Чини ми се да сам одувек знао две ствари: прва, да је Оливера Милетовић најхрабрији српски новинар, и друга да је Ниш највећа лабoраторија историје у Србији. Емисија на једној београдској телевизији коју је надавно уредила и водила Оливера Милетовић, у којој је било речи о трагично преминулом Нишлији Небојши М. Крстићу, само је потврдила моје уверење.
Гости у студију су били супруга покојног Небојше, адвокат Мила Кузмановић, као и његов пријатељ Драгослав Бокан, који је говорио на Небојшиној сахрани. Оливера Милетовић током емисије није имала никаквих дилема око тога да је Небојша Крстић убијен, односно да је званична верзија о саобраћајној несрећи као узроку смрти чист фалсификат.
И гости у студију су делили сличне ставове, износећи читав низ нелогичности и сумњивих радњи у вези са службеним поступцима и накнадном документацијом коју су презентовали државни органи, посебно око обдукционог налаза. Ако је Небојша Крстић мучки убијен и ако су касније са највиших државних позиција уклоњени сви трагови овог злочина, поставља се кључно питање мотива.
Зашто би био убијен – широкој јавности – непознат човек, а који се бавио умним јавним радом, који је у Србији на друштвеној маргини?! Чиме би државна власт у време владавине ДОС-а била мотивисана да организује и прикрива овакав злочин, а да су по њиховим тврдњама сви као опозициони лидери такође били потенцијалне жртве претходног Милошевићевог режима?! Да бисмо пратили главни ток и све рукавце ове расправе, морали би да се вратимо на сам њен извор: ко је био Небојша Крстић?
Даровити Нишлија
Након и само површног читања, јасно уочавамо да је Нишлија Небојша М. Крстић превасходно био теолошки православни писац, геополитички публициста и књижевни критичар. Написао је неколико књига и есеја, као и више стотина текстова на ове теме, између осталих: Политика и образ – за васкрс распетог српства, Победити или нестати, Огледи о српском путу и антисрпским беспућима, Хришћанство и женско питање, Појам логоса код Св. Јована Богослова (за који је награђен Светосавском наградом од Патријарха српског Павла!), Хришћанство и истина, Црква и партија и Вера хришћанска и име српско.
Био је члан „Удружења књижевника Србије“. Такође, био je члан редакција и сарадник у часописима Светигора, Православље и војска, као и оснивач и главни уредник тромесечника Логос. Био је и оснивач и председник Отачаственог покрета „Образ“, директор „Центра за истраживање светосавске државотворности“, писац и теолог више пута награђиван и превођен на енглески, руски и белоруски језик.
За своји кратки и несрећно угашени тридесетседмогодишњи живот, овај даровити и марљиви Нишлија оставио је огроман број писаних, креативних и стручних радова. Дакле, да закључимо: Небојша М. Крстић је првенствено био интелектуалац по карактеру, писац по делу, теолог по вери и Србин по уверењу.
Због каснијих злонамерних медијских тумачења у окупираном јавном простору наше државе после Петог октобра, многи су без претераног удубљивања стекли утисак да је Небојша Крстић био екстремна и субверзивна појава у нашој историји. Ништа од тога, данас можемо ово изјавити уз грмљавину истине, Небојша је био благородан и спокојан мислилац.
Његово основно уверење било је остварење српске теодулије, уређења у држави у коме постоји симфонија Цркве и Државе, базирана на саборном светосавском домаћинском устројству. На политичком и државном плану, Небојша Крстић се залагао за сталешки модел, уместо партијског уређења.
Чврсто је бранио државотворну и слободарску традицију српског народа, уз мото да је „нација државотворни народ“. Све напред наведено, и уз грубо поједностављење сажето као основно теолошко-политичко уверење Небојше Крстића, не чини се довољно уверљивим мотивом за његову ликвидацију те несрећне, мрачне ноћи између трећег и четвртог децембра 2001. године, негде код Дољевца, на путу између Ниша и Лесковца.
