МУЛТИПОЛАРНИ свет више није само нада или пусти сан Срба и осталих жртава НАТО Запада. Он је стварност; живимо у њему. Још, међутим, није попримио јасне форме.

Сједињене Америчке Државе дуго су одбијале да прихвате реалност, али сада Русију и Кину прихватају као равноправне саговорнике. Границе интересних сфера ипак нису оцртане.

Рат у Украјини додатно је узбуркао страсти и усмерио нишанске справе Запада ка свима који не показују довољно непријатељства према Русији, једином стратешком савезнику Срба. Опасност, дакле, није прошла са нестанком униполарног света.

У свету сада постоје три Велике силе – САД, Русија и Кина. ЕУ то није. Она нема једну, јединствену, централизовану војску, финансије, политику. Поред тога, ЕУ је данас сукобљена са својом главном заштитницом, САД. То додатно слаби њен положај.

Ојачана је чињеницом да Велика Британија, по традицији ближа САД, сада наступа заједно са Бриселом. У сваком тренутку, међутим, Британци ће следити искључиво и само сопствене интересе.

Разматрање положаја Српске према Великим силама нема много смисла уколико се посматра одвојено од Србије и Црне Горе. У Хрватској, после уништења и етничког чишћења Крајине, и у Северној Македонији, у којој су увелико асимиловани, Срби не представљају значајан политички чинилац. На такав, целовит начин, Србе посматрају саме Велике силе. Тако ће бити и у овом кратком прегледу, при чему ће тежиште бити на Репубици Српској.

Важно је да се нагласи: када је реч о Српској, главна тема је намера њених непријатеља да буде развлашћена и уништена. Србија није у мањој опасности – преко Косова и Метохије, као првог корака, она би могла да буде распарчана, слично Југославији. Срби у Црној Гори (као и у Хрватској и Северној Македoнији) изложени су систематском претапању у друге народе. Српском народу свуда, дакле, прети нестанак државне заштите, асимилација и уништење.

Народ који је у 20. веку претрпео три геноцида нема право на наивност. Главни циљ српске спољне политике мора да буде борба за основни, биолошки, потом и духовни опстанак. У односу на ову тему све остале су другоразредне, укључући и корупцију која је важна, али се смишљено намеће као кључна и најважнија. Главно средство за испуњење тога циља, права на живот и слободу српског народа, јесу дипломатија и војска. То се у Српској, са живим сећањима на 1941. и 1992, понајбоље зна и осећа.

Иако није Велика сила, ЕУ у овом кратком прегледу заслужује посебну пажњу. Она и НАТО, као њен нераздвојни близанац, опколили су земље у којима живе Срби. НАТО има своје трупе на тлу Српске, Србије (Косово и Метохија) и наравно Црне Горе, која је чланица тог војног савеза. У њему је и Македонија, док је Хрватска чланица и ЕУ и НАТО.

Све ове земље прекривене су мрежама економског утицаја и невладиних организација које се финансирају из ЕУ. Српска, Србија и Црна Гора су „на европском путу“. Црна Гора у томе показује највише ентузијазма, следи Србија која се, како изгледа, не шали када каже да „хоће у Европу“, док Српска, иако у саставу Босне и Херцеговине која много полаже на своју „европску будућност“, очигледно не жури да се нађе у том друштву.

Штавише, Бања Лука отворено именује Немачку и Велику Британију као државе које према Српској воде непријатељску политику. Ове две земље истичу се и по непријатељству према Србији, што се нарочито јасно види на Косову и Метохији. Из Србије, међутим, тим поводом не долазе тако недвосмислене поруке као из Бање Луке.

ЕУ има још једну, по Србе врло непријатну особину – док губи подршку САД, она предњачи у провоцирању рата са Русијом. Важно је то што и Москва као своје главне непријатеље именује управо Лондон и Берлин.

Европска Унија се истиче и по убрзаној атеизацији и разарању традиционалних, породичних вредности, као и по готово неконтролисаној имиграцији, која убрзано мења демографски и политички пејзаж њених чланица.

Многи то сматрају показатељима културног и духовног пропадања. Упркос томе, ЕУ и даље има значајан утицај на српске образоване средње класе. У Српској то још нема политичку тежину, јер гласачи очигледно на прво место стављају националне и државне теме, али у најновијим политичким потресима у Србији, обе сукобљене стране такмиче се у продобијању подршке Брисела.

У Црној Гори, „европске вредности“ толико су привлачне да, слично као у времену после 1945, постоји прилично масовна спремност да се за љубав Брисела мења чак и национални идентитет. Тамо су и тврдо српске странке „проевропски опредељене“.

САД нису постале пријатељ Срба, али више нису такав и толики непријатељ какав су биле у време мултиполарног света. Трампова администрација чак је према Бањој Луци показала и одређену наклоност. Због тога је била спремна да у Босни и Херцеговини уђе у отворен сукоб са Берлином и Бриселом.

То се понајбоље показало када је под притиском Вашингтона заустављен судски прогон над Милорадом Додиком и када је смењен Кристијан Шмит. Нема сумње да је у томе значајну улогу имао јасан протрамповски став администрације Додика у сва три изборна циклуса у којима је Трамп био председнички кандидат.

Још је, чини се, важнија антиисламистичка боја Трампове администрације и МАГА покрета; то је сигурно имало утицаја на захлађење односа са Сарајевом, па и са Приштином.

САД и Израел сада ратују са земљама које су 1992-1999. слале исламисте у Босну и Херцеговину и на Косово и Метохију.

Бања Лука је успела да и са Тел Авивом успостави срдачне односе, у чему је опет важну улогу имао Додиков јасан произраелски став. Одређен значај имају и заједничка сећања на геноцид хрватско-муслиманских усташа над Србима и Јеврејима у Другом светском рату. Коначно, хиперактивна политика Израела на Балкану вођена је, по свој прилици, и потребом заузимања позиција за предстојећи сукоб са Турском.

Анкара, је, опет, у Босни и Херцеговини, Старој Рашкој и на Косову и Метохији, изразито непријатељски расположена према интересима Срба.

И Србија одавно води произраелску политику; у последње време она као да успева да, после кварова на везама, унапреди односе са Трампом. То би значило да би Београд могао да следи Бању Луку у политици ослањања на три Велике силе – Русију, Кину и САД. За разлику од Српске, можда вођена и унутрашњополитичким изазовима, Србија задржава тесне везе и са Бриселом.

Бања Лука је, наиме, добре везе са Вашингтоном изградила уз благослов Москве. То се види из чињенице да се после приближавања Вашингтону, ништа није променило у односу Русије према Српској. И ту су јасне и недвосмислене проруске поруке Додика дале плода. Москва остаје главни геополитички и економски ослонац Бања Луке. Изузев Србије, нема државе чије становништво тако добро разуме борбу Републике Српске за живот и слободу, као што је то Русија. То је једина Велика сила на коју би Српска, у условима непосредне егзистенцијалне претње, могла да се ослони.

Значај Русије за Републику Српску додатно је наглашен чињеницом да у балканским геополитичким питањима, Кина прати политику Москве. То се нарочито добро види у Савету безбедности Уједињених нација.

Много пута се показало да Срби могу да рачунају на добру вољу Кине. У томе важну улогу има сећање Кинеза на НАТО напад на њихову амбасаду, усред бомбардовања Србије. Осим тога, Срби су својим храбрим отпором НАТО пакту 1991-1999, онда када је био најјачи, када су му се и Русија и Кина склањале с пута, стекли одређен морални углед у тим земљама.

Такви обзири нису пресудни у деловању Великих сила, али Бања Лука и Београд би требало да имају на уму и ову околност.

Кина, како се показало, може да буде извор наоружања, инфраструктурних пројеката и више него значајних прихода. У томе би, ипак требало бити пажљив према Русији – стиче се утисак да она понекад подозриво мотри на ширење кинеског економског утицаја у српским земљама.

У закључку – од три Велике силе чак две, Русија и Кина, могу се сматрати пријатељима Срба. Ни САД, како је речено, више нису такав непријатељ, какав су биле у време униполарног света.

Између ове три силе данас постоје добри односи, које угрожавају понајвише ЕУ и америчка „дубока држава“. Трамп настоји да изгради лично добре односе и са Владимиром Путином и са Сијем Ђипингом. Са друге стране, он је захладнео односе са ЕУ, у којој види главног изазивача невоља.

После чувеног сукоба са Владимиром Зеленским у Овалном кабинету Беле куће, нарочито после његовог споразума са Русима у Енкориџу, показало се да Трамп не може да наметне свој став вођама ЕУ и њиховом штићенику у Кијеву. Неки посматрачи постављају чак и питање будућности НАТО пакта.

Уколико дође до мировног споразума САД са Русијом о Украјини и другим питањима, то ће се добро одразити на однос Вашингтона према Србима. Постоји, међутим, и опасност да би неки њихов будући споразум о подели интересних сфера могао да Републику Српску препусти Западу. Због тога је веома важно имати посебно добре изворе и лобисте у Москви.

Јасно је да је спољна политика Српске у овом тренутку узела добар правац. Она се заснива на ослањању на Русију и Кину и сарадњу са САД. Са ЕУ се негују добри односи, у мери у којој је то могуће, али Бања Лука је ипак, свесна непријатељства Немачке, држи на одстојању. То не значи одустајање од трагања за савезницима унутар ЕУ, какав је био Орбан.

