На данашњи дан пре 27 година почело је Нато бомбардовање СР Југославије, а грађани Северне Митровице присећају се како су доживели прве дане напада, говорећи о страху, неизвесности и искуствима која и данас памте, уз поруку да тај догађај никоме није донео добро, ни Србима ни Албанцима на Косову.
Мирославку Зафировић почетак бомбардовања затекао је у Јужној Митровици, где је живела са породицом. Док год је то ситуација дозвољавала, остали су у свом стану, али су ипак морали да избегну у северни део града.
Да није било бомбардовања, каже, до тога не би дошло.
„Ми смо седели до последњег дана ту у стану. После смо избегли из свог стана и тако смо дошли овде. Сигурно бисмо остали да није било бомбардовања, ако нас не би ови протерали. Њима је добро донело, нама зло донело“, каже Зафировић.
Иако је тада имао само 12 година, почетка бомбардовања Бојан Сталетовић се добро сећа.
„Налазио сам се у Косовској Митровици, овде у свом родном граду, и осећао сам се катастрофално, ужасно, пошто сам био дете. Тада сам имао само 12 година и још увек нисам знао шта се дешава. То је била једна страшна сцена које се нерадо сећам. Али исто тако преносим те догодовштине и клинцима и млађим људима, да се то не заборави, да то остане, да кажем, у нашим сећањима“, наводи он.
Како додаје, бомбардовање није донело добро никоме, јер штетне последице по здравље људи које је оставило не препознају националност, па од малигних болести једнако оболевају и Срби и Албанци.
„Радијација и код нас и код њих је иста, канцер хвата, не гледа националност, не гледа вероисповест. Тако да и они су надрљали исто као и ми и жао ми је што је то тако. Једноставно је урађена та политика која је тада донета 1999. године, да се то све, овако, на најгори начин уради. Али схватиће временом и они, као што схватимо и ми, да је све то Америка донела“, истиче Сталетовић.
У околини Пећи, у својој кући, Зорица Тапушковић налазила се када је бомбардовање почело, а крај Нато агресије на СР Југославију није дочекала тамо, већ у избеглиштву.
„Били смо доле у Источкој општини, у селу Ковраге код Ђураковца. Тешко, ужасно је било. Ужасно је било, не знамо од кога да се пазимо. Да ли од граната, да ли од УЧК, од кога да се чувамо. Избегли смо без ичега. Ја сам била самохрана мајка четворо деце тада. Никоме није донело добро. Никоме, по мом схватању, баш никоме није донело добро. Али шта да радимо, било је тако и није могло другачије. Можда је и могло, али није се урадило другачије“, рекла је Тапушковић.