Јасни трагови
Зашто би неко – чак и када је тај „неко“ постао власник читаве државе – убио православног писца и мислиоца? Али, ако се изврши контекстуализација читавог случаја, ако се историјским справама измери време Небојшиног стварања и смрти (иако је прошло само четврт века!), и ако се изврши накнадна реконструкција смрдљивих трагова тадашњег доба, онда полако постаје видљива и друга страна историјске пољане на којој „не пада снег да покрије брег, већ да звери оставе трагове“. Тако уочавмо следеће чињенице:
Прво, више није никаква тајна да Колективни запад као највећег идеолошког непријатеља позиционира православље, посебно руско-византијског типа. Без обзира што постоје заједнички хришћански корени, као и без обзира што се ради о сродним цивилизацијама, савремени „крсташи“ из глобалистичке дубоке државе сопствени узор мржње траже у епохи Велике шизме.
Поводом Небојшине комеморације професор Владимир Димитријевић се присетио речи Владике Николаја, који је рекао да су Срби соко, а Руси медвед, и да ће соко кликтањем једнога дана пробудити медведа у одбрани православља. Тако се полако и још увек нејасно црта мета са Небојшиним православним ликом.
Друго, Небојша М. Крстић није био само човек од књиге, већ је под теретом страха од новог српског историјског пораза, одлучио да организује људе сличних уверења (слично Драгиши Кашиковићу, о чему ће бити још речи при крају текста). Испоставило се да поседује велику харизму и да му прилази неочекивано велика количина младог света, да његова организација расте и да почиње да руши нову парадигму окупатора, успостављену након „Петооктобарске револуције“ (у даљем тексту: Револуција).
Тако се преко Небојше Крстића међу српску омладину враћа идеја слободе, уместо вазалне идеје коју пропагирају нове власти кроз евроунијатску нужност. Оливера Милетовић нас у емисији подсећа на одломак из врло аутентичне књиге Тима Маршала, који констатује да је после Револуције све окупирано, сем српске деснице коју држе Руси. Након тога закључује какав је фијаско доживела прва геј парада у „слободној Србији“, под снажним утицајем Образа. Сада већ уочавамо јасније обрисе мете са Небојшиним ликом.
Треће, Стваралачки период Небојше М. Крстића траје бар деценију пре његове погибије, а његов живот траје једва преко једне године у „слободној Србији“ након Револуције. Подсетимо се тога доба, у коме све што долази са западне политичке хемисфере постаје друштвени ултиматум, а све што није у сагласју са вољом западних политичких представника чита се као рецидив „мрачних деведесетих“, као „клеро-фашизам“ или „неомилошевићевска политика“.
У том периоду постоји само контрапункт овој тоталитарној идеологији у лику председника Војислава Коштунице, јер је и премијер Зоран Ђинђић још увек у стању хипнозе западним вредностима (требале су да прођу бар две године од Револуције да би код покојног премијера сазрела свест о погубности западне окупације, након чега је радикално променио политички дискурс).
И управо у тој једној јединој години живота Небојше М. Крстића у „слободи“ (након Револуције), а у складу са политичком чињеницом о великом узлету „Образа“, њему стиже позив за састанак од стране највишег западног представника Хавијера Солане. На том састанку Соланин представник, обавештајац Лундел, (како се сам представио усменим путем и преко визит-карте на којој је писало његово наречено звање), покушао је да посаветује Небојшу кога може да напада у јавности, а кога не би требао да дира.
Преко Небојше Крстића се међу српску омладину враћа идеја слободе, уместо вазалне идеје коју пропагирају нове власти кроз евроунијатску нужност
Затим га је „добронамерно“ упитао како може да му материјално помогне, а како сведочи Небојшина супруга адвокат Мила Кузмановић, овај изјављује да му ништа није потребно. Мила каже да је одбио чак и превоз до куће, иако тада немају аутомобил и живе као подстанари у Београду.
