Доносимо опис гозбе на Титовом двору, оригинално објављен у италијанској „Републици”. У „Гласу канадских Срба” пронашао га је Никола Милованчев
Прегледавајући странице Гласа канадских Срба из 1948. године, наишао сам на овај чланак описа гозбе на Титовом двору, у време када су многи Југословени живели у неимаштини. Опис је сачинио један италијански новинар, који га је објавио у италијанском листу Република (Repubblica). Глас канадских Срба је тај чланак донео у скраћеном облику, али са неколико цитата који дочаравају утиске аутора. Можда је овај чланак један мали прилог да разумемо зашто смо данас ту где јесмо.
Никола Милованчев
ГОСТ КОД МАРШАЛА ТИТА
– ЗАНИМЉИВ ОПИС ИЗ КОМУНИСТИЧКОГ ИЗВОРА –
Пребацивања која су Тито и његови сарадници морали да прогутају од стране Москве и Коминформа, дају овој репортажи нарочиту актуелност.
Глас канадских Срба, број 885, Виндзор (Канада), 29. јул 1948. ст. 1
Италијански лист „Ла Република”, редигован у булеварском стилу и много читан, донео је један чланак у наставцима о истинитом стању у Југославији. Пошто је извор тога чланка несумњив, он нам даје повода да објавимо један извод тога ружичастог приказивања.
Партизански апетит
Аутор чланка не налази доста речи да опише раскош уређаја и намештаја у Титовом двору. Слуге у ливрејима стоје на вратима и чекају наређења. Најзад је дошао тренутак када Тито позива госте – реч је о генералима, министрима и паладинима Титовим – да се „мало” окрепе и освеже. Отварају се велика стаклена врата и „генерали јуришају у салон са партизанском необузданошћу рушећи испред себе слабу одбрану послужитеља.” Иза гладних генерала улазе „млади робустни министри”, па онда велика гомила младих жена у вечерњим хаљинама које изгледају „као спаваћице и мантили за купања”. Та женска створења су супруге генерала и министара. Исто као и њихови супрузи оне као изгладнели курјаци јуришају ка столовима од којих је сваки 15 метара дугачак.
Трпезарија блешти од злата и кристала. Чаршави на столовима су бели као снег и од белог дамаста, проткани главама анђела – „са престрављеним лицима, можда због великих песница генерала”.
Те велике песнице жудно грабе. Толико жудно да тешки сребрни столни прибор, уз велику галаму, пада на под и од те галаме се не чује оркестар који је мало подаље отпочео свирањем незаборавног валцера „На лепом плавом Дунаву”.
Аутор уверава: „Влада неописива галама и бука: снажни гласови генерала угушили су наш разговор”. Као последњи у дворану улазе још неколико страних дипломата који се смештају за малим столовима у угловима дворане.
Тридесет печених прасади на сребрним чинијама
Дописник криптокомунистичких новина, описујући све што је видео, чини упоређења са бајкама из „Хиљаду и једне ноћи”, видевши столове силних димензија који су у толикој мери крцати да се готово савијају. Али ми препустимо нека нам он сам набраја ту расипничку претрпаност:
„Бројим не мање од 30 комада целих печених прасади; она почивају на сребрним чинијама. Цели печени јагањци клече на огромним зделама од скупоценог порцулана. Служи се 80 разних врста предјела. Па онда: брегови острига, мајонезе са раковима, двеста красних примерака далматинских јастога, укусних ракова, јегуља које су дебеле као змије клепетуше, дивних кечига из Дунава, жуте као злато”… Известилац наставља: „Онда има крвавих бифтека, пилећег гулаша, пржених пилића, паштете од голубовог меса, масна гушчија џигерица, разни пудинзи, дивљач на ражњу, спарге, свежег путера на килограме, сосова сваке врсте” итд.
Гост маршалов био је очито изненађен толиким изобиљем гастрономских сласти и обраћа се једном југословенском товаришчу, коме изражава своје дивљење: „Знаш ли ти колико је цео банкет коштао?” – упита товаришч госта. „Један милион” – одговори онако насумице и на срећу талијански гост. Чудновати одговор гласи: „Не кошта уопште ништа. Чим рибари и сељаци чују да ће маршал приредити неку свечаност, они му шаљу своје производе као дарове. Рибари и сељаци не заборављају борбе које су с њиме водили и не заборављају глад коју су заједнички у планинама трпели.”
Кад нам је разоткривен врло практичан систем аранжирања таквог масовног ждерања, добијамо коначно праву слику шта значи кад су „партизани гладни” -. „Питам се само што се дешава са оним рибарима и сељацима који свакако не приносе спонтано свој део за обогаћење Титових трпеза од 30 метара дужине.”
Фронтални напад на паштете и флаше са ракијом
Парали су печену прасад; бацали су се у фронтални напад на паштете, тамане јастоге и остриге, уништавају разне птице на ражњу једну за другом са великом вештином итд.
Долазе на ред пића. Наступа цео ескадрон келнера са флашама и почиње велика пијанка. Најфинија вина, такођер чери, фраскати, шампањац, разне ракије, коњак и настаје пљусак ударањем чаша о зидове. Стакло праска на све стране. „Овамо друже келнеру” – надмећу се гласови са свих страна. Великом брзином празне се флаше, а „другови келнери” у касу доносе друге. Друштво на Титовом двору се забавља и ужива…
„Генерали пију на прву, другу, трећу, четврту па пету офанзиву, па онда наздрављају „Староме” (то је Тито), па се пије за здравље „нове слободне Југославије, па на петогодишњи план, мађарске госте. Чују се експлозије чепова шампањских флаша, а иза сваке здравице колективно разбијање флаша о зидове дворске палате.”
Биста Јосипа Броза (Фото: Танјуг/Срђан Илић)
Толико што се тиче описивања славља у резиденцији цара Тита. Али како и када се то славље завршило, то нам италијански товаришч не одаје. Недостају подробније вести о томе колико пута месечно „Стари” своје вернике на тако узоран пролетерски начин чашћава. Ипак, из поузданих се извора сазнаје да такви „другарски састанци” нису ретки.
/Глас канадских Срба, бр. 885, Windsor, 29. јул 1948.стр. 1-2/
За Стање ствари приредио: Никола Милованчев
