У том смислу, може се рећи да су јучерашњом сахраном, Срби као народ упечатљиво пројавили од квазиимперијалних окупатора порицано право на колективно, чак симболички демонстративно жаљење палог српског команданта, ђенерала Младића, као српског јунака. Тиме је испостављена и даља амбиција на колективноемотивну самобитност – ма какви налози стизали од, узгред, лагано залазеће Квазиимперије. Наравно, ово се не односи на, и даље, окупациону власт у Србији, која је успјела да придода извјесни под-тон овом важном догађају на суштинском нивоу националне историје – својом двосмисленом, допуштајуће-ометајућом тактиком, којом је, ко зна који пут, рјешавана квадратура квислиншког круга: искокетирати с патриотизмом, а не озлоједити налогодавце, који у континуитету показују разумијевање за Косовоизручитеља, Прајдодопуститеља, Зеленско(г)-утоститеља… Наиме, упадљиво бијаше присутна одлична логистика за државну сахрану, али уз одсуство високих државних чиновника, укључујући и самог Првог лица режима, који је себи „измислио“ државничку заузетост, овога пута у лику предсједника Узбекистана, као што је на посљедње Сретење, у недјељу, у Београд „прибавио“ предсједника, такође „традиционално пријатељског“ Азербејџана; богослужио је патријарх (архијереје и беспријекорно појање свештеникā, ђаконā и хора), али у приградској цркви, а не, како би било доликовало, у неком од већих храмова у средишту Београда; а изнад свега, сахрана је помјерена за понедјељак, очигледно да би се умањио број присутних. Тиме је постигнут двојаки циљ: још једном је, код обмањивањима радих гласача, подгријан привид о „патриотизму“ бриселослужитељског режима, али тако да Запад не буде превише озлојеђен – мимо онога што је ритуално морало бити показано, но без довођења у питање квислиншке „легитимности“ пословичног „Плесача на петопарцу“ с Андрићевог венца.

Но од текућих издајничких тривијалности за питање будућности сјећања на Ђенерала и на српску националну борбу за опстанак и еманципацију из деведестих кудикамо је важнији став српске јавности према свему томе. Оним који јуче бијаху на сахрани – што плотно-душевно, што „само“ душевно, а то је, без сумње, већински дио српског народа – ствар је јасна. Шта је, међутим, с другим дијелом јавности који има став о овом питању? Код оних који су се протеклих дана надметали по мрежним распамећивањима поводом Ђенералове смрти, кључна ријеч је била да је он био „правоснажно осуђен“, те стога и „ратни злочинац“? То би, под одређеним условима, и могло бити макар приближно истинито – да је оно што је у Хагу било приређено заиста и иоле било суд.

Међутим, није, и то је свима могло/морало било јасно од првог тренутка када су почели стизати снимци с тамошњих „суђења“, као аматерских инсенација „правде“ побједникā. Притом, побједници нијесу били у Загребу, Сарајеву, Приштини – већ у Вашингтону, Лондону, Берлину и Бриселу, док dužnosnici с предњепоменутих локација бијаху само статисти, којима, за вољу, „увјерљивости“ хашког мимоправног игроказа, бијаше додијељена улога „позитиваца“. Што се тиче другог „аргумента“ локалних (ex-)српских апологета хашког квазиправног позитивизма – да иза тога стоји (квази)империјална моћ, и да се напросто морамо приклонити налогу јачега – то је могло бити функционално увјерљиво прије двадесет-двадесет пет година, прије петнаест нешто мање, а сада – јако тешко. То је судбина „правде“ силникā – она „важи“ само док су неоспорива сила. Но више нијесу…

А баш то отвара (поново) додатни простор за суштинску дијагнозу онога што се дешавало у Хагу, као и „правним“ посљедицама тога – мада препрека за јавно давање таквих пресијека никада, па ни на врхунцу „хагогених“ принудних „суочавања са (српском) прошлошћу“, није било. То што је рађено од Ђенерала у Хагу, а нарочито од Доктора (Радована Караџића) и Слободана Милошевића – да поменемо само најважније хашке жртве – представља осветничко-показну, не тек квазиправну већ антиправну изведбу/егзекуцију од стране српских квазиипмеријалних непријатеља, који то не престају бити већ више од трећине једнога стољећа.

Гдје се тачно разилазе, како се јуче поново освједочисмо, доминантно српско виђење Ђенерала, и алтернативна, прозападњачка перспектива на њега и његову/нашу борбу? Посматрано с нашег, националног становишта, Војска Републике Срспке спријечила је понављање геноцида над Србима у бившој БиХ. То је кључни момент у дјелу свих оних који су у томе учествовали, изнад свих ђенерала Младића – и то би требало бити доминанта макар у унутарнационалној рецепцији тог дијела наше недавне историје. Ако се у животу – и појединачно и групно, како се то каже, увијек „полази од себе“, тада је то природно, чак нарочито очекивано у оваквом случају. Тек након тога евентуално треба доћи до другога, до његовог становишта, до покушаја да се он разумије…

Међутим, код оних заражених рездуалноjugoslavenskim, односно окцидентоцентричним становиштем – властитō је потпуно ирелевантно, односно оно је трајно одсутно. Наиме, то што је урадио и шта је представљао ђенерал Младић, као симбол ВРС, која је, опет, била симбол Одбрамбено-ослободилачке борбе српског народа у БиХ – за носиоце хетеронационалног, односно интериоризованог псеудимперијалног становишта међу Србима – потпуно је неважно, превасходно зато што други имају приговор на све то. Притом се, наравно, „занемарује“ да си ту други, у том капацитету, били и остали непријатељи. Заправо, они уопште не могу освијестити спорност непријатељског становишта према српском народу – зато што сами стоје на њему, и то тако да неувиђање властите моралне-когнитивне неодрживости њих као такве и конституише.

Друга, „помоћна“ претпоставка ове квазиморалистичке етичке инсуфицијенције, јесте оно с чиме се ушло у ратове деведесетих, што, нажалост, продужава дејство и међу потоњим нараштајима, а то је недоживљавање босанскохерцеговачких, односно крајишких (бивша РСК) Срба као својих. А то је тековина Кроатославије, која наставља да живи међу (генерацијски) постјугословеснким Србима, чак и међу некима од оних који не стоје на експлицитно антинационалном становишту. Стога, се с њихове стране процјена заслуга Ђенерала, других (високих) официра, цијеле ВРС за српски народ у некадашњој БиХ не доводи у везу с нама. Ми смо им неважни – јер они субјективно нијесу дио нас. Када се априорно интериоризује став (квазимперијално) другога, као да је свој, тада своји постају други. А ако према тим „другима“ квазиимперија има непријатељски став – то ће се аутоматски репликовати код оних структурно обитавају у „без-ставству“, као необуздано непријатељство према својим и према својем (бившем) идентитету.

Показује се да је тим (бившим) Србима, који одавно не говоре Да на „свакодневном плебисциту“ припадања српској нацији, који су према самоодбрамбеној борби српског народа у бившој БиХ заузели не критички, већ априорно-некритички негаторски став – друго ближе од „првога“, туђē схватљивије и убједљивије од својегā, и то и у епистемичком и у етичком смислу. Позадина овога је двојака, мада се она, суштински, сустиче у једној тачки: превласти туђег, у овом случају и непријатаљског становишта, над властитом – личном и „колективном“ – самосвијешћу. Први је момент условљен окцидентоцентричном малограђанштином, која је безмало цвјетала у другој Југославији, чија је срж у томе да је мјерило свеколике исправности оно што доминантно каже „св(иј)ет“. А пошто је од деведесетих до данас „св(иј)ет“ – што је тешки еуфемизам за агресивни квазиимперијализам амероцентричног Запада – досљедно и без и најмање изузетка – дјеловао против српске самоодбрамбене и националноеманципаторске борбе широм бивше Југославије, то се ни тим малигно политизованим малограђанима није постављало питање која је страна „њихова“. Не тако ријетко се на анимозитет према онима који нам „кваре односе са светом“ надовезивала и пристрасност у корист у непријатељских страна у грађанским ратовима у бившој СФРЈ, што спада у домен другосрбијанског, издајничког екстремизма.

Други, овдје релевантни момент је спој ендемске малосрбијанштвине – тј. национално ускогрудог става да српскō тобоже обитава само у Србији – на који је надовезана кроатословенска „дресура“ која је „забрањивала“ да се било шта, чак и само номинално српскō, препознаје игдје изван Србије. Поступити тако, из перспективе оваквог, унутрашњеокупационог режима титоизма, значило је починити „великосрпски прагријех“. А ова антинационална „обука“ резидуално је пак хабзбуршка, која је, међутим, вјешто била прерађена у (друго)југословенство, као облик антинационалног (антисрпског) квазипатриотизма. Дакле поново је, као код првог момента, на дјелу западњачка, антисрпска епистемичка хегемонија, с том разликом што је у овом случају то било перципирано као „домаћа“ саморазумљивост, с утолико далекосежнијим и опаснијим посљедицама. Тако је било могуће да се појави фигура „српског родољуба“, за којега границе националне емоције престају на Дрини и на Лиму.

Но све скупа узевши, исход суперпозиције ових двају момената био је тај да код једног дијела Срба у Србији „западни“ Срби нијесу били доживљавани као своји, већ је према њима, у најбољем случају, био заузиман став „критичке еквидистанције“ при процјењивању њиховог понашања и њихове реторике – а у поређењу с њиховим непријатељима унутар некадашње Југославије, који су пак са своје стране – не тек ексцесно – прибјегавали реторици NDH, односно џихада. Посљедица ове „националне непристрасности“ према својима било је појављивање код фанатичних родоодступника разумијевања и за једно и за друго.

На тај начин дошло је до кобне оптоетичке инверзије. Када се неко посматра као свој, тада се према њему показује априорна пристрасност, која укључује и некритичку наклоност – баш зато што је свој. У процјенама друштвеноисторијских промјена, нарочито тако бурних кроз које смо пролазили деведесетих, то може затомити критичку оштрицу – али то је цијена која се, по правилу, најприје и увијек плаћа за осјећај саприпадништва. То, међутим, не значи да тај механизам дјелује детерминистички, и да онај ко у неком сукобу једну страну доживљава као своју, не може бити кадар за загледавање њених недостатке, те да за осматарње ствари из шире перспективе. То нарочито важи – или би требало важити – за интелектуалце. Дакле, неодржива је алтернатива или домаће (парохијално) или туђе (космоолитског), већ се до исправног доживљаја и увида у туђе стиже само надградњом сопственогā, нипошто његовим заобилажењем, а камоли порицањем. Утолико је другосрбијанац непорављиво необразовани провинцијалац.

