Србија би као држава требала да на нивоу министарстава оснује тело које би се бавило злочинима над Србима током деведесетих година, не да би се знала српска истина него права истина ко је био жртва тих ратова, каже историчар професор Милош Ковић.
Приштински Институт за злочине почињене током рата на тзв. Косову потписао је у Загребу два споразума о сарадњи, један са Државним архивом Хрватске, а други са Хрватским меморијално-документационим центром Домовинског рата.
Чиме Србија може да одговори на ову “коалицију” за ревизију историје сукоба из деведесетих година?
За историчара Милоша Ковића ова вест није велико изненађење а одговор је, како каже, у оснивању националног тима под патронатом државе који би сакупили све податке о страдању Срба деведесетих на просторима бивше СФРЈ.
Хиперактивност Хрватске
„Очигледно је да је Хрватска хиперактивна у покушајима да на неки начин угрози позицију Србије и да утиче на унутрашње ствари на територијама на којима живе Срби. Пре свега мислим на војни савез Хрватске са делом српске територије, такозваним Косовом, односно Косовом и Метохијом, а наравно мислим и на активности у Црној Гори. Притисак се врши на Црну Гору. Најновија вест гласи да се из Хрватске сугеришите Црној Гори да за свој званични језик у ЕУ пријаве и хрватски. Е сад ту долазимо на идентитетску раван у којој Хрватска пружа помоћ и логистичку подршку покушајима Приштине да покаже и да докаже тобожни геноцид који је извршен над косовским Албанцима,“ каже Ковић.
Управо они, додаје он, који су извршили геноцид у Хрватској над СРбима, то је геноцид који је почео 1941. да би био окончан 1995. године, саветују Приштину како да геноцидну намеру припишу Србима.
Од жртве праве кривца
„Оно што је урађено Србима на КиМ то се може назвати само геноцидом, дакле, они оптужују жртве да су починили геноцид. И видимо ту сарадњу у нечему што приштински институт назива сакупљањем документа. А све је у ствари то очигледно политичка представа. Како би Србија могла да одговори на то? Па када jе реч о војним и безбедностима изазовима, постоји начин да се и на то одговори. Дакле, Србији је наметнута трка у наоружању и ја бих рекао да,Срби морају да живе у једном стању константне мобилизације. Не мислим на војну мобилизацију, колико мислим на духовну. Јер са друге стране имамо хиперактивност, пре свега Хрватске која се претворила у средиште свих иницијатива које би требало да штете Србији и Српском народу региону. Тако да, када је реч о овој иницијативи, оно што Србија може да уради, то је да на организован начин приђе истраживању ратова из 90-их година. То се до сада није догодило. И ја одавно о томе говорим,“ каже Ковић.
Он сматра да је ово питање од националног интереса и да би иницијатива да се овако нешто покрене била или на Министарству просвете или Министарство за науку.
Национално питање за Србе
„Дакле да окупи стручњаке, да се поделе задужења у истраживању ратова деведесетих година, од 1991. до 1999. и да се формирају тимови. Да се обезбеди финансирање… А имате стручњаке који би на тим пословима радили и бесплатно. Притом није нама потребна српска верзија историје ратова из 90-их година – потребна нам је истина. Потребни су тимови који би истражили све што је везано за рат на Косову и Метохији, поготово број српских жртава и страдања Срба, све што има везе са ратом у БиХ, све што има везе са ратом у Хрватској, уништење Крајине и правовремено превођење документације и резултата их истраживања на светске језике. То је посао који припада министарствима науке, министарствима просвета и министарству културе. Али тај посао још није започет. Тај рад мора бити систематски, он мора бити организован. Српски историчари, социолози имају право на своје пројекте, на своја истраживања, али ово је пројект који би се радио под заштитом и старањем наших министарства. То је и у интересу науке, али и у интересу нечега што су национални интереси,“ закључује Ковић.
Према наводима из института у Приштини, споразуми потписани са хрватским институтима су од значаја за приступ документацији која се чува у Хрватској, размену стручног знања и стварање могућности за заједничка истраживања.
Потписивањем та два споразума Хрватска се придружује Албанији, Црној Гори, Северној Македонији и Босни и Херцеговини, земљама са чијим је државним институцијама институт у Приштини већ успоставио сарадњу.
Бранкица Ристић
