Имиграција у Албанији бележи снажан раст и више се не може сматрати занемарљивом појавом, оцењује Едуард Ђокутај, стручњак за економију и запошљавање и председник и фискални аналитичар у компанији Алтакс.
Ђокутај наводи да се број страних држављана који су тражили и добили боравак у Албанији удвостручио у односу на почетак деценије.
„Ако смо 2020. имали имиграцију на нивоу од 13.000 људи који су тражили и добили право боравка у Албанији, тај број је 2025. достигао 27.000. Ако то упоредимо са бројем Албанаца који напуштају земљу, можемо рећи да је то скоро на истом нивоу, јер је према званичној статистици 28.000 Албанаца је емигрирало 2025. године“, каже он.
Истиче да имиграција не успева да надокнади губитке које земља трпи због одласка сопственог становништва, а да највећи део досељеника долази из економских разлога, претежно из Азије и Северне Африке.
„Имиграција не успева да надокнади губитке земље од одласка Албанаца, јер у највећој мери, око 65 одсто њих, долазе овде због посла из азијских земаља, попут Филипинаца, Индијаца или чак из Северне Африке, који раде у пољопривреди. Још једна категорија имиграната такође долази у Албанију, око 15 одсто њих имају друга интересовања – породични разлози, нижи трошкови живота у Албанији или зато што желе да испробају нешто другачије за живот. Због породичног спајања мали део њих долази овде“, каже стручњак из Тиране.
Према његовим речима, имигранти данас чине нешто више од један одсто укупног становништва Албаније и већ имају приметан утицај на економију.
„Имигранти су већ значајан број који се не може игнорисати. Они чине 1,1 до 1,2 процента становништва у Албанији. Они несумњиво имају утицај на економију јер овде живе, потрошачи су и плаћају порезе који им припадају према свом статусу, према послу који обављају и према послу којим се баве“, указује он.
Ипак, истиче да њихов допринос не може да надокнади одлазак домаћег становништва.
„С друге стране, они не успевају да надокнаде губитак у потрошњи због одласка Албанаца из земље, јер је познато да 65 одсто њих штеди да би послали новац својим породицама или да би прикупили новац за живот у другој земљи која би требало да буде коначна дестинација“, наводи наш саговорник.
Посебну групу чине такозвани „дигитални номади“, чији се број повећава захваљујући нижим трошковима живота и пореским олакшицама.
Према његовој оцени, ови трендови носе дугорочне последице по демографију и пензиони систем.
„Све ово треба посматрати као дугорочни и трајни ризик за пензиони систем и као проблем у демографском изазову, јер се број становника смањује. И број рођених је смањен. Такође, морамо размишљати о проналажењу дугорочних решења за економску одрживост, иако неки имигранти долазе са пословним идејама и стварају сопствене подухвате у Албанији“, каже Ђокутај.
Упозорава и на могуће негативне ефекте на тржиште рада и безбедност.
„Потребно нам је пакет конкретних мера, јер они долазе као замена за албанске раднике и признају да имају ниже плате, нелојално се такмиче и морамо имати на уму да су ниске плате главни разлог зашто Албанци напуштају земљу, посебно млади људи. С друге стране, морамо имиграција, такође, може створити проблеме за безбедност земље, иако већина њих долази легално, могу донети различите проблеме из земаља из којих долазе“, истиче он.
Као позитивну околност наводи чињеницу да већина имиграната Албанију види као привремену дестинацију.
„Рецимо да је добра вест да многи од ових имиграната не траже дугорочне дозволе за боравак. Само мањина то чини, већина њих види Албанију као међуодредиште за пресељење у земље са вишим приходима, као што су земље Европске уније“, наводи стручњак.
Ипак, сматра да је неопходно системски уредити ову област.
„Неопходно је створити правни оквир, имати посебан закон о имиграцији, стандардизовати политике, створити модел како ће се интегрисати у друштво и како ће се управљати будућим трендом њиховог утицаја на економију. Такође морамо управљати њиховим друштвеним утицајем и демографским проблемима“, додаје он.
На крају, наглашава да имиграција не може бити трајно решење за демографске и економске изазове.
„По мом мишљењу, имиграција није дугорочно решење за Албанију, иако нам изгледа помаже да решимо демографску кризу која већ постоји у Албанији. Наша земља такође мора имати политике за суочавање са имиграцијом и њену интеграцију, која се не може зауставити, али мора и да подстакне албанску дијаспору, али не краткорочним политикама. Дијаспора мора бити присутна овде. Потребне су унутрашње политике за стварање услова за одрживу економију, а не краткорочна решења“, закључује Ђокутај.