У западној фаустовској цивилизацији сматра се врло неучтивим одбити погодбу са Мефистофелом, што сведочи сопственим примером у литератури чак и доктор Фауст. У Небојшином случају Луцифер (Мефистофел) је само мало променио име у Солана, па је под сабласним одразом ове ђавоље светлости и мета са Небојшиним ликом постала уочљивија.
Четврто, На трибини „Сведок србског завета“ која је одржана другог децембра 2022. године у Нишу (у даљем тексту: Трибина) поводом годишњице Небојшине погибије, ђакон Ненад М. Јовановић описује атмосферу након Револуције, карактеришући тај период као „опасно време смене власти“, односно као „преломно време између милошевићевске и ДОС-овске диктатуре“.
У поменутој емисији, на исту тему Драгослав Бокан каже следеће: „После петог октобра били смо у катакомбама!“ Описујући атмосферу прогона према српским патриотама које нису желеле да се помире са новим лево-либералним наративом Бокан закључује: „То је било време нестанка политичких партија (мисли: патритоских партија), остали су само појединци попут Драгоша Калајића“. После свега, мета са нацртаним ликом Небојше М. Крстића постаје доминантна фигурација наше мртве природе.
Шта је истина?
Након што смо установили ко је стварно био Нишлија Небојша М. Крстић, као и пошто смо контекстуализовали мотив за његову ликвидацију, време је да се позабавимо самим чином његове погибје, као и државном верзијом ове несреће – централном темом у емисији Оливере Милетовић.
Прво, нешто о неспорним чињеницама. Небојша Крстић је кренуо из правца Ниша према Лесковцу у вечерњим часовима тога трећег децембра 2001. године. Небојша је седео на месту сувозача, а аутомобил марке „шкода октавија“ возио је његов колега из покрета Милан Живковић, док је на задњем седишту била секретарица Споменка Ђурић.
Током те ноћи између трећег и четвртог децембра, у подручју Дољевца дошло је до погибје Небојше Крстића чије тело је пронађено на месту сувозача, као и Милана Живковића чије безживотно тело је пронађено педесетак метара удаљено од аутомобила, у правцу према Нишу, док је Споменка Ђурић издахнула након 33 дана у болници.
Најближа родбина није обавештена о овој несрећи званичним путем, већ преко посредника, и то са кашњењем од преко 12 сати. Државни органи временом издају документацију где тврде да се ради о саобраћајној несрећи у којој је возач скренуо са пута и тако изазвао смртне последице.
Због низа више него сумњивих радњи и тумачења од стране државних органа, најближа родбина, пријатељи и сарадници преминулих, обраћају се јавности путем Апела, где постављају десет кључних питања на које траже прецизне одговоре. О чему се ради у Апелу?
Укратко, без редног навођења свих ставки, ради се о тврдњи потписника Апела да се права истина о погибји Небојше М. Крстића и његових сарадника тенденциозно прикрива од стране државе, као и да је читав случај намерно маргинализован, због читавог низа сумњивих ствари.
Питају се следеће: због чега никада није извршено вештачење аутомобила марке „Шкода Октавија“ и зашто је тај аутомобил продат после само четири дана од несреће (аутомобил је био у власништву покојног Милана Живковића, али се још увек „водио“ на његовог рођака од кога га је купио и који је радио у полицији); због чега истражни судија није изашао на лице места, иако му је тај поступак основна службена дужност; због чега истражни судија ниједном не посећује повређеног сведока Споменку Ђурић за 33 дана колико ова лежи у болници пре упокојења, као и зашто је другима био забрањен разговор са њом?
Због чега је полицијски записник постао доступан тек после смрти јединог сведока Споменке Ђурић; због чега обдукциони налаз Небојше Крстића није доступан, јер су шестог фебруара 2002. године стигла два обдукциона налаза, а онда је Небојшин волшебно изгубљен из судских списа; због чега неке Небојшине личне ствари нису враћене породици, док су неке враћене нерегуларним путем, преко посредника (торба)?
