Неколико изјава Илона Маска на друштвеним мрежама, као и чланак који је објавио у немачким новинама, показали су његову блискост Алтернативи за Немачку (АфД). После тога дошао је онлајн разговор између њега и Алис Вајдел, који није представљао тек необавезно пријатељско чаврљање.
Да је њихова размена мисли политички значајна и да би могла имати конкретне политичке последице јасно је свакоме ко се занима за политику. Амерички милионер допринео је расту популарности Алтернативе и Алис Вајдел као кандидата за канцеларско место.
Недавно одржани конгрес АфД-а послао је слику одлучне и уједињене странке у успону. Истраживања показују да не само што се шири гласачка база Алтернативе, него да је и број чланова у сталном порасту, те да је ова странка достигла број од 51.560 чланова, што показује да је све више људи спремно да се и лично умеша у политичку борбу.
Да је реч о значајном порасту чланства види се по томе што је 2023. године Алтернатива бројала нешто преко 29.000 чланова, да би се тај број новембра прошле године попео на око 40.000.
Иако анкете показују да АфД тренутно може рачунати на око 22 одсто гласова, занимљив је податак да у овом моменту 30 одсто испитаника каже да може замислити да ће 23. фебруара свој глас дати овој странци. Другим речима, простор за даљи раст постоји.
Профилација странке
Уколико дође до преливања једног дела гласова ЦДУ-а постоји теоријска могућност да АфД постане појединачно најснажнија странка. Истина, шансе за тако нешто нису велике, али страначки врх је решио да учини што је у њиховој моћи и интензивира нападе на Фридриха Мерца и његове демохришћане.
Ко гласа за Мерца добиће Меркел 2.0, могућу владу са Зеленима и суштински наставак исте или веома сличне политике – тако бирачима поручују из Алтернативе. Мерцово одбијање да унапред искључи сарадњу са Зеленима у овом тренутку иде у прилог Алтернативи. Поврх тога, део бирача се окренуо од Саре Вагенкнехт чије колеге су једва дочекале да формирају покрајинску власт са старим партијама.
Са друге стране, разговор је имао значаја и за даље светоназорно профилисање АфД-а. Наиме, од оснивања вођство је покушавало да странку представи као либерално-конзервативну, док су их медији оптуживали за популизам и скретање у десно.
Тим оптужбама су се током времена придружили и неки бивши функционери који су такође говорили о радикализацији странке. Истини за вољу, део чланства био је у затегнутим односима са економски либералним крилом, захтевајући да Алтернатива заузме курс солидаристичког патриотизма (Бенедикт Кајзер).
Током разговора Алис Вајдел се трудила да своју странку представи као „либертаријанско-конзервативну“, те је у том духу и Ангелу Меркел назвала „социјалистом“ и „првим зеленим канцеларом“. Међутим, није било речи само о Меркеловој. У складу са неписаним законом интернета да што дуже нека дискусија траје то је већа вероватноћа да неко спомене Хитлера и ово питање је постављено.
У овом случају то и није запрепашћујуће будући да медији настоје да прикажу Алтернативу као екстремно десну странку, а када се споје Немачка и екстремна десница већини људи на памет падају слике од пре скоро сто година. Иако АфД нема никаквих сличности са националсоцијализмом, медијски притисак приморава странку да увек изнова објашњава своју позицију.
Од оснивања, вођство је покушавало да АфД представи као либерално-конзервативну странку, док су их медији оптуживали за популизам
Маск је и раније говорио да у програму Алтернативе не види ништа што би ову странку могло повезати са крајњом десницом, али то медије и политичке актере не спречава да се у дискредитацији АфД-а служе овом излизаном етикетом. Током разговора желео је са Алис Вајдел рашчисти ово питање.
Са своје стране Вајдел није пропустила да нагласи да су националсоцијалисти као што им и име каже били социјалисти, да су национализовали предузећа, да би поентирала рекавши да је Хитлер био комуниста. Највећи успех левице, казала је даље Вајдел, био је да је после рата Хитлер означен као десничар и конзервативац иако је био сасвим супротној страни.