Међутим, у овом случају, за другосрбијанце, малосрбијанце, резидуалне кроатојугославоиде међу Србима (односно „Југословенима“ српског поријекла), ствари бијаху постављене управо супротно: према онима који је требало да буду унапријед доживљвани као своји успостављен је хиперкрити(ци)стички став, гледање свега што раде, или наводно раде, кроз увећавајућу „етичку“ лупу, уз интнеционално пропуштање примјене аналогне „процедуре“ када је ријеч о другим сукобљеним/зараћеним странама – уколико већ није био заузет став другосрбијанског екстремизма априорно наклоњеног српским непријатељима.

Позадина овога је опет кроатословенска, тј. хабзбуршка, а сажета је у перфидном геслу (наводног) Загорског бравара, према којем свако – тј. свака народност – „најприје треба почисти своје двориште“, па тек онда да гледа туђе. Предњепланско значење овога је да критици других, унутар Југославије, треба да претходи темељна самокритика, али – и то је додатна, одлучујућа зачкољица овог колективноидентитетског, квазиетичког императива – не с идејом да то уопште „квалификује“ за евентуалну легитимну критику других, већ тако да свака другојугословенска (квази)народност (перманентни) задатак самокритике треба да обавља искључиво самостално, без „мијешања са стране“. У пракси су, међутим, само Срби усвојили овај „етичкодискурзивни феудализам“ – управо стога што је главни легитимациони основ друге Југосавије била теза о српској кривици за настанак прве Југославије, а сљедствено томе – и за побједе у Балканским ратовима, те у Првом свјетском рату. У пракси су, дакле, само Срби „чистили своје двориште“, док су други то остављали за касније, а у пракси, одавно је јасно – за никад.

У том погледу, два примјера су посебно упутна: хрватски и шиптарски. Иако је хрватски народ у Другом свјетском рату већински подржавао NDH, најјезивији историјски феномен те врсте посљедњих стољећа, масовно учествујући у колективном злочину над православним Србима, у другој Југославији је системски, од стране кроатокомунистичких власти, било субвертирано пријеко потребно хрватско суочавање са својом најновијом прошлошћу. Исход тога био је покушај њеног понављања 1991. Што се тиче Шиптара, тамо, због дубоке укоријењености трибалног менталитета, напросто није било ни образованих, али ни етичких капацитета да се и покуша било какво суочавање са својом прошлошћу. За трибалистички етички солипсизам такво питање уопште не може да се постави.

Дакле, телос интериоризовања брозовске „етичке теореме“ о етничком „суверенизму“ у „чишћењу својег дворишта“ код многих Срба била је хиперкритичност према својима – који, поред осталога и стога, не бијаху доживљвани као своји – те попустљивост, све до тоталне некритичности, према другима (што из бивше Југославије, што из „св[иј]ета“). Поред свега овога, на ове околности надовезивала се нешто што би се могло означити первертираним нарцисизмом у емотивно позитивној рецепцији сопствене прошлости, нарочито оној из ХХ сољећа. Наиме, код неких Срба се, нарочито у Србији, увријежила се склоност узимању к срцу и дивинизовање без икаквих ограда превасходно оних дијелова националне историје када смо били превасходно колективна жртва, тако да је – прећутна је теза овог идеолошког, а национално субверзивног становишта – ми,, да парафразирамо популарни амерички идеолошки наратив, били „на правој страни историје“ само када смо масовно страдали.

У производњи и укорјењивању овог латентно непријатељског наратива, нарочито у почетној фази његове „апликације“, најистакнутију улогу је почетком деведесетих преузео западњачки агент Вук Драшковић, који је за то имао неке сасвим погодне „претквалификације“: писао је о геноциду над Србима у NDH, поријеклом је с подручје (потоње) Српске, створио је око себе фаму неоепског, књижевника из народа и за народ. Његови подмукли, посматрано с непријатељског (и муслиманског и западњачког) становишта, пажљиво и вјешто осмишљени напади на руководство Српске, на ВРС оставили су, нажалост, трајан траг на многе Србе, од којих се неки – неким чудом – и даље сматрају национално „опредијељенима.

У даљој симплификацији, којој се нагиње у спонтаној, унапријед уграђеној екстраполацији овог претежно емотивистичког, и посве ирационалног становишта, „доказ“ српске историјске исправности у двама свјетским ратовима било је то што смо страдала у стотинама хиљада. А у одбрамбено-отаџбинском рату на подручје бивше БиХ (1992–1995), страдалао нас је „само“ двадесет пет хиљада. То што је међу њима било и хиљаде по свим критеријима потпуно недужних цивила, укључујући и нејач, није „помогло“ да се код другосрбијанаца и „драшковићевских патриота“ превазиђе оно што је Запад желио да утисне као коначну и неопозиву оцјену српске историјске улоге у догађајима деведсесетих, а то је њен „сребренички предзнак“, који се не односи на период од 1992. до 1995, нити само на подручју бивше републике – „ковачнице братства-јединства“. Непријатељи Срба – који, притом, нијесу били доживљавани као непријатељи оних (бивших) Срба који су на тај начин „закључивали“, а заправо били квазиемотивно изманипулисани и издресирани – сигурно су знали боље од нас. Уосталом, и етичко и разумско тежиште бивших Срба није код себе, није њихово, већ је измјештено, код псеудоимперијалних непријатеља Срба – из деведесетих, све до данас.

Формално говорећи, другосрбијанци махом стоје на лијеволибералној идеолошкој позицији, при чему је, у односу на деведесете, у међувремену, а у складу с идеолошком конјуктуром на Западу, упадљив пораст радикално лијевих схватања међу том скупином грађанства. Занимљиво је како многи овдашњи, јавно активни љевичари, иначе, неријетко страсни оплакивачи Палестине – који, узгред, не успјеше да уоче нацистичко-геноцидне карактеристике актулног украјинског режима – нијесу били способни да у фигурама Доктора, Ђенерала, Слободана Милошевића, препознају оно што би у њиховом идеолошком идиому било очекивано – претече борбе против западњачког квазиимперијализма, који, након окончања Хладнога рата, на врхунцу бијаше управо деведесетих година прошлога стољећа. Тако нешто им, међутим, напросто не бијаше могуће зато што ниједна од ових њихових конкретних, испозираних „ставова“ није настао овдје, већ је инстиктивно преузиман са Запада, независно од тога да ли је конкретни извор био службени, налогодавни, или пак јавно-активистички. Српски конфекцијски љевичар, оплакивач Палестине, подржавалац, „руској агресији“ изложене Украјине, и исповиједач хашких антиправно-квазиисторијских послања, није самостално одлучио да заузма иједан од ових ставова, већ се безразумски, спонттано конформирао квазиимперијалној позицији. Не мислити, чак не осјећати самостално, већ индуковано, али зато своју индуктивну квазисубјективност „компензовати“ идеолошком одлучношћу – што од другосрбијанских активиста чини фанатично (непријатељско) оруђе које говори – то је modus operandi овако профилилисаних лица. Њихов идентитет се напросто сервисира путем радости имитирања.

Овај идеолошки робот, посматрано с условног метанивоа – који није „његов“, будући да ја за његово досезања неопходна ауторефлексија, које је он структурно, дјелимично добровољно самолишен – несвјесно избјегава образовање самосталног става. Утолико, сматрања која он емитује, по дефиницији, никада нијесу заправо његова; он се, још деведесетих, образовао као онај ко живи у пословичној, кантовски формулисаној, самоскривљеној (претпросвијећеној) незрелости, ко, дакле, дјелом и „мишљу“ пориче налог Sapere aude [усуди се да мислиш]. Српски антинационални активиста одлучно не (жели да) мисли својом главом и не осјећа својом душом; он је пристао да буде подешаван тако да за то постане априорно онтички неспособан. Он је ни-ко, чије „достојанство“ почива на томе што је нечије нешто – тј. оруђе уперено према (некад) његовој заједници. А у његовом индукованом когнитивно-емотивном режиму, једино што можда више мрзи од тога чега се и како се сјећају квазиимперијално неуподобљени Срби, јесте замисао о њиховом праву и способности да самостално одређују предмете, значај и режиме (националног) памћења.

Чланак Часлав Д. Копривица: Ко је нама Ђенерал? О патогенези другосрбијанског унутрашњег туђинства се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

У првој, која је гласала за придруживање, појмови као што су национални суверенитет и национални идентитет немају већи значај, док у другој која је гласала против, управо ови појмови имају кључну улогу.

Када човек прати резултате оваквих референдума, често има утисак да прати отварање у партији шаха у којој играчи још увек играју по књизи, без изненађења. Рецимо, Рејкјавик, или у преводу “задимљени залив”, гласао је сасвим по очекивањима, за наставак преговора о придруживању. (Сећам се тог града који сам недавно посетио. На једној узбрдици, налази се велика лутеранска црква у облику копља упереног у небо, под именом Халгримскиркја. До ње води улица коју сада називају Дугином улицом, иако то није њено оригинално име: у подножју те улице, тротоар је обојен дугиним бојама, тако да посетилац на том месту има утисак као да дуга води до цркве).

Исланђани, минус Рејкјавик, гласали су, међутим, супротно.

Ова разлика ме није изненадила. Почетком прве деценије 21. века, када сам радио на тези “Слика европских метропола у прози Милоша Црњанског” једна од књига коју сам прочитао имала је наслов Глобални градови. Аутор те књиге описивао је мрежу повезних глобалних градова који имају мало везе са својим националним залеђима. За аутора те књиге, на Исланду би постојао само Рејкјавик. Остало је пустиња. Црњански је у тој “пустињи” видео међутим, мале, дурашне, исландске коње који су га фасцинирали.

Већина становника Исланда је на референдуму гласала против слике света у којој на њиховом острву постоји само Рејкјавик. Гласали су за онај концепт државе који свим грађанима Исланда, ма где на Исланду живели, даје могућност да постоје, без обзира на мрежу глобалних градова.

Па ипак, размишљајући о референдуму и мрежи глобалних градова (коју данас називам Мегалополисом) поставио сам себи питање какав би то био свет у коме би национални идентитет био потпуно избрисан.

Питање није без смисла и потврде у реалности. Данас постоји велики број људи, који себе називају “космополитама”, односно “грађанима света”. Они себе не виде у оквирима националног идентитета. Штавише, они према том идентитету имају изразито негативан однос. Тако долазимо до чудног парадокса: испоставља се, наиме, да космополита, може да воли неку удаљену националну културу о којој не зна безмало ништа (јер припада тзв. “свету”), али не и ону која му је најближа и којој би могао да припада по рођењу.

Другим речима, космополита је пре свега човек који се одриче од властитог идентитета, зато што верује да би као личност без идентитета могао себи да прибави највећу личну корист.

