Када анализирамо конкретну предизборну кампању, у овом случају парламентарне изборе у Србији заказане за 25. октобар, требало би разликовати нормативну и стварну страну овог правно-политичког процеса.

Основни постулати

Важећи Устав у члану 1. одређује начела на којима почива држава Србија. Будући да се као основна начела наводе, поред осталог, начела грађанске демократије, владавине права и поштовања људских и мањинских права, Устав Републике Србије и из њега проистекла државна организација припадају типу западне либерално-демократске уставности.

Сходно томе, нормативна страна парламентарних избора у Србији темељи се на основним постулатима либералне демократије. А основна идеја на којој почива организација власти либерално-демократских устава, по речима Ратка Марковића, јесте Русоов политички конструкт „народне суверености, односно друштвеног уговора“ (овде).  С тим у вези, Марковић објашњава да се „према тој теорији, државна власт над појединцима заснива на уговору, којим се они одричу првобитне потпуне слободе, да би се подвргли спољној власти“. Следствено томе, из угла либерално-демократске уставности „једина легитимна власт је она која се заснива на пристанку подвлашћених“, при чему су „избори за органе власти својеврсни друштвени уговор који бирачи закључују међусобно“.

Пошто је у либерално-демократској уставности нација (или народ) носилац највише и недељиве, тј. суверене власти, у представничким демократијама парламент нема оригинерну, већ од народа делегирану власт, а представник, тј. посланик изабран на слободним и фер изборима представља опште интересе нације, а не појединачне интересе одређених бирача.

Због тога, како примећује Норберто Бобио, у савременим представничким демократијама је забрањен императивни посланички мандат (овде). Будући да бирачко тело, тј. нација или народ, одређује ко ће у његово име вршити власт, онда је, како примећује Р. Марковић, „основно питање представничке демократије како омогућити бирачком телу да изабере представнике који ће на најбољи начин вршити његову вољу“.

Стога је у колевци парламентарног система – Великој Британији, током усавршавања овог система организације власти формулисана теорија мандата. Речју Марка Павловића, „по тој теорији влада нема право да тражи од Дома комуна да одлучује о неком крупнијем питању, односно значајнијем закону, ако доношење таквог закона није било предвиђено програмом победничке странке која је образовала владу“.

Дакле, „теорија мандата тера политичке странке да својим изборним програмима најаве све значајније мере које, у случају изборне победе намеравају да спроведу“, а „доносити закон без изборне најаве, значило би злоупотребити поверење бирачког тела, јер оно ниједној партији не даје carte blanche за управљање земљом“ (овде).

Пошто се систем власти у Републици Србији у уставноправној теорији оцењује као рационализовани парламентаризам, за њега важи све што је напред већ наведено. С друге стране, изборна пракса од обнове вишестраначја у Србији, а нарочито од 2008. године, обилује примерима злоупотреба поверења бирачког тела у скупштинским и председничким изборима, чиме се у примени систем организације власти у Републици Србији извитоперава и удаљује од нормативног модела.

Довољно је овом приликом сетити се кардинално важне неиспуњене предизборне „заклетве“ Томислава Николића са предизборног скупа у Косовској Митровици, 11. априла 2012. године, да ће поништити споразуме које је Борко Стефановић потписао са представницима тзв. Републике Косово, а под покровитељством Европске уније (овде).

Током предизборне кампање за парламентарне и председничке изборе у мају 2012. године, Александар Вучић је у својству заменика председника СНС рекао да је кампања те странке „углавном базирана на основним животним проблемима“, али и да у СНС „од теме Косова не бежимо“, те да ће се „нашем народу обратити и послати поруку да је Косово и Метохија у саставу Србије“ и да се „Србија мора придржавати свог Устава“ (овде).

Косовско питање

Како се СНС после изборне победе односила према обећању датом бирачима, тј. према Косову и Уставу, видело се после мање од годину дана када је потписан Бриселски споразум. Овај Споразум је из угла Устава Србије наш водећи савремени уставни правник, Ратко Марковић, тада оценио следећим речима:

Суштина иначе кратког текста Споразума је у одрицању Србије од свих функција државне власти на територији своје Аутономне Покрајине Косово и Метохија у корист самопроглашене Републике Косово и тиме у прећутном прихватању једностране сецесије те покрајине. Да замагли овакву суштину, политички чинилац је прибегао многим лукавствима. Да не би изгледало да преговарају два равноправна партнера који имају једнако својство државе, преговори у Бриселу се, по именима главних градова преговарача, називају ‘преговори између Београда и Приштине’, да би се прикрило формално својство Хашима Тачија, говори се о дијалогу ‘са Привременим институцијама самоуправе у Приштини’, да би се сакрила садржина Споразума, он се ‘прихвата’ закључком Владе и постаје његов саставни део, али се тај закључак не објављује.

Народна скупштина пак „прихвата“ извештај Владе с маратонским насловом, срачунатим на то да опсени простоту, у којем је и текст Споразума, али се сам текст извештаја Владе не објављује у ‘Службеном гласнику Републике Србије’ као прилог објављеној одлуци. Не треба бити једнак правни лисац па разумети смисао ове вербалне акробатике – да Споразум избегне гиљотину уставносудске контроле (овде).

Ипак, чини се да се највеће изигравање бирача претходних осамнаест година догодило под изборном паролом – И Европа (тј. Европска унија) и Косово. То је најпре било програмско начело и предизборно гесло са којим су пред грађане, почев од избора 2008. године па до избора 2012. године, излазили Демократска странка и Борис Тадић (овде, овде). А онда је исто гесло на парламентарним и председничким изборима 2012. године преузела новооснована Српска напредна странка (овде, овде).

Радио Слободна Европа је током предизборне кампање за изборе 2012. године указала на следећу крупну новину коју су политичком животу у Србији донели тадашњи избори: „Први пут су две водеће партије, владајућа Демократска председника Бориса Тадића и опозициона Напредна председничког кандидата Томислава Николића – проевропске“. „Први пут након свргавања Слободана Милошевића са власти 2000. године, после деценије ратова на Балкану, главне политичке снаге на српским председничким и парламентарним изборима у недељу имају исти циљ — чланство у Европској унији“, закључено је тада у коментару Радио Слободне Европе на македонском језику (овде).

