Појам „српско становиште“ као програмско-политичку идентификацију сковао је Милош Црњански још давне 1935. године у часопису Идеје, уморан од напада и „са лева и са десна“, и уморан од југословенске инфекције која је захватила српску памет. Није случајно Војислав Коштуница употребио ову идентификацију у наслову своје књиге, додајући и појам демократског (Српско и демократско становиште).
И Црњански и Коштуница били су заговорници политике са српских – не југословенских – позиција и обојица су према српском гајили „осећање дубоке дужности“ – како је формулисао омиљени Коштуничин правни писац и философ Слободан Јовановић. Читава стваралачка и политичка каријера рођеног Дорћолца Коштунице није се базирала само на доказивању да је заједница националног (српског) и демократског могућа, већ да је органски нужна.
Коштуница је књигу припремао и објавио управо у складу са сопственим карактером: темељно, тихо и ненаметљиво. Без помпе, без рекламе и без спектакла. И одабрао је, у складу са својим уверењима, да издавач буде из Републике Српске. Можда је некоме било логичније да Коштуница као репрезент београдске грађанске културе своју књигу објави код неког од престижних престоничких издавача, али не и Војиславу Коштуници.
Уместо Београда, он је изабрао другу, тврђу и блиставију престоницу српског духа за родни град своје књиге Српско и демократско становиште: изабрао је Бања Луку и угледног издавача „Центар за српске студије“. Коштуница је у овој књизи говорећи о тихом и у јавности скрајнутом премештању посмртних остатака Слободана Јовановића из Лондона у Београд као његовој „другој сахрани“ записао:
„Као да се тога позног јесењег дана сачувало нешто од гротескне и застрашујуће атмосфере са суђења у летњој дворани пешадијског училишта у Топчидеру 15. јула 1946. године, када је изречена пресуда Јовановићу, или је још увек деловао насилно наметнути заборав над његовим именом“.
Коштуница није имао тако трагичну судбину попут Слободана Јовановића, али његов избор да Бања Лука буде епицентар „српског и демократског становишта“ буди код читаоца извесне асоцијације. Као да је вољни избор престонице на Врбасу показатељ како се у престоници на ушћу Саве у Дунав сачувало нешто од гротескне и вазалне атмосфере „жуте“ Србије. И као да је на историјској позорници застрашујуће доба пресуда и забрана замењено подмуклијом епохом кенселовања и спиновања. Опекотине оба времена је на својој кожи осетио Војислав Коштуница.
Темљена поставка
Још од када се Војислав Коштуница прочуо у јавности као млади асистент „Правног факултета у Београду“ који је устао против Устава из 1974. године подржавајући свог осуђеног професора Михаила Ђурића – па све до његовог практичног повлачења из јавности од пре коју годину – стиче се утисак како се Коштуница целог живота ходајући дорћолском калдрмом кретао стазама својих уверења.
Код читавог тог света који је рођен на београдској падини која се вијугаво спушта преко велике раскрснице према „плавом Дунаву“, стасавао је неки колективни осећај значаја и припадности, који је натопио многе генерације одрасле у троуглу између Саборне цркве, капеле Свете Петке на Калемегдану и храма Светог Александра Невског у Душановој улици.
Често их је кроз живот пратила нека ненадана и уникатна дорћолска туга која као да је била весник тешких, модрих киша; и која као да се преламала кроз потоке који теку са мокрих прашњавих тротоара око Бајлонијеве пијаце. Било је нечег судбински блиског и саборног код свих Дорћолаца шта год да су били и чиме год да су се бавили. Потврду за изречено пружају нам, између многих других, и судбине академика-књижевника Светлане Велмар Јанковић, писца-новинара Богдана Тирнанића, певача-уличара Џеја Рамадановског, кошаркаша-мангупа Моке Славнића, и политичара-родољуба Воје Коштунице…
На самом почетку деведесетих година прошлога века, Коштуничин идеолошки и страначки саборац Бора Пекић узвикнуо је чувени поклич: „Нација и демократија, а не нација или демократија!“. Ово органско јединство као формулу опстанка српског народа дефинисаће касније академик Милорад Екмечић следећим речима: „Све док и последња светлост српске демократске државе на Балкану буде тињала наши се непријатељи неће смирити за деценије, за векове“.