До пре једног века, космополита би постао конвертит, човек који продаје “веру за вечеру”, али данас то није, зато што моћ више не припада некој националној држави или већинском идентитету, већ је транснационална – она припада компанијама и олигархији. Зато космополита постаје “корпоративни човек”, потрошач који тежи да се окружи брендовима који сада замењују одлике некадашњег националног идентитета.

“Космополита” би се овде свакако позвао на етички аргумент, односно казао би да коначна победа космополитизма ствара услове за остварење вечног мира; ако нема разлике у националним идентитетима, нема разлога за рат. Овакво дечје разумевање рата и његових узрока, чини да је “космополита” увек на страни хегемона односно империје која има највећу моћ, пре чему се не пита за праведност те моћи.

“Космополита” би 1941. године, био на страни Хитлерове Немачке, јер би проширење Трећег Рајха на цео свет, по његовој логици, довело до вечног мира; после 1945. “космополита” би вероватно био на страни САД, јер би проширење “либералне демократије” на цео свет, довело до краја историје и укидања рата. Да ли се ширење “либералне демократије” или било које друге глобалне идеологије, одвија огњем и мачем, то “космополиту” не занима: он нема ништа против мира гробова, наравно, под условом да сам не заврши у једном од њих.

Доминација космополитске свести је, дакле, синоним за радикални индивидуализам, који више не познаје никакву општу корист коју симболизује национални идентитет, национална држава и народ који живи у тој држави. То наравно, има врло озбиљне политичке последице. “Космополита” их, наравно, не види: деведесетих година, током грађанског рата у бившој Југославији, “космополите” би имале обичај да понављају мантру да је “нормална држава она у којој се не зна ко је премијер или председник”.

По овој логици, идеални премијер неке “нормалне” земље јесте човек који би морао да поднесе највећу могућу одговорност управљања државом, радећи тај посао, поштено, часно, за општу добробит свих њених космополитских грађана (дакле, сасвим супротно од “космополите” који мисли, пре свега, на своју корист).

У реду, а шта би тај човек добио заузврат?

Ништа.

Грађани не би сматрали сходно чак ни то да знају како се он зове, а плату коју би зарађивао била би смешна у поређењу, рецимо, са платом осредње звезде неког великог европског фудбалског клуба. Притом, тај премијер не би могао да се нада ни да ће га историја запамтити као човека који је верно служио својој домовини, будући да у “космополитској” атмосфери, национална историја нема никаквог значаја, док је “домовина” реликт забрањене, “националистичке” прошлости. 

Разуме се, човек који би пристао да под оваквим ненормалним условима постане премијер неке државе, не постоји.

Уместо тога, у такозваним нормалним космополитским државама, већ одавно је на делу пракса у којој грађани на изборима изаберу странку, а затим се челници те странке договоре са такозваном “бизнис-класом” шта је за ту класу најбоље, па онда тако и владају.

Грађани, наравно, осећају да су њихови интереси занемарени, па зато на следећим изборима изаберу другу странку, која онда поново направи договор са “бизнис-класом” и настави да влада по старом, док челници странке која је мирно, демократски, сишла са власти добијају од бизнис-класе награду у виду чланства у управним одборима. На њихова места у странкама, долази нова, млада и енергична страначка екипом, која мирно чека на свој ред у овом кругу “демократске” смене власти.

Енглески социолог Колин Крауч феномен у коме владајућа странка служи “бизнис класи”, а не грађанима, назива постдемократијом – демократски изборни процес номинално постоји, али суштински, држава није демократска. Уместо демократије, имамо посла са олигархијским системом, што није никакав инцидент, већ последица космополитске атмосфере у којој свако брине пре свега за самога себе, односно за лични профит: то важи за грађане (који заузети личним интересом, сматрају да је нормално да не знају ко им је премијер), за политичку касту чији је основни интерес лични профит, а која служи олигархији, јер само она може да је обезбеди тај профит и најзад, сама олигархија, која жели да територију коју de facto, контролише организује тако да и у будућности задржи своју власт над њом.

Космополитска атмосфера тако нужно доводи до имплозије националне државе – односно до онога што је Кристофер Лаш још половином деведесетих година прошлог века назвао “побуном елите”.

Концепт социјалне правде, који тежи да уравнотежи социјалне разлике у држави управо зато да би она сачувала своју унутрашњу хомогеност, сада замењује технологија очувања социјалне неправде. До те неправде долази зато што се олигархија ненормално богати, будући да више није ограничена било каквим обавезама према целини – односно националној држави.

Поред тога, не постоји било каква инстанца која би себичне интересе олигархије ограничила интересима целине. Та инстанца би могла да се утемељи на осећању патриотизма (националног и државног), али пошто се космополитска свест одрекла патриотизма у име личне користи и личног интереса, таква инстанца више не може да постоји.

Насупрот олигархији, која се лудачки богати, (а тако се, и у већини случајева, и понаша у јавности) већина становништва објективно сиромаши, јер њихов интерес више нико не заступа. А тај интерес није само њихов чувени стандард (“раст стандарда” се може симулирати повишицама, које ће, наравно, инфлација појести већ за доручак), већ и рад здравственог система, образовног система, те стање јавних служби и инфраструктуре – све оно што олигархију не занима, будући да уместо тих јавних система користи своје, приватне системе.

Последица: сви ови јавни системи, пројектовани да служе свима, сада труну и пропадају, док се некада колико-толико хомогени народ, дели на двокласно друштво, у коме “неколицина привилегованих држи монопол над предностима новца, образовања и моћи” (Лаш). То двокласно друштво ствара онда “дуалне градове” (Кастелс) у коме најбогатији живе у (мање или више) ограђеним квартовима, који су (мање или више) недоступни осталом становништву.

Између те олигархије и већине становништва, некадашњим сународницима и ближњима, које олигархија сада већ отворено и без зазора назива “олошем” (сетимо се Хилари Клинтон!) налази се прилично уска бафер-зона коју чине тзв. политички, медијски, образовни и правосудни естаблишмент, заједно са мрежом институција тзв. “цивилног друштва” који су наравно на платном списку олигархије.

Ова бафер зона, поред задатка раздвајања олигархије од “олоша” има још два задатка: први је да глуми нормалност односно “народ”, а други: да постане мамац за чланове “олоша” који желе да напусте своје “олошко” место у друштву и постану “грађани”, односно, прави, аутентични олош, који служи интересима олигархије.

Да би се ово двокласно друштво учврстило, олигархија балканизује друштво, по принципу “завади па владај”. Она инсталира и појачава раздор између жена и мушкараца, деце и родитеља, хомосексуалаца и хетеросексуалаца, док истовремено увози емигранте од којих се не очекује да се асимилују, већ да учествују у процесу заваде са староседеоцима, како би олигархија несметано могла да влада и једнима и другима. Тиме се некадашња држава преображава у систем према коме се олигархија понаша као према властитој компанији, што значи да људи постају трошкови који ваља непрекидно смањивати. (Пошто су логори тренутно превише спектакуларни, за сада добро може да послужи и рекламирање еутаназије)

Ова атмосфера се већ јасно осећа. Један мој добар пријатељ, лекар, казао ми је да људи у будућности неће имати само мањи коефицијент интелигенције, него ће живети краће и храниће се све лошијом храном. Разумљиво: боља храна и боља здравствена услуга стајаће на располагању олигархији а делимично и вишим ешалонима њених кућних бафер робова. 

За крај, остаје нам да се запитамо каква би могла да буде будућност Мегалополиса, односно ових државоликих, двокласних творевина на чијим челу се налази “космополитска” олигархија. У Библији наилазимо на једну мисао која нам даје одговор на ово питање. Та мисао гласи овако: Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам у себи, неће се одржати (Матеј, 12, 25).

То ме је подсетило на један супротан пример, а то је Пекинг, у коме чак ни на јарболима испред великих хотела, нисам примећивао заставе других држава.  

Ово патриотско аутоцентрирање Кине, може се приметити и у издвојеној позицији њене амбасаде, у Рејкјавику, у односу на друге амбасаде. Аутоцентрирање, међутим, није синоним за изолацију – то је свест о сопственој различитости и поносу због властитог погледа на свет, од кога почиње интеракција са другим народима и државама. Тај понос је нешто врло људско и врло хумано: људи имају свој национални идентитет, своју националну митологију по којима се међусобно разликују, али се по томе, исто тако разликују и од животиња које све то немају.

Разлог зашто је то тако, налазимо код Гетеа, који је формулисао следеће правило: што су жива бића несавршенија, више међусобно личе; што су савршенија, више се разликују.  

И зато планета не припада животињама, него људима.

(РТ Балкан, 08.09.2026)

Чланак Слободан Владушић: Космополитизам и национални идентитет се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Слободан Самарџић: Сахрана генерала Младића важна за достојанство државе и народа се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Данас нас је Промисао Божји сабрао на ово свето место да се молимо за покој душе и за спасење новопрестављеног раба Божјег, брата нашег, генерала Ратка.

Браћо и сестре, много тога у човековом животу може да се догоди, али и да се не догоди. Многе околности могу да нас мимоиђу, многи путеви могу да остану несавладани. Једино што ће се сигурно догодити свакоме ко се родио, свакоме ко је из небића призван у биће, једино што нико од нас неће избећи, јесте да ће једном отићи са овога света.

Смрт је не само највећа енигма човековог постојања него и највећи непријатељ читавог људског рода и сваког појединачног човека, од Адама до краја света и века. Зато је свети апостол Павле назвао смрт управо „последњим непријатељем“, говорећи: „Последњи непријатељ укинуће се — смрт“ (1Кор 15, 26). У тим речима садржана је сва трагедија човековог постојања, али истовремено и сва нада хришћанске вере: смрт јесте непријатељ, али није непобедива.

Зато се пред тајном гроба поставља једино важно питање: да ли је смрт последње што можемо рећи о себи? Да ли је гроб крај свега? Који је смисао човековог постојања ако је ништавило његова крајња перспектива? Зашто му је дато да воли, да се радује, да тугује и пати, да се жртвује, да чезне за истином, лепотом, за добротом и за вечношћу, ако се све на крају завршава у гробу? Или је човек нешто више од тога? Постоји ли Неко ко нам пред тајном смрти отвара другачију перспективу и даје другачији одговор?

Ми православни хришћани вером поуздано знамо да тај Неко постоји. И тај Неко није било ко. То је сам Син Божји, Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Он једини даје одговор достојан човека. И тај одговор се не налази у некој људској мудрости или философији, него у Његовом Крсту и Његовом Васкрсењу. Својом смрћу Христос је победио смрт, а својим Васкрсењем из мртвих отворио је свакоме од нас врата живота вечног, врата Царства Божјег.

