Александар Вучић је од 2018. године имао чак десет билатералних састанака са председником Француске Емануелом Макроном. Последњи пут деветог септембра ове године (овде). Већ ова чињеница јасно показује да је председнику Србије изузетно стало до добрих односа са Француском.
Притом, Александар Вучић непрестано уверава домаћу јавност да су за постојећи ниво српско-француске сарадње искључиво заслужни његови добри лични односи са Емануелом Макроном. Тако се приликом последње посете Паризу, Вучић најпре похвалио да је његов разговор са Макроном трајао сат и двадесет минута, док су састанци других високих иностраних званичника са француским председником, који су дошли у француску престоницу да би учествовали на Међународном самиту о свемиру, трајали свега петнаест минута.
Председник Србије је на основу тога извео и српској јавности упутио следећи закључак: „Ваљда вам то све говори. Ми смо за све ове године постали пријатељи, он и његова супруга Брижит су ме одвели вечерас, па сам прошао кроз све просторије Јелисејске палате по трећи или четврти пут. Ми смо пријатељи и то за нас има и другачији карактер, не само пословни“ (овде).
Услед тога што су обојица озбиљно политички уздрмани, као и стога што се суочавају са озбиљним економским проблемима који су последица ратова у Украјини и на Блиском истоку, Вучић и Макрон имају обострани интерес да себи у заслугу припишу „стратешко партнерство“ између Србије и Француске, те реализацију бројних пословних аранжмана стратешког карактера између две земље (овде). Међутим, чињенице говоре сасвим супротно.
Садашњи ниво политичких, економских и војних односа Београда и Париза реализује се према стратешком плану који је обнародован у моменту када на челу две државе нису били Вучић и Макрон. Наиме, у Паризу су осмог априла 2011. године тадашњи министар за европске послове Француске Лоран Вокије и тадашњи министар иностраних послова Србије Вук Јеремић потписали Споразум о стратешком партнерству и сарадњи (овде).
Тада су председник Француске Никола Саркози и председник Србије Борис Тадић потписали и заједничку Политичку декларацију о потреби стратешке сарадње две земље у области европских интеграција, економске, војне и полицијске сарадње, те у сфери просвете, науке и културе (овде).
Стари споразум
Све теме које су Вучић и Макрон током бројних сусрета претходних година разматрали, као и бројни споразуми које су током тих сусрета закључени између представника две владе, припадају оним областима сарадње које су апострофиране у Споразуму о стратешком партнерству и сарадњи, који је са Владом Француске закључила последња Влада „демократа“.
Тако је, примера ради, даљи процес евроинтеграција Србије био незаобилазна тема свих билатералних сусрета Вучића и Макрона. Стога што је стратешко партнерство две земље, према Споразуму од 2011. године, пре свега замишљено да буде у служби „боље припреме“ Србије за приступање Европској унији. Француска је овим Споразумом преузела на себе улогу својеврсног ментора који би требало да „помогне“ Србији да усагласи свој правни систем са правним тековинама Европске уније и свој административни апарат са захтевима Уније, независно од тога када и да ли ће постати чланица Уније (чл. један, овде).
Осим тога, Споразумом о стратешком партнерству и сарадњи Србија се обавезала (чл. три) да узме учешће „у европским операцијама за управљање кризама“, као и да кроз „дијалог“ са Француском постигне већи степен усаглашености своје спољне и безбедоносне политике са заједничком спољном и безбедоносном политиком Европске уније. С тим у вези, ваља имати на уму да се ради о почетку 2011. године, када још увек на видику није био ни кијевски Мајдан нити „руско пролеће“ у источним и југоисточним областима Украјине.
Због чињенице да Француска, уз Немачку, чини окосницу Европске уније, стратешко партнерство између Француске и Србије има хибридни карактер, јер се у Споразуму од 2011. године званични Париз истовремено јавља у улози промотера и заштитника интереса бриселске наднационалне номенклатуре, али и националних интереса Француске, барем онако као их разуме њен глобалистичко-либерални политичко-пословни естаблишмент.
Стога се после стратешке „сарадње“ (а уствари француског менторства) две земље у области евроинтеграција Србије, у Споразуму од 2011. године наводи економска и енергетска сарадња, при чему изрази „охрабривање инвестиција“, „гарантовање повољније пословне климе“, „развој јавно-приватног партнерства и концесија“, јасно указују да је стратешко партнерство између две земље заправо у служби обезбеђивања продора француског капитала и стварања привилегованих услова за пословање француских компанија у Србији.
Садашњи ниво политичких, економских и војних односа Београда и Париза реализује се према стратешком плану који је обнародован у априлу 2011.
Да оваква оцена није претерана најбоље се види из чињенице што се у Споразуму о стратешком партнерству и сарадњи Француске и Србије, противно природи једног општег правног акта, али не и колонијалном карактеру овог правног инструмента, гарантује француско учешће у пројектовању и изградњи београдског метроа (чл. четири тач. три).