Ово програмско и изборно начело представља највеће изигравање бирача стога што су евроинтеграције Србије пре свега у служби одрицања Србије од Косова и Метохије, кроз тзв. процес нормализације односа између Србије и тзв. Републике Косово под покровитељством Европске уније, који би на крају требало да доведе до закључења свеобухватног правнообавезујућег споразума о нормализацији односа, што није ништа друго него de iure признање сепаратистичког ентитета као независне државе од стране Србије (овде).

Међутим, од закључења Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, 2008. године, ниједна од водећих политичких странака, са изузетком ДСС-а у изборној кампањи 2008. године, није у претходним изборним кампањама отворила питање односа Косова и Метохије, тј. територијалног интегритета Србије, и процеса приступања Србије Европској унији. Неотварањем овог питања у предизборним кампањама свих претходних година злоупотребљавала се и изигравала воља 87,3 одсто грађана Србије (овде) који се противе учлањењу Србије у ЕУ по цену одрицања од Косова и Метохије.

Следствено томе, заобилажењем овог круцијалног државног и националног питања у предизборним кампањама добијао се политички нерепрезентативан и нелегитиман парламент. А тиме што су владе без консултација бирача, тј. нације, настављале да воде политику евроинтеграција, уз пратећу постепену, али сигурну ампутацију Косова из састава Србије, кршила се теорија мандата и у пракси се добијао фингирани парламентаризам, који има тек далеке везе са нормативном сликом организације власти у Србији.

Понављање истог

Сва је прилика да ће бирачи и на парламентарним изборима 25. октобра, противно теорији мандата, дати carte blanche будућој парламентарној већини и њеној влади у кључним националним и државним питањима, међу којима су однос евроинтеграција и одбране територијалног интегритета Србије, тј. КиМ, однос евроинтеграција Србије и обавезе Србије да помаже и подржава Републику Српску, Србе у Црној Гори и региону, укупна економска корист и штета од евроинтеграција, однос евроинтеграција и политике војне неутралности и мултивекторске спољне политике.

Заклињање главних политичких ривала, изборне коалиције окупљене око СНС и тзв. Студентске листе, да неће признати тзв. Републику Косово и да ће поштовати одредбе Устава о Косову и Метохији, у суштини не говоре ништа. Притом, не само стога што ни у прошлости предизборна заклињања на поштовање Устава у погледу Косова нису имала никакву тежину, него нарочито што на статус Косова и Метохије, тј. територијални интегритет Србије, већи утицај има процес евроинтеграција и Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, као својеврсни противуставни надустав, него важећи Устав Србије.

А о том кобном утицају главни актери изборне утакмице упорно ћуте и тиме посредно показују са којим иностраним центром моћи пре свега не желе да се конфронтирају, тј. чијем су утицају најподложнији.

Ни заклињања једне и друге стране да се неће придружити западним санкцијама Русији не говоре много, ако се ово питање не осветли из угла обавеза које Србија има у процесу евроинтеграција. Нарочито, након најновијег објављивања делова документа Европске комисије о реформи процедуре пријема нових чланица у Европску унију, који подразумева „постепену интеграцију“ и која ће пре свега зависити од спољнополитичке усклађености држава-кандидата (овде).

Све то јасно показује да је изборна парола – И Европа и Косово (а уз њу и Европа и Русија) – под чијом се апсолутном доминацијом одвијају сви избори у Србији од 2012. године, па и избори заказани за 25. октобар, изгубила било какво упориште у стварности, ако га је уопште икада и имала.

Уместо да им се отворено представе предности, губици и ризици даљег останка Србије на путу евроинтеграција, главни политички ривали и на овим изборима од бирача траже да у условима референдумске атмосфере и политичке мобилизације, а у име политичке опортуности, не само одбаце сваки државни и национални резон, већ и трезвено расуђивање, те да поверују њиховим личним обећањима и минималистичким изборним програмима, који не само да противно суштини парламентаризма више скривају него што откривају, већ најчешће, као што показују евроинтеграције, немају упоришта у стварности.

Изборна парола И Европа и Косово (а уз њу и Европа и Русија) је изгубила било какво упориште у стварности

На тај начин добиће се политички нерепрезентативан парламент, који ће путем фингираних избора имати и фингирани легитимитет. Јер, ако су „избори за органе власти својеврсни друштвени уговор који бирачи закључују међусобно“, не може се друштвени уговор успоставити на минималистичким предизборним програмима и личним обећањима.

Истовремено, шкрте предизборне изјаве показују да се могу само очекивати персоналне смене на власти у оквиру стратешког правца који је дефинисан 2008. године закључењем ССП. Јер, шта, примера ради, значи поштовање уставних одредби о Косову и Метохији, ако се политички противници напредњака у предизборној кампањи не обавежу на оглашавање ништавим противуставних бриселских споразума?

За разумевање стварне природе такве фингиране предизборне кампање у којој се од бирача очекује да учествују у једној фарси, која само по форми и резултату – смени власти – опомиње на изборе по либерално-демократском моделу уставности, као и за разумевање праве природе политичких организација које учествују на изборима, од одлучујуће помоћи није нормативна слика утврђена нашим Уставом, нити ставови класичних либералних правних и политичких писаца. Оно чему смо сведоци много више опомиње на онај модел који енглески социолог и политиколог Колин Крауч назива „постполитиком“ и „постдемократијом“ (овде). При чему, поједини руски аутори, на трагу Дугинове мисли, постполитику посматрају као феномен Постмодерне и њене деконструкције основних принципа Модерне, тј. као својеврсно „порицање порицања“ (овде).

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

(Нови Стандард, 30.09.2026)

Већ сам писао о медијској „обради“ СПЦ, посебно на N1 и Nova.rs, као примеру пропагандног новинарства. Заправо, тај сектор наших гласила нема скоро никакво право да се жали на непрофесионалност медија блиских власти. Јер и они сами су, убрзо по настанку, постали произвођачи приземне пропаганде.

Вероватно да је црвена линија између „прегрејано ангажованог новинарства“ и пропаганде пређена са N1 серијалом „Јунаци доба злог“ (2022). Посебно пристрасне биле су епизоде „Љиљана Смајловић: Пуковница релативизације“ и „Иринеј Буловић: Вучић у мантији„.