Због чега је вест о смрти дошла такође преко посредника, после више од пола дана; због чега је скрајнут и занемарен траг црвене боје из записника; и слично. Чињеница је да су неки од потписника Апела у међувремену дошли на власт, али ни данас немамо одговоре на постављена питања. Истина је и даље закопана у црну и влажну дољевачку ораницу.
Насилно убиство?
Небојшина породица, пријатељи и сарадници, никада, ни за секунд, нису прихватили званичну верзију Небојшине смрти. Они већ преко две деценије тврде да је Небојша М. Крстић сурово убијен те злокобне ноћи између трећег и четвргоф децембра 2001. године.
По општој оцени најбољи рад на тему Небојшине смрти написао је Милош Анђелић и насловио га „Убиство са предумишљајем“, где храбро и интелигентно износи сву прикривену истину о овоме. На Трибини, Небојшин саборац Мицко отворено каже да су Небојша, Милан и Споменка ликвидирани пајсерима и палицама.
Затим ову тврдњу доказује на основу пуке коинциденције да је баш Радован Караџић из Нишке Бање радио обдукцију, па су тако сазнали праву истину. На Трибини ђакон Ненад М. Јовановић изричито каже да Небојша није страдао у саобраћајној несрећи, и упућује реторичко питање јавности каква је веза британских обавештајних служби са овим убиством.
Учени и плодоносни професор Владимир Димитријевић из Чачка, на истом месту и истом пригодом, констатује сличну трагичну судбину двојице Нишлија, философског песника Бранка Миљковића и теолошког писца Небојше Крстића. Затим, по први пут јавно, износи догађај након сахране Небојше Крстића, када се враћао за Чачак.
На самом изласку из Ниша зауставила га је саобраћајна полиција. На питање полицајца где је био и где је кренуо, професор је одговорио да се враћа са сахране Небојше Крстића и да путује кући за Чачак. Онда је полицајац, сасвим ненадано и веома искрено рекао да је присуствовао месту несреће ту ноћ, и да је све затечено упућивало на насилно убиство.
Владимир Димитријевић се присетио још једног догађаја, који се одиграо неколико месеци пре Небојшине смрти. Приликом дугачком телефонског разговора са Небојшом у везу је грешком „упао“ разговор друге двојице људи. Чуло се како један од њих коментарише неку Небојшину реплику из разговора са професеором Димитријевићем, обраћајући се другом „падобранцу“ речима „неће му се мајка радовати“. Одмах затим се ова паралелна конверзација изгубила, можда је у питању технолошки пропуст ове двојице прислушкивача туђих конверзација, а можда су чак желели да „спонтано“ упозоре Небојшу.
Небојшина супруга Мила Кузмановић, иако у адвокатури није кривичар, сигурно јесте верзирана да стручно сагледа многе детаље. Сећа се добро како је у мртвачници видела нову кожну јакну коју је Небојша купио само неколико дана пре убиства, а на јакни низ чудних бразди (као да га је неко вукао) и скорелу крв.
Исто је видела и на панталонама. Рукавице је Небојша понео тај дан, јер је имао слабу циркулацију на прстима, али су јој рекли да нису пронађене (у случају било какве насилне смрти, на рукавицама би били видљиви трагови оштећења услед борбе). Мила сматра да су Небојша, Милан и Споменка увидели велику опасност ту ноћ и да су кренули да трком беже, свако на различиту страну, јер би због тога било теже да их похватају.
Тако су и ликвидирани Милан и Небојша, а да је онда Небојшин леш донешен на сувозачко место у колима. Сви који мисле да није посреди саобраћајна несрећа, већ свирепо политико убиство, свакога дана добијају нову потврду сопственог утиска. Што време више тече, а државни органи снажније ћуте, све постаје јасније да је у питању организован злочин из политичких побуда. Ко је имао политичке користи из овог убиства?
