Јуче је председник Србије одговарао на питања грађана на Тик Току. У томе да буде што дивитљивији, домишљатији, мудрији, помогао му је јутјубер Бака Прасе — који му је набацивао лопте тако да је, будући кошаркашки стручњак, сваки алијуп користио, са већом или мањом успешношћу. Од тога да није коцкар, већ да брине о економији, до предлога упућеним познатом јутјуберу у вези Војводине.
Но, оставимо сад Војводину. Ако и даље буде добијао “поверење грађана”, имамо ми времена за “Догодине у Суботици”. Ајмо ми у другу покрајину — за коју је, ако га уопште има, све мање времена.
Недавно је председник, од директора Канцеларије за Косово и Метохију Петра Петковића, на седници Владе, затражио разговор са представницима Срба са Косова и Метохије, додајући да треба разговарати и позивати их и кад нису избори, те да је потребно помоћи им.
Да је у свету препуном бахатих лидера, огрезлих у егоизам, гордост, у криминал, неки обичан угњетени грађанин чуо речи председника Александра Вучића, позавидео би грађанима Србије на изузетној бризи на релацији председник — народ. Међутим, ми знамо како ствари стоје, те патетичној, лицемерној, али упадљивој реченици, нећемо придавати пуно значаја — она је само још једна у низу због које имамо осећај већег стида и блама од оног ко је изрекао. Међутим, не можемо ништа не казати.
Да рашчивијамо какав разговор хоће председник и ко ће разговарати. Разговарати са Србима са Косова и Метохије није исто што и разговарати са “представницима Срба са Косова и Метохије”. Срби са Косова и Метохије чине народ — са свим својим врлинама и манама, које нико није бирао, али и који, суштински, никога и не бирају. “Представници Срба са Косова и Метохије” представа су по сценарију, што каже песник “београдских кантарџија”, они нису изабрани од стране Срба на Косову, већ од стране Београда да беспоговорно интегришу све – почевши од својих гузица које су, најпре, интегрисали и устоличили из српског у косовски систем. Управо са њима хоће да разговара како би њихово климање главом показало слагање, у бити непотребно за њега, али за јавност да. И то за сва прошла и будућа непочинства.
Али, док не чују даље инструкције подмуклог деструктивног режима, док опет као саучесници глуме жртве “нелегитимне Приштине” – којој, узгред буди речено, здушно дају легитимитет, питање је како ће председник са њима разговарати, ако се, због председничких обавеза, не може исцимати до Рашке, пошто, иако још увек није на снази најављен закон о странцима, не може, нити показује иницијативу за посету Косову.
Могао би председник, са “представницима Срба са Косова и Метохије”, разговарати и телефоном, међутим, откад је предао позивни број — често нема излаза, везе су слабије, а повремено дође и до прекида, па, не би било згодно да се прекине његов монолог — нека се, боље, јави преко неког видео позива. Ту ће моћи да види то климање главом “представника” као потврду свега што избаљезга, предложи, обећа, те генерализацијом његове пропагандне машинерије представити као став свих Срба са Косова и Метохије.
Ради лакше комуникације ће, ако дође до разговора, као и са Баком Прасетом, можда и разговарати преко Тик Тока или неке друге друштвене мреже са “представницима Срба”. Неважно је на који ће начин разговарати и том приликом говорити како треба помоћи Србима на Косову, важно је да зна оно за шта се прави да не зна, и не само он, него и наивни, ако још увек таквих има – не тови се прасе пред Божић. Али може да му буде градоначелник Београда.