Само Онај који нас је у почетку из небића привео у биће могао је и може да нас из власти смрти поново призове у живот. Бог нас је створио по својој слици и прилици не за смрт, него за живот, и то за живот вечни. Смрт није била Његов последњи наум о човеку. Како сведочи и Свето Писмо: „Бог није створио смрт, нити се радује пропасти живих“ (Прем 1, 13).

Зато смрт за хришћанина није нестанак. Она јесте болни растанак, јесте тајна и јесте љути непријатељ, али после Христовог Васкрсења она више није апсурд и безизлаз. Гроб није наша последња станица. Хришћанин пред гробом тугује, али не као онај који нема наде. Плаче, јер се растаје са оним кога воли, али у самом срцу тог плача чује Христову реч: „Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11, 25). То је наша вера и то је наша нада. Последња реч о човеку не припада смрти. Не припада ни гробу, ни пролазности, ни ништавилу.

Последња реч припада Васкрслом Христу. И свети апостол Павле нас на то подсећа: „Ко си ти који судиш туђем слузи? Својему господару он стоји или пада“ (Рим 14, 4).

Истина, постоје наша разумевања, постоје људски судови и они имају своје домете и значај, али они су, баш као што је и природа човекова условљена и пролазна, и сами условљени многим знаним и незнаним, видљивим и невидљивим, објективним и варљивим факторима.

Постоји и искуство читавих народа да земаљски суд и земаљска правда нису увек свима мерили истом мером. И наш народ носи такво горко искуство. Не поричући одговорност човека за своја дела, знамо да ниједан земаљски суд није непогрешив, нити његова пресуда може исцрпети истину о било ком, нити о једном људском животу.

Зато је последњи суд Божји једини коначан и једини до краја праведан, јер „правда је Његова правда вечна и реч је Његова истина“. Тај суд није налик судовима људским. Пред њим стоје једно наспрам другог — или, боље рећи, једно у сусрет другом — бескрајна љубав Божија према човеку и слобода човекова да на ту љубав узврати смиреним покајањем.

Сусрет душе човекове и љубави Божје јесте најдубља, нашем уму непојмљива тајна. Њу нећемо у потпуности разумети све до Другог доласка Христовог, када ће оно што је сада скривено постати јавно и када ће се сваки људски живот показати у пуној светлости истине Божје.

Свети Оци нас зато уче да ће у вечности бити много изненађења: да се можда у близини Божјој неће наћи неки за које смо били уверени да тамо припадају, а да ће у Његовој близини бити многи које смо, по својим људским мерилима, сматрали далеким од Њега.

То је разлог због којег Црква Православна ни о ком не доноси коначну пресуду у односу на вечност, него се за сваког непрестано моли. Она се моли, нада се милости Божјој и све препушта суду Оног који једини познаје срце свакога човека и чији је суд једини праведан.

Данас стојимо пред одром раба Божјег и брата нашег Ратка генерала, за кога знамо да је био хришћанин и о коме сведоче свештеници који су га походили и да се последњих година смирено исповедао и причешћивао Телом и Крвљу Христовом, верујући и надајући се у милост и љубав Божју, и који се на крају упокојио држећи крст Христолики на својим грудима.

Знамо да ће његово име остати дубоко уткано у памћење и молитве највећег дела нашег српског православног народа, који према њему осећа и негује дубоку захвалност јер га види као војника и команданта који је у једном тешком и трагичном времену стајао на челу војске свога народа, носио велику одговорност и терет, поднео жртву и положио живот за слободу, одбрану и опстанак свога рода.

Стојимо данас пред животом који није могуће одвојити од једног страшног времена — од ужасног рата, великих страдања, дубоких рана и траума, изгубљених домова, живота и гробова.

И зато се, молећи се данас за душу покојника, за душу Ратка генерала, по угледу на Христа Господа, молимо и за све оне чији су животи угашени у том рату.

Молимо се једном душом, једним умом и једним срцем за покој душе и спасење раба Божјег Ратка, молимо се да му Господ опрости сваки грех, знани и незнани, и да га настани у месту светлом, у месту цветном, у месту покоја где нема болести, ни жалости, ни уздисаја, него где је живот бесконачни.

Молимо се Господу и да породици и сродницима дарује утеху и наду на живот вечни, а свима нама нека Господ наш, Исус Христос дарује покајање, мир, слогу, покајање, међусобно разумевање и снагу да једни друге гледамо увек и свагда очима Христовим.

Нека Господ прости душу брату нашем Ратку генералу и нека му је вечан спомен. Амин.

(СПЦ, 07.09.2026)

Чланак Беседа Патријарха Порфирија на опелу генералу Ратку Младићу се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Све што је о. Арсеније у свом изливу прелести рекао о човјеку који је стварао Српску само је зостатак психоделичног другоСрбијанства којега се очигледно и даље није ослободио.

Најприје: у овим стварима немам ниједан разлог да вјерујем о. Арсенију. Када се бранио српски народ, о. Арсенију, још увијек изван Православља, било је 32 године и даље је тражио себе и свој пут. Зато је он добар саговорник на тему дроге, рокенрола и јоге али дословно нема никакав кредибилитет када је по сриједи оно што смо преживјели 1992-1995. Док је он тражио себе у експериментима, један генерал и стотине хиљада бораца дали су себе за народ. Дакле: о. Арсеније може да сматра шта год, његово мишљење је мишљење човјека који није био уз свој народ.

Такође: коначни суд о историји даће историографија када престану да дјелују политички фактори који диктирају хашку верзију догађаја – у свијету се то већ догађа. Али читав урадак о. Арсенија потврђује ону стару изреку да „када Србин хоће да буде објективан, он усвоји гледиште својих непријатеља“. Данас хрватска, њемачка, па чак и „макдеонска“ и „црногорска“ верзија Првог рата и славне српске војске приказују ту силу ослобођења на исти начин на који Хаг приказује ВРС. Још је Д. Туцовић описивао нашу војску из балканских ратова у књизи „Србија и Арбанија“ тако као да му је књигу штампао Хелсиншки одбор. Па ипак данас ниједан нормалан Србин не вјерује тој пропаганди јер видимо Цјелину догађаја. Тако и сваки нормалан Србин зна шта је доживио 1992-1995. То очигледно не зна само о. Арсеније, жртва масовне прелести новопеченог монаштва које је први пут у српској историји кренуло не да ствар гледа очима свог народа већ туђег суда тј туђе Моћи.

Зато мене не смућује то што је о. Арсеније рекао али добро показује које су посљедице једног великог духовног експеримента када смо олако монашили свакога а потом тим рокерима дали да експериментишу по Тијелу Христовом. О ВРС и њеном команданту нешто знам из дјетињства а много више из свједочанства људи који јесу носили њену униформу.

(ИН4С, 03.09.2026)

Чланак О. Дарко Р. Ђого: Неко је бранио српски народ, док су други „тражили себе“ се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Описујући дјечију игру, Андрић је, с намјером или не, понудио потенцијалну формулу суживота у Босни и Херцеговини. Наиме, дјеца су имала своје митове о поријеклу тих удубина. За српску дјецу то су били трагови копита Шарца, коња њиховог јунака Краљевића Марка, док су турска дјеца била апсолутно убијеђена да су те удубине настале под тежином крилате бедевије коју је јахао нико други до њихов народни јунак Алија Ђерзелез.

И, што је најзанимљивије, пише Андрић, они се око тога никада нису препирали. Толико су и једни и други били убијеђени у тачност свог вјеровања да о томе никада нису расправљали, нити су покушавали једни друге да разувјере. Једноставно, имали су своје истине и мирно су, за љетњих дана, у тим овећим чанцима пуним млаке кишнице, заједно чували уловљену ситну рибу, без обзира на различита вјеровања.

Често се сјетим ове Андрићеве приче, за коју истински вјерујем да представља могућу формулу коегзистенције и опстанка данашње БиХ. Нико не треба ни да покушава да разувјери друге у њихова вјеровања, већ треба прихватити да у БиХ постоји више паралелних истина и да се њихово поимање и прихватање суштински разликују код сваког од три народа. Свако наметање властитог вјеровања другима као апсолутне истине у Босни и Херцеговини ствара конфликт, као и покушаји да се вјеровања оних других забране или санкционишу.

 

Искључивост нагриза БиХ

 

Зато ова Андрићева формула нема никакву шансу да буде равноправно примијењена све док припадници једног народа инсистирају на томе да се друга два повинују њиховим истинама и вјеровањима, а своја да забораве. Таква искључивост озбиљно нагриза темеље државне заједнице БиХ, који, додуше, никада нису били нарочито чврсти, чак ни за вријеме СФРЈ. Наративи о складном суживоту народа у БиХ за вријеме Југославије испоставиће се као заблуде у које су многи жељели да вјерују, али нису умјели или могли да спријече конфликт, који је, очигледно, био неминован.

Моја генерација, рођена осамдесетих година, није много упамтила Југославију. Бар не довољно да би се социјализовала уз тадашње политичке симболе и тиме усвојила тадашњи систем вриједности, који је крајем осамдесетих већ био на заласку. Политичка социјализација моје генерације била је условљена родитељским тумачењем тих истих симбола, ревитализацијом националних идентитета крајем осамдесетих и грађанским ратом који је услиједио.

Сјећам се једне ситуације из ране младости, из дворишта Основне школе “Иван Горан Ковачић” у Бањалуци. Био је крај 1988. године када нам је стари учитељ Богдан Прерадовић рекао да отворимо букваре за први разред на страници с причом под називом “Друг Тито гледа све нас”. Та једноставна и нижим узрастима намијењена индоктринирајућа причица о томе како се дјеца у једном југословенском разреду препиру око тога кога тачно посматра Титов портрет изнад школске табле на крају се завршава интервенцијом учитеља, који, као деус еx мацхина, рјешава ову тешку дилему закључком: “Друг Тито гледа све нас.” Иако је моја генерација била претпосљедња која се у бањалучкој дворани “Борик” завјетовала тада већ покојном Брозу, полажући пионирску заклетву 29. новембра те исте године, нисмо се много емотивно идентификовали с тим човјеком чију смо урамљену фотографију свакодневно гледали изнад школске табле.

Наш добри учитељ старог кова свакодневно се трудио да нам приближи симболе народноослободилачке борбе, представе о комунистичком добру и злу и важности Броза за наше спасење, као да смо, у најмању руку, били први разред средње школе. Али све је било узалуд – вријеме братства и јединства убрзано је истицало.