Да би овакав програм могао да се спроводи, потребна је непрекидна мобилисаност у решености да Република Српска одбрани своје право на живот и слободу. Изградња дипломатије и средстава одвраћања у томе ће бити кључна.

Срби имају лошу особину да се, после периода изразите активности и борбе, брзо опусте и пасивизирају. То се догодило и 1918. и 1945. године. Непријатељ, а Немци и Енглези су познати по германској, дугорочној систематичности и упорности, то добро зна и зато по правилу ишчекује такве периоде.

Неопходно је да се то што пре разуме и промени.

(Tрибина је одржана 30. септембра у Прес-центру УНС – у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва Српске у Србији)

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

Саопштење на конференцији „Република Српска – године распета или друго полувријеме“ одржаној у Прес центру УНС, 30. септембра 2026.

Чланак Милош Ковић: Велике силе и Република Српска се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

За које време су победници претрчали стазу није баш познато, осим да се један од победника у јуниорској категорији зове Лионел Меси, који је дошао чак из Тиране да би се мало боље упознао са Србима са Косова и Метохије. Представници Европске уније, америчке, немачке, британске или осталих амбасада земаља покровитеља Куртијеве државе нису ни изразили благу забринутост због невероватног полицијског поступка. Можда зато што су до сада финансирали  невладину организацију “7 уметности” која је имала за циљ да повезује уметнике, а сада има још племенитији циљ – да повезује тркаче. Под условом да сањају о великој Албанији. “Живост, спорт и живот. Митровици враћамо понос и идентитет”, написао је градоначелник Јужне Митровице Фатон Пеци након што је предводио атлетичаре у спортском освајању северног дела града.               

Друга хапшења Срба са Косова већ делују неупоредиво опасније. Један Србин из Зубиног Потока прошле недеље ухапшен је због оптужби да је починио ратне злочине под пуним именом и презименом. Већ сутрадан ослобођен је као особа која има само иницијале.   

Нико не зна какве су курсеве обавештајних и турбодемократских западних фондација или на српском “тим билдинге”  прошли албански полицајци, тужиоци или новинари са Косова па осумњиченима за наводне злочине откривају пун идентитет, али им идентитет сакривају ако буду ослобођени. Ваљда српска кривица мора да остане забележена, чак и када се испостави да је нема.  

Те дилеме око идентитета, изгледа, не постоје за најмање девет особа које су ухапшене крајем септембра на основу истих оптужби. Истрага је окончана свега 27 година, три месеца и 25 дана од доласка западне, ултрадемократске управе на Косово и Метохију. Или ако се време рачуна по јединственом косовском календару – 11 дана након што су лидерима такозване Ослободилачке војске Косова Хашиму Тачију, Јакубу Краснићију, Кадри Весељију, Реџепу Сељимију изречене казне за ратне злочине пред хашким судом који се само тако зове.

Када су Срби са Косова и Метохије чули вест о пресуди Хашиму Тачију и осталим командантима нечега што се зове ОВК можда су помислили да ипак постоји неко зрно правде које ће чувати у џеповима као што су њихови преци држали зрно пшенице да би им омогућило плоднију годину и сачувало их од лошег времена и непријатеља.

Чули су пресуду људима који су на почетку били терористи, па борци за слободу о којима су Си-Ен-Ен, Би-Би-Си и остали шампиони штанцовали романтизоване прилоге. Тешко је у архивама наћи примере да су амерички лидери у медијима показивали такву присност какву су Бил Клинтон са супругом Хилари, као и државна секретарка Мадлен Олбрајт, показивали према момку за којег нико није знао док није постао шеф преговарачког тима косовских Албанаца, Хашиму Тачију. Као да су дочекали сина који се вратио из неког од америчких ратова, што свакако није био случај са неприкосновеним лидером Ибрахимом Руговом у чијој се странци постепено ширила смртоносна, барутна  епидемија, коју је само делимично утврдио косовски хашки суд.      

Србима се није свидело што се у пресуди говори више о албанским него српским жртвама, као што нема никакве казне за злочине почињене након што су демократске силе, са тенковима и пратећом хуманистичком пешадијом ушли на Косово. Погром на Косову 2004. године? Паљење цркава? Ако већ није нека српска пропаганда, онда је логична реакција угњетаваног народа на српску репресију. 

Али та пресуда је била само још један изговор за нову рунду неописивог малтретирања српске мањине.

Косовски истражитељи изненада су нашли кључ за откривање  злочина који никако нису нашли хиљаде одлично плаћених западних и београдских мисионара, следбедника и хуманитарних активиста, који су две и по деценије налазили чак и злочине које нико није видео и превиделе оне које је свако видео.       

Поред оптужнице за злочин над “интелектуалцима и цивилима” у Србици, јер је на Косово можда стигао неки нови пројекат да интелектуалци нису цивили, оптужено је у одсуству више од 100 Срба  а против већине је покренут поступак у одсуству само што браниоци који су им додељени по службеној дужности нису нашли за сходно ни да успоставе контакт са њиховим клијентима. Зато можда и не чуди стрепња косовских Срба да ће, уколико пресуда Тачију и друговима буде потврђена,  уследити нови талас истрага против Срба. Само ће остати поштеђени ратници из балканских ратова. Или Рада Трајковић и десетак Срба који су за дијалог и толеранцију, а не они који се усуђују да причају док албански атлетичари обилазе северни део Косовске Митровице.

И пре и после изрицања пресуде Тачију и осталима, Косово се претворило у земљу у којој је најлакше славити ратне злочинце. Невладине организације, које су финансиране од лидера ОВК који су имали неке везе са нарко-картелима, као и оне које су имале веома мешовите изворе финансија, организовале су се у највећи ангажман, најдетаљнију побуну цивилног сектора Балкана под именом “не у моје име” која је засула читаво Косово, али и Албанију, Македонију и Црну Гору. И после изрицања, огромни ликови Тачија и другова ратних злочинаца доминирали су главним приштинским тргом Скендербег као и на билбордима на магистралним путевима по Косову и Албанији. Никоме на Балкану то није нимало засметало. А није им сметало јер то слављење злочинаца, који су осуђени само делимично, никоме у Европи није засметало.       

Пред оним старим добрим хашким судом, који и данас изазива дивљење свих учесника најбољег заједничког хуманистичког и финансијског пројекта на Балкану, оптужен је највећи косовски  злочинац Рамуш Харадинај али се некако десило да је још неутврђен број сведока ликвидиран. Бивши тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић, најомиљенија личност НВО сектора у Србији, тврдио је да је убијено или елимисано више од 40 сведока, док се у извештају известиоца Савета Европе Жан Шарл Гардета наводе и имена убијених заштићених хашких сведока, као и податак да је између 10 и 15 сведока ликвидирано. Хашко тужилаштво је саопштило да им није ниједан сведок убијен, осим што је Кујтим Бериша погинуо у саобраћајној несрећи у Подгорици. Има ту неке логике – Италијани су већ утврдили да опасност од саобраћајних незгода радикално расте ако сте сведок против мафије, али на Косову и Метохији над којим су владале све могуће светске безбедносне и хуманитарне организације то свакако није било могуће. Једино ако семафори нису радили.

На крају те неописиве приче испоставило се да је амерички генерал Стивен Шук, заменик шефа УНМИК-а откривао идентитет сведока, али га је касније УНМИК сурово казнио када су сазнали да је био саветник у Харадинајевој партији. Добио је суспензију. Остаци непосрамљеног Хашког суда тврдили су да то није истина, али су доскора инстистирали да Србија изручи Вјерицу Радету јер је потенцијалне сведоке против Шешеља 2012. године застрашивала али им истовремено и нудила и мито – посао у Српској радикалној странци. За генерала Шука се, изгледа, нису интересовали. Добио је већ посао код Харадинаја.     

Неописива бламажа са Харадинајем била је повод да се оснује Специјализовани суд за ратне злочине пред којим су оптужени Тачи и другови из ОВК. На суђењу Тачију и друговима из ОВК као сведоци одбране појавио се цвет Клинтонове администрације, од Веслија Кларка до Џејмса Рубина, али му није то помогло да се опере од злочина за које је одговоран. И та кривица ће трајати све док се суд поново не огласи. Или док тај суд не буде угашен. Било је крајње необично видети сузе на образима албанског полицајца под пуном опремом на главном тргу Скендербег у Приштини, када су избили протести обожаватеља ратних злочинаца. Нико неће знати да ли му је било жао што треба да штити институције од оних који подржавају његове лидере из детињства. Или само што су му стално псовали српску мајку. Када су ухапсили човека што је у северном делу Митровице рекао да је то провокација, његово дете је такође плакало. Али те сузе не би требало никога да обавезују. А можда и има правих хуманиста на Косову само смо ми цинични.      