По истом моделу могла се оцрнити буквално свака особа у нашем јавном животу, па су тиме ови медији практично сами себе дисквалификовали из круга релевантних гласила.

Овде ћу, најпре, нешто да кажем о овом другом уратку, кад већ пишем о хибридном рату против СПЦ, а затим ћу да пређем на две омиљене пропагандне јавке атлантистичке машинерије: „попови возе скупа кола“ и „црква не плаћа порез“.

Пропагандни документарац

„Већ сам наслов довољно говори о квалитету и интонацији ове телевизијске дрскости огрезле у просташтву последње врсте„, рекао је за „Вучића у мантији“ Божидар Зечевић.

Овај филмски и ТВ критичар замерио је пре свега изразито једнострани избор саговорника – од Ане Лалић (НДНВ), која пребацује владици што јој једном приликом није рекао „добар дан“, до Родољуба Кубата, „познатог по нападима на Његово преосвештенство“, а који му замера што је у својој епархији онемогућио „кобасицијаде“, „куленијаде“ и „пихтијаде“ у време Великог поста (не зна се шта је од овога двога већи злочин).

Зечевић је оценио да је овај ТВ документарац направила „домаћа ‘дубока држава‘“, оличена у овдашњим атлантистичким медијима, као образац начина на који ваља третирати СПЦ у грађанској Србији.

Емисију је критиковао и Филип Родић, који мисли да наводи о владици Иринеју „представљају озбиљне инсинуације и позив на прогон„. Тако се Његово преосвештенство без икаквих основа сумњичи да је одговоран за трагичну смрт епископа Јеронима, иако је „истина да је све што је владика Иринеј учинио у том случају било на захтев самог Јеронима и за циљ имало само заштиту његовог достојанства“.

Ово и Небојша Лазић назива „језивим лешинарењем над смрћу блаженопочившег владике Јеронима, на основу низа претпоставки недоказивих и недоказаних, што и сами саговорници тврде“.

Такође је проблематично, указује Родић, позивати за сведока против епископа бачког извесног „оца Серафима“, односно Бојана Јовановића, „који се и даље појављује у нечему налик мантији и камилавки, иако је давно рашчињен“, „а иначе је радо виђен гост у разним проусташким емисијама, попут ‘Бујице’ коју води декларисани усташа Велимир Бујанец“.

„Ана Лалић бриљира акробатским повезивањем владике Иринеја са Ратком Младићем помињући неке ‘недефинисане људе који су испод мантија имали маскирне панталоне‘ на обележавању годишњице Новосадске рације. По њој је то ‘демонстрација става да имамо Ратка Младића као хероја, а те исте униформе су носили људи који су починили злочине’. Какве униформе? Камуфлажне панталоне које се виде на једном човеку на једној слици нису војничке и такве носе младићи (и девојке) широм света, укључујући и левичаре.“

За Родића је скандалозна и оптужба Ане Лалић да владика Иринеј „прогони сваког ко има реформаторски дух и оне који покажу да имају неке људске особине„, поручујући јој „нека оснује цркву са Кубатом, па нека је реформишу до миле воље, под патријархињом Биљаном Стојковић“.

У вези с оптужбом још једног саговорника, Златоја Мартинова „да се на литургијама СПЦ више не помиње име васељенског патријарха Вартоломеја“, Родић каже да је ту „опет незнање на делу“, јер „свештеници на литургији помињу свог епископа, епископи свог патријарха, а патријарх своју сабраћу“, па и патријарх Порфирије „на свакој литургији, поред осталих, помиње и васељенског Вартоломеја“. Све у свему, закључује Родић, „ова емисија није напад само на једног од најеминентнијих српских владика, него на читаву СПЦ„.

И Небојша Лазић целу ову емисију назива „низом спинова, злонамјерно упакованих“. То исто уочава и Марко Делић: „У читавој конструкцији епизоде против епископа бачког очитује се да је главна мета, у коју ови егзекутори in spe гађају, заправо СПЦ.“

Негативна етикета

Слични пропаганди карактер може се уочити у ТВ прилозима у којима су предмет напада службена возила којима се служе владике. Иако су многа од њих дакако луксузна, она најчешће нису ништа изузетно у односу на мноштво сличних возила на улици.

Када је митрополит Амфилохије, 2020. године, одлучио да као бирач изађе на изборе у Црној Гори – а тада је било одлучујуће јер се рушио режим Мила Ђукановића – довезли су га у „џипу“ каквих је на хиљаде на нашим улицама. Но, од тога је направљен циркус. Зоран Кесић се изругивао како „Амфилохије изађе из џипа, па гласа“ (овде 2:08—2:10), хахаха, поп у џипу, разумете, баш смешно, хаха…

Када су пак владике, 2021. године, одлучиле да изнајмљеним аутобусом, заједно дођу на заседање Сабора, и то је дочекано с изругивањем и оптужбама да је реч о популизму. „Претходних година је свештенство на овај дан обично народу представљало колекцију луксузних аутомобила, што сада из неког чудноватог разлога, који не можемо ни да претпоставимо (?!) — није случај. (…) То стварно јесте шок на који морамо да се навикнемо.“

Све је то био део пропагандног наратива: „Црква данас не ваља ништа, зато ја нисам верник и зато мрзим попове – јесте ли само видели како је патријарх Павле ишао трамвајем? – ја истина ни тада нисам био верник, нити сам ишао у цркву, али Црква мора да се мења, баш мора да се реформише, мада ја лично ни тада нећу ићи у цркву нити ћу да постанем верник, али не, не, она мора скроз да се промени…“

Овде се опет ваља сетити Парентија који каже да „људи из мејнстрим медија, попут других пропагандиста, настоје да ужлебе (prefigure) наш доживљај неке теме позитивном или негативном етикетом“. „Луксузни возни парк“ управо је таква негативна етикета којом се у атлантистичким медијима „ужлебљује“ јавни доживљај свега што Црква ради — рецимо, одлуке Сабора.