Само по себи се разуме да је оваква изјава морала произвести силне реакције, посебно у оном делу јавности који је левичарски образован, добро утувио у главу антифашистичку поделу према којој су комунисти једини истински борци против нациста, који заправо и нису друго до оружје крупног капитала у борби против социјалиста и радничког покрета.
Хитлер левичар?
Хитлер као социјални револуционар који национализује предузећа не уклапа се у ову слику. Левичари су тако скочили да доказују да Вајдел не зна о чему говори и да Хитлер није никако могао бити комуниста, док су либерали и либертаријанци пожурили да одбране Вајдел од напада. Чињеница да су антифа банде нападале делегате Алтернативе на путу на страначки конгрес допринела је да се јаве они који упоређују некадашње СА одреде и антифашистичке батинашке групе.
Означавајући Хитлера као социјалисту и комунисту, односно као противника тржишта и слободне конкуренције, Вајдел је послала још један сигнал сопственог идеолошког усмерења који странку треба да помери ка либертаријанизму. Наиме, теза о националсоцијализму као једном облику социјализма је опште место у либертаријанским круговима и поред тога згодно оружје у политичкој борби не само против левице, него и против неких конзервативаца који се не либе да искажу резерве према апсолутној слободи тржишта.
Тако су, упрошћено речено, за доследне либертаријанце сви који не прихватају laissez-faire без поговора и предвиђају неки облик државне интервенције у привреди у крајњој линији исти и једноставно речено социјалисти. Разлика је једино да ли је реч о интернационалним социјалистима, дакле левичарима, или националним социјалистима.
То, наравно, не значи да су сви они које либертаријанци називају националним социјалистима исто што и Хитлер и нацисти, али јесте реч о корисном трику у политичкој борби, којим се старомодни конзервативци могу сатерати у дефанзиву.
Тако је својевремено познати десни либертаријанац Ханс-Херман Хопе у чланку Конзервативизам и либертаријанизам за америчког палеоконзервативца Патрика Бјукенена говорио да је етатиста, социјални националиста односно национални социјалиста, а да његове присталице само из историјских разлога одбијају да се назову тим именом.
При томе Хопе држи да су прави либертаријанци социјални конзервативци (Ротбарт, Мизес), те да између конзервативизма и либертаријанизма постоји афинитет.
„Није тешко уочити да су конзервативни и либертаријански поглед на друштво савршено сагласни. Конзервативци су убеђени да је ‘природно’ и ‘нормално’ старо и широко распрострањено и стога се свуда може уочити. Слично су либертаријанци убеђени да су принципи правде вечни и универзално важећи и стога су човечанству од његовог почетка у суштини морали бити познати. Либертаријанска етика није нова и револуционарна, него стара и конзервативна. Чак су и деца у стању да схвате валидност принципа изворног присвајања и већина људи га обично признаје као необориву чињеницу.“
Невоља је само у томе што су неки конзервативци прихватили социјалистичко учење и тиме на дужи рок уништавају поткопавају оне институције које желе да очувају, о чему је писао још један конзервативни либертаријанац, Јерг Гвидо Хилзман.
Суштинске карактеристике
Вајдел је дакле добро знала шта говори. Не треба сметнути са ума да је она доктор економије, а да јој је ментор био проф. Петер Оберендер, који је припадао кругу ордолиберала (Валтер Ојкен, Франц Бем), односно једно време био саиздавач часописа Ордо. И по питању карактеризације Хитлера као комунисте и по питању конзервативно-либертаријанске алијансе Вајдел се слаже са Хопеом.
Један од првих аутора који је указивао на структуралне сличности између комунизам, фашизма и националсоцијализма био је италијански свештеник Луиђи Струцо, оснивач Италијанске народне партије. Струцо свој центризам заснивао на хришћанској етици те пориче могућност остварења апсолутног добра на земљи и сматра да ни фашисти ни социјалисти не деле такву слику света.
