Способност европских народа и влада да правилно процене међународну ситуацију и изаберу исправан пут готово је на генетском нивоу – неадекватна.
Француска је нацистичкој Немачкој пружала отпор шест недеља! Пољска је била уверена да ће, уколико је Немачка нападне, у помоћ притећи Француска и Енглеска, те да ће кроз три недеље пољска коњица марширала Берлином. Да ли су за ово време нешто научили? Да ли су данас паметнији и стабилнији него што су били тада? Не, напротив, каже у разговору за наш портал Јаков Кедми, израелски политиколог, некадашњи шеф специјалне службе „Натив“ при Министарству спољних послова Израела у периоду 1992–1999. године.
Како оцењујете формирање партнерстава и савеза на глобалном нивоу? Када говорите о Русији и Кини, кога видите на другој страни? Где су ту САД, где је Европа?
Савез између Кине и Русије претежно је политички и економски. Уколико би се Кина суочила са војном претњом, Русија би помогла, али нигде није наведено да ће Русија ратовати на страни Кине против њених непријатеља. Исто тако, нико није потврдио да би Кина ратовала против непријатеља Русије. Дакле, то је савез две државе, и ништа више од тога.
На Западу постоји привид савеза који је давно изгубио своју снагу. То су Европска унија и НАТО. Западна војна алијанса без америчке војске апсолутно је бесмислена, и није, како се каже, „Богом дана“. Штаб НАТО-а и руководство Европске уније налазе се у Бриселу, а не Паризу, где су првобитно били смештени. Де Гол је Француску извукао из НАТО-а и затражио да се њихов штаб склони из Париза. Тако су завршили у Белгији, као, уосталом, и руководство ЕУ. Де Гол није видео мотив да Француска буде у НАТО-у. Данас Француска својим чланством у НАТО-у покушава да сачува интегритет како не би пала под утицај Немачке а све под паролом „боримо се против руске претње“. Ни Немачка, такође, не жели да препусти првенство у Европи Великој Британији и Француској. Борба се заправо води између њих иако под паролом борбе против руске претње.
НАТО је данак старом свету који формално постоји, али губи сваки смисао. Офанзивна дејства и наставак ширења на исток, трајала су до украјинске кризе (а Украјина је требало да буде следећа земља) када је Русија то зауставила. Дакле, НАТО није у стању да напредује на исток и нема од кога да се брани. НАТО-у нико не прети. НАТО је тај који прети. И савез између САД и Европе је данас прилично релативан. САД не виде потребу за њим. А без САД, јединствена Европа је само ехо фантазија европских бирократа.
Европска унија као савез који ради против националних интереса држава чланица не може дуго опстати. Зато је постојање Европске уније апсолутно бесмислено и без перспективе.
Дакле, данас је свет дошао до тачке где на овом нивоу развоја држава наднационални савези старог типа, који су обавезујући, више нису одрживи. И зато је покренут покушај, и то прилично успешан, да се створи БРИКС. Све чланице БРИКС-а, све акције унутар њега, морају бити у складу са националним интересима свих земаља. За разлику од ЕУ. Време крутих организација, као што је био Варшавски пакт или као што је НАТО, или ЕУ, пролази.
Последњи преостали анахронизам је војни савез НАТО који се може распасти и ове године. Данска, која је ушла у НАТО како би се, наводно, заштитила од Совјетског Савеза који јој никада није претио, сада је угрожена због Гренланда и то од стране НАТО савезника – Сједињених Држава. А Европа не зна шта да ради.
У околностима када се свет креће ка мултиполарности, тема која се разматра је и прерасподела, рецимо, зона утицаја, говори се о „новој Јалти“. Куда сви ми идемо?
Мултиполарни свет је чињеница. Нико га није створио, он се сам створио. Погледајте како се развија Индонезија. Ко је обраћао пажњу на Индонезију? Како се развила Индија? Кина – то је већ познато. Арапске земље? Саудијска Арабија? Заливске кнежевине? Египат? Алжир?
Дакле, данас је немогуће рећи да постоји један, једнополарни или двополарни свет. То више није реално.
