У прошлом тексту поменуо сам да су, за овдашњи инверзни национализам, Срби из Српске Крајине сами криви за протеривање и за масакре што су их доживели:
„Непромишљеним и надасве неодговорним стварањем парадржаве Републике Српске Крајине, Срби у Хрватској су сами себи одредили трагичну судбину. Она је резултирала хрватским војноредарственим акцијама ‘Бљесак’ (мај 1991.) и ‘Олуја’ (август исте године)“.
То је стара теза коју је први јасно формулисао Александар Секуловић, „потпредседник Савеза антифашиста Србије“. Он је за српске цивиле који су страдали у Августовском погрому 1995. рекао:
„Без обзира да ли је страдалих српских цивила било 116.681 или 1.205, то је у сваком случају жалосна чињеница, али не и злочин. Та чињеница је последица (претходног српског — С. А.) злочина, тј. последица рата који је сам по себи злочин, а одговорност за страдање цивила на било којој страни пада на онога ко је започео рат“ (Sekulović, 2012: 19).
Дакле, пошто су Срби, наводно, започели рат, то покољ 2.650 српских цивила и изгон њих 340.000, током „Oluje“, није злочин већ само — „жалосна чињеница“. Ово сваљивање кривице за велике патње и страдања на саме жртве — а управо су Срби „највише пострадали у последњим ратовима на овим просторима“ (oвдe 353) — образлаже се тврдњом да су Срби све почели, односно да је за све што им се десило крив српски национализам.
„Већина Срба себе види као највеће жртве, што и није нетачно“, признаје Соња Бисерко, „али, при томе, не виде да су жртве сопствене националне еуфорије и националистике политике“ (овде 200). „Политика `Меморандума`, као дериват колективне параноје и политичке заосталости интелектуалних елита Србије тог времена“, пише Балша Божовић, „изазвала је све братоубилачке ратове током деведесетих“.
„Матија Бећковић је из београдског комфора“, наводи пример Павле Радић, „Србе у Хрватској хушкао отровницом о ’остацима закланог народа’ — што је у коначници, као што знамо, резултирало ’Бљеском’, ’Олујом’ и жртвама које су платили углавном недужни људи“. Видимо, дакле, како је Матија Бећковић, заправо „у коначници“, крив што су хрватски националисти, деведесетих, реализаовали другу трећину свог геноцидног плана: „побити— протерати—асимиловати“.
Уопште, српски национализам је главни кривац за „Бљесак“ и „Олују“ — не хрватски шовинизам и његов троделни геноцид:
„Неспорна је чињеница да је српски народ страдао, али за то је одговоран, пре свега београдски режим и српска елита која је подржавала ратну политику, за коју данас велику цену плаћају Срби из Хрватске“ (Бисерко, 29). „Жртве српског народа које јесу велике и у овом рату, посебно у броју избеглица, захтевају да се суочимо са чињеницама. Једна од тих чињеница је да је Београд најодговорнији за њихову судбину“ (исто, 216).
Српски национализам је крив и за санкције 1992—1999, као и за НАТО агресију на Србију 1999. — за „спаљену земљу, самоуништену погрешним избором: масовним одушевљењем новим вождом и национализмом“, „земљу која се отцепила од демократског света, која тера инат свима“, што је резултирало „животом под санкцијама, у добровољној изолацији“ (T. Maрковић). „Људима у Србији је, између осталог, (лепо — С. А.) речено, као што је урадио рецимо Гардијан, да су сами изазвали бомбардовање“ (that they had brought bombing on themselves; T. Marković). Жртва је, тако, крива што ју је агресор бомбардовао и убијао, па је чак и српски народ с Косова заправо крив за свој прогон, који се десио уласком НАТО 1999. у ову српску покрајину:
„Повлачење са Косова доноси завршне слике (…): натоварени покретним пленом, одлазе припадници народа који је мислио да тлачењем већинског народа (Албанаца — С. А.), на врхунцу колонијалног лудила, може да сачува своју измишљену премоћ, остварену углавном у криминалу“ (С. Слапшак).