Када су пак владике, 2021. године, одлучиле да изнајмљеним аутобусом, заједно дођу на заседање Сабора, и то је дочекано с изругивањем

Како лепо примећује Слободан Стојичевић у књизи Хибридни рат против Српске православне цркве, „колико пута до сада је попис возног парка испред Патријаршије био ‘ударна вест’ на насловницама, док су сами ставови СПЦ и друге одлуке Светог Архијерејског Сабора – о Косову и Метохији и другим најважнијим националним и црквеним питањима – биле споредна и једва поменута вест. Наравно да се као последица овога у свести јавности полако ‘таложи’ подсвесни асоцијативни след: ‘СПЦ – скупи аутомобили – попови лопови’. (…) Ово је практично ‘играње подсвешћу’ јавности или другим речима — психолошки рат“ (овде 337—338).

А кад се непрестаним понављањем успостави негативни стереотип „попови – скупи аутомобили“, настаје ситуација у којој „стереотипи у јавном дискурсу чине сувишним свако доказивање и расуђивање“ (овде 159).

Питање пореза

Слично „ужлебљење“ мишљења негативном етикетом јесте општа галама да „Црква не плаћа порез“ (рецимо: Д. Грухоњић, Г. Чомић, Н. Чанак, Љ. Крстић, итд.). Зоран Кесић (који се такође хвали да никако није верник), понавља већ отрцани негативни стереотип: „не смета ништа што се деца лече СМС порукама а Црква ослобођена плаћања пореза – издајник си и ако на ту чињеницу подсетиш.“

Међутим, „ни Црква, ни свештеници, нису изван пореског система Републике Србије – као и сви остали грађани на све производе и услуге плаћају ПДВ по важећим пореским стопама“.

„СПЦ је, као и све друге верске заједнице у Србији, ослобођена плаћања пореза на донације и прилоге верника, приходе од богослужбених активности (крштење, венчање, опело…) и имовину која служи искључиво за верске сврхе (цркве, манастири, парохијски домови…). Али, ако Црква обавља економску или комерцијалну делатност, онда важи исти режим као за друга правна лица па се плаћа порез на добит, ПДВ (ако се пређе законски праг) и порез на имовину која није искључиво верска.“

Такође, објекти Цркве се третирају као економски када се рачунају цене струје, телефона, гаса и осталих комуналија (не плаћају као домаћинства, већ као предузећа – значи, вишеструко скупље).

Фама о неплаћању пореза настала је тако што су, по Закону о порезу на имовину, све верске заједнице ослобођене његовог плаћања за богомоље, али га плаћају за све остале некретнине (конаци, станови, пословни простори) или земљиште (пољопривредна имања, шуме итд.).

Патријарх Иринеј је, међутим, 2017. године – због спорог враћања (реституције) зграда и земљишта национализованих 1945. и доцније — објаснио да СПЦ неће плаћати порез на имовину све док јој држава најзад не врати одузето. Дотле је, наиме, СПЦ било враћено 72 одсто земљишта, али свега 25 посто квадратних метара зграда.

Реституција још увек траје, и када се коначно заврши, ова привремена мера, која је врста притиска на администрацију да више не отеже с поступком, свакако ће престати да се примењује.

Дакако, када говоримо о црквеној имовини и приходима, нема никаквог спора да Црква данас ужива материјално благостање веће него икада у последњих стотинак година. А владике и свештеници су „само људи“ (Д. ап 10, 26). Међутим, једно је питање да ли црквени оци могу да живе скромније, или за које све сврхе Црква троши новац – премда се зна када се и како то питање поставља – а сасвим друго је бесомучна антицрквена пропаганда којом нас засипају атлантистички медији.

Такође, једно је бојазан наших верујућих да се јерархија случајно не отуђи и не одметне од народа, а сасвим друго оно што је отац Стеван Јовановић назвао „покушајем United media групе да оправдано незадовољство значајног дела српског друштва политичком и друштвеном ситуацијом у земљи окренe против СПЦ“.

Нажалост, то није случајни и приватни рат неке медијске компаније против одређене конфесионалне установе. То је структурално детерминисано и систематски организовано поткопавање носећег идентитетског стуба једног народа и његове државе, како би се преузела потпуна контрола над тим народом. Ту разлику морамо научити да правимо. И тај циљ непријатеља овог народа не смемо да олако схватимо, мирно гледајући како нас тама крајње окупације још једном потапа.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

(РТ Балкан/Нови Стандард, 30.09.2026)

У тренутку изрицања пресуде Хашиму Тачију и осталим вођама тзв. Ослободилачке војске Косова, Србе у Грачаници чувала су два Словенца из састава КФОР-а. Били су испред свог возила паркираног у хладовини испред Полицијске станице, и недалеко од зграде локалне самоуправе. Под утиском „силе“ која нас чува, чула сам од пријатељице да се, баш у то време, председник Србије – у међувремену је поднео оставку – састао у Београду са командантом Националне гарде Охаја. Подигла сам руке и запевала „Не може нам нико ништа“. Тако сам све прокоментарисала – од муке.

Касније сам сазнала да је Александар Вучић свог госта упознао са тензијама на Косову и Метохији, и да су она два Словенца добила појачање када је у Хагу прочитано колико су година робије добили команданти „ОВК“. Колега ми је јавио да су дошла још два Словенца – значи четири припадника КФОР-а и два аута.

Да се ништа неће десити, у смислу безбедности Срба, било је јасно по паници која се ширила данима пре изрицања пресуде. Печат на наше претпоставке ставила је тзв. амбасада Сједињених Америчких Држава у Приштини писањем саопштења у којима упозоравају своје особље на потенцијалне немире.

Златно правило на Косову и Метохији је: када се о нечему прича и најављује, у смислу биће овако или онако, не деси се ништа. На тој теми смо докторирали. Тако да, колико год да смо уздисали због она два плус два Словенца, били су сасвим довољни. Као да је Албанцима оштро стављено до знања да Србима не сме да се приђе, такав утисак стичемо.

После пресуде

У Приштини и другим градовима на Косову и Метохији, се иначе свакодневно организују демонстрације. Организују се и у многим градовима Европе. Албанци се окупљају под слоганом „Не у моје име“. За први октобар најављује се велики протесни скуп у Приштини.