Када се у свету појавила подела на два света? Године 1945. у САД је израђена доктрина у којој стоји да су САД из Другог светског рата изашле тако што је 50% светског богатства било концентрисано у САД. САД су тада чиниле око 6 или 7% светске популације. Стратешки циљ САД био је да сачува тај однос у будућности. Дакле, све о чему је говорила пропаганда на Западу било је усмерено на једно – да се сачува стање настало после рата, када су САД поседовале половину светског богатства. Данас то више није реално. Данас се удео Сједињених Држава у светском богатству смањује, а све већи број земаља утиче на оно што се дешава у свету…
Ко покушава да сачува свој утицај? Подсетимо се приче у којој лопов нешто украде, па прво што викне је „држ’те лопова“. То се данас дешава са Западом. „Држ’те лопова“. Они вичу на друге. Они захтевају свој утицај. Шта се недавно догодило у Румунији, када легитимно изабраном председнику нису дозволили да преузме власт под притиском и уз подршку Европе, јер има „неодговарајућу“ идеологију? Ко жели да сачува свој утицај? Шта се данас дешава у Молдавији? Како се цела Европа окомила на Орбана у Мађарској или на Словачку? „Како сте се усудили да водите сопствену политику? Морате водити политику заједно са нама.“ Ко то жели да успостави свој утицај? Мађарска над Европом? Словачка? Не.
САД су своју визију изнеле у Трамповој доктрини – да морају бити главна и управљачка држава Запада. Али питање је шта САД сматрају „Западом“? Да ли појам Запада укључује Европу? Разумевање нуди последња доктрина спољне политике и њеног развоја усвојена у САД. У делу који се односи на Европу, стоји: ако се демографски и социјални процеси у Европи наставе, кроз 10 година Европа неће бити део наше западне цивилизације. Када САД говоре о западној цивилизацији, на уму има цивилизацију каква је била у њиховој представи приликом стварања САД у 19. веку.
Када САД говоре о томе да треба оживети Монроову доктрину, на шта тачно мисле?
Монроова доктрина је усвојена 1823. године у време када је Монро био председник са идејом да се спрече покушаји Европе да успостави свој утицај на америчком континенту, у Латинској и Централној Америци. Оживљавање ове доктрине, заједно са доктрином спољнополитичког развоја, говори управо то: Европа у очима САД у перспективи више није део западне цивилизације.
А у њиховом разумевању, западна цивилизација је бела, хришћанска, без обзира на то да ли је католичка или протестантска… Оно што се дешава у Европи је нешто сасвим друго. Европљани уништавају основе те цивилизације на којој почивамо, и они више неће бити део наше цивилизације. Данас, када САД говоре о Канади или Гренланду, оне говоре, из перспективе поимања да је западни свет амерички континент. Европа, према њиховој процени, за 10 година потенцијално неће бити део западног света. А можда и за пет. Како се то може посматрати? Реч је о томе да Американци желе да сачувају свој утицај на америчком континенту…
Председник САД каже за оно што се формално у Европи сматра Гренландом: „То ће бити моја земља. И ја сам против Европе и НАТО-а.“ Не бих саветовао никоме да то схвата олако. „А зашто Канада не би била наша? Ја желим Канаду.“ Објективно гледано, у чему се разликују Канађани у Торонту од Американаца у Детроиту? Две обале истог језера. Исти енглески језик. Исти систем. Све исто. То што је некада та политичка творевина била на страни присталица британске круне пре више од сто година- данас је ирелевантно. Где је британска круна? И где је утицај британске круне на тај део америчког континента? Дакле, објективно не постоји разлог зашто Канађани и Американци не би били у једној држави. А шта је са Луизијаном? То је такође била француска колонија. Купили су је. Ако је било могуће купити Луизијану, зашто не би Канаду? Зашто не Квебек? Зашто се не би могао купити Гренланд? То је природно у западном свету.
У којој мери текуће пренаоружавање Европе опомиње на процесе који су претходили Другом светском рату? Рекли сте да претња не постоји, али најаве су заглушујуће. Да ли објашњење можемо потражити у војно-индустријском комплексу, или постоје и други разлози?