Следствено томе, Уговор који је Министарство грађевинарства, 19. децембра 2025. године, закључило са француском компанијом Alstom о пројектовању и изградњи линије један београдског метроа, као и Финансијски протокол за изградњу метроа закључен између влада Србије и Француске, представљају само реализацију обавезе коју је Србија прихватила кроз Споразум о стратешком партнерству и сарадњи од 2011. године (овде). Једном речју, Вучићева Влада је реализовала оно што је Тадићева договорила четрнаест година раније.
Концесије и договори
Предаја аеродрома „Никола Тесла“ у двадесетпетогодишњу концесију француској компанији VINCI Airports, 2018. године (овде), такође представља реализацију клаузуле Споразума о стратешком партнерству и сарадњи од 2011. године, којом су се стране уговорнице, а заправо економски и политички слабија Србија, обавезале на „развој приватно-јавног партнерства и концесија… у областима енергетике, нових технологија у информатици и комуникацијама, саобраћаја и животне средине“.
Меморандум који је министарка Дубравка Ђедовић Хандановић, у априлу 2024. године, потписала са француском државном енергетском компанијом EDF, као и Писмо о ангажовању за процену потенцијала за развој цивилног нуклеарног програма у Србији, које је Влада Србије потписала са EDF током Макронове посете Београду у августу исте године (овде, овде), дефинишу услове за стратешко партнерство две земље у области цивилне употребе нуклеарне енергије.
Међутим, Француској су врата за изградњу нуклеарке у Србији већ отворена чланом седам Споразума о стратешком партнерству и сарадњи, који је још 2011. године предвидео стратешку сарадњу две земље у областима „обновљивих извора енергије (сунчева светлост, ветар, биомаса, геотермичка топлота, хидро-енергија) и нуклеарне енергије за цивилне потребе“.
Притом је „сарадња“ Француске и Србије у енергетској области у складу са обавезама које је Београд преузео чланством у Европској енергетској заједници, што се посебно апострофира у Споразуму о стратешком партнерству. Тако су Вучић и Макрон и у овој области договорили закључење појединачних споразума, али у стратешким оквирима које су претходно углавили Тадић и Саркози.
Исто се односи и на намеру Француске да добије концесију за истраживање и експлоатацију ретких метала у Србији, а пре свега литијума. Наиме, приликом Макронове посете Београду, у августу 2024. године, потписана је Изјава о намерама између Владе Србије и међуминистарског делегата за стратешко снабдевање рудама и металима Француске о партнерству и сарадњи у области истраживања и експлоатације критичних и стратешких минералних сировина (овде, овде), али је право Француске и њених компанија на геолошка истраживања у Србији први пут предвиђено Споразумом о стратешком партнерству и сарадњи од 2011. године (чл. четири тач. седам).
Уговор између нашег Министарства одбране и француске компаније Dassault о куповини дванаест ловаца „Рафал“, који је иначе изазвао највећу пажњу не само српске јавности (овде, овде), а који је закључен крајем августа 2024. године (овде, овде), такође представља реализацију клаузуле из Споразума о стратешком партнерству и сарадњи из 2011. године (чл. осам), којом је предвиђено „јачање нивоа интероперабилности копнених и ваздушних снага“ Француске и Србије.
У овом случају се с правом може говорити о јачању нивоа интероперабилности ваздушних снага две земље, пошто уговор у вредности од 2,7 милијарди евра не обухвата само куповину авиона, већ предвиђа и набавку великог пакет пратеће опреме, као и даљу француско-српску сарадњу у наменској индустрији.
Уз то, српска страна је изразила намеру да интегрише „наше прецизно наоружање ваздух-земља“ на „Рафале“. По речима помоћника министра одбране Србије, Ненада Милорадовића: „Компанија Dassault је расположена да обави ту интеграцију. Нису расположени да интегришу источно наоружање, али наше јесу“ (овде). Ово запажање јасно говори о томе да је за Француску продаја „Рафала“, како је приметио Блумберг (овде), не само комерцијално, већ и геополитички итекако важан посао.
Геополитички значај
Пошто је бивша Југославија од увозних ловаца искључиво имала руске МИГ-ове, јасно је зашто је руска страна посебну пажњу обратила на овај аспект савремене сарадње Француске и Србије. У руским анализама и коментарима се, с једне стране, указивало да Србија, у условима убрзаног наоружавања околних нимало пријатељских земаља, мора неодложно да модернизује своје ваздухопловство, а да су рат у Украјини и санкције према Русији озбиљно довеле у питање могућност увоза руских „Сухоја“ (овде).
