Битка на Кошарама била је од изузетног значаја за ток рата 1999. године на Косову и значајно је пореметила планове Натоа. Због тога, али и исказане храбрости и родољубља њених учесника заслужује да се памти, учи и изучава, истиче у разговору за Косово онлајн ратни командант карауле Кошаре, у то време заменик 53. граничног батаљона, пензионисани потпуковник Драгутин Димчевски.
„Та битка је слободно могу да кажем пореметила план агресора и наравно и исход саме битке која је вођена. Вођена је у изузетно неповољним борбеним, временским, просторним и климатским условима и заиста је битка која заслужује да се памти, да се учи и изучава“, истиче Димчевски.
Он је био један од непосредних актера, али и команданата одбране карауле која је постала симбол успешне одбране српске војске 1999. године.
Објашњава да је битка на Кошарама која је почела 9. априла трајала наредних 67 дана, а да су на почетку снаге тадашње Војске СРЈ, односно 53. граничног батаљона бројале око 130 припадника.
Супротставили су се, истиче, вишеструко јачем непријатељу чију окосницу су чинили припадници ОВК, плаћеници, добровољци, али и регуларна војска Албаније као и снаге Натоа у ваздуху.
„Моја јединица је успела да заустави непријатеља на самој граници, нанесе му губитке и омогући јединицама из дубине да запоседну своје положаје и консолидују своје редове“, наглашава Димчевски.
Копненој офанзиви је, прецизира, у раним јутарњим сатима, претходила артиљеријска припрема из правца Албаније.
„Претходно је извршена прецизна артиљеријска припрема по реону Раса Кошарес и Вис, највишој тачци, 1385 метара надморске висине или како данас говоре Тачка 601. То је тачка са које се у потпуности контролисао реон одбране карауле Кошаре. Током артиљеријске припреме пешадијске снаге прилазиле су непосредној близини нашим положајима на Раса Кошаре, Маја Глава и Глава“, присећа се Димчевски.
Каже да је сама зграда карауле погођена једним пројектилом још током артиљеријског напада.
„Често људи говоре да је караула била заузета. Караула као објекат никада и није била брањена“, прецизира Димчевски.
Каже да је јако тешко издвојити неки од 67 дана колико су борбе на самој граници трајале јер су сваки дан били изложени нападима артиљерије и пешадије.
Један од њих је сам почетак борби, 9. април, када је дошао на караулу.
„Дошао сам у јутарњим сатима, око 6.45 часова и видео да је морал код већег броја војника-бораца био тотално опао, Раса Кошарес је била заузета. Ти тренуци су за мене били веома тешки, које никада до тада нисам доживео. Циљ је био да зауставимо непријатеља на самој линији и омогућимо јединицима из дубине да дођу и запоседну своје положаје. Успео сам јер су војници имали поверења у мене, а ја сам имао поверење у њих. Војници су били врхунски обучени, добро поседнути, распоређени на положаје. Одбрана је била тачкаста и ми смо били распоређени да зауставимо тај продор. Два дана смо провели на самој граничној линији“, присећа се овај граничар.
Као посебно тежак моменат за све на караули апострофира 11. април – православни Ускрс.
„Тада сам имао највеће губитке. На реону Кошаре сам имао осам погинулих, од тога командир и седам војника-бораца. Тај дан је за нас био црн, мада је био велики хришћански празник“, наводи Димчевски.
Међу догађајима који су му се дубоко урезали у сећање је погибија Славка Крунића 4. маја.
Његово тело породица је успела да преузме тек више година касније.
„Тек преко међународних организација и Црвеног Крста 11. октобра 2003. године на основу ДНК су преузети његови остаци. Био сам на сахрани у селу Каменица код Горњег Милановца“, каже Димчевски.
На питање да ли је за ових 26 година имао жељу да поново дође на Кошаре овај пензионисани потпуковник нема никакве дилеме.
„Моја велика жеља је да се вратим не да ратујемо, него као туриста. Жеља ми је да обиђем комплетно Косово и Метохију, а пре свега Метохију где сам и службовао и заиста провео и лепе дане. Али, нажалост верујем да нисам пожељан доле. Није ми сигурно и неће ми бити дозвољено да одем“, сматра Димчевски.
