Српска наука и српска културна историја постале су ових дана богатије за једно значајно дело – дијалекатски речник академика Слободана Реметића под насловом Тако су говориле источнобосанске Ере : речник једног ишчезлог српског говора у седам томова (издање Чигоја, 2026). Реч је о говору једнога краја, ауторовог завичаја, који је поделио судбину западних српских простора, који су „у грађанском рату и војним погромима и прогонима голоруког становништва … привремено остали без Срба“. То је подручје „између Бирча и Нишићке висоравни, терен омеђен рекама Дрињачом, Биоштицом и Кривајом и обронцима Коњуха и Романије“, који је, по Дејтонском мировном споразуму највећим делом припао Федерацији БиХ, а мањим Републици Српској. Тај простор насељавале су понајвише струје из Старе Херцеговине, а мање из Старе Црне Горе и Брда. Непосредно по окончању ратних сукоба, аутор је, како сам бележи, приступио снимању говора избеглица из свога ширег завичаја, расутих по варошима Републике Српске и избегличким насељима дуж коридора.
Ово је дело које се издваја од осталих таквих остварења – не само по томе што га је писао наш несумњиво највећи дијалектолог данас, који има врло високо место у српској науци о језику, место које је, по речима професора Драгољуба Петровића, по неким критеријумима изузетно, а по некима недомашено. Изузетно је по научном опусу од 250 радова, са три монографије, од којих једна „припада самом врху најтемељитијих расправа у српској дијалектологији, а у тој области за његово име везују се и два најзначајнија открића нашега времена“ – откриће говора са старим гласом јат на северозападу Србије (и с тим у вези објашњење настанка икавизма у шумадијско-војвођанским говорима и природе и настанка западносрбијанске икавштине уопште) и откриће шестог акцента у говору кладањске околине (тзв. кратког акута). Недомашене су његове заслуге за окупљање сарадника који су бележили дијалекатску лексику, којима је давао савете, обучавао их у лексикографском раду, дорађивао и акцентовао њихове рукописе. Зато се, у неку руку, може рећи да речник који је пред нама није лексикографски првенац професора Реметића, а његов врло висок квалитет подразумеван је у сваком сегменту обраде.
Истаћи ћу само две особености које одликују овај речник – једно је тежња ка свеобухватности лексичког блага источнобосанских Ера, а друго богатство примера којима се илуструје свако значење. Неподељено је мишљење да је најбољи дијалекатски речник онај који приказује целовиту лексику једног дијалекатског идиома. По речима проф. М. Стевановића: „Идеално замишљен речник ма којег језика [језика дијалекта, одређене регије, посебне социјалне средине итд.] треба да донесе све у њему постојеће речи“. Том идеалу се примакао једино Слободан Реметић. Нема сумње да такав, идеално замишљени речник надилази снагу једног човека и да је за њега неопходан тимски рад – једини наш дијалекатски речник тога типа, Речник српских говора Војводине, колективно је дело. Зато су сви остали дијалекатски речници на овим просторима диференцијални – доносе само особену лексику, углавном ону које нема, или чијих појединих значења нема у општим речницима – раније у Вуковом Српском рјечнику, а данас махом у Речнику САНУ.
О таквом, диференцијалном речнику некада је размишљао и Слободан Реметић. Срећна околност била је то што је пре више од три деценије своју намеру саопштио чувеном руском слависти Самуилу Борисовичу Бернштејну. Тај разговор академик Реметић препричава као анегдоту, коју ћу овде донети, преузимајући је из уводног дела Речника: „Озарио се чувши шта почињем, а чувши да у виду имам диференцијални речник, стасити бојарин упита: ‘Шта подразумевате под тим диференцијални, на пример’. На одговор да у речнику неће бити лексеме овца, а хоће овчица у значењу: ‘женско јагње’ и ‘мала овца’ неприкосновени ауторитет је приметио: ‘Врло интересантно. У том случају, ја ћу, или неко други, написати да у Вашем говору нема речи овца, али постоји овчица’“. То је био тренутак у коме се Слободан Реметић одлучио за подухват који ће трајати више деценија. Захваљујући тој одлуци, у његовој бележници, а потом у речнику, нашла се и овца потрагуша, овца праменка, овца подјекуша, приљупка, првојањка, рудаста овца, лишаива овца, руда, руна и многе друге.
А тај говор сведочи о материјалној и духовној култури народа тога краја, његовим обичајима, веровањима, занимањима, начинима размишљања, етичким начелима. По речима аутора: „Биће свима јасније зашто се некад ‘за љеб радило’, зашто је неко ‘добар ко љеб’ кад се читаоцу дочара мукотрпни пут до залогаја најважније животне намирнице: од ђубрења њиве, орања, дрљања, сејања, плевљења житарица, њихове жетве, везивања снопова, трпања у кладње па у стогове, вршидбе, млевења у воденици, ‘закувавања’ ‘у наћвама’, ‘у чанцима’ до печења ‘пот-сачом’ или ‘у ренли’, ‘у ренгли’. Подсетиће се истраживачи и читаоци каквим се све косама косило (лепаре, кованице, новошерке, мркоњићке, словенке, оћевке, шињаре, шаре, правице, тузланке итд.), како су се косе насађивале (у-седму или у девету) откивале (на-нокат, или само куцнут по-жици), шта значи косу отравит или косу затравит, по чему се разликују коса отравна и коса затравна. На површину ће испливати практично цело ерско кулинарство, као и активности из домена одевања и обувања … Проговориће наше Ере и о томе шта све воле, а шта не воле, чему се радују, а чега се плаше, шта цене, поштују, прижељкују, а чега се стиде. И много тога још, малтене све из живота и рада већ бивших источнобосанских Ера. Значај речника мора се вредновати и у контексту чињенице да он доноси језичке чињенице, поуздане, практично најпоузданије сведоке језичког и националног идентитета и континуитета са подручја које је привремено остало без Срба.“ Овако конципиран речник свакако представља и драгоцену основу за нова језичка истраживања и монографске описе појединих сегмената овога већ ишчезлог говора.
Овим делом академик Реметић се на најлепши начин одужио и завичају и науци, а дијалекатској лексикографији утро нови пут. Иако је аутор лествицу подигао изузетно високо, остаје нада да ће будући истраживачи кренути управо тим путем.