Након часа на којем нам је учитељ испричао јефтину причу о томе кога Броз тачно гледа с портрета на којем је висио изнад школске табле, услиједио је велики одмор. У школском дворишту издвојио сам се с двојицом тадашњих најбољих пријатеља, Игором и Емануелом. Први је био припадник украјинске мањине у БиХ, а други Хрват. Наравно, у том тренутку нисам знао ништа од тога. Једино ми је било чудно када нам је Емануел препричавао детаље са својих одлазака на вјеронауку у трапистички самостан “Марија Звијезда” на периферији Бањалуке.

 

Нико није волио Тита

 

Углавном, тако издвојени, ваљда под утиском претходног предавања о Брозу, повјерили смо се једни другима. Први сам ја шапнуо да лично не волим Тита, што је наишло на њихово одобравање, па су и они исту тајну подијелили са мном. Тим чином седмогодишњи дјечаци нису манифестовали политичке ставове, него су једноставно једни другима саопштили расположење које је владало у њиховим кућама, а које се косило с идеологијом на заласку. То ће ми постати јасније нешто касније.

Након три године, Игор и Емануел су са својим родитељима напустили Бањалуку, учитељ Богдан је отишао у пензију, а у школу су дошла друга дјеца и наставници, углавном српске избјеглице из Славоније. О Титу више нисмо ни учили ни расправљали. Нас који смо остали, обликовали су нови симболи, а политичка социјализација везала се за српску тробојку, двоглавог орла Немањића и химну “Боже правде” наше државе Републике Српске. И данас те исте симболе осјећамо као и тада.

Поред тога, обликовао нас је и грађански рат који се распламсао 1992. године. Не могу да кажем да памтим све детаље, много тога о рату сазнао сам и научио тек много година касније. Родитељи су се трудили да останемо дјеца што дуже, иако су ратне околности учиниле да одрастамо неприродном брзином.

Један од осјећаја које памтим из тих трауматичних година јесте да је смрт постала толико редовна појава да смо је доживљавали као неку врсту обичне датости. Смрт ближњих, пријатеља, комшија, кумова и рођака била је толико учестала да више није изазивала онај природни, тренутни шок кад се сазна за њу. Била је то дословно свакодневна стварност која је, поред туге, изазивала поштовање и колективно саучешће, без обзира на то који је српски војник настрадао. А послије смрти дванаест беба у Бањалуци, свака наредна смрт била је некако мање трауматична, да не кажем обична.

Обликовани симболима, траумама и херојским причама, те одрасли са спознајом да су у темеље наше Републике Српске уткани многи животи, и војника и цивила, и савременика и предака, да су многи остали без својих најближих, без градова и кућа, те да данас живимо у слободи коју су нам омогућили војници и официри Војске Републике Српске, изградили смо трајан однос према Одбрамбено-отаџбинском рату и свим припадницима српског народа који су поднијели жртву. Не постоји правосудна пресуда било којег политичког суда на свијету која би могла промијенити тај однос. Касније када је у Дејтону настала државна заједница БиХ, у колективној свијести српског народа Република Српска је остала једина њихова држава, док је БиХ постала само административна обавеза коју ни данас не доживљавају као нешто своје с чим се емотивно идентификују.

 

Злочинац Расим Делић – херој Бошњака

 

С друге стране, овакви доживљаји нису само својствени припадницима српског народа који памте вријеме рата. Такав однос према својим симболима, херојима и жртвама имају и остали народи у Босни и Херцеговини.

Бошњаци су 2010. године уз почасти сахранили свог ратног команданта, генерала Расима Делића, без обзира на то што је у том тренутку већ био осуђен у Хагу за ратне злочине. Данас, када се овај примјер наводи као кључни доказ бошњачке недосљедности и двоструких стандарда, Бошњаци рођени послије рата утркују се на друштвеним мрежама да докажу да је Делић био херој и праведник који је бранио Босну од тобож агресора. Притом се и не запитају зашто је осуђен и да ли му је казна од три године затвора, на које је осуђен по основу командне одговорности над муџахединима који су клали припаднике српског народа, можда ипак била срамотно ниска.

 

ЕПА / ПЕТЕР ДЕ ЈОНГ / ПООЛ

 

Напротив, Делић је и данас херој за бошњачку јавност, као и сваки под његовом командом Арапин, Пакистанац, Турчин или Иранац који су као припадници одреда Ел Муџахид тзв. Армије БиХ одсијецали и шутирали српске главе по Озрену. Нисмо видјели да су представници колективног Запада критиковали или осудили сахрану осуђеног ратног злочинца Расима Делића уз државне почасти.

Када се осврнемо на Хрвате у БиХ, примјетно је да их веома вријеђа када им Бошњаци пребацују “удружени злочиначки подухват”. Наиме, Хашки трибунал је правоснажно осудио генерала ХВО Слободана Праљка на 20 година затвора за злочине против човјечности почињене над Бошњацима, утврдивши да је био припадник удруженог злочиначког подухвата. Поред Праљка, њиме је, према пресуди Трибунала, било обухваћено још пет хрватских официра Херцег-Босне, а као учесници су наведени и припадници државног и војног врха Републике Хрватске, међу којима и Фрањо Туђман, Гојко Шушак и Јанко Бобетко.

Замислимо колико су уопште реалне шансе да припадници хрватског народа у БиХ данас ову хашку конструкцију прихвате као апсолутну истину о улози њиховог војног и политичког врха у грађанском рату?

Запитајмо се затим да ли бошњачки средњошколци данас уче да је Расим Делић био ратни злочинац. У уџбенику “Хисторија за четврти разред гимназије”, као ни у додатним наставним материјалима за изучавање рата у основним и средњим школама у Кантону Сарајево из 2018. године, нигдје се не помиње пресуђени ратни злочинац Расим Делић. Слично је и у школама у Мостару и Широком Бријегу. Ни хрватски средњошколци не уче да је, према пресуди Хашког трибунала, готово комплетно хрватско руководство било обухваћено удруженим злочиначким подухватом у оквиру којег су почињени злочини против човјечности.

Зашто се онда једнима у БиХ намеће критеријум неопходности апсолутног прихватања такозваних “хашких истина”, док за друге тај критеријум не важи? И уз то преко наметнутог вербалног деликта, припадницима српског народа се пријети казнама затвором, док су друга два народа изгледа амнестирана за та дјела.

Могу ли се, на крају, сви народи у БиХ договорити о томе да ли хашке пресуде представљају коначну истину о грађанском рату, којих би се сви слијепо придржавали, или то важи само за Србе, док друга два народа не прихватају да им Хаг пише историју? Недосљедност у том погледу више је него видљива, али чему онда толика хистерија због начина на који српски народ доживљава лик и дјело покојног генерала Ратка Младића или било којег другог официра или политичког лидера Срба из времена грађанског рата у БиХ?

Моје сјећање на рат послужило је само да покажем да српске ставове и однос према Републици Српској, Одбрамбено-отаџбинском рату, погинулим и живим херојима нису обликовали ни колективни Запад, ни НАТО пакт, ни политички судови, ни војна сила, већ увјерење да је стварање Републике Српске било високоморалан цивилизацијски чин чији су циљ били одбрана и очување живота и слободе припадника српског народа. Истог оног народа који је тешко пострадао у двадесетом вијеку од истих тих комшија и страног окупатора. Зато то данас нико не може да промијени. Однос српског народа према својој војсци током грађанског рата може да се опише само ријечју – понос.

 

ЕПА / РОБИН ВАН ЛОНКХУИЈСЕН / ПООЛ

 

Српски народ се никада неће одрећи војске Републике Српске

 

На сједници Скупштине српског народа у БиХ, одржаној 12. маја 1992. године у Бањалуци, формирана је Војска Републике Српске, а за њеног команданта именован је генерал Ратко Младић. Коста Николић је у својој књизи “Босна и Херцеговина, рат који су многи желели” пренио дио његовог тадашњег говора: “Желим да говорим сад о овом историјском тренутку што видим све нас на тачки са које су требали кренути наши преци. Са ове тачке, по мом дубоком убјеђењу, воде два пута у будућност. Први пут, којим ја желим да идем и предлажем да крене наш народ, пут је осмишљеног и организованог и упорног, тешког и крвавог рада. То је пут части и опстанка. На њему ће бити и жртава, нису почеле ни падати, рат нисмо ни почели водити. Није нити почело. Ако се боримо, преживјет ће неко. Други пут је стихија, пасивност, неорганизованост, мудровање и паметовање, пут неборбе или пут борбе некакве какве ко хоће. То је пут нашег нестанка. Пут издаје и нечасти.”

У том говору чуло се и да Војска Републике Српске неће бити освајачка војска, већ да ће искључиво бранити и одбранити српске трагове и српску нејач, те да ће донијети слободу свом народу и омогућити му да живи са својим окружењем на својим вјековним огњиштима.

И тако је и било. То што неко и данас сматра да све то треба одузети српском народу и Републици Српској само доприноси убрзаном крају Босне и Херцеговине. Напослијетку, српски народ се никада неће одрећи Републике Српске, својих хероја и своје војске која је формирана да одбрани српски народ, након више од два мјесеца од када су Бошњаци отпочели грађански рат у БиХ, убиством старог свата Николе Гардовића у близини Старе православне цркве на Башчаршији у Сарајеву, 1. марта 1992. године.

(НИН, 02.09.2026)

Чланак Александар Врањеш: Одлазак генерала – Умире ли Босна и Херцеговина са Младићем? се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Смрт генерала Ратка Младића у затвору Хага је по ко зна који пут показала како је симбиоза авнојевског и бриселског духа оковала Србију. Ћутање, забијање главе у песак, избегавање објава и наступа у јавности – и тек покоја изговорена или написана реченица – показују како се наша званична сцена понаша, „правећи се мртва док не прође медвед“ као у познатој анегдоти.

Једноставно, наши прваци и наше вође су препарирани авнојевским садржајем о априорном прихватању српске кривице и реакцијама покајничког ћутања у циљу незамерања са осталим југословенским народима. На ту подлогу је накалемљена бриселска племка која оплемењује плодове „мира у региону“ тако што затвара српска уста. Боље је прескочити реакције на овај догађај, или их пласирати као алиби у неке далеке дигиталне облаке – већинска су размишљања у српској умној, медијској и политичкој елити – јер због чега се замерати „комшијама у региону“, или родитељима у „великој европској породици“?

Ионако ћемо сви једнога дана бити заједно у истој над-држави када стигнемо на крај „европског пута који нема алтернативу“; и то не зато што желимо него што морамо, јер се баш много и не питамо – додаће напредњачка елита и прозападни еврофили да би умирили сопствену савест.

Али, генерал се упокојио у Господу управо у време великих раскрсница на којима нема више врдања. Својом смрћу у зору изборне кампање која ће се водити „на живот и смрт“ у Србији, као да је позвао сваког пред страшни суд. Нема више симулакрума: или ћутати и бити млак, и тако се сакрити у магли подаништва које прихвата туђи наратив као сопствену историју; или гласно изговорити оно што је очигледно: Ратко Младић је био српски херој кога је, на срамоту, издала сопствена држава.

