Убрзо после Тирингије и Саксоније, Немци су изашли на биралишта у још једној федералној јединици. Резултати у Бранденбургу су поново показали да је Алтернатива за Немачку (АфД) водећа политичка снага у источним покрајнама. Истина, у Бранденбургу је АфД на крају завршила на другом месту, иза владајућих социјалдемократа (СПД).
Међутим, разлика између СПД-а и Алтернативе износи свега око један проценат. Са 29 одсто АфД је и у Бранденбургу стигла врло близу магичне бројке од 30 одсто и остварила нешто бољи резултат од онога што су предвиђале анкете. Заправо, у односу на прошле изборе ова странка је упркос невероватној кампањи успела да поправи свој резултат за шест процената.
Истина, социјалдемократе још нису изгубиле своју тврђаву. Наиме, од пада комунизма у Бранденбургу ова странка никада није била у опозицији. Од 2013. године на челу покрајинске владе је Дитмар Воидке. Ипак, иако је резултат социјалдемократа у Бранденбургу много бољи од оног постигнутог у Тирингији и Саксонији, или оног из Хесена са прошлогодишњих избора, Воидке и његови политички пријатељи немају много разлога за славље.
Наиме, после избора 2019. формирана је трочлана коалиција између СПД, демохришћана (ЦДУ) и Зелених, али сада је сасвим сигурно да таква коалиција више није могућа. Све три коалиционе странке узете скупа освојиле су мање гласова него пре пет година. Наиме, ЦДУ је са 12 одсто гласова остварио свој најгори резултат у Бранденбургу од пада комунизма.
Пад владајуће коалиције
Отежавајућа околност је и то што су демохришћани освојили нешто мањи проценат гласова него тек основани Савез Саре Вагенкнехт који је успео да пређе 13 одсто. Међу највеће губитнике спадају Зелени који су у односу на 2019. годину остали без више од половине гласова, те су сада пропали у покушају да досегну праг од пет одсто. Такође, остали су и без директних мандата.
При томе није без значаја што су Зелени добили силну финансијску помоћ из иностранства. Заправо, читава кампања Зелених базирала се једино на подгревању страха од АфД-а. Зато је за њиховог носиоца листе, Бенјамина Рашкеа, овај састав парламента „хорор“. Према његовим речима, парламент је остао без прогресивне снаге која се бори за социјалну праву и заштиту климе. Чак је и копредседница Зелиних, Рикарда Ланг, признала да постоји негативан тренд и да њена странка губи снагу.
Још горе је прошла Левица која, не само да је изгубила две трећине бирача, него је спала на три одсто и тиме остала далеко од уласка у покрајинску скупштину. И либерална ФДП је у овој покрајини остала испод цензуса. Из ове странке су се поново чули гласови да је за изборни дебакл крива политика савезне коалиције и да је неопходно да се што пре изађе из токсичног загрљаја Зелених.
Укратко, то значи да су од три партије владајуће коалиције на савезном нивоу две у још једној покрајни остале испод прага. Ако је канцелар Шолц могао да се радује због резултата својих страначких колега, опште стање коалиције коју предводи требало би да га забрине. Међу губитницима су и Слободни бирачи који нису успели да се домогну цензуса. Унија вредности Ханс-Георг Масена остала је испод један одсто, да би затим чланство почело да напушта новоосновану странку. Другим речима, СПД и Алтернатива су практично поделили Бранденбург на два једнака дела. Није без значаја ни податак да је излазност бирача била на високом нивоу, чак око 74 одсто.
Обесмишљавање демократије
Занимљиво је да је Воидке у кампањи покушао да и сам профитира на питању усељавања и да врућ кромпир пребаци на страну ЦДУ-а. Према његовим речима за масовно усељавање није крива његова странка, већ политика Ангеле Меркел. Са своје стране Воидке се у кампањи заложио за затварање граница, одустајање од споразума из Даблина, оштрију политику усељавања и враћање свих оних који су у Немачку стигли преко сигурних трећих земаља.
На моменат је деловало као да је у питању опозициони политичар, а не дугогодишњи премијер, односно страначки колега Савезног канцелара Олафа Шолца и министарке унутрашњих послова Ненси Фезер.
Али ако се по том важном, ако не и најбитнијем, питању АфД и Воидке практично слажу, не би ли онда требало очекивати коалицију између њих? Уосталом, таква коалиција би практично представљала најбоље решење, јер би располагала више него комотном већином. Ипак, то се неће догодити јер је Воидке отворено рекао да тако нешто не долази у обзир.
Штавише, он је пре избора изјавио да је његов циљ да победи АфД, те да ће окончати своју политичку каријеру уколико та партија буде била појединачно најјача странка. Формално гледано, са минималном предности Воидке нема разлога за повлачење, али о убедљивој победи не може бити говора.
На крају крајева у односу на изборе из 2019. године је његова странка доживела мањи раст него Алтернатива. Није без значаја ни то да су Воидке и његова странка практично били кандидати читавог блока старих странака. Наиме, њему је изборни успех пожелео и премијер Саксоније Михаел Кречмер. То можда и не би било ништа чудно да Кречмер не припада другој страници (ЦДУ). Уместо својих страначких колега саксонски политичар је подржао Воидкеа. Тешко би било објаснити такав потез и у њему видети ишта друго до обесмишљавање демократије.
Крах „санитарног кордона“
Тако, судећи према резултатима избора изгледа да се Воидке прерачунао. Не само да није успео да потпуно порази Алтернативу, него је и покушај да стекне поене на мигрантском питању и тиме значајно оштети АфД пропао. За разлику од Ханс-Кристофа Брента, носиоца листе АфД-а који је на том пољу активан још од 2015. године, пре свега преко нестраначког удружења Будућност домовина (Zukunft Heimat), Воидке се последњих десет година није бавио том темом онолико колико у кампањи.
