У петнаестој години владавине која је Србију претворила у криминални картел са ружичастом обландом, овој земљи указао се реалан избор.
Избор је реалан, јер је створена друштвена снага довољно јака да видљиво уздрма монолитни режим личне власти. За непуне две године догодила се промена која је изменила политичку слику земље. Унутрашња сила те промене јесте општенародна побуна предвођена студентским покретом. Сви претходни јавни протести – пољопривредника, наставника и професора, радника, локалних самоуправа, бројних професија и грађана – окупили су се око студентског покрета насталог комбинацојом историјске нужности и случајности. Тај нови феномен у Србији извојевао је превремене изборе, први пут не по вољи диктатора, као што се догодило четири пута за девет година изборне диктатуре, него по вољи предводника побуне – студентског покрета.
Превремени избори су преобликовали стална друштвена превирања, од трагедије 1. новембра 2004. надаље, у политички процес који стреми кључној историјској одлуци. Велика побуна сама по себи јесте политична, али се она тек у посебним ситуацијама кристализује у конкретан политички чинилац. У нашем случају, реч је о новом политичком актеру који озбиљно конкурише за власт. За непуне две године фасадна демократија Србије, која прекрива државну зграду аутократске конструкције, претворила се у видљиво политичко поље са само две супротстављене стране.
Како је, укратко, до тога дошло. Изградњу диктаторске владавине у Србији пратио је распад домаће страначке структуре. Одмах после избора из 2012. године, могла се уочити прва страначка аномалија – рапидан раст нове хегемоне странке, с једне стране и обрнуто сразмеран пад странака које су давале тон постоктобарском (2000) поретку државе, с друге стране. Већ први избори нове владајуће структуре 2014. године показали су праву природу новог режима – његово коришћење свих државних институција, па и избора, за градњу поретка неограничене власти једне политичке фаланге. Упоредо са тим процесима, уместо очувања и јачања блока – левог и десног – опозиционих странака, дошло је до њихове унутрашње фрагментације и губљења у мору хиперпартијског опозиционирања. Сви наредни избори, а било их је више, показали су немоћ опозиционих странака, не само због тешких изборних нерегуларности хегемона, већ и због њихове неспособности за координисано деловање против нарастајуће диктатуре.
Када је опште незадовољство у друштву достигло степен потенцијалне побуне против режима, и када је тај процес добио вођство у студентском покрету, опозиционе странке нису осетиле потребу окупљања у сопствени блок, било јединствен по угледу на некадашњи ДОС, било на политички слабијој идеолошкој основи. Колико год странке биле на страни студентског покрета, такав јединствени или двојни блок морао је себе да афирмише на отвореној сцени политичког груписања и тако нађе место на широј опозиционој подлози. Напротив, странке су се још додатно фрагментисале поводом разлике у изборном ставу према студентској листи.
Резултат убрзаног процеса демонтаже страначког система у Србији јесте предизборна ситуација са само две политичке структуре које се директно сучељавају. Ту чињеницу не демантује број изборних листа маргиналних и анонимних учесника, које је продуковао велики изборни инжењеринг режима. А када је реч о остацима некада владајућих странака, њихово учешће на овим изборима своди се на стратегију личног опстанка у борби за прелажење изборног цензуса. Када би се бар имало одаљиле од овог циља, виделе би да су у кључном историјском моменту спале на улогу ситног шићарђије.
И заиста, ми данас присуствујемо правом политичком мегдану. Ту није реч о тзв. референдумској атмосфери. Садашња изборна ситуација далеко је од референдума који се по правилу одвија у законски регулисаним условима и мирној такмичарској атмосфери. Додуше, и референдум исходи избором „или-или“, али без егзистенцијалних последица. За Србију је питање: да ли ће задржати стање криминалног картела или ће изаћи из њега. О томе ће одлучити овај двојни (а какав би другачији био) мегдан. Према томе, ми данас немамо више изборних играча осим два. Сви остали су или маргиналци или рачунџије или посматрачи. Што би студенти рекли: небитни.
О овоме добро сведочи предизборна атмосфера у Србији. По својој интензивности, дуготрајности (много пре расписивања избора), крајњој међусобној контрадикторности две стране, апсолутној неједнакости у располагању силом, новцем и медијима, по разлици у етичким и интелектуалним капацитетима и много чиме другим, оппшта атмосфера у друштву далеко превазилази октобарску промену из 2000. године. Овде је реч о споју догађаја историјског и сутуационог значаја. У ситуационом смислу, ови избори могу бити кључан тренутак промене. У историјском смислу, они одлучују о разбијању главне капије напредњачко-радикалског утврђења у које је сабијена Србија. Симболички казано, ако друштво поново ослободи државу која је служила свеколикој корупцији и криминалу, биће уклоњена основна препрека поновне градње државе која би коначно служила својој основној сврси.
Стога није оправдана апстиненција која се поводи бригом о деловању новог управљачког апарата после могуће студентске победе. О томе су данас могуће само претпоставке. За разлику, останак постојећег режима не подлеже никаквим претпоставкама; он је апсолутно познат и са њим нема изненађења. То значи, да и највећи скептик не може да негира отворену могућност послеизборних промена у корист Србије. Једино не би било оправдано предвиђати некакве брзе и максималистичке промене имајући у виду степен разорености државе коју би оставила данашња политичка каста.
Укратко, Србија данас има избор између два могућа изборна исхода, од којих само један отвара могућност темељних промена. Оне би свакако изостале ако би Србија бирала останак режима, што би било равно њеном сигурном нестанку.
