Појам цивилизације у руској друштвено – филозофској мисли је главнином деветнаестог века био тесно повезан са оштром интелектуалном дебатом везаном за однос између Русије и Европе. Наиме, сви покушаји повезивања са Европом која је притом традиционално доживљавана као парадигма цивилизације у светско – повесном смислу – била је у великој мери особени барометар напретка руске националне самосвести. Супростављена становишта између западњака и словенофила сводила се на питање: Да ли је Русија периферија западне цивилизације или по свом унутрашњем бићу представља посебну културни – историјску целину. Поменута, по много чему епохална дилема је омогућила да се у другој половини деветнаестог века пређе на сложенију палету теоријских питања која су се тицала вишеструких чинилаца у динамици глобалних историјских процеса, улози самобитне националне културе унутар њих, као и пресудном питању општег напретка у историји. У поменутом контексту је мисаоно наслеђе Владимира Соловјова и Николаја Данилевског од посебне важности.
Опште је познато да су традиционални историјски чиниоци подстицали интересовање руске филозофије за проблеме руског културног идентитета чији се садржај примарно односио на духовни хабитус руског народа, на „феноменоменологију руске душе“ која је свагда стремила ка вишим циљевма и идеалима, самоспознаји и самоактуелизацији што је обликовала особени карактер њене националне егзистенције кроз дуги период драматичних искушења руске историје. Овде је заправо реч је о сталној борби Русије за пуко самоодржање у односу на традиционалну русофобију и спољашње претње које су временом долазиле са Запада, а понекад и са Истока. Такође, њено стално суочавање са унутрашњим превирањима и дезинтегративним тенденцијама, а потом њен средишњи геополитички положај између Европе и Азије и повесно бивствовање између двеју култура, западне и источне – с разлогом провоцирају осећања свеопште егзистенцијалне неизвесности. Утолико су поменуте околности стално суочавале руску цивилизацију са стратешким избором њене дугорочне светско – повесне оријентације. Дакле, пред Русијом је увек био тежак задатак: Како постићи неку врсту стваралачке културне синтезе Запада и Истока, а истовремено очувати национални и културни идентитет и карактер посебне цивилизације.
У позадини опречних становишта између Николаја Данилевског и Владимира Соловјова по питању културног идентитета Русије, препозната су два различита одговора руске филозофске и научне мисли на објективне токове модернизације руског друштва и државе у деветнаестом веку али притом оптерећених са низом теоријских контроверзи. Николај Дaнилевски је био доследан заговорник руске културне самобитности, егзалтирани пропагандист империјалних идеја Романових. Фјодор Достојевски је био одушевљен његовом књигом Русија и Европа, поготово оним делом овог знаменитог списа у којем Данилевски говори о начину решавања Источног питања, а који се односио на предлог оснивања Словенске федерације са Константинопољем као средиштем. Тим поводом Достојевски је упутио писмо из Фиренце, марта 1869. Николају Страхову у којем велики руски писац поред осталог каже:“Расправа Данилевског у мојим очима бива све више и више важнија и капиталнија. Па то би требало да буде књига која ће стајати на столу сваког Руса – и то задуго; а томе много доприноси језик, његова јасност, његова популарност без обзира на строги научни поступак…Она је толико сагласна са мојим ставовима и убеђењима да сам ја чак запањен подударношћу становишта на бројним страницама. Многе своје мисли већ две године записујем, управо припремајући расправу безмало са истим насловом, с истом том мишљу и закључцима. Како сам радостан и задивљен када исто оно за чим сам жудио остварим у будућности – сада срећем већ остварено – складно, с необичном снагом логике и са степеном научног поступка који ја, наравно, без обзира на све моје напоре не бих могао да остварим. Још увек чезнем да читам ову расправу, са извесном сумњом и страхом око дефинитивног закључка…Нисам сигуран да ће Данилевски указати на крајњу суштину руске мисије која се састоји у открићу пред светом руског Христа, свету невидљивог, и почетак те мисије је у нашем родном православљу. Према моме мишљењу, у томе је сав смисао нашег будућег цивилизаторства и васкрснућа, ако хоћеш целе Европе; у томе је сва суштина могућег бивствовања у будућности».
Разуме се, нису се Достојевски и Данилевски у свему слагали, поготово око тзв. Источног питања. Наиме, тим поводом је велики руски писац у часопису Руски свет објавио неколико полемичких чланака.
По сведочењу Ане Глигоријевне, Данилевски је на позив Достојевског био неколико пута гост у њиховој кући у Петрограду, а жустри разговори би знали трајати до јутарњих часова.