Одлука Суда у Хагу (Специјализована већа Косова), за Албанце је неприхватљива, и на првом месту неочекивана. Спремали су се за дочек. Рамуш Харадинај и Фатмир Љимај  су ослобођени, и просто не прихватају да су Хашим Тачи, Кадри Весељи, Јакуп Краснићи и Реџеп Сељими осуђени – то су њихови „борци за слободу“.

Мишљења сам да би исто реаговали и да су их осудили на још мање казне, јер – колико год ми нисмо задовољни, прво оптужницом, а потом и изреченом казном – по први пут се ратни злочин везује за име „Ослободилачке војске Косова“. Отуда и захтев да се преиспита Закон о Специјализованим већима.

У то име група од 24 академика, представника цивилног друштва и других стручњака тражи од овдашњег омбудсмана Наима Ћељаја да размотри опцију да тзв. Уставном суду Косова упути питање уставности појединих одредби Закона о Специјализованим већима и Специјализованом тужилаштву.

Потписници напомињу, а овдашњи Радио Ким преноси, да се њихова иницијатива не односи на преиспитивање доказа против оптужених или утврђивање њихове кривице или невиности, нити на замену жалбеног поступка, већ на питање уставних граница закона којима су основана и на основу којег функционишу Специјализована већа.

Као прво, потписнике поменутог захтева занима које су границе мандата Специјализованих већа. Траже да се утврди да ли повезаност са извештајем Парламентарне скупштине Савета Европе представља обавезан услов за надлежност Специјализованих већа у сваком појединачном случају и да ли та веза мора да постоји у односу на конкретна кривична дела и оптужене, а не само кроз општу историјску или организациону повезаност са „Ослободилачком војском Косова“.

У Приштини, и другим градовима на Косову и Метохији, се иначе свакодневно организују демонстрације

Друго, потписници траже уставно тумачење да ли постоје довољне гаранције да се направи јасна разлика између циља остваривања независности, политичког, војног и институционалног деловања и индивидуалног доприноса конкретним делима или криминалном циљу.

Да не набрајам више јер има још питања на која се траже одговори, већ само да поменем да се у захтеву наводи „легитимитет ослободилачке борбе“, уз тврдњу да индивидуална кривична одговорност мора да буде утврђена на основу доказа и да не би требало да произилази из политичке припадности, историјске улоге, званичне функције, чланства у тзв. „ОВК“ или подршке „независности Косова“.

Осуђени команданти „ОВК“ вишедеценијски су миљеници Запада и посебно САД-а. Иако верујем да ће им у жалбеном поступку смањити казне, вероватно их и ослободити, они сматрају да је њихова „борба за слободу“ компромитована и то од стране оних према којима гаје чисту љубав – Сједињених Америчких Држава.

Дупли аршини

Док ово пишем у Приштини је организован 11. протест заредом. Хиљаде људи на њему изразило је незадовољство што политичари ништа конкретно не раде, односно оптужили су их да протесте претварају у страначко надметање. То су исти политичари који две године не могу да успоставе институције, да се договоре око избора председника и вероватно ће се и овог пута ићи на нове изборе – па онда опет све у круг. Сада је већ јасно да су препуштени сами себи око овог питања, јер да њихови ментори желе институције, формирали би их за два сата.

Карамболу, у пренесеном смислу, у институцијама на централном нивоу не види се крај. Некадашња заменица косовског премијера и главни преговарач у бриселском дијалогу Београда и Приштине Едита Тахири прозвала је Аљбина Куртија и Едија Раму да у Њујорку, где је недавно одржана Генерална скупштина УН, нису имали састанке са америчком владом. За њу је то знак узбуне и за „Косово“ и за Албанију, и то је резултат, сматра она, нестабилне унутрашње ситуације код једних и других.

У сенци свега наведеног одвија се наш живот на Косову и Метохији, у тих неколико километара којима смо навикли да се крећемо. Дан након изрицања пресуде вођама „ОВК“ вратили смо се уобичајеном животу, јер 16. септембра нисмо излазили из својих места, а настава у школама изводила се онлајн. Изузев одлуке Школске управе да деца не путују до школа, ми остали сами смо одлучивали о свом кретању.

Сада одлазимо у продавнице чији су власници Албанци и које су окићене заставама „ОВК“ и заставама са ликовима осуђених у Хагу. Иначе, данима пре изрицања пресуде, као никада до сада, окитили су све што су могли поменутим заставама. Нема где их није било, од кућа, улица, радњи, институција. Било је и транспарената раширених по оградама приватних кућа, и то тамо где до сада нисмо виђали никаква обележја.

Гледамо све то, те дупле аршине на делу, сетимо се Видовдана и ћутимо. Шта друго можемо када живимо Бриселски споразум који је сада већ осуђени ратни злочинац Хашим Тачи звани Змија потписао са Ивицом Дачићем. Падне нам на памет и зашто му држава Србија до сада није судила? Не само Тачију већ свима њима, и другима, за злочине над Србима. Али, сетимо се споразум из Брисела, пута у Европску унију, и све падне у воду. Нека ми Бог опрости због овога што ћу рећи, али српске жртве са Косова и Метохије му за цео свет дођу као просуто млеко, па над њима не треба жалити. То је скоро па тај однос. Застрашујуће!

То да је Тачи потписник споразума који одређује нашу судбину за нас је важна  ставка на нашој лествици трпљења, и додаје се на све оно што до сада преживесмо, на неправду коју сведочимо потпуно остављени од свих, и то у најнегативнијем смислу. Између осталог, то такође утиче на све оне који у једном тренутку одуче да сведу рачун свог живота овде, и резултат тога је табла са натписом „Кућа на продају“. Има их у већини села у централном делу Косова и Метохије . Чини се, сваким даном све их је више. То су староседелачка села. Њихови преци су турско доба преживели, али неке нове генерације дижу руке.

Научена лекција

Три године се навршило од ужаса у Бањској, када су Србима са севера покрајине зачепљена уста, а руке везане. Резултат тога је такође одлазак. Свакако да је тешко Србима из тог дела Косова и Метохије да прихвате долазак Албанаца тамо где никада нису били, попут Лешка, Лепосавића, Ибарског Колашина.