На овом становишту ће остати у књизи Војислав Коштуница писаним речима: „То значи да, ако је опстанак самосталне и слободне Србије циљ, онда ће демократија бити начин, средство да се тај циљ постигне. Зато је демократија у националном интересу Србије, исто онако као што одсуство демократије, јавних и медијских слобода, поделе власти и правне државе подрива и озбиљно угрожава националне интересе и отежава, као у данашње време, сваки отпор отвореним и грубим насртајима Запада на суверенитет и територијалну целовитост Србије“.
У наставку текста Коштуница ће сублимирати ствари: „… ауторитарни начин владања заправо иде наруку западној, америчкој политици, омогућавајући јој да свој притисак персонализује, да га данас у Србији усредсреди на једну личност као носиоца власти“.
Дакле, по Коштуници демократско је увек институционално а никако персонално. Уредник Душко Певуља у поговору књиге закључује, осврћући се на ове Коштуничине тврдње, следеће: „Унутрашња демократија је штит, посебно за мале земље, јер, у демократски устројеном поретку, притиске није могуће персонализовати, већ о налозима и уцјенама одлучују институције“.
Либерални конзервативци
Коштуничина књига штампана на ћириличном писму подељена је у две приближно дугачке целине: прва – „Изазови“, и друга – „Личности“. Прву целину чини скуп програмских текстова везаних за политику у практичном, научно-теоријском и историјском смислу. Многи од ових текстова су настали у зениту историјских догађаја и тема којима су посвећени: између осталих, „Политичка неутралност или Европска унија“, „Викиликс о западној стратегији отимања Косова“ или „Прилог култури сећања“ која је посвећена НАТО агресији на нашу земљу.
Остали текстови су, рецимо, више програмског карактера: „Искуство државотворне политике“ или „Право у политичком животу“. Други део књиге „обједињује радове о великим интелектуалцима, истакнутим ствараоцима те о црквеним великодостојницима“ – како је записао Душко Певуља. Ради се о већ помињаном академику Слободану Јовановићу, затим песнику Јовану Дучићу, политичарима Милану Гролу, Живку Топаловићу, патријарху Павлу, владики Атанасију и митрополиту Амфилохију, као и професору Милану Радуловићу (који заслужује да се о њему каже још која реч).
Коштуница припада оном српском нараштају који је први у Брозовој држави поставио питање слободе као темеља њихове креативне мисли: себе су касније условно означили као либерале. Наравно, либерална мисао покољења коме су, између осталих припадали и Данило Баста, Леон Коен или Слободан Самарџић, нема никаквих додирних тачака са левим постмодерним либерализмом у служби корпорација и глобализма (посебно ће Данило Баста задужити српску баштину својим обимним философским делом са посебним освртом на дела Канта, Фихтеа и Хајдегера).
На самом почетку деведесетих, Коштуничин саборац Бора Пекић узвикнуо је поклич: „Нација и демократија, а не нација или демократија!“
Либерална мисао овог нараштаја је први искорак из програмске униформисаности левичарске идеологије, која је законски и друштвено била обавезујућа у југословенској држави. Непожељно је било идентификовати себе као конзервативца, јер је још из социјалистичких енциклопедија овај појам дефинисан као назадан, ретроградан, заостао, затуцан, непромењив…
Коштуница и његови либерални сродници су заправо били нека врста либералних конзервативаца (или конзервативних либерала) попут Берка, Монтескјеа, Токвила, Смита. У данашње време би међу познатим светом најближи овој позицији био професор Мило Ломпар који је себе окарактерисао као либералног националисту. Ова идеологија подразумава „равнотежу између индивидуалних слобода и духа заједнице“, односно, и поштовање индивидуалних права и слобода, и чување националног идентитета и културе.
Утисци и личности
Многи ставови Војислава Коштунице који су уткани у ову књигу, добро су познати јавности и нема потребе понављати их на овом месту. Читаоцима је одавно позната Коштуничина борба за очување Космета у саставу српске државе, апели за легализам и јачање институција, залагање за владавину права или борба за суверену Србију. Такође је познат и његов став о неприпадању Србије ниједном војном, али ни политичком савезу.