Он је такође тврдио да и у егалитарном, утопијском социјализму, као и у фашизму, постоје монополитичке, апсолутистичке и екстремистичке тенденције у самој природи ових покрета. Обе идеологије стоје у супротности са либералним и хришћанским концептом слободе. Није реч, дакле, о нечему што се код ових покрета може занемарити или временом исправити, реч је о њиховим суштинским карактеристикама.
Струцо при томе није занемаривао идеолошке разлике између ова два покрета, него је желео да укаже на њихову структуралну сличност.
„Она се налази у томе да обе садржајно толико различите струје апсолутизују свој поглед на свет и оспоравају легитимитет сваког другог. Они проширују политичку сферу на све области живота, не допуштају више ништа приватно и желе да цео људски живот одреде у складу са максимама своје доктрине. Отуда се не може са историјским тековинама и са различитим социјалним групама постићи никакав супстанцијалан компромис. Читава различитост форми културних израза појављују се као коров који треба елиминисати; право на опстанак има само оно што тврдо одговара принципима једног свеобухватног погледа на свет.“
Струцо на крају закључује да су фашизам, националсоцијализам и комунизам посебне религије и да се као такве требају посматрати. Он тиме наглашава месијанску природу, односно жељу да оствари неку секуларизовану верзију „раја на Земљи“.
Поред тога сматрао је да је у свим тим случајевима присутно манихејство, искључивост и антиплуралистичка оријентација, односно немогућност да се прихвати ишта друго и другачије. Ипак, Струцо није припадао либертаријанцима, већ хришћанским демократама или можда пре хришћанским социјалистима.
Поред Струца у овом контексту још је значајнији Валдемар Гуријан. Рођен у Русији у јеврејско-јерменској породици, Гуријан пре Првог светског рата са мајком одлази у Немачку, прелази у католичку веру, и докторира код Макса Шелера. Ангажован у католичким круговима, Гуријан се бави питањима помирења цркве и демократије и проучава политичке и социјалне идеје француског католицизма.
Гуријан сматра да тоталитаризми немају будућност и да не могу довести до обнове друштва
Занимао се и за интегрални национализам и Шарла Мораса. У то време био је близак Карлу Шмиту. После Ноћи дугих ножева, Гуријан бежи у Швајцарску одакле преко новина води борбу против националсоцијализма, и посебно против некадашњег пријатеља Шмита, а затим одлази за Америку.
Као и многи други и Гуријан уочава паралеле између бољшевизма и фашизма. Међутим, он не уочава само постојање истих елемената режима, односно исте праксе владавине, него и њихове напоре да дезорјентисаном друштву подаре вештачко значење. Гуријан говори о политичким религијама чија је сврха да поново интегрише измучено и атомизовано друштво.
Као и Стуцо и он је убеђен да тоталитаризми немају будућност и да не могу довести до обнове друштва. Појава политичких религија за њега је симптом старости и опадања. Другим речима секуларизација ствара услове за појаву тоталитаризама.
Треба нагласити да у својим раним радовима Гуријан изједначава бољшевизам и тоталитаризам те самим тим у националсоцијализму види један од типова бољшевизма. У том смислу једна његова књига носи наслов Бољшевизам као светска опасност, с тим што се под појмом бољшевизмаима у виду и Хитлеров покрет. У том смислу би се Гуријан вероватно сложио са изјавом да је Хитлер био комуниста.
Антилибералне идеје
Међутим, нису само католици и либерали тврдили да су националсоцијализам и комунизам исто. Слични гласови долазили су и из редова самих комуниста, који се дистанцирају од руског бољшевизма. Емигрант и један од водећих спартаковаца, Ото Риле, 1939. године пише чланак под речитим насловом Борба против фашизма почиње борбом против бољшевизма, у коме већ на почетку ставља до знања да се Русија мора сврстати у нове тоталитарне државе, да је прва увела уставну диктатуру, те да је таква Русија представљала пример фашизму.
Заправо, фашизам и бољшевизам представљају исти принцип примењен на различитом нивоу историјског и политичког развоја. Тако Риле пише о црвеном, црном и браон фашизму. Ни Риле не би приговорио да је Хитлер био комуниста, односно да је Стаљин био фашиста.