Њихова прича, и то сам чула од  различитих људи из различитих места на северу, јесте да су све имали, да су живели скоро као остатак народа у Србији, да им је залеђе централна Србија, да су се слободно кретали, да су имали четири општине са српском већином. Сада, причају нам, све је мање Срба у Звечану, Косовској Митровици – људи одлазе. Све је мање деце у школама и слично. Онда иде онај део, који је нама директан ударац у лице, како смо ми то давно пре њих доживели, али како они нису веровали да ће и њих да снађе исто. И онда кажу: „Издани смо!“

Када смо им говорили да се и њихова кућа брани у Гораждевцу, нису веровали. Сада све признају

Док их слушамо како се жале индиспонирани, разочарани у све и свакога, главом нам пролази како су део Косова и Метохије јужно од реке Ибар звали Албанијом, осуђивали нас када смо узимали „РКС“ регистарске таблице, како нас нису подржавали када смо покушавали да се побунимо због одлука Београда, Приштине и Брисела које су директно ишле на нашу штету угрожавајући нам опстанак, јер су веровали да ће том ћутњом одбранити себе.

Али, како да им то кажемо? Само пре неколико дана питала сам човека из околине Звечана, слушајући и од њега све што горе поменух; шта мисли како ми издржасмо све ове године? Ћутао је.

Једино што им кажемо јесте да су морали да знају да су пропали оног тренутка када су натерани да гласају на изборима за састав четири српске општине у оквиру тзв. косовских институција. Све после тога био је само привид слободе, испоставило се и са роком трајања. Када смо им говорили да се и њихова кућа брани у Гораждевцу, Горњем Селу код Призрена, тамо где и један Србин живи, нису веровали. Сада све признају. Сада су се пробудили – када су им дошли на кућни праг. Зато се табле са натписом „Кућа на продају“ све чешће виђају и на северу покрајине. (Док овај текст пишем, опет су ухапсили Србе у том делу Косова под оптужбом за ратни злочин и одредили им притвор.)

Сада се у муци препознајемо, разговарамо како је код њих, како код нас,  и онда крене прича о томе како би било када бисмо имали државу која ће после сваке укуцане табле са натписом „Кућа на продају“ послати људе од ауторитета код домаћина да га питају зашто је то урадио, и шта они могу да ураде да ту исту таблу склони? Онда да позову све своје људе на терену да испитају зашто је до такве ситуације дошло. Али, тога нема.

Нико ту таблу из беса није укуцао, то је сигурно. Од потписивања Бриселског споразума питање зашто Срби одлазе са Косова и Метохије треба поставити само званичном Београду, и то потписујем. Сва се мука да трпети, и то је народ овде много пута доказао, али када нема никог да те заштити, помогне, реши неправду која се нагомилала, а долази од наших људи којима смо препуштени на локалу и иза којих стоји званични Београд, онда све добија другу димензију.

Ова тешка, за мене непријатна, прича о нама јужно и северно на Косову и Метохији може се применити на сваки педаљ остатка Србије. И Суботица се брани у Гораждевцу, Горњем Селу, Брестовику, Сиги, тамо где се један Србин вратио на огњиште да трпи. Чувени цитат из филма „Бој на Косову“: „Ти мислиш далеко је Левач од Косова, а Косово ће ти сутра стићи у Левач“, истинитији је сада него икада. Срби са севера Косова га већ живе, и кају се што су се правили и слепи и глуви.

Гледамо расуло код Албанаца, коментаришемо га, али нада да ће бити боље све је мања код многих. Један од разлога је и тај што они међусобно очи повадише, али када смо ми у питању делују сложно, и када затреба синхронизовано. Тај циљ етнички чистог Косова и Метохије се код њих не мења. Како им ми, наша држава, на то одговарамо? Па, Заједницом српских општина где ће се и здравство и просвета интегрисати у систем „независног Косова“. Једино што још имамо. Многи су убеђени да нас, ако се ништа не промени, чека још већи притисак и потпуна асимилација, где ће нам и имена мењати као Србима у Албанији, и децу звати у војску. Зато појединци попуштају и одлазе.

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице и аутор књиге „Писма с Косова 2011-2023: Зашто си нас оставио Београде?“ Ексклузивно за Нови Стандард.

(Нови Стандард, 29.09.2026)

Александар Вучић је од 2018. године имао чак десет билатералних састанака са председником Француске Емануелом Макроном. Последњи пут деветог септембра ове године (овде). Већ ова чињеница јасно показује да је председнику Србије изузетно стало до добрих односа са Француском.

Притом, Александар Вучић непрестано уверава домаћу јавност да су за постојећи ниво српско-француске сарадње искључиво заслужни његови добри лични односи са Емануелом Макроном. Тако се приликом последње посете Паризу, Вучић најпре похвалио да је његов разговор са Макроном трајао сат и двадесет минута, док су састанци других високих иностраних званичника са француским председником, који су дошли у француску престоницу да би учествовали на Међународном самиту о свемиру, трајали свега петнаест минута.

Председник Србије је на основу тога извео и српској јавности упутио следећи закључак: „Ваљда вам то све говори. Ми смо за све ове године постали пријатељи, он и његова супруга Брижит су ме одвели вечерас, па сам прошао кроз све просторије Јелисејске палате по трећи или четврти пут. Ми смо пријатељи и то за нас има и другачији карактер, не само пословни“ (овде).

Услед тога што су обојица озбиљно политички уздрмани, као и стога што се суочавају са озбиљним економским проблемима који су последица ратова у Украјини и на Блиском истоку, Вучић и Макрон имају обострани интерес да себи у заслугу припишу „стратешко партнерство“ између Србије и Француске, те реализацију бројних пословних аранжмана стратешког карактера између две земље (овде). Међутим, чињенице говоре сасвим супротно.

Садашњи ниво политичких, економских и војних односа Београда и Париза реализује се према стратешком плану који је обнародован у моменту када на челу две државе нису били Вучић и Макрон. Наиме, у Паризу су осмог априла 2011. године тадашњи министар за европске послове Француске Лоран Вокије и тадашњи министар иностраних послова Србије Вук Јеремић потписали Споразум о стратешком партнерству и сарадњи (овде).

Тада су председник Француске Никола Саркози и председник Србије Борис Тадић потписали и заједничку Политичку декларацију о потреби стратешке сарадње две земље у области европских интеграција, економске, војне и полицијске сарадње, те у сфери просвете, науке и културе (овде).