Доктрину о „Војној и политичкој неутралности Србије“ ДСС је износила у јавност у више наврата док је овом странком председавао Војислав Коштуница. Дакле, иако је ДСС припадао ДОС-у на изборима 2000. године, ова странка није видела Србију као део ЕУ. Наравно, тек је није видела у НАТО-алијанси.
Коштуница препознаје питање избора пред Србијом да остане неутрална или да се приклони бриселској породици, као „кључно и судбоносно питање пред којим Србија стоји“. Коштуница са правом предвиђа да егзистенција Србије у ЕУ не би била путовање као избор слободне воље, већ износи бојазан да би се српска политичка елита „без удубљивања препустила западњачкој реци да је носи куд јој драго“. У Поговору Душка Певуље садржан је идејни концентрат свих програмских текстова Војислава Коштунице поређаних у првом делу књиге названом „Изазови“.
У другом делу књиге („Личности“) Коштуница пише о неким значајним историјским личностима, али и о неким његовим савременицима и саборцима. Од осморице описаних Коштуница половину није имао прилике да упозна (Слободан Јовановић, Јован Дучић, Милан Грол и Живко Топаловић), али је његов живот егзистенцијално испреплетан управо са овом четворицом. Тачније, наследио је њихова дела и њихове идеје као сопствене путоказе.
Другу половину описаних (Патријарх Павле, Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић и Милан Радуловић) Коштуница је добро познавао и успешно сарађивао са овом четворицом. Делили су заједничку веру и заједнички завет. И прва четворица, као и друга четворица, живели су заједно у унутрашњем свету Војислава Коштунице.
Слободан Јовановић је свакако научни узор Војислава Коштунице и као правник, интелектуалац и политичар њему особа најсличнијих делатности. Коштуница је темељни познавалац свеобухватног научног дела Слободана Јовановића и кроз његову судбину Коштуница опажа преламање судбине читавог српског народа у Брозовој југословенској држави. Слободан Јовановић је данас неупитно сврстан међу пар десетина највећих умова у српском народу (Коштуница цитира Јована Дучића и професора Правног факултета Драгољуба Јовановића), али је био скоро пола века забрањен и изопштен у југословенској комунистичкој држави, као да никада није постојао.
Коштуница сматра да је Слободан Јовановић од многих умних великана можда био најближи обичном народу, и подвлачи ову одлуку прецртавања Слободана Јовановића из српске културне и научне баштине као небеску неправду и највећу комунистичку срамоту.
Коштуница о томе наводи: „Његово име је, поврх свега, 1947. године избрисано са листе чланова Српске академије наука, која се објављивала у њеном Годишњаку„. На примеру Слободана Јовановића (као и Јована Дучића и Милана Грола) Коштуница посебно анализира њихов избор да ставе, као већ угледни људи од писане речи са комфорним статусом, сопствени углед у неизвесну и често ризичну службу српском народу. Због ове храбре и патриотске одлуке, Коштуница поглавље о Слободану Јовановића насловљава „О једном дубоком осећању дужности“.
Идеја Југославије
Коштуницу за Милана Грола веже, поред заједничих идеала и патриотских осећања, прагматична чињеница да су обојица били на челу исте политичке организације, односно „Демократске странке“ (наравно, под условом да не тумачимо само пуки назив странке – пошто постоји од почетка деведесетих година прошлога века политичка организација са идентичним називом „ДС“ – већ да тумачимо политику предратне Гролове странке коју је наследио од Љубе Давидовића и која је практично политика ДСС-а у посткомунистичкој ери).
На примеру Милана Грола Коштуница тумачи своју омиљену тему о судбини интелектуалца у политици. Зато је ова тема обрађена на самом почетку поглавља о Гролу где аутор каже: „Две каријере у једном животу, два позива а да се није одрекао једног у корист другог – то је оно што обележава живот Милана Грола, књижевника и политичара подједнако“. Посебно је важно инсистирање Грола на разумевању појма демократског. За њега је демократија превасходно морално питање, а онда у пакету и практични модел политичког и државног организовања.