(РТ Балкан, 19.10.2026)

Чланак Батић Бачевић: Косово – место на којем је лепо славити ратне злочинце се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

У неколико ранијих текстова изнео сам мишљење о стварном карактеру владавине А. Вучића говорећи да се заправо ради о диктатури инверзности у којој се губи свака разлика између лажи и истине, реалног живота и исконструисане представе о стварности и никад виђеним историјским достигнућима, али и апсолутној контроли медија. Међутим, она сада добија размере отворене диктатуре а насиље, страх и неприкривена одмазда постају главно оружје опстанка ове у сваком погледу погубне власти. Хана Арент је говорећи о овој врсти диктаторских режима који се служи огољеним лажима и манипулацијама истакла да „У тренутку када више немамо слободну штампу, све се може десити. Тоталитаризам или било која врста диктатуре чини могућим то да људи престају да буду информисани и тако како  можете имати мишљење о нечему ако нисте информисани? Ако вам свако стално лаже, последица није та да верујете лажима, већ да заправо нико више не верује ни у шта. И народ  који не може више ничему веровати не може да се одлучи. Њему није ускраћен капацитет за било какву акцију, већ капацитет да мисли и суди. И с таквим народом онда можете да радите шта хоћете“. А управо садашње стање у Србији је истинско оличење оваквог одређења диктаторског режима у коме ми данас живимо, а при томе он добија све насилнији и злокобнији облик. Студентски покрет прерастао је током ове две године у најшири народни покрет побуњених самосвесних грађана а то је доказ да је у нашој земљи не може да се  са овим народом не може да се ради шта власт шта хоће и да нисмо изгубили способност да критички мислимо и просуђујемо, то време је неповратно прошло. А. Вучић приписује опозицији и студентском покрету жиг перверзне инверзности а заправо он брутално непрестано користи тај облик инверзности што је саставни део његовог радикалског начина схватања и вођења политике. О томе говоре и сведоче   његови многобројни јавни наступи и поступци, а посебно се то могло видети током његове летошње предизборне  и садашње изборне кампање коју води као тзв. обични грађанин, не користећи функционерску кампању и све расположиве државне ресурсе. У ово може да поверује само онај који је у потпуности усвојио његову информерску и пинковску верзију ружичасте стварности његовог тзв. златног доба.

Он се у овој изборној кампањи обраћа народу желећи да себе представи као оног који ће се у новом премијерском мандату дефинитивно обрачунати са мангупима у његовим редовима. Јер на централном нивоу ове узурпаторске власти је све у реду и све функционише како треба, али су као главни кривци означени локални функционери јер су изгубили контакт са народом, али је зато ту велики вођа који ће након изласка у народ пред одржавање ванредних парламентарних народа већински посмењивати  обласне  моћнике и кабадахије. На тај начин ће демонстрирати да је он тај који је прави глас народа доносећи правдољубивост и услишити молбе осиромашеног и ојађеног народа. Он је након изборног скупа у Зајечару изјавио да ће пробати да упадне у неку општину и да изненади све, пошто никоме није јавио да долази. Гарантујем да их нећу на послу око три, четири по подне“. Ово је јасан наговештај нове тзв. антибирократске револуције, а имали смо током ових претходних деценија прилику да видимо како се она завршава.

На овим предстојећим парламентарним изборима он настоји да коначно пронађе за њега  изгубљени, а толико неопходни легитимитет који је тако успешно оспорио и довео у питање својим дуготрајним и делотворним протестима и ненасилним вођењем политичке борбе управо студентски покрет подржан од побуњених и самосвесних грађана. Ниједна власт не може да опстане без  оствареног и потврђеног  легитимитета подржаног народним пристанком и  слободно израженом народном вољом. Јер без тога нема трајног и делотворног легитимитета као основе сваког демократског поретка. О недостатку легитимитета говори и бескрупулозна злоупотреба свих расположивих државних и медијских ресурса, што говори о слабости и немоћи овог диктаторског режима који своју посуновраћену и псеудо-легитимност тражи на вашарским и шаторским окупљањима и непрестаном проглашавању коначне победе над обојеном револуцијом и побуњеним друштвом. Његова изборна кампања је анахрона и без нових идеја, и састоји се од толико пута виђених и изанђалих предизборних обећања, отвореног подмићивања његовог сигурног бирачког тела, куповини гласова, онемогућавања гласања наших грађана у расејању, апсолутном дехуманизовању политичких неистомишљеника и супарника, манипулацији са бирачким списковима, апсолутном медијском контролом, свакодневним непоштовањем Устава и закона, ширењем насиља и страха од могућих сукоба који могу само да изазову  батинашки ескадрони који су под његовом директном контролом. Врши се у исто време брутална одмазда над просветним радницима који су подржали студентске протесте и над Универзитетом и установама и делатницима у сфери културе и уметности. Јер су они главно упориште отпора овом диктаторском режима који гаји отворени презир према људима који  имају своје изграђено мишљење и критички став према сваком облику узурпације и рушења основних цивилизацијских и демократских вредности, што овај напредњачки  режими и његов велики вођа  непрестано чине. Зато његова кампања све више личи на игроказ о Краљевићу и просјаку и то се може видети у најогољенијој форми  у његовом учешћу у овој изборној кампањи под фирмом обичног грађанина. У исто време он шаље поруку да је он и даље неприкосновени велики вођа и да више нема никаквог институционалног посредника између њега и обичних смртника, посебно пензионера и социјално угрожених људи којим је наменио „обилату“ финансијску помоћ и бригу. Када се саберу сва та финансијска давања испада да је за његов опстанак на власти али и  пљачкашке и криминализоване клијентеле коју је он створио, обезбеђено близу милијарду евра. У исто време он непрестано говори да  страначка опозиција и студентски покрет располажу великим финансијским средствима која стижу из западних земаља које желе да разоре његову суверенистичку политику. Јер је он показао, судећи по његовим медијским и јавним  иступима,  до сада невиђену у нашој историји храброст у одбрани независности и суверености Србије од спољних и унутрашњих непријатеља. При томе се служи сталним оптужбама и подметањима да Студентска листа намерава да призна независност тзв. косовске државности и уведе санкције Русији без обзира што то није део њиховог програмског опредељења.  То је још један очити доказ  потпуне  превазиђености  А. Вучића јер  се он  сада користи радикалском реториком( њу он никада није ни напуштао) која је  анахрона и само је од‌јек деведесетих година који нове генерације не познају и не прихватају. А тзв. бескомпомисна суверенистичка политика А. Вучића се најбоље показала у вођењу политике на Косову и Метохији, а завршила се отвореном велеиздајом српских државних и националних интереса и потпуном напуштању српског народа што је довело до његове изложености најбруталнијем насиљу власти А. Куртија  и што је најпогубније, даљем етничком чишћењу.

Једна од старих и опробаних радикалских изборних тактика је ширење дефетизма и раздора у опозиционим редовима али и гушење сваке критичке мисли, прогон људи који учествују у студентском протесту и стална тежња да  се студентски покрет, побуњени грађани и опозиционе странке прикажу као политички дилетанти склони само размирицама, међусобним сукобима, испољавању лидерских сујета и показивањем неспособности да створе реалну и  ефикасну  програмски осмишљену политичку алтернативу.За разлику од целокупне подељене опозиције А. Вучић оличава политичку монолитност, сигурност и тежњу за друштвеним дијалогом(кога нема задњих 14 година захваљујући пре свега њему). Али  и потребу за стварање уједињене  Србије у којој се подразумева, како би било другачије, да би он имао апсолутну и неприкосновену власт, јер он је поистоветио државу Србији са својом до сад невиђеном историјском улогом и месијанским поривом да он свакодневно ствара историју. Када је А. Вучић у питању и карактер његове отворено диктаторске владавине све је већ одавно јасно и белодано.

Међутим, за нас је сада такође од велике важности  какав ће бити резултат неке врсте друштвеног договора унутар политичких и друштвених снага које већ две године истрајно учествују у побуни и отпору  који су  довели до ревитализације изворног појма  и суштине  политике , али и  обнављања  друштва и политичке енергије у сасвим новом облику и смислу што је и довело до расписивања ванредних парламентарних избора у никад горим изборним условима. Већ учешће у тако неравноправној политичкој и изборној борби са диктаторским напредњачким режимом представља прави подвиг који ће свакако имати далекосежни значај и утицај на наше целокупно друштво које тежи темељним политичким променама. Ова  генерација младих људи која води и осмишљава студентске протесте показала је потпуно нови  политички сензибилитет и схватање политике  као поштовање демократске процедуре у којој ће се моћи испољити различита мишљења али и проналазити заједнички интерес у стварању друштва у коме неће бити најважнији и пресудни партикуларни партијски интереси већ ослањање на шири друштвени дијалог и уважавање општих друштвених и политичких интереса, компетентности и темељних демократских и цивилизацијских  вредности. То је енигма коју А. Вучић није могао да реши јер он припада времену у коме је било најважније да се пронађе нови велики вођа који ће бити  гарант стабилности и обезбедити апсолутни утицај и власт владајућој партији. То је анахрона и превазиђена политичка концепција  у времену  дигиталне  револуције која још увек тражи своје политичко артикулисање  а студентски покрет и побуњени грађани су управо на том путу, на њему нема места  овешталим професионалним политичарима који су на нашој политичкој сцени дуже од тридесет година вукући са собом свој политикантски багаж. И то  у потпуно промењеним политичким процесима  у којима се све више  отвара простор за учешће грађана у политичком животу јер они  траже да се уважава и поштује њихов глас и општи друштвени  интерес. Студентски покрет не признаје владајући концепт лидерског начина вођења странке јер су они окренути облицима директне  акције и демократије. А. Вучић може да функционише само  у задатим оквирима анахроног оквира страначке олигархије у којој страначки вођа има апсолутну моћ одлучивања окупљајући око себе само подобне и људе спремне да беспоговорно служе великом вођи. Реаговање А. Вучића након објављивања Студентске листе и његов позив кандидату на телевизијски дуел  који само заузима прво место на њој , само још једном убедљиво показује да он није у стању да разуме нови политички сензибилитет и схватање политике  у потпуно измењеним медијским и друштвеним околностима.