Стари споразум

Све теме које су Вучић и Макрон током бројних сусрета претходних година разматрали, као и бројни споразуми које су током тих сусрета закључени између представника две владе, припадају оним областима сарадње које су апострофиране у Споразуму о стратешком партнерству и сарадњи, који је са Владом Француске закључила последња Влада „демократа“.

Тако је, примера ради, даљи процес евроинтеграција Србије био незаобилазна тема свих билатералних сусрета Вучића и Макрона. Стога што је стратешко партнерство две земље, према Споразуму од 2011. године, пре свега замишљено да буде у служби „боље припреме“ Србије за приступање Европској унији. Француска је овим Споразумом преузела на себе улогу својеврсног ментора који би требало да „помогне“ Србији да усагласи свој правни систем са правним тековинама Европске уније и свој административни апарат са захтевима Уније, независно од тога када и да ли ће постати чланица Уније (чл. један, овде).

Осим тога, Споразумом о стратешком партнерству и сарадњи Србија се обавезала (чл. три) да узме учешће „у европским операцијама за управљање кризама“, као и да кроз „дијалог“ са Француском постигне већи степен усаглашености своје спољне и безбедоносне политике са заједничком спољном и безбедоносном политиком Европске уније. С тим у вези, ваља имати на уму да се ради о почетку 2011. године, када још увек на видику није био ни кијевски Мајдан нити „руско пролеће“ у источним и југоисточним областима Украјине.

Због чињенице да Француска, уз Немачку, чини окосницу Европске уније, стратешко партнерство између Француске и Србије има хибридни карактер, јер се у Споразуму од 2011. године званични Париз истовремено јавља у улози промотера и заштитника интереса бриселске наднационалне номенклатуре, али и националних интереса Француске, барем онако као их разуме њен глобалистичко-либерални политичко-пословни естаблишмент.

Стога се после стратешке „сарадње“ (а уствари француског менторства) две земље у области евроинтеграција Србије, у Споразуму од 2011. године наводи економска и енергетска сарадња, при чему изрази „охрабривање инвестиција“, „гарантовање повољније пословне климе“, „развој јавно-приватног партнерства и концесија“, јасно указују да је стратешко партнерство између две земље заправо у служби обезбеђивања продора француског капитала и стварања привилегованих услова за пословање француских компанија у Србији.

Садашњи ниво политичких, економских и војних односа Београда и Париза реализује се према стратешком плану који је обнародован у априлу 2011.

Да оваква оцена није претерана најбоље се види из чињенице што се у Споразуму о стратешком партнерству и сарадњи Француске и Србије, противно природи једног општег правног акта, али не и колонијалном карактеру овог правног инструмента, гарантује француско учешће у пројектовању и изградњи београдског метроа (чл. четири тач. три).

Следствено томе, Уговор који је Министарство грађевинарства, 19. децембра 2025. године, закључило са француском компанијом Alstom о пројектовању и изградњи линије један београдског метроа, као и Финансијски протокол за изградњу метроа закључен између влада Србије и Француске, представљају само реализацију обавезе коју је Србија прихватила кроз Споразум о стратешком партнерству и сарадњи од 2011. године (овде). Једном речју, Вучићева Влада је реализовала оно што је Тадићева договорила четрнаест година раније.

Концесије и договори

Предаја аеродрома „Никола Тесла“ у двадесетпетогодишњу концесију француској компанији VINCI Airports, 2018. године (овде), такође представља реализацију клаузуле Споразума о стратешком партнерству и сарадњи од 2011. године, којом су се стране уговорнице, а заправо економски и политички слабија Србија, обавезале на „развој приватно-јавног партнерства и концесија… у областима енергетике, нових технологија у информатици и комуникацијама, саобраћаја и животне средине“.

Меморандум који је министарка Дубравка Ђедовић Хандановић, у априлу 2024. године, потписала са француском државном енергетском компанијом EDF, као и Писмо о ангажовању за процену потенцијала за развој цивилног нуклеарног програма у Србији, које је Влада Србије потписала са EDF током Макронове посете Београду у августу исте године (овде, овде), дефинишу услове за стратешко партнерство две земље у области цивилне употребе нуклеарне енергије.

Међутим, Француској су врата за изградњу нуклеарке у Србији већ отворена чланом седам Споразума о стратешком партнерству и сарадњи, који је још 2011. године предвидео стратешку сарадњу две земље у областима „обновљивих извора енергије (сунчева светлост, ветар, биомаса, геотермичка топлота, хидро-енергија) и нуклеарне енергије за цивилне потребе“.

Притом је „сарадња“ Француске и Србије у енергетској области у складу са обавезама које је Београд преузео чланством у Европској енергетској заједници, што се посебно апострофира у Споразуму о стратешком партнерству. Тако су Вучић и Макрон и у овој области договорили закључење појединачних споразума, али у стратешким оквирима које су претходно углавили Тадић и Саркози.

Исто се односи и на намеру Француске да добије концесију за истраживање и експлоатацију ретких метала у Србији, а пре свега литијума. Наиме, приликом Макронове посете Београду, у августу 2024. године, потписана је Изјава о намерама између Владе Србије и међуминистарског делегата за стратешко снабдевање рудама и металима Француске о партнерству и сарадњи у области истраживања и експлоатације критичних и стратешких минералних сировина (овде, овде), али је право Француске и њених компанија на геолошка истраживања у Србији први пут предвиђено Споразумом о стратешком партнерству и сарадњи од 2011. године (чл. четири тач. седам).

Уговор између нашег Министарства одбране и француске компаније Dassault о куповини дванаест ловаца „Рафал“, који је иначе изазвао највећу пажњу не само српске јавности (овде, овде), а који је закључен крајем августа 2024. године (овде, овде), такође представља реализацију клаузуле из Споразума о стратешком партнерству и сарадњи из 2011. године (чл. осам), којом је предвиђено „јачање нивоа интероперабилности копнених и ваздушних снага“ Француске и Србије.

У овом случају се с правом може говорити о јачању нивоа интероперабилности ваздушних снага две земље, пошто уговор у вредности од 2,7 милијарди евра не обухвата само куповину авиона, већ предвиђа и набавку великог пакет пратеће опреме, као и даљу француско-српску сарадњу у наменској индустрији.