Nota bene за марксисте на линији који још верују да су теорије о тоталитаризму производ хлданоратовске атмосфере и тек покушај дискредитације совјетског раја: и Струцо и Гуријан и Риле су писали пре Хладног рата и то из различите идеолошке перспективе.
Ствар постаје још занимљивија уколико се у обзир узме чувени есеј Армина Молера о фашистичком стилу у коме Молер покушава да утврди разлику између фашизма и националсоцијализма. Он не само што сматра да је та разлика крупна, односно да Хитлер ништа није знао о фашизму, већ такође каже и да Стаљин спада у ред националсоцијалиста.
Колико Алис Вајдел познаје рад Валдемара Гуријана није лако утврдити, али тешко да јој Луиђи Струцо и Ото Риле много значе. За њено опредељење сигурно је значајнија књига Пут у ропство, Фридриха фон Хајека коју је овај наследник класичног либерализма написао 1944. године у Енглеској.
У поглављу „Социјалистички корени нацизма“ Хајек се бави наводним интелектуалним претечама националсоцијализма и то у социјалистичким круговима. У тој групи су се на удару нашли проф. Јохан Пленге, Вернер Зомбарт, као и Освалд Шпенглер и Артур Мелер ван ден Брук. У искривљеној и поједностављеној Хајековој оптици између конзервативаца и социјалиста нема никакве разлике, социјализам је оружје против „либералног Запада“, а Хитлер је социјалиста као и толики многи.
Штавише, према Хајеку „доктрине које су у прошлој генерацији водиле владајућу елиту у Немачкој нису биле у супротности са социјализмом у марксизму, него са либералним елементима садржаним у марксизму, са интернационализмом и демократијом. (…) Био је то савез антикапиталистичких сила деснице и левице, фузија радикалног и конзервативног социјализма које су из Немачке истерали све што је било либерално“.
Наводно је тај антизападни, национални социјализам у Немачкој имао предисторију која сеже до Фихтеа, Робертуса и Ласала.
Производ модерне
Да је националсоцијализам био левичарски покрет сматрао је и Ерик фон Кинет-Ледин, доследни реакционар и монархиста, што је и образложио у својој књизи Левичарство од Де Сада и Маркса до Хитлера и Маркузеа. У том смислу, он је себе описивао као католичког, радикално десног либерала (Criticón), пријатеља слободе и различитости, а непријатеља једнакости, што је све збуњивало његове саговорнике.
У једном другом чланку Ледин пише:
Природно је да, као искрени реакционар одбацујем нацизам, комунизам, фашизам и све сличне идеологије које, руку на срце, чине reductio ad absurdum такозване демократије и доминације маса. Одбацујем бесмислене претпоставке владавине већине, парламентарног хокус-покуса; Манчестерску школу и лажни конзервативизам великих банкара и индустријалаца.
Гнушам се централизма и униформног живота стада, расистичког духа глупе масе, приватног подједнако као и државног капитализма (социјализма) који су постепено уништавали нашу цивилизацију током протекла два века. Прави реакционар данашњице је побуњеник против преовлађујућих претпоставки и ‘радикал’ у смислу да сеже до корена.
У истом чланку реакционарни Ледин је набројао „заостале“ људе које воли: Тиролце, швајцарске брђане, Шкоте, Наварезе, Баскијце, мргодне становнике Балкана, Курде. Дакле, оне конзервативне, реакционарне љубитеље слободе, чија култура није у тому са модерним временима, јер оно што они имају вреди сачувати. Другим речима, за Ледина је Хитлер ишао у исти кош са свим осталим производима модерне почев најкасније од Француске револуције.
У прилог тези да је националсоцијализам био ако не баш комунистички, а оно сигурно модернистички покрет доста је писао историчар Рајнер Цителман, који се надовезао на Дарендорфову тезу о модернизаторској функцији Хитлеровог режима. И док је Дарендорф покушао да умањи учинак своје тезе тврдећи да је „социјална револуција“ била „нехотични резултат“ Хитлерове владавине, Цитлеман тврди да овде није по среди никаква случајност већ намера.