Изборна кампања студентске листе ствара толико неопходну референдумску атмосферу и представља листу побуњеног друштва и самоосвешћених грађана, показала је изузетну креативност, маштовитост и свежину идеја и приступа политичким процесима. И тиме оповргла све  сумње  и недоумице изражене у ставу  и упитаности, да ли су студенти и грађани технички и програмски спремни за учешће  на овим  парламентарним изборима. Што је у потпуној супротности са невеселом, немаштовитом, репетитивном, некреативном  и компилаторском кампањом напредњачке листе. Зар студенти и грађани нису показали своју политичку снагу и организациону способност на протеклим локалним изборима на којима су несумњиво постигли изузетне резултате и то у готово немогућим и неповољним изборним условима. Ту способност и спремност показују и у припремама за ванредне парламентарне изборе. Резерве које су у том смислу износили представници етаблираних парламентарних опозиционих странака(странка Слободе и правде, Центар-Срце, Покрет Солидарност) указујући на недостатак политичког и организационог искуства студената нису имале нити имају како се показало озбиљног основа и упоришта. Али су зато донели одлуку да и поред указивања на значај овог историјског тренутка и неопходности обједињавања  свих опозиционих снага на једној изборној листи донели одлуку да изађу као коалиција Европска Србија на ове изборе. Правдајући то потребом да се грађанима  пружи јасна проевропска и грађански одређена  алтернатива ослоњена на заступање вредности које афирмише Европска унија. Тих  базичних про-европских вредности које  се све чешће не придржава ни сама Европске Унија, о чему када је Србија у питању сведочи и недостатак резолутног дистанцирања од  подршке режиму А. Вучића коју му Европска комисија и даље пружа. Без обзира на неке сигнале који указују на губљење подршке унутар народњачке коалиције, али то је још увек далеко од стварног  ускраћивања подршке А. Вучићу. Он  је очигледно и даље  гарант заштите и заступања њихових економских интереса, и признавања тзв. Косовске државности кроз нормализацију односа Београда и Приштине спровођењем прихваћеног француско-немачког  Охридског  споразума. Нико не треба да спори опозиционим парламентарним странкама право да доносе одлуку о изласку на изборе, али треба се основно запитати, како то да потез Европске Србије да излази на ове изборе А. Вучић тумачи као  заједничку борбу против идеолошког једноумља и залагање за спас српског парламентаризма. А нису изостале ни похвале и подршка  А. Вучића за поједине лидере ових странака. Ова њихова одлука о учешћу на изборима није значајније нарушила постојање референдумске атмосфере коју ствара својим деловањем и кампањом Студентска листа. Она се  гради већ две године у борби против диктаторског режима А. Вучића и кроз тежњу да се остваре  идеали слободе и правде  и обезбеди функционисање темељних демократских  начела о подели власти, владавини права , једнакости пред законом, поштовању Устава и функционисању државних институција ослобођених од утицаја владајуће партије и апсолутне доминације извршне власти. Задржавајући своју политичку и идеолошку хетерогеност, што се види и у саставу Студентске листе, уз подршку већине парламентарних странака које су показале да схватају и прихватају далекосежност и историјски значај ових избора створена је и функционише  толико потребна референдумска атмосфера. Студентска листа својим фокусирањем и усредсређивањем на изборну победу на овим изборима што би довело до додатног  растакања владајућег режима а при томе је истакла у први план одбрану Републике  и Устава . А Вучић је концентришући сву власт у рукама и изазивајући непремостиве поделе у нашем друштву у овој кампањи  показао да се сада ослања пре свега на процене  Безбедносно информационе агенције, апарат силе и своје батинашке ескадроне.  Вршилац дужности Председника Републике Србије А. Брнабић се недавно захвалила припадницима БИЕ што су успешно  сузбили претњу обојене револуције. Ако је највећи домет аналитичке службе БИЕ и А. Вучића да је главни циљ Студентске листе да ДС поново дође на власт, и то уз помоћ шабачког двојца Зеленовић-Петровић, онда је он у већем проблему него што смо ми могли да претпоставимо.

У настојањима Студентске листе као заједнички именитељ и основно политичко везивно ткиво појављује се знаменита правна и политичка мисао Марка Тулија Цицерона-Salus rei publicae suprema lex- Спас/ добробит народа и државе је највиши закон. Можемо повући паралелу везану за политичку борбу студената из наше историје. У издању Републиканске библиотеке објављен је 1921 године програм  клуба  Студената републиканаца. У њему можемо наћи ставове који и данас имају изразиту  актуелност и значај. “Чим једна Скупштина постане већи пријатељ влади него народу, народ има право да јој одрекне поверење и она мора да иде кући, да би дошла друга, коју народ хоће“. Истрајност праћена доследношћу и одсуству властољубља и користољубља и афирмација моралности и  начелности у политици и бескомпромисно заступање основних ставова о неопходности темељних демократских  промена у нашем друштву ( коришћењем и принципа директне демократије) главне су карактеристике и одлике студентског покрета који је покренуо   побуну у нашем друштву показујући да је промена могућа и достижна. На тај начин су и грађани организовани у зборове постали изузетно важан политички субјект који је дуго био маргинализовани и скрајнут. И начин формирања Студентске листе је на том таласу ревитализације политичког деловања и утицаја грађана јер је она показала значај децентрализованог приступа што је довело да овога  пута, без обзира што је на снази пропорционални изборни систем, да  кандидати за посланике изражавају интересе целокупне Србије и тиме је спречена даља београдизација Народне Скупштине , а то је од посебног значаја.

Како се приближава окончавање ове изборне кампање све је  јасније да су пред нашим друштвом изузетно изазовни дани. Диктаторски режим А. Вучића све чини да још више заоштри политичке  поделе  како би себи створио простор за даљу ескалацију и изазивање сукоба када стигну за њега  први неповољни резултати који могу да буду наговештај  изборне победе Студентске листе. Ако она оствари победу на овим  изборима, то ће убрзати даљу разградњу и растакање напредњачког режима који је очигледно на силазној историјској и политичкој путањи али и сузити маневарски простор А. Вучићу да покуша да постизборним инжињерингом оспори резултате избора, што ће свакако покушати да учини. Ако су студенти били у стању да се не повуку пред насиљем који су чинили напредњачки батинаши и полиција под контролом А. Вучића  зашто би се  грађани повукли након избора јер бране свој глас али и своје достојанство слободних људи. Зато ширење страха од сукоба и насиља  којем прибегава А. Вучић нема никаквог реалног ефекта како се већ показало након две године истрајних протеста.     Могућа победа Студентске листе срушиће и псеудо политикантски мит о непобедивости А. Вучића, а она ће бити тим значајнија јер је остварена у изузетно тешким и веома неповољним изборним условима. Након ових ванредних парламентарних избора убрзано следе председнички избори за које су грађани и Студентски покрет већ спремни јер се не сме дозволити да ова посебна и креативна енергија буде неутралисана јер тек након победе Студентске листе предстоји време великих друштвених промена и политичких борби. Очигледно је да студентски покрет пружа довољно доказа да је спреман да у овој историјској промени учествује до краја, до остваривања њихових основних захтева истакнутих након трагедије у Новом Саду и погибије 16 невиних људи- стварања друштва у коме ће бити сви људи бити пре свега једнаки пред законом, остварена подела власти, слобода медија, елиминисано деловање партијске државе, обезбеђено поштовање Устава о и закон, спроведена лустрација и одузимање  нелегално стечене имовине, и изнад свега створени услови за деловање ослобођених   институција .То су идеали слободе и правде за које  се на овим парламентарним изборима залаже Студентска листа израсла из студентских протеста и побуне освешћених   грађана који овом друштвеном покрету дају толику снагу и политичку моћ.

18. октобар 2026. године

Чланак Маринко М. Вучинић: Salus rei publicae suprema lex се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Душан Пророковић: Повратак на фабричка подешавања – Пропао пројекат Медлин Олбрајт и Клинтонових у Босни и Херцеговини се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Од доба Светог Саве и Светог Симеона, то је црква нишчих и угледних, сиромашних и богатих, простих и учених. На ране хришћане она не подсећа само по томе; до дана данашњег, она је остала прогоњена, страдална црква. После пропасти српских средњовековних држава, у добу турске, аустријске, млетачке власти, Црква води и заступа српски народ. У духовном и социјалном смислу, Српска црква и српски народ тада су се сасвим стопили. У муслиманским и римокатоличким царствима, готово сасвим лишена племства, она је црква сељака, пастира, војника и трговаца, људи „погрешне вере“ – другоразредних, увек сумњивих поданика, више или мање толерисаних, периодично гоњених, протериваних, истребљиваних, пљачканих. У добу ослобођења и уједињења, југословенства и геноцида она је, упркос свему, сачувала свој народни етос. Таква стопљеност Цркве и народа, није честа појава. Да бисмо то разумели, довољно је да се осврнемо око себе, на прошлост и садашњост осталих хришћанских вероисповести и другачијих вера овде на Балкану и у остатку Европе.