Различити критеријуми

Пре опширније елаборације нареченог, било би упутно позвати се на једно тумачење истине саме по себи, односно истине у философским категоријама. Тачан резултат у природним наукама је супротан од нетачног резултата – писао је још дански физичар Нилс Бор – дакле, у природним наукама постоји једна истина, а све остало су неистине.

Међутим, у хуманистичким наукама најчешће је једној истини супротстављена друга истина – и обе су тачне. Преведено на језик актуелне теме: ако је за српски народ Ратко Младић херој, а за бошњачки народ непријатељ (да не користимо грђе формулације) – оба народа су у праву. Исто важи и са супротне стране: онај ко је бошњачки херој нема исту идентификацију и за српски народ.

Једини критеријум који се може поставити као универзалан за оба народа (односно за све народе у сличним ситуацијама) – и који би морао бити деполитизован, моралан и стручан – долази из домена историјске науке везано за постојање неког очигледног злочина и неспорне кривице неког хероја у њему.

Дакле, ако је неко доказани злочинац, онда и његова херојска улога у народу у чијем срцу има неспорно место, пада под велику сенку историје и затамњује углед тог народа. Најбољи пример су Хрвати код којих и даље значајан број сматра Анту Павелића за хероја. Историјска наука нема никаквих дилема да је Павелић као хрватски поглавник био коловођа геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, и најодговорнији за монструозне злочине какви нису запамћени на овим просторима.

У случају генерала Младића може бити спорна само његова евентуална улога у злочину у Сребреници. Међутим, пошто је Хашки трибунал вулгарно политизован суд који примењује селективну правду, бесмислено је узети његове одлуке као морално и историјски валидне. А и сама догађања у Сребреници су накнадно, због политизације, доведена под сумњу.

Прво је очигледно увеличан број убијених, а затим је, у западној режији, овом несумњивом злочину додата формулација геноцида. Геноцида није могло бити јер међу жртвама нема деце, жена, нити стараца, већ су стрељани углавном разоружани борци. Пре тога су отворени безбедносни пролази за извлачење цивила према Кладњу преко којих је пребачено око 25.000 људи. Нема никаквих идеолошких и програмских докумената који упућују на намеру геноцида.

Злочина свакако има у виду масовних стрељања, и тешко је наћи Србина који не саосећа са бошњачким жртвама и њиховим породицама. Међутим, конкретна улога Ратка Младића је врло упитна, што је показала његова одбрана. Очигледно је да Младић није издао наређење и да није организовао стрељања. Он је само 11. јула издао наређење за освајање Сребренице, а стрељања су се догодила од 13. до 16. јула.

Није био присутан на стрељањима, и издао је четири наређења у том периоду која упућују на непостојање његове улоге у тим злочинима. Такође, све снаге које су учествовале у овој операцији нису биле под Младићевом ефективном контролом, а посебно јединице МУП-а, и Младић није поседовао сазнање о размерама злочина у време догађања. Дакле, злочине које су вршили највећим делом српски осветници због претходних бошњачких злочина у Кравици и Братунцу, тешко да је одобрио или организовао генерал Ратко Младић.

Реакције на смрт

Срби у Републици Српској готово једногласно према генералу Младићу изражавају велико поштовање и трајну захвалност. Сматрају да у овом рату српски народ није претрпео геноцид – на просторима где се исти догодио током Другог светског рата – управо зато што је тамо војевао и командовао Ратко Младић. Исто мишљење имају и многи угледни интелектуалци у Србији, попут универзитетског професора историје Милоша Ковића.

Он сматра да ће тек проток времена омогућити мирнији суд о историјској улози генерала Младића, али и наглашава да је Младићевом заслугом избегнута трагедија српског народа попут оне из 1941. године, подвлачећи да је генерал Младић био изванредан војни старешина током читаве каријере, који је заклетву положио у СФРЈ – и ту заклетву одржао. У наставку закључује да историју не могу да пишу судски трибунали, него историчари.

Међутим, поводом смрти генерала Младића у хашком казамату, стигле су и неке сродне реакције ван српског простора. Руска Федерација – која се знатно отвореније и ангажованије борила за побољшање статуса генерала у хашком затвору од матичне српске државе – огласила се са највиших позиција у корист Ратка Младића. Било је и сличних индивидуалних реакција. Рецимо чешки новинар Радим Паненка је такође записао како је генерал Младић заслужан за то што се Србима у ратовима 90-их на босанско-херцеговачком простору није поновио геноцид.

Живот није мазио Ратка Младића који је одрастао у тешким условима. Као трогодишњак је остао без оца који је погинуо као партизански борац 1945. године у борби против хрватских усташа. Ово је била велика траума која је кроз живот пратила дечака из Калиновика, касније питомца војне академије, и бриљантног официра. Постоји опште сагласје у нашој војно-историјској заједници да је Ратко Младић у војничком смислу најрепрезентативнији наследник квартета чувених српских војвода: Мишића, Степановића, Бојовића и Путника.

Једне мркле ноћи за време рата у Босни, генерала Младића је у глуво доба пробудио тупи бол у грудима. Ускоро је зазвонио телефон, и тада је сазнао да је његова једина ћерка Ана извршила самоубиство. Доживео је античку трагедију да као отац сахрани сопствено дете. По његовој последњој жељи биће сахрањен управо поред ћерке на Топчидерском гробљу у Београду.

Међутим, све личне и тешке трагедије које је доживео у породици, као и све ратне драме које је имао свакодневно пред сузним очима, нису сломиле челичног генерала као што га је сломила издаја. Генерала Младића није издао српски народ, већ га је продала српска власт – зато српску државу у овом случају слободно можемо прогласити државом-издајником.

Рађање православца

Генерала Младића је ухапсила и предала хашком трибуналу власт у коалицији Бориса Тадића (ДС) и Ивице Дачића (СПС). Уколико је претходник Бориса Тадића са врха „жуте“ странке Зоран Ђинђић, симболично речено, својом главом платио ранију срамоту и издају, када је на Видовдан изручио бившег српског председника Милошевића – неко би могао протумачити да је у Младићевом случају Божја рука пала на Миодрага Микија Ракића. Овај прерано преминули високи функционер ДС-а и земљак Ивице Дачића из Житорађе преузео је на себе сву оперативу око хапшења и срамног изручења Караџића и Младића.

У том периоду је његов Житорађанин Ивица Дачић обављао функцију првог потпредседника Владе Републике Србије и министра унутрашњих послова – дакле, био је директно надлежан за ову работу. Пре тога, Мики Ракић је био познат само по томе што је у јавности словио за човека који је радо виђен гост у амбасадама англосаксонских држава. Када се услед тешке болести упокојио са непуних четрдесет година, државни врх на челу са Александром Вучићем је одлучио да Ракић буде сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Недалеко од гробова Андрића, Црњанског, Меше Селимовића, Киша, Павића, Булатовића, Душка Радовића, Добрице Ћосића, Лубарде, Паје Јовановића… Чиме је Мики Ракић заслужио пред историјом овакву почаст остаје нејасно: да ли хапшењем генерала Младића и Радована Караџића, очева оснивача Републике Српске, или истакнутом позицијом у хијерархији домаћих саговорника америчке и британске амбасаде?

На ово питање ће актуелна власт морати да пружи одговор кад-тад, а прст судбине побринуо се да генерал ипак не буде сахрањен на истој гробној алеји поред његовог издајника. Када се мало слегне прашина после генералове сахране, и када јесење лишће прекрије стазе које Топчидерским гробљем воде до Младићевог гроба, хоћемо ли тамо видети најодговорније за његову издају и предају како се кају? Хоћемо ли видети покајника Бориса Тадића? Или ћемо видети дежурног у свим актуелним српским издајама, Ивицу Дачића, како без икакве срамоте присуствује сахрани стојећи тик поред телевизијских камера, да га што крупније кадрирају?

Генерал Младић практично није изгубио ниједну битку на бојном пољу. Али све његове ратне победе мање сјаје од једног његовог другог тријумфа. Онога када је победио самог себе. Сетимо се, као дете погинулог партизанског борца које је отишло из сиромаштва у бели свет, добио је војну стипендију Титове армије. И читавог свог живота до рата је био Југословен, атеиста и Титов официр.

Генерала Младића је ухапсила и предала хашком трибуналу коалиција странака које су водили Борис Тадић и Ивица Дачић

Тако је и почео у рату, као храбри и професионални војник, али као официр са наслеђеном идеологијом југотитоизма. Позната је анегдота када у болници обилази рањене војнике који носе кокарде или друга српска традиционална обележја на капама и униформама, и Ратко Младић од њих тражи да их скину. Један од њих је био и трагично преминули Звонко Осмајлић, који одбија Младићеву наредбу и пита га за кога онда ратују ако скину српска обележја.

Како је пролазило време у рату, тако је и генерал Младић мењао своја идеолошка (југословенска) уверења према српским традиционалним вредностима. Скинуо је петокраку и ставио традиционалну српску официрску капу из Великог рата, са српском заставом као амблемом. Вратио се Богу и Српској православној цркви. На онај свет одлази као велики српски генерал и као православац. Они који су га издали данас су сигурно свесни једне истине: шта год да су радили и коме год да су служили – нису успели да у српском народу избришу уверење да је генерал Ратко Младић српски херој. Зато нека ти је вечна слава наш генерале.

(Стандард/Искра, 04.09.2026)

Чланак Игор Ивановић: Народни генерал и издаја државе се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

У раду са студентима и младим генерацијама, професор Ковић примећује да су најпопуларнији периоди наше прошлости средњи век и 19. век.

“Имамо једно златно доба, а то је средњи век и Србија Немањића, који по свим критеријумима представља врхунац онога што смо дали у нашој писаној, знаној историји. Други најпривлачнији период је 19. век, од Карађорђа па надаље, то епско и херојско време успона и отимања из ланаца. Ипак, највећи број студената се опредељује за 20. век, јер у њему траже одговор на питање шта се данас догађа и шта је ово што преживљавамо”, каже Ковић у емисији Синтеза.

Фото: Милена Ђорђевић

Ковић истиче да се трауматичне историјске лекције не могу трајно избећи нити сакрити.

“Ви можете да бежите од историје, како је то негде рекао Гидеон Грајф, који се бави Јасеновцем. Можете да је затворите у ормар или сакријете под тепих, али она ће изаћи и доћи ће по вас. Са прошлошћу се морамо суочити баш као што се суочавамо са сопственим траумама”, наводи историчар.