Уз то, српска страна је изразила намеру да интегрише „наше прецизно наоружање ваздух-земља“ на „Рафале“. По речима помоћника министра одбране Србије, Ненада Милорадовића: „Компанија Dassault је расположена да обави ту интеграцију. Нису расположени да интегришу источно наоружање, али наше јесу“ (овде). Ово запажање јасно говори о томе да је за Француску продаја „Рафала“, како је приметио Блумберг (овде), не само комерцијално, већ и геополитички итекако важан посао.

Геополитички значај

Пошто је бивша Југославија од увозних ловаца искључиво имала руске МИГ-ове, јасно је зашто је руска страна посебну пажњу обратила на овај аспект савремене сарадње Француске и Србије. У руским анализама и коментарима се, с једне стране, указивало да Србија, у условима убрзаног наоружавања околних нимало пријатељских земаља, мора неодложно да модернизује своје ваздухопловство, а да су рат у Украјини и санкције према Русији озбиљно довеле у питање могућност увоза руских „Сухоја“ (овде).

С друге стране, српска страна је са страница најпрестижнијих руских медија упозоравана на могуће озбиљне политичке и безбедоносне ризике овакве набавке. Тако су РИА Новости тим поводом приметиле следеће: „Последњи и претпоследњи пут када су Србима били од животне важности борбени авиони, морали су да ратују и против Француза и да живе под њиховим санкцијама. Ако Срби крену у нови рат, то би, по свој прилици, били ратови или за своје Косово или за православце у Босни. И нема ниједног разлога да се верује да би у том случају Французи могли да промене страну или да испуне уговор о одржавању и поправци Рафала. У моменту када ловци треба да покажу своју сврху, они неће полетети“ (овде). Мало ли је примера у историји који овакву бојазан чине основаном.

Чак и када би се занемарила геополитичка страна набавке „Рафала“, а она се ни у ком случају не сме превидети, остаје један значајан технички проблем. Наиме, српски „Рафали“ неће имати приступ „Линку 16“ и другим заштићеним линковима за комуникацију, који користе чланице НАТО (овде).

Стога добри познаваоци ове тематике упозоравају на следеће: „Без адекватне подршке система AWACS, савремених мрежноцентричних протокола и интегрисане дигиталне инфраструктуре, чак и најсавременији ловци могли би временом постати мање ефикасни у односу на бројне, јефтиније беспилотне платформе опремљене напредним системима вештачке интелигенције. То, наравно, не значи да би требало одустати од набавке авиона Рафал. Напротив, њихову борбену вредност неопходно је допунити развојем система радио-електронске борбе, аутономних дронова-пресретача и савремених система дигиталне интеграције. У супротном, постоји опасност да велика улагања у пилотирану авијацију не остваре очекивани оперативни ефекат“ (овде).

Имајући ово у виду, за тему модернизације војске Србије итекако је инструктиван најновији коментар специјализованог војног руског телеграм-канала „Рибар“ о актуелној модернизацији ПВО система у Грчкој. Тим поводом „Рибар“, поред осталог, примећује следеће:

„Програм Ахилов штит предвиђа стварање тростепеног националног система противракетне и противваздушне одбране (ПРО/ПВО), који укључује системе за пресретање на великим удаљеностима David’s Слинг („Давидова праћка“), модуларни Barak MX и мобилни SPYDER. Посебно је закључен уговор о испоруци система за сузбијање дронова Drone Dome у вредности од 26 милиона евра. Међутим, постоји једна важна напомена: изворни код система за управљање ПВО остаје у Израелу. Новац и системи су грчки, док су „мозак“ и софтверска контрола под пуном контролом Тел Авива.

Израелци, према овој тврдњи, настоје не само да повећају приходе своје одбрамбене индустрије већ и да створе дугорочну технолошку зависност Грчке. Разлог за убрзану милитаризацију Атине јесте дуготрајно геополитичко супротстављање Турској. Две стране воде оштро надметање око поморских граница у Егејском мору и контроле над налазиштима гаса у источном Средоземљу. Док Турска убрзано развија сопствену војну индустрију и масовно производи борбене беспилотне летелице, Грци покушавају да хитно заштите свој ваздушни простор најновијим страним технологијама“ (овде).

Континуитет политике

Зависност од страних војних технологија је за мале земље, као што је Србија, неминован у неком проценту, али свакако није неминовно да се технолошки зависи од држава чији су интереси супротстављени виталним интересима државе Србије и српског народа у целини.

Стратешко партнерство у виталним сферама спољне политике, одбране, енергетике и рударства са државом која не признаје територијални интегритет Србије и која је ради подршке албанским сецесионистима пре две и по деценије учествовала у агресији против наше земље, а четири године пре тога у агресији против Срба у Републици Српској, не може ни у ком случају бити у српском националном и државном интересу.

Већ из угла чињенице да Француска захтева од Србије да у потпуности „нормализује“ односе са тзв. Републиком Косово, сваки уговор са Француском о стратешкој „сарадњи“ у побројаним областима постаје, заправо, уговор о продаји државног суверенитета и интегритета.

То, наравно, не значи да Србија са Француском не би требало да сарађује у различитим областима, али та сарадња, барем у средњорочном периоду, не може ни у једној области добити епитет стратешке. У околностима када Француска, заједно са Немачком, постаје предводник европске ратнохушкачке политике против Русије, стратешко партнерство са Паризом доноси Србији и српском народу опасности које могу бити кобне по њихов историјски опстанак (овде).

Притом, чињенице јасно показују да је „напредњачки“ режим и у области српско-француске сарадње, режим континуитета са политиком Петог октобра 2000. године. А стратешко партнерство са Француском, тј. Споразум о стратешком партнерству и сарадњи закључен за време последње владе „демократа“, само је дериват Споразума о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ од деветог септембра 2008. године.

Док се не уклони кључни извор десуверенизације Србије, не може се очекивати ни преиспитивање стратешког партнерства са државом чији су интереси на Балкану директно супростављени животним интересима српског народа. А до тада ћемо у политичком животу искључиво имати персоналне смене у оквирима политике петооктобрског континуитета.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

(Нови Стандард, 25.09.2026)