Већ је Свети Сава, са својим оцем Светим Симеоном и братом Стефаном Првовенчаним, на такав начин устројио везу између Цркве, народа и државе. Доментијан Светог Саву није случајно назвао „вождом отачаства“, краљ Милутин „учитељем отачаства нашега“, а цар Душан „великим светитељем и првопрестолником отачаства нашег“. Привео је, како се тада писало, „српску земљу“, своје отачаство Небескоме Јерусалиму, избавио га од јереси и научио „правој вери“. Србима је чак, удахнуо свест о себи као „богоизабраном народу“, „новом Израиљу“.

Успоставио је Завет, канон, који ће људе његовог отачаства обавезивати до дана данашњег. На свакој раскрсници запитати се не који је најкраћи пут, него који је пут вере, истине, добра и правде. Следити ту стазу, кроз искушења и подвиге. То је остао Завет Светог Саве, потом и Завет Светог Кнеза Лазара, потврђен на Косову пољу. Тај Завет, тај морални став, јесте оно што нас чини Србима до дана данашњег. Они који Завет напусте, одаберу пречицу, стазу покоравања, пре или касније престају да буду оно што су им били преци. Као оруђе силника овога света завршавају и они који су спремни на подвиге, али у име ове или оне идеологије, без свести о Смислу, Христу, Цркви и Светосављу. Све смо то много пута видели у нашем времену и у вековима који су иза нас.

Доментијан нам приповеда да, када Свети Сава и Свети Симеон напусте отачаство и пређу на Свету Гору, када оставе земаљско и одаберу Небеско Царство, они срећу „неког богобојажљивог мужа“ који Сави даје „богомисаони савет“: „Бог посла тебе у Свету Гору, не да се спасеш само ти и твој родитељ, но да и деци отачаства твога устројиш добар пут…“ „…но сатвори манастир у Светој Гори да буде истинито прибежиште твоме отачаству, да и после вас они који су у земљи отачаства твога, који се нађу да љубе Бога и његову пречисту матер и који желе истинитога живота, дошавши ту, да га нађу, и претрпевши до конца, да буду спасени.“ Свети Сава и Свети Симеон примили су ову кључну поруку; нису, дакле, стали на свом, личном спасењу. Треба спасавати „децу отачаства свога“. Они су, речима савременика, „отачаствољупци“. Њих покреће „бол за отачаство“. Ето заворављених, српских речи за оне које данас зову „патриотама“ и за оно што се зове „патриотизмом“.

Тако су, после Студенице, настали Хиландар, и све потоње задужбине Немањића, Лазаревића, Бранковића и српске властеле, велике и мале, решене да остане у Светосавском завету. Упоредимо то, опет, са суседним народима. Нико, осим можда Грка, своје земље није посејао толиким задужбинама као Срби. Онолико колико су владали Македонијом, Срби су иза себе оставили небројене светиње. Чак и грчки Метеори, древно место монашког подвига, засијали су тек када су у њих, у Душаново и Симеоново доба, стигли Срби. Последњи Немањић, цар Јован Урош, који је Савиним путем, напустио земаљско и изабрао Небеско Царство, у монаштву Јоасаф, Метеоре је претворио у Велике Метеоре.

Задужбинарство и подизање „истинитих прибежишта своме отачаству“ остали су, до данас, део Светосавског завета. Он обавезује и данашња, нишча и збуњена поколења. О томе сведочи и овај велики и прелепи Храм Светог Саве у Фочи, чију двадесетогодишњицу, на Покров Пресвете Богородице, прослављамо.

Да је Свети Сава био спреман да се одрекне манастирског мира, како би послужио отачаству, потврђује и његово напуштање Свете Горе и повратак у Србију. Ту је утврђивао „праву веру“, смиривао сукобе и помагао у одбрани од непријатеља. Врхунац таквог деловања било је стицање аутокефалности Српске цркве и састављање Законоправила, основног законског акта „српске земље и поморске“, којим су уређене најважније области народног и државног живота. Поред осталог, ту је посебно истакнута брига о породици, о сиромашнима, старима, болеснима. Често се наводи тумачење молитве Оче наш, које Законоправило преузима од Јована Златоустог: „…јер, не рече Оче мој, већ Оче наш… те никако да неко брине само о себи, него увек и о ближњем, и да нико ни у чему не буде бољи од другога: ни богаташ од сиромаха, ни господар од слуге, ни кнез од повлашћеног, ни цар од војника, ни мудар од неуког, јер свима је подарио једну благородност, подједнако удостојивши све да Њега називају Оцем“.

Са турским освајањима и уништењем српских држава, започиње епоха у којој су Срби, у оквирима Пећке патријаршије, најмање два века, живели у својеврсном теократском поретку. Патријарси, митрополити, епископи, игумани и монаси, мирјанско свештенство били су духовне и народне старешине, судије, ратни команданти. Симболички, ова епоха почела је 1496. са повлачењем Ђорђа Бранковића са престола сремских деспота и одласком, опет путем Светог Саве, у манастир. Као архиепископ Максим, он ће, као и Свети Сава, чувати „праву веру“ и одлазити у дипломатске мисије у име свога брата, деспота Јована; и његове мошти Турци ће спалити.

Време српске теократије је и златно доба српске епике. Она је посведочила народно тумачење култова српских светитеља и дубинско разумевање суштине њихових подвига. О Светом Сави сачувано је мноштво народних предања, прича и песама. Сетимо се да у најпознатијој међу тим песмама Свети Сава казује „господи ришћанској“ „код бијеле цркве Грачанице“, „куд се ђеде цар Немање благо“:

„Није бабо расковао благо

На наџаке ни на буздоване,

Ни на сабље ни на бојна копља,

Ни добријем коњма на ратове;

Већ је бабо потрошио благо

На три славна српска намастира.“

То су, наравно, „Бјел Вилиндар насред горе Свете“, „Студеница на Влаху Староме“ и „Миљешевка на Херцеговини“. У дужој верзији ове песме, цар Немања је подигао и Дечане, Ђурђеве Ступове,

„И Довољу близу горе Црне;
„И Тројицу надомак Таслиџе
„Украј воде украј Ћиотине;
„Рачу цркву украј воде Дрине,
„И Папраћу близу Борогова,
„И Вазућу крај воде Криваје,
„Озрен цркву насред Босне славне,
„И Гомељу на граници сувој;
„Моштаницу у Крајини љутој,

„Ту је дао једну кулу блага.
„Осталога што претече блага,
„Остало је благо похарчио
„Зидајући по калу калдрме
„И градећи по водам’ ћуприје
„Дијелећи кљасту и слијепу,
„Док је души мјесто уватио,
„Седам кула блага похарчио:
„Ето бабо куд похарчи благо!“

     У другој половини 16. века, у добу велике обнове у крилу Пећке патријаршије, мноштво извора сведочи о култу Светог Саве код римокатолика и муслимана. О Сави пишу Иван Томко Марнавић, Андрија Качић Миошић; западни путописци (Бенедето Рамберти, 1534) чак тврде да Турци и Јевреји богатије даривају Милешеву од хришћана. Спаљивање моштију Светог Саве можда није имало за циљ само кажњавање побуњених Срба, него и ломљење воље локалних муслимана, који су се кроз поштовање Светог Саве враћали предачким заветима.

Овај српски устанак предводио је сам патријарх Јован Кантул. Тако ће бити и са устанцима патријараха Арсенија III Чарнојевића и Арсенија IV Јовановића Шакабенте. Устаничка традиција Српске цркве потом је била оличена у црногорским владикама из династије Петровић, у проти Матеји Ненадовићу и попу Луки Лазаревићу, архимандриту Нићифору Дучићу и попу Богдану Зимоњићу, патријарху Варнави и владици Николају у време Конкордатске кризе, патријарху Гаврилу и владици Николају 27. марта 1941, све до устаника из 1941 – попа Радојице Перишића у Херцеговини, попа Момчила Ђујића у Далмацији, попа Саве Божића на Требави. Устаничка традиција није била једина у Српској цркви; ни она друга и другачија, помирљивија, која је настојала да у тешким временима сачува главе, није била мање народна.

И у троструком геноциду који је у 20. веку погодио српски народ, Црква је делила судбину свога народа. По мишљењу Милорада Екмечића, све је почело управо овде, у околини Фоче, злочинима над цивилима 1914. године. Још масовнији злочини почињени су те 1914. источно од Дрине, у Шапцу, Мачви, Јадру, Рађевини. У Првом светском рату, српски свештеници, нарочито из Босне и Херцеговине и Србије, стрељани су, мучени, затварани у концентрационе логоре. Међу логорашима у два светска рата, био је и патријарх Гаврило Дожић. У редовима комита био је и потоњи митрополит Јосиф Цвијовић. Српске цркве обесвећиване су на најстрашније начине.

Све се поновило, у много већим размерама, у Другом светском рату. Голгота Српске цркве и њеног народа добро је позната и овде не мора да се описује. Српска православна црква тада се сасвим вратила у доба раног хришћанства и првих мученика.