Ситуација је таква да се њихова целокупна међународна политика срушила. Европа би, повлачењем САД из учешћа у европским пословима и изостанком подршке у случају војног сукоба са Русијом, могла да се нађе пред „сломљеним коритом“. Она нема озбиљно развијену војну индустрију.
Постоји само једна земља у Европи која заиста поседује сопствену модерну војну силу, а то је Француска која производи авионе, гради носаче авиона, подморнице и поседује сопствено нуклеарно оружје. У војном погледу, Француска је једина самостална, суверена земља Европе.
Европа је без набавке америчког оружја – немоћна. Француска и Велика Британија имају сателите, али остатак Европе их нема. Такође, француско нуклеарно оружје је само француско, није НАТО оружје. Исто тако америчко тактичко нуклеарно оружје које се налази у Европи је америчко – оно не припада ни Европи ни НАТО-у. У оваквим околностима, Европа је осетила да би уколико САД промене политику, она, у војном смислу могла – остати „гола и боса“. Ту лежи објашњење за убрзано пренаоружавање Европе, иако се оно правда могућим сукобом са Русијом који би, по њиховим проценама, могао почети следеће године.
Да ли сматрате да Европа, у тако кратком року, може да створи армију која би по снази парирала војсци Русије?
Јака војска, пре свега, подразумева војнике и официре. Италијанска војска, белгијска, војска Шведске и Норвешке немају довољан број војника и официра. Друго, изградња војске је дуг процес. Припрема оперативно способног официра на нижем нивоу траје неколико година док на тактичко-оперативном – 10 година. Они немају на располагању тих 10 година. Без увођења опште војне обавезе, што је потпуно невероватно у данашњој Европи, неће имати довољно војника. Нећу говорити о њиховим квалитетима, борбеној способности, спремности да ратују за бирократију из Брисела. Практично, они неће имати људе за војску.
С друге стране, војна индустрија захтева огромна капитална улагања. САД повећавају војни буџет на билион и 600 милијарди долара. Пре само неколико година буџет је износио свега 650 милијарди долара. Зашто то раде? Производња оружја постаје све скупља. Оспособљавање таквих предузећа захтева време и велика улагања. Европа нема тај новац. Европа нема људске капацитете да би данас поново могла да створи војну индустрију. То захтева потпуно други ниво развоја технологија, а Европа није у стању да се мобилише за то. Тим пре што она није јединствена.
Шта чека Европу након завршетка рата у Украјини?
Није се први пут у историји, па ни у Европи, десило да се земље упуштају у ратове а да нису ни хтеле нити разумеле њихов значај.
Најилустративнији пример је оно што се десило пре сто година – Први светски рат. Зашто је вођен, из којих разлога, и са којим циљем? Свака земља која је учествовала у том рату имала је своје фантазије. И све су се оне распршиле у прах и пепео. Сви су мислили да ће се рат завршити за неколико месеци. А колико је рат трајао? Нанео је огромну штету готово свим царствима која су учествовала, укључујући и руско.
Погледајте данашње политичко руководство – то је беда у поређењу са политичким руководством које је Европа имала пре 30 година, а посебно пре 50 или 80 година. У свим земљама.
Зато Европа може да се, удовољавајући сопственим фантазијама и без разумевања ситуације, уплете у рат. Али она не разуме да следећи рат неће бити као претходни. А за нови рат са Русијом она нема средства. Нема оружје. Нови рат са Русијом подразумеваће примену тактичког нуклеарног оружја, а Русија има апсолутну надмоћ. Нико неће освајати Европу- њу ће једноставно уништити.
Уколико уђе у рат са Русијом, цела Европа се може претворити у опустошено поље. Тачније, оне земље које се умешају. То је извесно с обзиром на однос стратешких и тактичких снага које Русија има, и тактичко-оперативног нуклеарног оружја које поседује, а са којим се не могу похвалити Француска и Велика Британија… Како је недавно рекао један британски генерал: „Са чиме се хвалите? Једна салва, ракетна салва ’Орешника’ са руске стране и ми нећемо имати флоту. Цела ће бити уништена.“ То нису изговорили пропагандисти Москве већ адмирал британске флоте. Уласком у рат са Русијом, као некада у Први светски рат, Европа би починила самоубиство.
Tedi Angelova