На крају се чак тврди да је изгон Срба из Хрватске и ФБиХ била смишљена политичка смицалица српског национализма, како би се — масовним, организованим исељавањем као још једном демонстрацијом национализма — напакостило овим младим земљама: „Егзодуси Срба из тзв. Републике Српске Крајине и из Сарајева, указују на намерно исељавање српских грађана под претњом или на превару, да би се постигли одређени политички циљеви“ (Бисерко, 18—19).
Чак и за зло које се данас дешава у Србији, попут убиства школске деце, криви смо ми сами, односно наши непокајани злочини из деведесетих, који нам се сада, на неки магијски начин, лупају о главу.
„Зло се увек враћа одакле је кренуло. Упозоравали смо колико је важно
суочавање са нашим злочинима, како бисмо као друштво оздравили. (…) Све нам се то вратило на крају и ударило на нашу недужну децу, како се претходно ударило на недужну децу Сарајева, Приједора, Тузле, Сребренице и других градова” (A. Ћоровић).
Дакле, два момента објашњавају, али и оправдавају, злочине почињене над припадницима српског народа, како у протеклих 36 година, тако и данас:
- то што је „српски национализам све почео“;
- то што, због „српског национализма“, народ и даље неће да прихвати да је он крив.
Посреди је, заправо, затворен круг. У првом кораку жртва бива оптужена да је „сама крива“. У другом, управо то што одбија да призна да је „сама крива“, постаје још један доказ да је жртва заправо „сама крива“.
У овој тачки долази до споја непријатељских национализама и инверзног национализма: то је настојање да се на основу извесног трауматичног догађаја, одређеној етничкој заједници додели трајна колективна кривица (oвдe 15; овде 25). Као што примећује Емил Влајки (који се самоодређује као Хрват јеврејског порекла; овде 23),
„у посљедње вријеме осјећање и истицање властите кривице прешло је код Срба у колективну хистерију (…) — Срби су коначно сугласни са Западом да су они криви за све и да чак нису довољно ни кажњени за све своје гријехе“ (овде 73).
Наравно, овде Влајки мисли на културу сећања какву су изградили истакнути представници идеологије инверзног национализма, како у Србији, тако и у Српској. Они су конструисали и натурализовали менталну мапу ратова деведесетих која се сматра неупитном у две тачке:
- Срби су својим национализмом срушили Југославију и изазвали крваве ратове;
- они су јединствено ужасни починиоци ратних злочина.
Довођење у питање овакве менталне мапе прошлости која неће проћи, морално је и друштвено нелегитимно (verboten). Ратни злочини постају правоверна саставница српске колективне кривице, као трајни морални референт према коме се свако од припадника тог народа мора одредити, практиковањем калцификоване културе вечног жаљења. „Добили смо серију балканских Јевреја 2.0 и српске нацисте (…) — непоправљиви, зверолики народ, који треба сместити у што мањи и неудобнији кавез“ (овде 109). Јер,
„апсолутизација кривице има два исходишта: прво, њоме се кривица приписује групи као целини, чиме се суштински негира индивидуалност сваког појединачног члана групе: он је априори крив, самим тим што припада групи; друго, апсолутизцаија кривице укида временску димензију кривице; (…) мото апсолутизоване кривице је: крив си одувек, крив си и убудуће. Баш зато, апсолутизација кривице служи за есенцијализацију кривице, чиме кривица престаје да буде везана за неки конкретан догађај и не може да буде окајана или ревидирана уколико се покаже да је заснована на погрешним чињеницама“. (овде 34).
Општи услови који доводе до пролиферације идеологије инверзног национализма — нормализација колонијалне ситуације, производе и
„политичко и културно распростирање појма српске кривице. (…) Ако се пак настави садашње историјско кретање, у општем привредном амбијенту очврснуће колонијални поредак, док ће у друштвеном подручју добити своје засаде — идеологизована кривица. Можда је то последње исходиште владајућих стремљења: Србија као колонија кривице“ (Ломпар).
Ова серија чланака (1, 2, 3, 4) показује докле се дошло у том стремљењу. Једна идеологија уконачила је своје претпоставке у самом средишту српске културе. Њена „култура сећања“, у делу јавног мнења, успешно је нормализована и, без обзира што (још) нема статус званичне, снажно гура читаво друштво у једном недостојном и мучном смеру — у колонију кривице.