“Срби за стотинак година прошли пут који су други прелазили вековима”

Историјски пут који су Срби прешли током 19. века био је изузетно динамичан и убрзан у односу на друге европске народе.

“Срби су у стотинак година прешли пут који су други, ‘срећни’ народи прелазили вековима. Имали сте Карађорђеву Србију, потпуно неписмену, у којој је требало скупити храброст, престати бити раја и постати слободан човек. То су били ти Шумадијци, Мачвани и Тимочани”, истиче Ковић.

Фото: Милена Ђорђевић

Како наводи, иако је земља још 1901. године држала неславан рекорд по броју неписмених, држава је слала младе “благодејанце” на најпрестижније светске универзитете уз обавезу да се врате и граде домаће институције – од Лицеја до Велике школе и Универзитета.

“Сви наши ратови били су ‘бити или не бити'”

Овај успон пратиле су непрестане егзистенцијалне борбе.

“Сви наши ратови били су ‘бити или не бити’. То нису били сукоби за неку реку или границу, већ борбе у којима смо довођени на саму ивицу постојања и у којима се одлучивало да ли ћемо нестати или опстати”, каже Ковић.

Према њгеовим речима, изузетак од овог правила био је рат са Бугарима 1885. године, који је краљ Милан Обреновић водио ради очувања равнотеже снага и спречавања Бугара да узму Македонију.

“Тај сукоб, кога се нерадо сећамо, завршен је поразом на Сливници, а српску војску је од даљег бугарског продора спасао аустроугарски посланик у Београду Кевин Хилер, који је бугарском кнезу Батемберу запретио интервенцијом ако уђе у Србију”, појаснио је саговорник Неwсмаx Балканс.

Споља Запад, изнутра Исток: Живот на “крвавој крајини”

Ковић истиче да је српски народ кроз тешка историјска искушења и дисконтинуитете одржало православље.

Канон, образац и завет успостављени су у средњем веку под Стефаном Немањом (Светим Симеоном), Светим Савом и Стефаном Првовенчаним.

“Тај завет подразумева свесно опредељење за небеско царство, што је показао Свети Сава одласком у манастир, али и кнез Лазар изласком на Косово Поље. Континуитет овог канона види се и у Првом српском устанку, када је Прота Матеја Ненадовић Карађорђу донео Законоправило Светог Саве уместо Француске декларације о правима човека, док су турске уходе јављале да устаници стално носе књиге о цару Лазару и прете новим Косовом”, наводи Ковић.

Фото: Милена Ђорђевић

Када је у питању идентитет, Срби се не могу једноставно поделити на Исток и Запад.

“Ми смо везани и за једне и за друге. Још у средњем веку, Бранковићи су у повељама писали да смо ми ‘западни народ’, видећи нас као ‘нови Израел’ који пролази старозаветни пут. Са друге стране, од Светог Саве ми се чврсто усмеравамо ка православном Истоку. Немањићи су били мајстори балансирања. Доводили су западне мајсторе да им зидају Дечане и Студеницу, па тако имамо романику споља, а унутра православне фреске. Споља Запад, изнутра Исток – то смо заправо ми”, објашњава професор.

Овај положај створио је од Срба народ крајишника.

“Крајина је парадигма наше историје и нашег живота на раскршћу путева. Били смо крајишници између три, па и четири царства – аустријског, турског, млетачког и руског, често вековима ратујући на границама једни против других”, истиче Ковић.

Спољна политика и “игра слонова и миша”

Кроз историју, када држава није постојала, њену улогу је преузимала Пећка патријаршија, а патријарси и митрополити, од Арсенија Чарнојевића до Његоша, постајали су војсковође који су водили народ и покретали устанике у манастирима.

То се наставило све до 1941. године и устанака које су предводили свештеници попут попа Радојице Перишића или Владе Зечевића, објашњава саговорник. 

Фото: Милена Ђорђевић

Говорећи о модерној дипломатији, Ковић повлачи сликовиту паралелу са теоријом међународних односа као великом игром.

“То вам је као кошарка коју играју слонови, а ви сте неки миш који трчи около и гледа да га не згазе, па можда успут успе и да постигне неки кош. Чињеница да смо преживели је велика ствар. Међутим, у последњих 30 година у спољној политици смо се често понашали као да смо ‘јучер сишли с брда’, заборављајући врхунску дипломатску традицију Пашића, Миловановића, Ристића или Гарашанина. Морамо слати образоване људе у светске центре и учити како велике силе функционишу у кризама”, наводи саговорник Синтезе.

Мали народ са психологијом суперсиле

Србија је у оба светска рата поднела страшне жртве и увек била на страни победника, али је упркос томе у светској јавности често била означена као “лош момак”.

Узрок томе Ковић види у изузетно израженом вишку самосвести.

“Руски историчар Константин Никифоров је то сјајно дефинисао рекавши да су Срби мали народ са психологијом суперсиле. То је тај вишак самосвести који нас обавезује кроз косовски и светосавски завет и тера нас да се побијемо са сваком великом силом, од Сарајевског атентата и 27. марта, до сукоба са НАТО пактом деведесетих година”, оцењује Ковић.

Фото: Милена Ђорђевић

Док су други суседни народи на историјским раскрсницама гледали ко је јачи и Хитлеру давали СС дивизије попут Скендербега, Ханџара или усташких пуковнија на Стаљинграду, код Срба таквих формација није било.

“Знамо да ничија није горела до зоре. Видели смо и Византију, и Турско царство, и Хабзбуршку монархију, и Варшавски пакт, а сада видимо и ово западно царство. Царства долазе и пролазе, а ми остајемо. Не може носорог постати комарац, нити ми можемо да се понашамо као суседни народи, од којих добар део заправо потиче од Срба који су променом вере кренули у правцу других нација. Наша улога у светској историји 20. века није била мала, иако бисмо волели да нас је та чаша страдања мимоишла”, закључује историчар Милош Ковић.

Целу емисију Синтеза погледајте у видеу: 

Чланак Милош Ковић: Зашто су Срби вечити “камен у чизми” освајача – “Ми смо мали народ са психологијом суперсиле” се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Србија их је натерала да полажу за возачку дозволу у оквиру косовског система и да том возачком дозволом прођу административни прелаз – по сопственом избору. Да се више никада не врате, заједничким снагама су сви допринели. Али удео српске боли.

Србија их је натерала да сарађују кроз НВО пројекте и слушају глупости мултикулти-помиритељских прича, јер, ето, немају другог начина да зараде коју кинту и сачувају огњиште. Све им је блокирано друго јер је воле. Заузврат ризикују да им се прилепи жиг „издајника“.

Србија их је натерала да им се суди по косовској правди.

А она није Божија – него селективна.

Србија их је натерала да их венчавају матичари који им желе све најбоље, ако напусте КиМ.

Шалим се. Ни тад им не желе.

Србија их је натерала да већ док праве децу размишљају где ће их послати кад се роде и одрасту, где ће се школовати и спасити ове беде. Јер је на Косову и Метохији образовни систем за понављање, а беда за стипендију за надарене.

Србија их је натерала да излазе на изборе и да бирају безизбор.

Србија их је натерала да им се смеје читава Србија због позиције отирача у коју их је довела, док би је они опет дочекали, ма колико прљавштине обрисала о њих.

Србија их тера да кукају, плачу, цмиздре, а они ипак, поред свега, певају Србији и о Србији.

Србија их је натерала да у гаћама шверцују преко административних прелаза мајице са српским симболима и тробојке.

Србија их је натерала да исписују графите „Косово је Србија“, али те графите Србија не види, не разуме, него само изговара пароле, ради реда.

Србија их је, напослетку, натерала да јој аутобусом дођу – да им каже како их воли.

Сада чекам да кажете:

„Није Србија. Власт је.“

Да.

Можда ви можете да одвојите власт од Србије. У овом животном добу и на овој разини – не. Није могуће. Није могуће у најкритичнијим годинама, у годинама када имају насушну потребу за идентификацијом, када имају љубав ширу од неба. И једину наду у мајку.

Кад их на све то натераш као мајка, створиш гнев, бес и огорчење. А добар део њих то разочарање одведе у презир и причу о издаји. Из ината.

Али они никада неће издати.

Само причају.

Повређени.

Ја их слушам. Свакодневно.

И данас сам чуо.

Зато је – Србија. Ова данас.

Она Србија коју, упркос свему, воле.

Тајно или јавно.

То већ зависи од присуства косовске полиције.

(Радио Гораждевац, 02.09.2026)

Чланак Јован Зафировић: Неколико разлога зашто млади Срби са Косова хоће да „мрзе“ Србију се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Отац Трајко Влајковић је урошевачки парох. Са 23 године дошао је са нешто млађом супругом и најстаријом ћерком да служи Господу и живи у граду без Срба – Урошевцу. Прву литургију у Саборном храму Светог цара Уроша, која као своју славу слави празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, памтиће док је жив јер је, како и сам каже, у тој лепоти служио сам.

Годинама су живели готово у потпуној изолацији – у међувремену им се родило још троје деце – и порта је била њихов цео свет. Ни у њу нису могли када су хтели, већ када је најмања гужва – пошто се црква налази у строгом центру града избегавали су излажење из куће због евентуалног добацивања или нечег још горег. Када је дошло време да најстарије дете крене у школу, његова супруга је са малишанима отишла у 22 километра удаљен Клокот, родно место оца Трајка, и од тада живе на релацији Урошевац-Клокот.

Вратићу се оцу Трајку, само да направим осврт на све оно што се на Косову и Метохији дешава. У ствари, данима размишљам шта да напишем, а да буде новост. Мислим, туку нас више од једног века различитим интензитетом и снимци Ненада Рашковића, његових леђа, реалност су генерација Срба са ових простора – његове и ране оних пре њега сви заједно носимо, и памтимо.

Притисак је константан и нико од нас не зна како је то бити опуштен, односно слободно причати својим језиком, слободно се кретати. Нико од нас не зна шта доноси ноћ, а шта дан, ко следећи може бити везан за дрво. Ако може полиција, што не може коме падне на памет, питамо се? Кад туку, хапсе и руше по северу Косова и Метохије шаљу поруку свим Србима – све је то смишљен притисак. Он траје и има хиљаде лица. Али, тако изгледа наш живот у апсолутној неслободи, и то, из мог угла, није новост.

Стално трпљење

Није нека сензација и што се на сав зулум који трпимо ћути и ништа не предузима. Да не набрајам ко се све, жаргонски речено, прави мртав, већ само да још једном поновим да смо потпуно остављени. Генерације Срба су се овде родиле, живеле, умрле, и свима је, мање-више, било слично. Ми само делимо исту судбину.