Очекивати да ће му бирачи наједном поверовати очигледно је било сувише наивно. Брент није пропустио да искористи ситуацију приметивши да сада Воидке говори оно што је Алтернатива говорила пре више година. Међутим, социјалдемократски премијер Бранденбурга је тада захтевао да реагује Служба за заштиту устава и да се АфД стави под присмотру као екстремистичка група. Носилац листе АфД-а је поставио логично питање, не би ли сада Служба требало да се позабави и СПД-ом?
Тако се у Бранденбургу дошло до више него занимљиве ситуације. Када се проценти претворе у мандате СПД може рачунати са 32, АфД са 30, Савез Саре Вагенкнехт са 14 и ЦДУ са 12 посланичких места. То значи да Воидке у коалицији са ЦДУ-ом не може да влада. Исто тако ни када би дошло до савеза између АфД-а и новоформираног Савеза ни у том случају не би постојала довољна већина.
Пошто је савез између СПД-а и АфД-а немогућ, једина опција остаје споразум између социјалдемократа и Савеза Саре Вагенкнехт. Таква врста споразума, међутим, довела би младу партију у тешку позицију. Наиме, потврдиле би се оптужбе да је странка ту само да разочаране бираче који желе промене изокола изручи у руке старим странкама. Свако ко је тврдио да нова странка није никаква алтернатива, већ само помагач блок партија испао би у праву.
Поврх тога, са 30 посланичких места АфД је у могућности да блокира одлуке које захтевају двотрећинску већину. То значи да, на пример, измене устава или избори судија уставног суда нису могући без гласова Алтернативе. У партијској држави то значи да уколико би СПД, ЦДУ и Савез Саре Вагенкнехт желели своје кандидате поставе за судије, морали би да се о томе споразумеју са Алтернативом. Другим речима, још једном се показало да је стратегија сузбијања опозиције и санитарног кордона промашена. Старе партије можда не желе да имају посла са Алтернативом, али то више неће ићи тако једноставно.
Будућност пред АфД-ом
Избори нису само показали да је АфД појединачно најснажнија странка на истоку, већ су вишеструко значајни и за односе унутар ове партије. Наиме, покрајинске организације које постижу најбоље резултате су оне које ни не размишљају о прилагођавању. То пре свега важи за Бјерна Хекеа у Тирингији, али и за Ханс-Кристофа Брента у Бранденбургу.
У јавним наступима Брент је демонстрирао самоувереност, офанзивност, реторички таленат и здраву логику. Поред тога, он припада онима који АфД виде као део ширег покрета, односно онима за које странка има смисла само уколико је уско повезана са алтернативним медијима, грађанским иницијативама и уопште десном интелектуалном сценом.
То другим речима значи да Алтернатива у Бранденбургу нема намеру да се самоизолује тако што ће се ограђивати од других група на десници у нади да ће се тиме додворити великим медијима и странкама главног тока. То се односи и на омладински огранак – Младу алтернативу. Јер уколико унутар Алтернативе још има оних који су суздржани према сопственој омладини то није случај са Брентом и људима из Бранденбурга.
И раније су Хеке и Брент били они који су подржавали страначку омладину када је ова била на удару и противили се струји која је желела да се странка дистанцира од своје омладине. У овој кампањи та омладина одиграла је важну улогу и странци пружила значајну помоћ. Наиме, статистике показују да је АфД убедљиво најпопуларнија странка међу младима. Међу бирачима до 24 године АфД је убедљиво најпопуларнија странка са око 32 одсто подршке. То значи да је број младих гласача ове странке значајно нарастао у последњих пет година, а то се не би догодило без активне омладине повезане са осталим патриотским омладинским групама.
У корпусу бирача од преко 70 година старости доминира СПД са око 50 одсто подршке, док АфД може да рачуна на тек 17 одсто. Другим речима, омладина у Бранденбургу стоји десно, док генерација пензионера представља последњу линију одбране за премијера Воидкеа. Ствар слично стоји и у Тирингији, где је око 37 одсто бирача млађих од 60 година гласало за АфД.
Одатле следи још једна важна порука за десну странку која претендује на успех, а то је да никако не треба ограничавати активности сопствене омладине у нади да ће се тиме странке главног тока можда једног дана приволети на коалицију. Брент је поред самоуверености показао и дозу спремности на провокацију, на пример када је наставио да употребљава појам „реемиграција“ стрпљиво објашњавајући шта се под тим подразумева.
Такође, није се у кампањи фокусирао на ЦДУ, колико на бираче Савеза Саре Вагенкнехт, којима је покушавао да објасни да је после искуства Тирингије очигледно да је глас за Савез глас за старе партије и продужетак агоније. Брент је чак и по питању сукоба у Украјини имао довољно храбрости да изрази непопуларно мишљење: мир у Украјини, мир са Русијом и народно изјашњавање у Луганску и Доњецку.
Укратко речено, успешна десница ради све супротно од онога што би им саветовао неки кружок састављен од америчким конзервативизмом накљуканих и за старим ЦДУ-ом носталгичних саветника. Уколико је некоме више стало до имена онда то значи да Хеке, Брент и Кра раде обрнуто од онога што би радили Луке, Петри, Мојтен и њихови пријатељи. Десница којој је стало до успеха мора научити да тражи сопствене путеве и да њима корача самоуверено, а не да машта о томе да ће јој медијско-политички картел указати милост и престати да је шиканира само ако се докаже као послушна дискусиона група финих конзервативаца.
Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 29.09.2024)