Јован Дучић је посебна прича у Коштуничиној књизи, обзиром да је Дучић супротно од његових блиских пријатеља Слободана Јовановића и Милана Грола, био мишљења да је нова југословенска држава немогућа после хрватско-усташког геноцида над српским народом.
Дучић језгровито закључује: „Није могућа заједница убица и убијених“, иако нас Коштуница подсећа на његове вруће југословенске ставове двадесетих година двадесетог века. Дакле, суштина је да геноцид није само један од политичких оријентира или пролазна чињеница, већ је геноцид идентификација у односу на коју се формира целокупан поглед на свет.
Има доста подударности између оштро написаних Дучићевих ставова о новом, постгеноцидном југословенству и Коштуничиних умерених исказа на исту тему. Зато Коштуница закључује поглавље о Јовану Дучићу речима: „Можда је, најзад, и сам Дучић у изразу каткад био неодмерен. Можда се оно што је он казивао могло рећи и другачије и постепено. Али остаје чињеница да је он, песник међу политичарима, видео боље и даље“.
Судбина и мисао социјалисте Живка Топаловића су блиски Војиславу Коштуници посебно због његовог избора да одбије Брозову понуду да буде министар у будућој комунистичкој влади, као и због чињенице да се запутио фебруара 1944. у равногорско село Ба на Светосавски конгрес, у сусрет ђенералу Дражи Михаиловићу.
Током конгреса Топаловић ставља сасвим по страни сва своја идеолошка убеђења и сва политичка спорења, и у први план износи патриотску дужност одбране српског народа и српске државе. На овоме месту, требало би подсетити читаоце да је Коштуница од почетка политичке каријере био врло чврсти и утемељени присталица „Равногорског покрета“, али да је његова подршка ђенералу Михаиловићу вољно била лишена естрадног и вашарског фолклора. Можда је зато неки нису довољно регистровали.
Књига против заборава
Патријарх Павле је вероватно био човек кога је Коштуница највише поштовао од свих које је упознао током живота. Овај лични однос ће временом прерасти у поштовање светог човека, који је свој ореол свеца добио у народу још за живота скромношћу, вером, памећу и поштењем. Али Коштуница је у благопочившем патријарху видео нешто више, нешто што се не своди само на религијско-монашку улогу у стаду. Видео је светитеља који је уједно и просветитељ, и чија верска улога се „повезује, преплиће са оном коју он неизбежно има у јавном, државном животу“.
Коштуница је од почетка политичке каријере био врло чврсти и утемељени присталица „Равногорског покрета“
Коштуница патријарха Павла описује као човека при чијем се помену имена пред нама указује слика „његове смирености, благости, скромности, мудрости и способности да на крајње једноставан начин говори о питањима политичким, историјским, теолошким, философским“. У књизи је посебно обрађена брига српске Цркве са патријархом Павлом на челу за Космет као централно питање српске духовности, али и као најважније државно питање.
Коштуница описује кључну улогу патријарха Павла 28. и 29. октобра 2006. године поводом доношења новог Устава Србије, којим је недвосмислено потврђен статус Космета у саставу српске државе. Коштуница нас подсећа, указујући на патријархову људскост, на његове речи изговорене у више наврата: „Нико нас није питао хоћемо ли се родити у овом или оном народу, на овом или оном тлу. За то немамо ни заслуге, ни кривице. Али, да ли ћемо опстати као људи или нељуди, то зависи од нас, као што од нас зависи да ли ћемо опстати или нестати и пред Богом и пред човечанством“. Због тога Коштуница ово поглавље насловљава „Морални кодекс једног народа“.
Однос аутора књиге према благопочившем митрополиту Амфилохију Радовићу је пријатељски на личном плану. Коштуница се посебно осврћа на митрополитова честа предавања на трибинама „Фонда Слободан Јовановић“, који је основала и водила ДСС.