Гоњење Српске цркве наставило се и после 1945. године. И у томе, она је поделила судбину српског народа. Иако су дали два покрета отпора и претрпели геноцид, за разлику од неких суседних народа који су Хитлеру масовно служили и давали СС дивизије, да би 1945. били уједињени унутар својих федералних република, Срби су третирани су као побеђен и покорен народ. Подељени су на пет република и две аутономне покрајине; на југу, у Старој Србији и Македонији, комунисти су наставили идентитетску политику коју су према Србима водили окупатори. У послератном терору само у Србији убијено је око 60.000 људи. Овде, у Фочи, не треба подсећати на то каква су страшна стратишта биле Зеленгора и Миљевина. Српској цркви, оптуженој да је била оруђе поражене „великосрпске хегемоније“ убијани су и хапшени верници, епископи и свештеници. Она је опљачкана и развлашћена; насиља и понижења била су готово свакодневна. Пошто је терор утихнуо, наредне четири деценије Српска црква биће маргинализована, под притиском државе која је разарала њену унутрашњу структуру и покушавала да је подреди и савлада.

Са пропашћу комунизма, разбијена је и Југославија, федералне републике постале су независне државе, а српски народ је на силу, у крвавим ратовима, подељен и готово враћен на стање из 1912. године. Црква је поново са својим народом делила муке и страдања; она је и тада била прва мета прогонитеља. Било је јасно да је и тада постојала намера да српски народ буде уништен, као 1941. и 1914. Тамо где није стигла српска војска, или одакле се повукла, пре свега у Крајини, на Косову и Метохији, то се и догодило.

Српску цркву данас гоне на Косову и Метохији док се у Хрватској она налази под сталном државном присмотром. Једини српски становници до јуче српских села и градова неретко су свештеници са својим породицама, који у празним храмовима служе службу Божију. До јуче, Српска црква гоњена је и у Црној Гори и у Македонији. Српске цркве и гробља обесвећују се и у Федерацији БиХ.

Упркос томе, или баш због тога, Српска православна црква данас доживљава велику обнову. Њени храмови пуни су углавном младих верника. У литијама у Црној Гори, народ је дословно одбранио Цркву. У расејању, посебно у западној Европи, огроман је контраст између празних цркава локалног становништва и препуних цркава српских досељеника. Но нарочито у дијаспори важи правило – онај ко се одвоји од Цркве, као некада у Османском или Хабзбуршком царству, пре или касније престаће да буде Србин.

Колико ће потрајати ова велика обнова? Једно је сигурно: сада се, са сменом нараштаја, повећава број верних, оних који ће остати у Светосавском и Косовском завету. И данас, као и пре 800 година, док је Српске православне цркве биће и српског народа. И наравно, без Срба, како се потврдило у Црној Гори, не може се замислити ни постојање Српске православне цркве. То не мења чињеница да управо у Црној Гори има верника Српске цркве који нису Срби, нити то што она, нарочито на Западу, привлачи и оне који напуштају протестантизам, па и римокатоличку веру, како би трагали за изворним, аутентичним хришћанством. Ова древна, исконска веза између српског народа и његове Цркве сада је све чвршћа. Ако је судити по историјском искуству, она се док постојимо, неће прекинути.

Беседа изговорена на прослави 20 година Заветног Храма Светог Саве у Фочи, 13.10.2026.

(ПБФ Фоча, 16.10.2026)

Чланак Милош Ковић: Народни етос Српске православне цркве се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

„Заплачи се уместо мене”, пише у поруци својој сестри Наташи Игор Ивановић. Она је чита у цркви, у Пећкој патријаршији. Слава је, Покров Пресвете Богородице, сви њени, су преко те поруке, прославили празник. Изгледа као да се сабрао живот, у те четири речи, а сузе су обнова наде и победа, која у овом случају значи путовати до светиње и завичаја.

Јесен је у Метохији, а тако је тешко не писати о лепоти. Међу блиставим фрескама и у топлини Пећке патријаршије, мајке српских цркава, стигле су, већином, избеглице и њихови потомци. Нашли су се у срцу своје духовности тако што су прошли улицама Била Клинтона, Адема Јашарија, Веслија Кларка и Мајке Терезе. То је најкраћи пут којим је јутрос дошла и Снежана Лазовић. Пећки Лазовићи су живели на улазу у Пећ, њена породица мало даље, у Трескиној згради. Преживљавала је драму због супруга, избеглице из околине Книна. Мислила је да је очврсла, али драма пећког избеглиштва никада није изашла из ње: „Живот пре рата је моје најсрећније доба”, закључује своју причу.

Дан црквене славе великих метохијских светиња већином се сав сведе на неку врсту обнове бившег живота. Тако је, и јуче, литургија у Пећкој патријаршији препуњена реченицама људи који годину дана спремају свој сусрет са градом и светињом. Изгледа као да се, на један дан под Покровом Пресвете Богородице, у Пећи родио и обновио изгубљени град. Све време је у цркви шапат и покрет. Свуда би тај жамор на литургији сметао, а овде је нека врста молитве и жеље за дуго чеканим сусретом, за једном реченицом исповести у коју је стао измештени живот. Слађа Илић има осмех за све, тиха као да је изашла из неке фреске, има осмех за свакога. Свештеници су навикли на ту буку, шетање и загрљаје, па више нико и не позива на пажњу. Једна унука са баком прави селфи.

„Ми не треба да тражимо често, по сваку цену, нешто што је необјашњиво, него на првом месту да се трудимо да заволимо Бога, а онда ће доћи истина. Истине нема без љубави и љубави нема без истине. Трудимо се, и волимо се, и то нам је главни задатак!”, говори у беседи викарни епископ јенопољски Никон, изасланик патријарха српског Профирија. Управо је од патријарха на дар стигао Часни крст из Јерусалима, као дар светињи „чији престо јесте историјско, актуелно и вечно седиште Српске Православне цркве”. У тај освећени крст из Јерусалима, на различите начине, уградили су се Срби из Београда, Бјељине и Витомирице код Пећи, и њихова имена се читају испред царских двери. Породица Лазаревић је патријаршији поклонила икону Мајке Божије, коју су израдили људи са посебним потребама. Многи људи имају потребу да учине нешто и надоместе самоћу најпотпуније српске светиње, да оживе слику града који је нестао. Стварност изгубљених слика изгледа као нешто што не умире.

„Тамо где је био парк, сад су зграде за гастрабајтере”, каже Бојан Рајовић. Говори тихо, готово с љубављу, а сви знамо да је то био парк његове породице. А био је и врт и породица у чије се господство није могло посумњати.

У Цркви Светих Апостола, међу ћивотима српских светитеља, међу стубовима најлепше српске припрате средњег века одједном наступа тишина. Сече се славски колач, а кад крене резање колача, онда све утихне и тражи се раме да се на њега положи рука. На тај начин, кроз другог и другачијег, ти путујеш до светиње. Изгледа да је то раме, посебно у овој атмосфери, потрага за поверењем и заједницом; то раме је ослонац, пронађен у изгубљеном граду и међу лицима која сва изгледају познато; то раме је и игуманија Харитина, за чију се руку отимају да их благослови и нахрани слободом и жељом од града и светиње.

(Политика, 15.10.2026)

Чланак Живојин Ракочевић: Жеља за градом и светињом се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Први део текста је доступан ОВДЕ.

Дакле, с обзиром на историјске чињенице које указују да већ дуже од два века постоје различити западни планови да се Русија освоји и распарча – а узевши у обзир и да западњаци скоро никада не одустају од зацртаних планова – поставља се питање да ли постоји програмски континуитет са актуелним догађајима у Украјини.

Прво нешто више о прошлости. Ако занемаримо Наполеонове планове за освајање Русије, можемо истаћи царистички немачки план из 1918. године о подели руског простора на више држава. У првим годинама након Октобарске револуције западни савезници (Велика Британија, Француска и САД) са једне стране географије, као и Јапан са супротне, учествују у сукобима унутар територије бивше Руске империје.

Ове интервенције прате и одређени територијални планови. Унутар америчке дипломатије 1918. године настају документи о међународном признању сецесионистичких делова одлазеће Руске империје. У исто време дешава се врло мистериозни повратак Троцког и Лењина у Русију 1917. године уз помоћ западних сила: са територије Швајцарске и преко Немачке враћа се Лењин уз немачку помоћ, а са америчке територије стиже Троцки уз помоћ Велике Британије.

Нешто више од деценију пре тога, 1905. године, како пише истраживач Ралф Еперсон у делу Невидљива рука позивајући се на дело Зигмунда Добса, одиграо се мистериозни сусрет између богаташа из „Британског фабијанског друштва“ предвођених Џозефом Фелсом и бољшевичких револуционара у циљу помоћи око финансирања будуће револуције у Русији.

Исте године Јапан од Јакоба Шифа и Џ.П. Моргана добија тадашњих баснословних 30 милиона долара за финансирање рата против Русије на истоку. Дакле, тог 17. марта 1917. године Троцки напушта Њујорк путујући бродом „Кристијана“ заједно са још 275 следбеника. У исто време Лењин креће у Русију заједно са још 32 прогнаних револуционара оклопним возом из Швајцарске, преко ратом захваћене Немачке.