Другим речима, Цителман доказује да је Хитлеров режим свесно радио на ликвидацији традиционалних структура у Немачкој, те да није имао ништа заједничко са конзервативцима.
На први поглед код националсоцијализма и фашизма није реч о егалитарним утопијама, зато што они претпостављају неједнакост међу расама. Додуше, националсоцијалистички принципи важили су само за Немце, док су народи на истоку нису требали бити усрећени, него побеђени, потчињени и угњетени.
Једино захтев за националним важењем разликује националсоцијалистичку од марксистичке утопије. Унутар његовог простора важења, дакле у оквиру такозване ‘немачке народне заједнице’ био је, међутим, предвиђен висок степен егалитаризовања. Елитистичко мишљења националсоцијалиста не стоји безусловно у супротности са овим налазом.
Ако Вајдел не познаје Лединово дело, тешко је замислити да она или њени сарадници нису упознати са оним што је писао Цителман.
Важна разлика
Укратко, не може бити сумње да се у Хитлеровој аргументацији могу пронаћи одређени левичарски елементи. Ти елементи се најпре могу пронаћи у привредној политици, односно од 1939. ратној привреди. Такође, они се не разлику много од онога што су у оно време захтевали различити левичарски покрети, укључујући и Стаљина. Значи ли то да је Хитлер стварно био комуниста, или, ако не комуниста, онда барем левичар и прогресивац?
Историчар и експерт за питања десних идеолошких струја Карлхајнц Вајсман је у једном недавном интервјуу ставио тачку на то питање. Према његовом мишљењу националсоцијализам ипак не припада левици у идејном смислу и то из два разлога. Прво, националсоцијализам не полази од претпоставке да историја има крај, што је идеја са којом оперишу све левичарске струје. Веровање да ће се доћи до тачке када неће постојати владавина човека над човеком је из перспективе националсоцијалиста потпуно апсурдно. За њих је историја била вечна борба за опстанак између народа или раса.
Друго, иако је Хитлер много говорио о напретку, нема сумње да под тим није мислио да се људска природа, односно људска суштина може променити. Са друге стране, левица је увек задржавала идеју да се емпиријски човек некада и некако може преваспитати у утопијског.
За Вајсмана ово нису тек било какви, арбитрарно узети елементи националсоцијалистичког погледа на свет, него кључни чиниоци који га у коначници смештају на десницу, без обзира на непорециве левичарске примесе. То такође не значи ни да се целокупна десница може свести на националсоцијализам. Као и на левици и овде су потребна разликовања и диференцијације између идејних струја.
Шта онда значи инсистирање на Хитлеру као комунисти? Вајдел је ово споменула у разговору са Маском који се није противио. Напротив, и сам је споменуо национализацију имовине у Трећем рајху, као и спутавање слобода. Он и Алис Вајдел се одлично разумеју, и обоје су у принципу склони неком савезу конзервативаца и либертаријанаца о каквом је својевремено говорио Хопе или какав се појављује у оквиру неореакционарне мисли.
Не може бити сумње да се у Хитлеровој аргументацији могу пронаћи одређени левичарски елементи
Међутим, ту се поставља питање колико ће се струје унутар АфД-а добро разумети и да ли ће прихватити сигнале које Вајдел шаље. Ово се посебно односи на период после избора. Један од најбољих немачких познавалаца неореакционарних идеја, Нилс Вагнер, у својој недавно објављеној књижици изражава скепсу у погледу могућности суживота неореакције и нове деснице.
Вагнер цитира Максимилијана Краа: либертаријанци су слепи за социјално питање, те су тиме на крају крајева слепи и за национално питање. Другим речима, њихове премисе су „асоцијалне“ и у крајњем делују деструктивно на заједницу. Десница која је способна за будућност, мора бити десница која жели будућност, закључује Вагнер. Није дакле ствар у Хитлеру, већ у политичком профилисању АфД-а: либертаријанци или конзервативци?
Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 22.01.2025)