У књизи Русија и Европа, Данилевски је у основи предложио читав низ метода и средстава за остваривање спољнополитичких циљева Русије од којих су најважнији били ослобођење словенских народа од турске и немачке власти. Данилевски је дубоко веровао да би уједињење осталих Словена са Русијом омогућило формирање новог „културно – историјског типа“, односно особене и препознатљиве цивилизације.
Упркос поменутом, Данилевски за живота није стекао неку ширу популарност у руском друштву тога времена – уколико изузмемо елитни крем у националној култури попут Достојевског, Тјутчева, Страхова, Ламанског, Писемског, Мајкова и др. Пред сам крај живота Данилевски је упознао и Лава Толстоја с којим је постао близак.
Ипак, било је питање времена када ће идеје Николаја Данилевског доспети под лупу критике.
Један од најоштријих критичара Данилевског је био Владимир Соловјов. У поменутом контексту је Соловјов настојао да маргинализује идеје Данилевског сводећи их на статус шовинистичке доктрине а његову концепцију уједињеног човечанства супротставио је «културном провинцијализму» писца Русије и Европе. Упркос заговарању светске теократске утопије, Соловјов није целину човечанства посматрао као заједницу равноправних култура што се посебно односи на његову мисао о Кини. Наиме, довољно се сетити Соловљове песме Зигфрид коју је посветио немачком цару Вилхелму, а поводом гушења Боксерског устанка у Кини, оди којом Соловјов оправдава с нескривеним цинизмом империјализам и терор над земљом другачије неевропске културе, са пророчким уверењем да ће Кина у будућности бити виновник надолазеће катастрофе за човечанство – у крајњем случају предуслов за појаву Антихриста.
Између осталог, Владимир Соловјов је на најбизарнији могући начин покушао морално дифамирати Русију и Европу као „Куран свих ниткова и будала“ тврдећи притом да спис Николаја Данилевског може представљати само неку врсту књижевног куриозитета и ништа више од тога. У писму Николају Страхову образложио је мотиве својих критичких опаски следећим речима:“Не могу се истребити вашке без жртвовања овчијег руна у који су се увукле; а пошто се гмизавци и подлости крију иза леђа Данилевског, његов ауторитет и научна, чак и морална компетентност морају бити свргнути“.
Oдлучујући аргумент против „теорије културно – историјских типова“ био је позивање на универзалну природу монотеистичких светских религија наводећи пример будизма што га практикују народи који који по неким другим основима не садрже ништа заједничко, дакле, реч је о културно – историјским типовима који су и даље сами по себи издиференцирани, и поред чињенице што им је заједничка иста религија. Након овог убедљивог примера, Соловјов се одрекао претходног тврдокорног становишта. Како је добро приметио В. В. Сербиненко, руски филозоф свејединства је након проучавања далекоисточних цивилизација, „заправо уклонио један од својих претходних приговора теорији Данилевског“, простом тврдњом о универзалнном домашају будистичког утицаја на Далеком истоку.
Поменути В. В. Сербиненко је уочио и следеће:“Уопштено говорећи, полемика између Данилевског и Владимира Соловјова и развитак потоњих историофилозофских концепција одражавали су процес специфичног критичког превредновања у руској филозофији културе последњих деценија деветнаестог века, као важну етапу у темељном преиспитивању поједностављеног евроцентричног приступа источним културама, а приговори Соловјову су управо стизали са те адресе. С тим у вези је занимљива опаска В. П. Боткина када је закључио следеће:“Под грандиозном речју човечанство Европа у суштини, подразумева, а да тога није свесна, само оне народе који су прихватили њену цивилизацију“.
И овде се сасвим добро види колико је руски мислилац свестан свега и да размишља као Европљани. Напослетку, сама европска мисао је била склона идејама по узору на Данилевског. Наиме, познати француски психолог Г. Ле Бон дочарао је то на следећи начин:“Различити елементи цивилизације једног народа, будући да су спољашњи знаци његовог психолошког склопа, изрази одређених начина осећања и размишљања својствених за тај народ, не могу се непромењени пренети на народе потпуно другачијег менталног склопа. Могу се пренети само спољашњи, површни и безначајни облици“.
Поред свега што је до сада речено, велики грех је Владимира Сергејевича што је раскинуо са црквом и пригрлио идеју „васељенске теократије“ под ауторитетом папинства – што је изазвало разорачање и бес у православном свету, тако да је у свом дневнику из 1889. г. Јован Шангајски назвао Соловјова „најнесрећнијим ренегатом“, а његову „Руску идеју“ „одвратном лектиром“. У основи, Соловјов је изневерио патристичко хришћанство у име космополитског хуманизма као антипода руском „мистичном и себичном национализму“ Николаја Данилевског и Фјодора Достојевског. По свему судећи да су обојица били у праву јер су се у име истине и правде према руској земљи – препустили сумњи у апстрактну општост коју садржи испразна реч човечанство.