Тамо их пропуштају уз пратњу немачке војске до Шведске, где Лењин прима око 22 милиона марака у једној банци – пише Еперсон и додаје: „Има историчара који тврде да су Лењин и његови пријатељи имали тако висок третман зато што је немачка власт с њима постигла договор да прекину рат када бољшевици дођу на власт“. Очигледан је био политички брак између бољшевика Лењина и банкарског братства са Вол Стрита, односно од оног еснафа који би по логици ствари требао бити највећи губитник у комунистичком режиму.

Поред Шифа и Моргана издашни финансијери су били и Рокфелерови и Пол Варбург. Александар Керенски тврди да је поред издашне америчке банкарске помоћи Лењин добио и око 40 милиона златних марака од немачких банкара (извор: „US News and World Report“ из 19. марта 1967. године). Не треба велика памет да се закључи како ово банкарско братство није финансирало комунистички преврат из убеђења, већ из пуке користи.

У исто време и о истом трошку западне политичке елите су оствариле политички профит уклањањем озбиљног противника у виду царистичке Русије са историјске сцене, и доласком симулираног противника у виду гвозденом завесом сакривене Совјетије.

„Има историчара који тврде да су Лењин и његови пријатељи имали тако висок третман зато што је немачка власт с њима постигла договор да прекину рат“ каже Еперсон

Чим је дошао на власт у СССР-у, Лењин је кренуо да банкарском братству са Запада враћа услуге кроз концесије над неисцрпним природним богатствима. Изгледало је да ће овај брак из интереса трајати довека, али Лењин изненада умире 1924. године у 53. години живота. На власт долази Стаљин који није имао претходне обавезе према западним интересима, а није имао баш неких симпатија ни према западним „вредностима“.

Западна јавност му никада неће опростити две ствари у биографији: прва је била ова о повратку природних богатстава под пуну совјетску контролу, а друга да је Стаљин био велики победник у Великом рату. Због тога британски премијер Винстон Черчил већ у мају 1945. године – такорећи Други светски рат се још није ни завршио – тражи израду војних планова за могућност напада на дојучерашњег ратног савезника СССР.

Убрзо ови планови испуњавају белину празног папира са кодним називом „Операција Незамисливо“, а данас се чувају у „Британском националном архиву“. Пошто убрзо и СССР поред САД добија атомско оружје, ови планови одлазе на полице архива да тамо сакупљају прашину, без даљег разматрања њихове примене. Током хладног рата Колективни запад је константно подривао целовитост Источног блока, као и самог СССР-а. Ипак, тек доласком Михаила Горбачова на чело државе и његовом идеологијом „Перестројке“ стиже нова велика шанса за Колективни запад.

Техника и топовско месо

И данас је нејасно како су западни политичари и њихове интернационалне корпорације пропустиле шансу да дотуку грогираног противника са истока, као и да нису наметнули свеобухватне и дуговечне пословне аранжмане у сопствену значајну корист (рецимо попут пљачки ресурса на афричком континенту). Посебно ако се узме у обзир њихово искуство са  кратковечном владавином Лењина и изненадном смрћу којом је нагло прекинут врло уносан пословно-политички аранжман.

Изгледа да су поверовали у коначну и вечну победу, па су не журећи сеирили над Русима, уживајући у осећају надмености и супериорности. Колико је руски народ био понижен у време Перестројке најбоље показује епизода из драгоценог дела Сергеја Кара-Мурзе Демонтажа народа која говори о разарању историјског памћења. Тада совјетска издавачка кућа „Прогрес“ објављује и на велика врата промовише књигу професора Оксфордског универзитета Џ. Фенела Криза средњовековне Русије, која дискредитује руског свеца Александра Невског због његове одлуке да се не преда под власт тевтонских ритера, односно да уместо њих изабере монголску власт са истока у циљу очувања православља и државе.

У Петербургу 1990. године бива организована међународна научна конференција на исту тему где се потврђује да је избор Светог Александра Невског био погрешан, па су Руси због тога пропустили историјску прилику да се прикључе напредној западно-католичкој цивилизацији. За лакше разумевање било би згодно овај догађај поредити са евентуалношћу да у српским условима државна политика постане критика Светог Саве због његовог избора источног хришћанства.

Овај психолошки осећај и атмосферу на западној страни света након распада СССР-а најбоље би симболисала анегдота са Кисинџером. Анегдота каже да се нека висока америчка делегација срела на самом почетку деведесетих година са Кисинџером негде у Америци, одмах након њиховог повратка из Русије. Били су пуни утисака о распаду руског друштва и колапсу стандарда и економије, истицали су како је Русија толико сиромашна да њихове колеге на научним институтима раде за једва пар стотина долара месечно (у исто време је најниже социјално давање у САД било је бар три-четири пута веће).

Мудри Кисинџер их је упитао да ли за те паре руски научници стварно и марљиво раде или само седе у институту. Раде пуном паром – одговорили су Кисинџеру његови сународници. Онда не ваља – рекао је пророчки Кисинџер – онда нам се не пише добро. Он је као неко ко је пореклом са истока добро разумео да новац није увек најбољи покретач ствари, а да онда када новац није примарна мотивација – обично се рађају највећи искораци вођени утицајем неке нематеријалне и исконске димензије у људској природи. На том осећају се руској историји догодио и Владимир Путин.

Дакле, Колективни запад се у свом самозадовољству још није ни поштено окренуо, а Путин је већ почео са опоравком Русије. Тако је пропуштена нова велика западна шанса. Можда и последња у историји. У само две деценије Русија је успела да поврати контролу над својим територијама и ресурсима, укључујући и она богатства која су у доба „демократских промена“ отели домаћи олигарси.

У исто време, ни Колективни запад није мировао: ковао је планове за трајну дестабилизацију Русије; и ђубрио мржњом многа земљишта за будућа жаришта: како унутар руских граница тако и у суседству. Не одустајући од сопственог вековног плана, Запад је тражио – као и практично увек у историји – народ који је спреман да буде „топовско месо“ у великом сукобу са Русијом. Требао им је многољудни народ који би по скривеном светоназору „западног племства“ ипак био народ „нижег ранга“, чак и када би званично припадао западној породици или отворено жудео да постане њен део.

Улога Украјине након Евромајдана умногоме потврђује ову претпоставку. Уосталом, требали бисмо се вратити само нешто више од 30 година уназад, да се присетимо речи једног од најзначајнијих идеолога Колективног запада. Те 1993. године, Џорџ Сорош директно поводом подршке проширења НАТО-а на словенски исток старог континента изјављује следеће: „Комбинација људства из Источне Европе са техничким могућностима НАТО-а би значајно побољшала војни потенцијал Партнерства јер би смањила ризик од врећа за лешеве за земље НАТО-а, што је главно ограничење њихове спремности да делују“.

Другим речима, овај милијардер и „филантроп“ нацртао је контуре данашњег украјинског рата: технолошки развијен западни део Колективног запада ће даривати оружје, а источни део ће масовно пунити вреће за лешеве сопственим телима. Данас постоји бојазан да ће западни европљани успети да пронађу добровољце међу неком од многољудних источних европских држава за наставак овог већ мучног сукоба, попут Пољске или Румуније. Чини се да се малољудне балтичке државе, Финска и Молдавија већ увелико нуде да преузму улоге у овој суицидној представи, али не поседују никакву реалну снагу.

Један сценарио

Постојала су бар два значајна и непредвидива фактора која су озбиљно замислила, и ако не осујетила, онда сигурно значајно успорила све западне планове за општи напад на Русију. Први је да су западне корпорације својом похлепом створиле од Кине светског џина, који је у много чему данас надвисио Колективни запад. Тако је уведен у игру и трећи светски играч, који је временом постао највећа опасност за дугорочне западне интересе.

Кина је технолошки претекла Запад, крећући се испод радара светске историје. Велика је запитаност данас међу западњацима како би се понашао кинески змај у њиховом кад би они ушли у отворени сукоб са руским медведом. Уколико би змај бар делимично подржао медведа, на шансе Запада у овом сукобу би, кладионичарским речником, била понуђена огромна квота, што значи да би им шансе биле скоро никакве.

Други фактор би се могао симболички довести у везу са одговором који је Кисинџер изрекао у анегдоти из претходног дела овог штива. Руска Федерација је са неупоредиво мањим војним буџетом од НАТО алијансе успела да у последњих неколико година произведе много убојитије оружје. Против аутоматизованог нуклеарног система колоквијално названог „Мртва рука“ не постоји могућност одбране, и толико је ефикасан да би могао за неколико десетина минута уништити практично читаве западне земље, чак и у случају да Русија прва буде нападнута и значајно оштећена.

Тек је ово хиперсонично оружје постало озбиљан гарант руског опстанка, претходна генерација руског нуклеарног оружја и његових лансера је била значајан, али не и довољан фактор одвраћања. Стиче се утисак како се на неки начин понавља историја из епохе Черчиловог плана „Операција Незамисливо“, када је руско атомско оружје на неко непредвиђено време умирило све западне предаторске нагоне.

И како је могао изгледати тај евентуални свеопшти напад на Руску Федерацију чије извршење је спречила СВО? Пре тога, ваља још једном подсетити да би идеја Колективног запада била да што је могуће дуже остане изван директног војног сукоба са Руском Федерацијом, и да у њихово име други обављају прљаве послове (опет украјински пример). По могућству да уопште не улазе у директан сукоб свесни постојања руског оружја судњег дана, већ евентуално да жртвују неке од својих источних чланица.