Давно смо у сопственој борби за опстанак прешли ниво у коме неко може да нас убеди да се проблеми ове тежине решавају писањем писама или саопштења. Ни пажњу на то више не обраћамо. „Опет хапсе по Северу“ кажемо једни другима или „Руше куће људима и нико ништа не предузима“. Нема ту неке посебне дискусије, одавно је све јасно. Јер, како год да окренете, Срби су и даље саставни део институција које на терену раде шта раде. О чему даље да причамо? Запушена нам уста, а руке везане.

Знате, толико је овде све ненормално, толико за нас понижавајуће, деградирајуће, толико смо разочарани односом према нама, и притом не мислим само на понашање Албанаца, да ћу завршити овај део текста речима моје пријатељице, чији осећај за правду поштујем, а која је још пре неколико година рекла: „Ако се Косово и Метохија икада врате под окриље државе Србије, ми, Срби одавде, треба да тражимо да се отцепимо од остатка Србије“. Толико нас боли!

Готово свакодневно свој ниво трпљења подижемо лествицу више и посматрамо званичну Приштину, званични Београд, њихове стране менторе из неког нашег угла. Он, отприлике, изгледа овако.

На северу Косова и Метохије се овог лета, поред рушења кућа и ресторана, хапшења и пребијања, одвијало ископавање и ексхумација посмртних остатака на три локације: у Малој Калудри и Јабуци код Зубиног Потока. Није непознаница онима који се баве овим тешким и болним питањем да је могуће да на тој локацији постоји масовна гробница. Као што се зна да широм Косова и Метохије постоје таква места, и то није никаква тајна. Питање је зашто је баш та локација одабрана и зашто сада?

Можда зато што је била на северу Косова, па нису могли раније да приђу? Тешко да је то одговор. Ако нису могли они, јесу припадници мировних мисија. Једино логично је да су творци пројекта „државе Косово“ то, да тако кажем, чували баш за овакве дане. Зелено светло за ископавање дали су они, јер ко би без њиховог знања и дозволе смео крампом да удари. Тако се скреће пажња са свега што је Приштина урадила и ради по северу Косова, јер ето масовне гробнице. Тако правдају своје штићенике, али и себе, јер су слепи и глуви на страдање Срба.

Чекање правде

Све се то дешава у тренутку када су те исте институције у Приштини у тоталном хаосу коме се не назире крај, али сведочимо какво јединство показују када је прогон Срба у питању. На све то, званични Београд, под заклетвом да пут у ЕУ нема алтернативу, констатовао је да је све „део синхронизованог притиска на преостало српско становништво“, означивши Куртија као главног кривца – и то је то.

Да су барем набројали локације за које се сумња да су у њима Срби и питали када ће почети ископавање и ексхумација њихових посмртних остатака, или питали када ће се открити идентитет преко 300 тела која се у специјалним условима чувају у мртвачници у Приштини? Ништа од тога. (Не желим да делим жртве на наше и њихове. Добро би било да се све открије и свака породица сазна истину без обзира које је вере или нације. Да једном престане њихова агонија.)

Готово свакодневно свој ниво трпљења подижемо лествицу више

Већ неколико година нема никаквог напретка, никаквих састанака, разговора по питању несталих и киднапованих. (Осим када затреба као у поменутом случају.) То је скоро па забрањена тема када су киднаповани Срби у питању, и ми то повезујемо са суђењем Хашиму Тачију и осталима. Сведоци смо ових дана да су у Приштини већ почели са одбројавањем до изрицања пресуде, са припремама за дочек, али и најављеним протестима уочи 16. септембра. (Уф, треба и то преживети.)

Лично не очекујем да ће бити проглашени кривим, нико од њих. То јесте амерички суд и све је могуће, али чак и да буду криви по оптужници која им се ставља на терет биће кажњени – питање је и каквом казном – за убиства Албанаца и незнатан број Срба. Срби са Косова и Метохије од тренутка њиховог одвођења у Хаг незадовољни су оптужницом, јер сматрамо да не обухвата све што би требало. (Зато нема откопавања и истраживања гробница за које се сумња да су у њима закопани убијени Срби. Да не помињем и питам шта је са трговином органима и Жутом кућом? Да верујемо да „праведни“ и „демократски“ Запад о томе ништа не зна?)

Ових дана коментаришемо еуфорију Албанаца и већ замишљамо то славље и дочек, онако сатерани у своја села и куће. Исто ће нам бити, можда и горе, ако их, којим чудом осуде. Овде Албанци Тачија већ виде као новог председника тзв. Косова, а ми, Срби, као некога ко ће да закуца последњи ексер у ковчег који нам је у Бриселу припремљен, јер он је један од потписника Бриселског споразума.

Додуше, нема шта много да уради. Можда да све ово до сада заокружи интеграцијом здравства и просвете у тзв. косовски систем, али сада баш онако како је договорено – кроз Заједницу српских општина. Ето „победе“ Београду и можда, али само можда, неки нови кластер.

Њихови ментори, који након његовог пуштања очекују да све то и уради, такође ће бити задовољни, јер је договорено спроведено. Парама које ће стићи тзв. држави Косово, можда и добијањем статуса кандидата за приступање Европској унији, лако ће убедити Албанце да је то био мудар потез. Има Запад у својим рукама увек неку, фигуративно речено, масовну гробницу коју извуче када затреба.

Окупљање у Урошевцу

Нас у овој причи нема. Нема ни наших права, правде, ничега. Ми под сваку цену одавде морамо нестати. Ко ће да нам помогне? Већ чујемо како из остатка Србије поручују: „Ви гласате за те што вас издају“ јер тако се најлакше опере савест, и није то проблем. Мука је што се то представља тако да увек испадне да гласовима Срба са КиМ, оних који овде још увек живе, победи ова или она партија, овај или онај председник. А нема нас ни колико гласача једне београдске општине, али ако је тако лакше… Очигледно ти који нас прозивају немају у свом окружењу ништа што им указује како све то око гласања изгледа, код њих је, изгледа, све слободна воља – апсолутна демократија.

Већ неколико година нема никаквог напретка, никаквих састанака, разговора по питању несталих и киднапованих Срба

Тако се одвија живот у овом нашем вилајету, све је везано директно за нас и наш опстанак овде а немамо право ни глас да пустимо, ни руку да подигнемо да нас неко види. Испред нас је планина.

Прошлог септембра сведочила сам ситуацији где се пристигли верници из Урошевца и околине на празник Усековање главе Светог Јована Крститеља захваљују оцу Трајку што обилази гробља, конкретно се радило о гробљу у Штимљу, и служи помене. „Оде он тако на неко од запуштених српских гробаља у општини Урошевца и служи помен упокојенима, чита им имена на споменицима. Невероватан човек, а то нама толико значи“, објашњава ми један од пристиглих верника. Нека жена нуди му 20 евра у знак захвалности, јер је сазнала да је помен служио и њеним родитељима, он одбија готово увређен.

У Саборну цркву Светог цара Уроша у Урошевцу расељени Срби из ове општине долазе организовано 11. септембра на славу цркве и 15. децембра када се обележава ктиторска слава. Окупљају се расељени Срби из ове општине и о другим празницима у црквама у околним местима, режу се славски колачи и преносе на нове домаћине. На пример, за Свету Тројицу је лепо отићи у село Бабљак. На литургије долазе верници и из осталих крајева Србије. То су организоване групе које обилазе светиње по Косову и Метохији и Урошевац је све чешће на листи многих од њих.

„Супруга и ја, са ћеркицом од осам месеци живели смо у мраку 23 дана. Онда сам себи рекао: служиш Богу живоме, а плашиш се! Чега? Тада смо подигли ролетне, у дом нам је ушло светло Господње. И, не само у наш дом, већ и у наша срца. И кренуо је живот“, рекао је отац Трајко пре неколико година медијима, а присећајући се првих дана по доласку у Урошевац.

Он је са верним народом, и уз благослов Епархије рашко-призренске, очистио гробље у селу Неродимљу у урошевачкој општини. У то село, где су некада Немањићи имали своје летњиковце и где је вековима растао бор који је посадио цар Душан, а одакле су Срби протерани 1999. године, српска нога није крочила 25 година. Први корак повратка начинио је отац Трајко и његовом заслугом очишћена је и порта цркве посвећене Светом Архангелу Михаилу. У селу Талиновац обновио је богослужење у цркви Светих апостола Петра и Павла. За Светог Илију служи се литургија и у селу Некодим код Урошевца.

Пример за углед

Како се подвиг оца Трајка уклапа у ово моје писмо? Када бисмо се сви барем 50 одсто угледали на њега, верујем да би нам било другачије. Да и ми будемо спремни на ризик, да свему приступамо са вером у Бога, да од, на први поглед, немогућег учинимо да буде могуће. Да када кренемо да бранимо правду и истину будемо спремни на жртву, и до краја одлучни. Када постоји таква воља, храброст и одлучност, онда резултат мора доћи – онда је све могуће и тада и они неверни почињу да верују. Отац Трајко и сви који су укључени у реализацију његових иницијатива ризикују и своје животе, али шта је живот ако браниш своје достојанствено, свој кућни праг и веру.

Захваљујући оцу Трајку и црква Светог Илије у Качанику сија новим сјајем, јер је све око ње очишћено, сређено и њој се поје литургија. Ове године је на празник Светог Илије на куполи постављен нов крст. У свему што овај скромни човек ради има помоћ верника из различитих крајева Косова и Метохије.

Не тако давно, пре пет-шест година, председник Србије је говорећи о „борби“ за Косово и Метохију рекао да ће се држава борити чврсто и снажно да заштити интересе и права српског народа, али да за Србију нема срећног краја и да какво год решење буде Београд не може да буде нарочито задовољан.

„Шта да радим? Да их лажем да ћемо да добијемо излаз код Валоне, а да ћемо у Елбасану не знам шта да радимо… Да ће у Качанику да дочекују српску репрезентацију када нешто постигне“, говорио је, између осталог, тада председник Србије.

Е, због таквог односа према Косову и Метохији ево где смо данас, а Европска унија никад даље, и пре ће се распасти него што ће доћи до проширења. „Да смо барем ишли правим путем, држали до себе, барем бисмо сачували достојанство, овако само гутамо понижење за понижењем“, рече скоро моја другарица.

Елем, Богу хвала, крст је на цркви Светог Илије у Качанику постављен, у њој се поје литургија, а на нама је да верујемо и радимо свако онолико колико може – да следимо пример људи какав је отац Трајко – па ко зна, можда и једном дочекамо наше спортисте баш у Качанику. Не заборавите: Шта је човеку немогуће, Богу је могуће!

(Стандард/Искра, 01.09.2026)

Чланак Јања Гаћеша: Писмо са Косова или чекајући пресуду се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.