Како год да исходе избори 25. октобра, донеће једну наизглед добру ствар. Србија ће се, очима Устава гледано, приближити уставном стању. Уставна нормалност требало би да је на путу повратка још од прошле недеље (27. септембра) када је деценијски самодржац на председничкој функцији поднео оставку. Али, дубоко заорана аутократија стање владавине Устава нити допушта, нити се оно уопште назире. Још горе, сада обични грађанин, А. Вучић, као тајновиди шеф свега и свачега наставља са вучом ужади моћи и власти.
И жмурећи знамо да ће се у међувремену, кратком провизоријуму до устоличења нове владе, исти он питати за све дневне државне ствари, непрестано нам усмеравајући будућност (ово ћемо, то ћемо), приде стижући да води лидерску изборну кампању. Као да је, сачувај боже, поново кандидат на председничким изборима који јесу, поштено речено, трка „на име“. Не би смело ни прво, текуће, ни друго, будуће, а гледе трећег не стиже екипа, ономад, да промени Устав и унесе још један мандат који им се данима врзмао по глави. Остала напредњачка жал блажи се чињеницом да по први пут воде кампању за парламентарне изборе – на којима се, нормално, бира мноштво посланика – преобличену у избор за једног човека. Он трчи за себе, својим именом, а осталих 249 скупштинских кандидата небитни су и за њега и за Есенес. То је толико другачије од конкурентске студентске листе чије кандидате јавност мерка редом хвалећи и кудећи их, као да се две главне листе не боре за власт на истим изборима, у Србији, земљи парадокса.
Да се вратимо почетном, стварном и к’о фол, бегу од аутократије. Он је, бег, после ових избора у некој мери известан, само што ће победом студената то бити стварни повратак Уставу и демократији, док би се у случају продужетка Есенес власти политички режим вратио под Устав само по питању обављања извршне власти од стране органа коме то и следује, Влади. Демократија са ограниченом и смењивом власти, са вођом на новој позицији и даље би остала подједнако недостижна.
Као актуелна противуставност, вредно помена је и нечињење по питању расписивања избора за председника Републике. По важећем праву, упражњено председничко место мора се попунити на изборима који се расписују одмах пошто бивши поднесе оставку. Али, засад, мрка капа. Да погађамо да за то надлежни в. д. шефа државе чека миг грађанина А. Вучића а да се овај нада поузданој анкети када би то за њега било најбоље, нећемо. Само подвлачимо, виђен је то манир исте екипе којој је Устав и уставно право тек крпа за обрисати, по потреби, стазу по којој газе владари. Свесни да Устав, као ни до сада, нити ко има, нити ко хоће да заштити, а поготово Уставни суд.
Да закључимо, могућа рокада фотеља (доскорашњег) председника Републике и (будућег) председника Владе, неће променити суштину овог аутократског система скрпљеног по мери појединца. Осмех уставних правника изазван могућношћу да се систем приближи уставној подели власти ако би се политичка моћ исте личности преселила у Владу, може бити само кисео. Наизглед, тај корак ка Уставу стварно није ништа друго до још дубље у живо блато неуставности, равно до дна.
Бива да је једна преостала прилика за излаз долазећи избор скупштине. Друга? Тешко.