Дакле, након коначне потврде о успешности истраживања у тајним лабораторијама вируса и бактерија који нападају искључиво (или претежно) руски генотип – тај агенс би неприметно био пуштен на територију Руске Федерације. Агенс би по логици ствари био високопатогени (изазива тешке и смртоносне болести), висококонтагиозни (лако се шири и преноси), као и високо вирулентни (оставља тешке последице у случају преживљавања).

Русија никога не би могла брзо и аргументовано да оптужи за ову појаву, а суочила би се са најозбиљнијом опасношћу. Иако је руска народна медицина врло отпорна због постојања ефикасног система домова здравља широм државе, што је показала пандемија ковида, земља би се нашла пред могућом катастрофом. Држава би била окована због велике смртности, болнички капацитети препуни, а морао би, по логици ствари, да буде препоручен кућни карантин за све становнике.

Само овакав сценарио би био апокалиптичан по Русију, и само би његово остварење могло да мирише на стратешки пораз. И сада замислите у тој паралисаној атмосфери у држави када економија ради на минимуму због смртоносне епидемије – догађа се свеопшти украјински напад на Донбас који се прелива и преко унутрашњих руских граница. Русија улази у прави рат са Украјином због тога, а Колективни запад јој уводи свеопште санкције и даје Украјини најбоље оружје (нешто више од садашње ситуације у СВО).

Улога Кине и у тим околностима опет постаје кључно питање, али у таквој ситуацији неки западњаци калкулишу да би Кина пристала на пасивност у сукобу за добијање неких богатих и источно-граничних делова поражене Русије. У исто време Русија би све теже и ређе имала купце за енергенте и сировине, а новац у буџету би морао уместо у војне потребе што више да се прелива у медицинске и здравствене сврхе.

Тада би се отворио још један фронт на руским границама, рецимо у Грузији да није добила изборе у октобру 2024. године партија „Грузијски сан“. Биле би активиране и све сепаратистичке организације и регионално-националистичке ћелије унутар саме Русије, попут Дагестана, Башкортостана, Татарстана, Јакутије, делова Чеченије или Бурјатије.

Против аутоматизованог нуклеарног система колоквијално названог „Мртва рука“ не постоји могућност одбране

У исто време би због реалне опасности да је на бојиштима лоша ситуација – најобјективније баш у Украјини – отпочели упркос смртоносној епидемији масовни протести по великим руским градовима. Паралелно са тим би била активирана и „обојена револуција“ у Москви и Санкт Петербургу, где се на Западу озбиљно рачунало са Алексејем Неваљним све до његове изненадне смрти 2024. године. Колико би овако нападнута – са свих страна и од свих оружја – Русија могла да издржи? И по коју цену?

Можда би однела победу као и увек у историји, али сигурно видно осакаћена и осетно ослабљена. Вероватно да би онда морала да се договара са Колективним западом о неким новим економским аранжманима коју би за њу били неповољни на нивоу колонијалних, али би једино тако могла да преживи. Изгледала би много горе него након комунистичке пошасти и владавине Горбачова. Шта би Колективни запад овиме ризиковао? Врло мало, скоро ништа. Други би гинули и рескирали за њихове интересе, они би само чекали да се прошетају на белом коњу по бојишту препуном лешева.

А можда је све претходно само уобразиља која нигде не постоји сем у глави аутора овог штива. Међутим, историчност западних намера и односа према Русима даје аргументе за изнете претпоставке. Дају и скорашњи догађаји пре фронта, на самом фронту и око њега. Стиче се утисак да је Русија покренула СВО подједнако и због изречених, као и због неизречених разлога. Не употребљава тек тако уздржани и дипломатском речнику склони председник Владимир Путин појам „нанети стратешки пораз Русији“.

Такође, не величају умни Руси забадава СВО. Они су одахнули када је ова операција отпочела, јер им је постало јасно шта је све њоме спречено. Како год да се овај рат (операција) заврши – једно је сигурно. Русија је почела са скидањем усахле и јалове западне кошуљице са свог православног ткива, за коју је до скора веровала да је пријатељска одора. Тек када одбаци и последње дугме са ње, и када упути последњи поглед према западу пре него што окрене главу према својој источној баштини, схватиће колико је велика. А не само пространа.

(КРАЈ)

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

(Искра, 17.10.2026)

Чланак Игор Ивановић: О стварним узроцима СВО (2) се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

(Епархија зворничко-тузланска, 16.10.2026)

Чланак Митрополит Фотије: Свети Цар Лазар се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Ако пођемо од интересних разлога конкретног нечињења, могло би се претпоставити да је за Есенес дупло захтевније водити кампању на два изборна колосека, скупштинском и председничком. Актуелна изборна пропаганда им је изразито индивидуална – one man show, уз повремено позадинско терцирање в. д. министара у функционерској кампањи. Нападно, у име и за рачун свих 249 посланичких кандидата народ обилази и у спотовима се врти само носилац и први на изборној листи, грађанин А. Вучић. Стога је логично да би му било немогуће таквом марљивошћу промовисати, поред себе, и неког председничког кандидата, а нико то други не може као он. Тачно да је Есенесов такмац за Андрићев венац 1 до данас непознат мњењу (у добронамерним шпекулацијама помињао се председник Уставног суда, рецимо), али није мајка родила тог ко би додатни маркетиншки рат знао да води попут поменутог лица, у најтежим околностима када им се „не сме дати да нам униште Србију“ (студентима, ваљда). Само он, који тако умилно, помиритељно и генијално скупља гласове за парламент, кадар је томе па се зато чека да прво опосли трајућу кампању.

Као другу претпоставку зашто до данас изостаје дан председничких избора наводимо мисао истог оног ко одлучује а која, мисао, није дозрела до имена будућег непобедивог председничког такмаца „уједињене Србије“. Још горе, само спољни и унутрашњи зли језици „уништитеља земље“ могу да спекулишу да таквог кандидата нема, нити га може бити. На крају најмање паментна и реална хипотеза – страначки су се и лоби духови у Есенесу, површински и подземни, толико узбуркали преображајем „шефа“ у лице лишено функција, да ни исти тај, вечити вођа, не успева да их смири па пресече и испоручи име виђеног будућег председника Републике.

Искорак од претпоставки и нагађања ка праву указује да се нерасписивањем председничких избора по ко зна који пут згазило на уставноправни поредак. По праву следи: председник Републике је поднео оставку (27. септембра) обавестивши о томе јавност и в. д. председника Народне скупштине, док су приспећем оставке у Скупштину за њу сазнали и народни посланици, као и за преузимање функције председника Републике од стране в. д. председника Скупштине (све по чл. 117 Устава и 267 Пословника Народне скупштине). „Истовремено“ (по Пословнику) са овим обавестима, в. д. председника парламента морао је да распише председничке изборе. Како није, сваким даном нечињења чини продужени акт кршења права, уз слутњу о постојању и подстрекачке одговорности дугих прстију горе помињаног развлашћеног лица.

По Закону, последњи дан када би уопште могло да се гласа за председника Републике је 27. децембар (… гласање да се одржи најкасније три месеца од дана када председнику Републике престане мандат, члан 10/3 Закона о избору председника Републике). По истом пропису, последњи дан када би уопште могли да се распишу избори пада најмање 30 дана пре тога, рецимо у недељу 22. новембра („Од дана расписивања избора до дана гласања не може протећи мање од 30 ни више од 60 дана“, члан 10/4 Закона). Када се распишу председнички избори крајњи дан гласања ће бити 60-ти дан од дана када је позвано на изборе. Међутим, то отвара нову неуставност.

Проблем са законском одредбом члана 10/3 и 27. децембром као, по Закону могућем, последњим даном гласања на председничким изборима је тај што замењивање председника Републике може да траје најдуже три месеца од престанка његовог мандата (дан подношења оставке), дакле до 27. децембра. Овде то значи да би даље ћутање о расписивању избора за председника Републике могло изазвати неуставно стање у којем је држава лишена председничке функције. Просто зато што у периоду од истека та три месеца мењања избори нису „окончани“ (члан 114/2 Устава) – технички, нису могли бити објављени коначни резултати председничких избора („окончање“ изборног поступка) због неког приговора о повреди права или одржавања другог круга избора, нити је, у вези са тим, могао отпочети председнички мандат (полагањем заклетве).

Основни проблем чињенице да почетна неуставност – нерасписивање  избора истовремено, може даље довести до неуставног стања – упражњеност функције председника Републике, јесте тај да не постоји правни лек којим би се то спречило или исправило. Уставне норме иначе не садрже санкцију за сопствено кршење (као ни норме закона и пословника, овде цитираних), па би тако функционер за кога би се доказало – одлуком Уставног суда по уставној жалби због кршења изборног права, на пример – да је у нашем случају повредио Устав, могао бити кажњен једино политички, сменом са функције. А грађанин, доказани подстрекач, ни то.

(СРПСКИ ПРАВНИЧКИ КЛУБ, 15.10.2026)

Чланак Слободан Орловић: A председничка изборна трка се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.

Чланак Милош Ковић: “Завет у срца, памет у главу” се појављује прво на Покрет за одбрану Косова и Метохије.