Нарочито је важно предавање митрополита Амфилохија на комеморативној академији „Србијо памти“ поводом десетогодишњице НАТО агресије и бомбардовања Србије, када је ову агресију упоредио са библијском „звјери из бездана“ и „исконским злом“. Коштуница нас такође подсећа на два врло важна предавања митрополита Амфилохија о Његошу: прво 28. марта 2013. године о Његошевом косовском завету, као и друго од 25. новембра 2013. године тумачењем дела Луча микрокозма.
Фокус сопственог виђења епископа Атанасија Јевтића кроз поглавље „Књига против лажи и заборава“, Коштуница смешта у тумачење епископовог капиталног дела о геноциду над српским народом: Великомученички Јасеновац после Јасеновца. За Атанасијеву књигу је Коштуница 1995. године писао предговор, који се завршава дилемом да ли је после Јасеновца икако могућа нека нова Југославија. Коштуница закључује: „Можда би још тачније постављено питање требало да гласи: да ли је Југославија била могућа и пре Јасеновца“.
О Милану Радуловићу
Уколико би за свих претходних седам личности описаних у Коштуничиној књизи са сигурношћу могли рећи да су историјске личности, за професора Милана Радуловића бисмо извесно могли да кажемо како је неправедно слабије рангиран од квалитета његових писаних дела и од плодова његовог практичног рада. За утеху би требало да нам служи како је историја далеко од давања коначног суда о овом ствараоцу, па би ово скромно штиво могло бити мали допринос исправљања ове неправде.
Коштуница је својом књигом већ отпочео тај процес кроз поглавље о професору Милану Радуловићу које је насловио „Обнова државно-црквеног права“. Професор Радуловић је аутор великог броја књига из историје српске литературе и теорије књижевности, али је од 2004. до 2007. године био и министар вера у Влади Србије. У његовом мандату је написан и изгласан вероватно најоригиналнији и најсуверенистичкији закон у Народној Скупштини после „петооктобарске револуције“, који није као остали закони преписан од европских комесара или надгледан од стране Великог брата из Брисела.
Министар Радуловић је 20. априла 2006. године донео „после полувековне комунистичке владавине, током које су се смењивали терор, контрола или манипулисање над црквом“ – како пише Коштуница – „први закон којим се на модеран, демократски начин уређују односи између државе и цркве“ (Закон о црквама и верским заједницама). Подсећања ради, министар Радуловић је овај закон ставио на јавну расправу пуне две године пре усвајања, тако да су верске заједнице и целокупна јавност имале сасвим довољно времена за примедбе и сугестије.
Овим законом црква није одвојена од државе већ је од ње независна, и овим законом је дефинисано да држава и црква имају заједничке одређене циљеве. Овакав сараднички однос државе са традиционалним верским заједницама није благонаклоно дочекан од многих бриселских комесара и глобалистичких агената од утицаја, али су министар Радуловић и Влада Србије остали чврсти у уверењу у његову исправност.
Такође им је замерано да фаворизују пет традиционалних цркава именовањем у закону (православна, католичка, старо-протестантске, јеврејска и муслиманска), али је министар Радуловић образложио да ове верске заједнице чине „темељ плуралистичке религијске структуре српског друштва“, као и да су свој правни субјективитет стекле још у Кнежевини Србији, Краљевини Србији и Краљевини Југославији.
На крају поглавља Коштуница говорећи о овом вредном човеку, писцу и професору Радуловићу, закључује следеће: „Милан Радуловић никада није одустао од свога основног уверења и настојања да се обнове делотворни, за народни живот, савремено друштво и модерну културу корисни односи између државе и цркве, онакви какви су успостављени у српској демократској традицији.“
Приказ књиге Војислава Коштунице ће најефектније бити завршен управо онако како је Душан Певуља завршио поговор у књизи: „У националној политици Војислав Коштуница је посвједочио један морални образац који се у нашем времену чини незамисливим. Колико смо данас далеко од тог модела, толико смо удаљени од најбољих политичких и националних традиција нашег народа. Толико смо далеко од себе самих!“ Можда смо сви заједно неприметно постали јунаци нечега, што би Душко Ковачевић окарактерисао као „болну комедију о самоиздаји“. А можда нам ова књига помогне да се приближимо самом себи.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 19.01.2026)