Снажна порука
На Небојшину (и нашу!) несрећу корист су имали и окупатори са Запада и вазали из српске државе. Небојша је као интелектуалац који сме да узме у руке и перо и мач, попут некада Драгише Кашиковића, који је такође свирепо ликвидиран, засметао свим српским издајницима и непријатељима у време након Револуције.
Има пуно сличности у ликвидацијама ове двојице мислећих људи: и Небојша и Драгиша су убијени зато што су били Срби-православци; зато што су стварали у самоћи, али и били спремни да се боре заједно са сродним душама на терену; зато што су имали уверења која су била супротна интересима страних и домаћих окупатора.
Небојшина супруга Мила сведочи како је Небојша као духовни човек видео сопствену земаљску смрт, о чему јој је говорио. Помињао је мрачну и хладну ноћ негде у природи, како се и догодило
И обојица су, по свему судећи, ликвидирани у сагласју државе и западних обавештајних служби. Код обојице никада нису откривени ни мотиви ни починиоци, за обојицу је још на снази здравој памети увредљива званична верзија догађаја. Код једног другог политичког убиства у Србији, када је смакнут премијер Ђинђић и где званична верзија такође вређа свачији здрав разум, како је у народу жеља за истином почела да расте као биљка, тако су вазали кренули да јој ломе гране.
Јавни сервис грађана Србије се, снимајући серију о атентату на Ђинђића, својски потрудио да нам поново укопа сваку помисао на истину, кукавички и некритички подржавајући званични окупаторски наратив. Ако се овако настави, једнога дана ће на истоме медију наша деца гледати играну серију о смрти Небојше М. Крстића, која ће подржати сумњиву важећу верзију.
Код свих ових политичких атентата који су поменути, као аргумент у прилог да западне обавештајне агенције нису умешане и да нису имале никакве оперативне податке о томе, износи се тврдња да су ликвидације аљкаво урађене и да су остали видљиви трагови, тако да службе оваквог професионалног реномеа не би дозволиле дилетантске пропусте, било да су сами извршиоци, било да су налогодавци.
Шта се дешава ако ствар погледамо из другог угла: шта ако ови атентати нису имали циљ само да елиминишу непожељног човека са политичке сцене, већ и да пренесу снажну поруку шта ће се догодити њиховим потенцијалним политичким наследницима?!
Дакле, требало је намерно бити аљкав да свима буде јасно ко стварно стоји иза атентата, а са друге стране поручити им да се ради о таквој моћи да свакога могу да уклоне, а да нико од правих учесника никада не одговара.
Небојшина супруга Мила сведочи како је Небојша као духовни човек видео сопствену земаљску смрт, о чему јој је говорио. Помињао је мрачну и хладну ноћ негде у природи, како се и догодило. Та иста мркла, ледена ноћ још увек траје у Србији када је у питању истина о његовом убиству, али зато његова слика светли у Хиландару, где се његово име помиње у неким службама.
На Новом гробљу у Нишу налази се гробно место овог храброг и ученог Нишлије, који је обожавао Ивана Иљина и писао о православном погледу на свет. Насилно је изгубио живот онда када је могао још много да пружи Отечаству, како је рекао његов саборац Мицко „убијен је човек који је био будућност Србије“.
На питање Оливере Милетовић током емисије због чега ми као народ толико мало знамо о Небојши М. Крстићу, Драгослав Бокан је одговорио да смо касно сазнали и за Аву Јустина и за Жарка Видовића, па нигде нисмо закаснили због тога у историји. Марко Димитријевић је на Трибини закључио: „Доћи ће епоха у којој ће тријумфовати идеје Небојше Крстића“. Свануће и та зора пуна светлости после мрачне и хладне ноћи коју је сањао Небојша, предвиђајући сопствену овоземаљску смрт! Нека је вечна слава овом Нишлији, који је носио сопствени крст у презимену и у животу…
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Запад и окупација”. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 10.12.2024)
