.
Меморијални турнир као знак сећања на трагедију на Бистрици 2003. године
Више од две деценије након што је река Бистрица код Гораждевца постала место страшне трагедије, када су непознати починиоци пуцали на децу која су се купала, сећање на страдале и даље живи кроз меморијални турнир у част Панте и Ивана.
„Они су волели фудбал, волели спорт, волели живот, тако да овај турнир посвећујемо апсолутно њима. Дајемо све од себе да организација буде добра, јер они то заслужују,“ каже Немања Дакић, брат убијеног Панте Дакића.
Ђорђе Угреновић, преживели напада на Бистрици, подсећа на тежак почетак овог меморијалног догађаја:
„Дуго сам размишљао да покренем овакву идеју, али нисам знао како и да ли ће породице страдалих прихватити. Питао сам мајке Сенку Јовић и Гордану Дакић да ми дају благослов. Они су ми дале одобрење и хвала Богу, идеја је заживела.“
Турнир је започео скромно, уз ограничен број тимова и тешке услове, али је брзо растао.
„Прве године нисмо имали много екипа, углавном локалне, али следеће године су дошли учесници из свих делова Косова и Метохије, Републике Српске и Централне Србије,“ истиче Ђорђе.
Отац Панте, Милисав Дакић, говори о личном болу и важности одржавања турнира:
„Овај турнир је Пантов и Иванов, и кроз њега имамо да се памти и да се не заборави. Борба за правду траје дуго, али ми ћемо се увек борити да се ова прича не заташка.“
Сећања на трагични дан и даље су жива код породице и пријатеља:
„Најлепше могуће је да успомену на брата носим са собом. За цео живот ћу имати тај недостатак, али верујем да он и даље штити мене,“ каже Немања.
„Прошло је више од две деценије, али осећања су иста. Слике су исте, то је неизбрисив траг који остаје у нама до краја живота,“ додаје Ђорђе.
Миодраг Стевановић, један од организатора турнира, наглашава важност културе сећања:
„Морамо да памтимо овај злочин због будућих генерација. Турнир није само спортски догађај, већ и чин сећања и поштовања.“
Турнир на Бистрици постао је више од спорта — симбол заједништва и упамћивања, који живи као опомена и ветар наде да правда једног дана ипак буде задовољена.
