Вече је отворио Жарко Миленковић представљањем ауторке која је публици прочитала неколико својих песама. Разговор је потом усмерен ка темама које обликују њено стваралаштво.
Алексић је казала да поезија не нуди готове одговоре, већ пре свега поставља суштинска питања.
„Мишљења сам да песник, односно поезија, самим тим ни уметност не може да да никакве готове формуле, како то решити, на који начин се са тиме (стање ствари, стварност) носити, али може да пружи неку врсту смернице, да постави питања. Заправо, да пружи смерницу да се поставе права питања која неће промашити мету“.
Говорећи о односу поезије и стварности, нагласила је да је писање покушај њеног разумевања живота.
„Па, ето, писати стварност јесте тај покушај да се на неки начин она нама образложи, да нам се приближи. Не у потрази за коначним истинама, упркос томе што наш радознали лутајући дух њима увек стреми, него просто у потрази за оним начинима који ће нам можда олакшати живот“.
Снага и ангажованост „сувишних људи“
У разговору је отворено и питање положаја песника у савременом друштву где, како је Јана Алексић оценила, уметнички глас често остаје на маргини, али ипак задржава своју снагу.
„Данас се песници поприлично осећају као сувишни људи. Али, из неког разлога, као и тадашњи сувишни човек (19. век), улазе у окршај са светом. Улазе у окршај са том стварношћу која може да буде непријатељска и одурна и страшна на свој начин“.
Посебан сегмент вечери био је посвећен разумевању ангажованости у књижевности. Алексић је рекла да поезија стоји насупрот доминантним савременим токовима – идеологији глобализма или мегалополиса.
„Поезија, као таква, мислим, просто стоји насупрот томе и то је сасвим јасно, одувек је било тако и сада је то тако. И онда се у томе може назрети њен ангажман“.
Говорећи о унутрашњем смислу уметности, додала је: „Ако је ангажман служење лепоти, покушај да се лепота врати у наш свет, у нашу стварност, а са лепотом, последично и доброта, и истина, и милост, и усрдност, и саосећање, онда не знам како да дефинишем ту врсту ангажованости, али јесте, може да се посматра као ангажованост“.
Поетска правда и културни образац
Једна од тема разговора била је и поетска правда, као однос између историје, личног искуства и колективног памћења.
„Поетска правда је унутрашњи осећај правде и појединца и колектива. Само зависи из ког ракурса се оглашава песник“, навела је Алексић.
Осврнувши се на сопствену поетику, указала је на кључне тематске тачке које обликују њен рад.
„Постоје неке тачке око којих се вртложи моја мисао, али чини ми се и моји сентименти. То је питање српског културног обрасца, песничке самосвести, уметности као теургије“, казала је.
На крају вечери, Алексић је говорила и о значају књижевних награда. Оценила је да оне, упркос бројним манама система, ипак имају важну улогу у видљивости књиге.
„Саме награде омогућавају одређеној књизи прво да учествује у књижевном животу… А друго, скрећу пажњу шире јавности на ту књигу“, рекла је ауторка на поетској вечери у Дому културе „Грачаница“.
Јана Алексић (1984, Крагујевац) до сада је објавила више значајних студија из области књижевне теорије, као и неколико збирки поезије. Песникиња, теоретичарка и књижевна критичарка, запослена је на Институту за књижевност и уметност у Београду. Песничка збирка „Показне вежбе“ коју је прошле године објавила краљевачка „Повеља“, освојила је два значајна признања: „Милица Стојадиновић Српкиња“ и „Змајева награда Матице српске“.
Горан Аврамовић