С друге стране, српска страна је са страница најпрестижнијих руских медија упозоравана на могуће озбиљне политичке и безбедоносне ризике овакве набавке. Тако су РИА Новости тим поводом приметиле следеће: „Последњи и претпоследњи пут када су Србима били од животне важности борбени авиони, морали су да ратују и против Француза и да живе под њиховим санкцијама. Ако Срби крену у нови рат, то би, по свој прилици, били ратови или за своје Косово или за православце у Босни. И нема ниједног разлога да се верује да би у том случају Французи могли да промене страну или да испуне уговор о одржавању и поправци Рафала. У моменту када ловци треба да покажу своју сврху, они неће полетети“ (овде). Мало ли је примера у историји који овакву бојазан чине основаном.
Чак и када би се занемарила геополитичка страна набавке „Рафала“, а она се ни у ком случају не сме превидети, остаје један значајан технички проблем. Наиме, српски „Рафали“ неће имати приступ „Линку 16“ и другим заштићеним линковима за комуникацију, који користе чланице НАТО (овде).
Стога добри познаваоци ове тематике упозоравају на следеће: „Без адекватне подршке система AWACS, савремених мрежноцентричних протокола и интегрисане дигиталне инфраструктуре, чак и најсавременији ловци могли би временом постати мање ефикасни у односу на бројне, јефтиније беспилотне платформе опремљене напредним системима вештачке интелигенције. То, наравно, не значи да би требало одустати од набавке авиона Рафал. Напротив, њихову борбену вредност неопходно је допунити развојем система радио-електронске борбе, аутономних дронова-пресретача и савремених система дигиталне интеграције. У супротном, постоји опасност да велика улагања у пилотирану авијацију не остваре очекивани оперативни ефекат“ (овде).
Имајући ово у виду, за тему модернизације војске Србије итекако је инструктиван најновији коментар специјализованог војног руског телеграм-канала „Рибар“ о актуелној модернизацији ПВО система у Грчкој. Тим поводом „Рибар“, поред осталог, примећује следеће:
„Програм Ахилов штит предвиђа стварање тростепеног националног система противракетне и противваздушне одбране (ПРО/ПВО), који укључује системе за пресретање на великим удаљеностима David’s Слинг („Давидова праћка“), модуларни Barak MX и мобилни SPYDER. Посебно је закључен уговор о испоруци система за сузбијање дронова Drone Dome у вредности од 26 милиона евра. Међутим, постоји једна важна напомена: изворни код система за управљање ПВО остаје у Израелу. Новац и системи су грчки, док су „мозак“ и софтверска контрола под пуном контролом Тел Авива.
Израелци, према овој тврдњи, настоје не само да повећају приходе своје одбрамбене индустрије већ и да створе дугорочну технолошку зависност Грчке. Разлог за убрзану милитаризацију Атине јесте дуготрајно геополитичко супротстављање Турској. Две стране воде оштро надметање око поморских граница у Егејском мору и контроле над налазиштима гаса у источном Средоземљу. Док Турска убрзано развија сопствену војну индустрију и масовно производи борбене беспилотне летелице, Грци покушавају да хитно заштите свој ваздушни простор најновијим страним технологијама“ (овде).
Континуитет политике
Зависност од страних војних технологија је за мале земље, као што је Србија, неминован у неком проценту, али свакако није неминовно да се технолошки зависи од држава чији су интереси супротстављени виталним интересима државе Србије и српског народа у целини.
Стратешко партнерство у виталним сферама спољне политике, одбране, енергетике и рударства са државом која не признаје територијални интегритет Србије и која је ради подршке албанским сецесионистима пре две и по деценије учествовала у агресији против наше земље, а четири године пре тога у агресији против Срба у Републици Српској, не може ни у ком случају бити у српском националном и државном интересу.
Већ из угла чињенице да Француска захтева од Србије да у потпуности „нормализује“ односе са тзв. Републиком Косово, сваки уговор са Француском о стратешкој „сарадњи“ у побројаним областима постаје, заправо, уговор о продаји државног суверенитета и интегритета.
То, наравно, не значи да Србија са Француском не би требало да сарађује у различитим областима, али та сарадња, барем у средњорочном периоду, не може ни у једној области добити епитет стратешке. У околностима када Француска, заједно са Немачком, постаје предводник европске ратнохушкачке политике против Русије, стратешко партнерство са Паризом доноси Србији и српском народу опасности које могу бити кобне по њихов историјски опстанак (овде).
Притом, чињенице јасно показују да је „напредњачки“ режим и у области српско-француске сарадње, режим континуитета са политиком Петог октобра 2000. године. А стратешко партнерство са Француском, тј. Споразум о стратешком партнерству и сарадњи закључен за време последње владе „демократа“, само је дериват Споразума о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ од деветог септембра 2008. године.
Док се не уклони кључни извор десуверенизације Србије, не може се очекивати ни преиспитивање стратешког партнерства са државом чији су интереси на Балкану директно супростављени животним интересима српског народа. А до тада ћемо у политичком животу искључиво имати персоналне смене у оквирима политике петооктобрског континуитета.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 25.09.2026)
