У Јерменији се наставља сукоб – премијер Јерменије Никол Пашињан покренуо је невиђену кампању против Јерменске апостолске цркве (ААЦ) и католикоса свих Јермена Гарегина II. Несумњиво да сукоб има политичку и економску позадину.
Антицрквени покрет под називом „Нова Јерменија, нови патријарх“ створиле су присталице актуелне власти одмах након „плишане револуције“ 2018. године. Напетост у односима јерменских власти и цркве додатно је заоштрена после Другог карабашког рата 2020. године. Тада се католикос свих Јермена Гарегин II придружио захтеву за Пашињанову оставку.
Након коначног преласка Карабаха под азербејџанску контролу у септембру 2023. године, Гарегин II је изјавио да је узрок трагедије карабашких Јермена „политика коју власти Јерменије воде према Арцаху и раскол јерменског народа“. Погођен тако принципијелним ставом цркве, Пашињан је на све начине подстицао пропагандну кампању против Гарегина II која је била праћена демонстрацијом силе и увредљивим поступцима према католикосу и свештенству ААЦ.
Јерменски медији су тада истицали: „антицрквени покрет усмеравају највиши ешелони власти. То још једном сведочи да је за време Никола Пашињана антицрквени талас достигао невиђене размере.“
„РУСКИ ТРАГОВИ“ У ПЛАНУ ПРЕВРАТА
Представници власти не устежу се да са говорнице Народне скупштине дају, користећи за то сваку прилику, изјаве усмерене против Цркве и Католикоса. Премијер је у парламенту изјавио: „Ако црква има лоше односе са владом, онда има лоше односе са Богом“.
Пашињан и његов тим појачали су притисак на Јерменску апостолску цркву, нарочито након разговора шефа јерменске владе са замеником директора ЦИА Дејвидом Коеном. Тако је Пашињан прилично апсурдно оптужио ААЦ за хиљадугодишњу издају Јермена у интересу трећих сила, тврдећи да је она „агент утицаја“. Нападе на Свети Ечмијадзин поткрепио је сумњама у прикривање опорезивих прихода од стране цркве. Није се задржао само на дискредитацији Цркве, већ је покушао да представи и сложену конструкцију: „у припреми за 44-дневни рат учествовали су – не са наше стране – наши савезници. И знам најмање две земље ОДКБ које су у томе учествовале“.
Затим је Никол Пашињан повезао наводни договор православних држава-чланица ОДКБ, не именујући их директно, са Азербејџаном и протестима јерменске опозиције, укључујући и недавне у којима је учествовало свештенство.
Информационо-аналитички портал Civic.am, близак владајућој странци „Грађански уговор“, објавио је материјал који је наводно доставио „поуздан извор инутар опозиције“, под насловом „План преврата опозиције“. Тај план наводно садржи програм уклањања Никола Пашињана са власти у осам фаза, уз указивање на „руски траг“. Даље се тврди да су средства за спровођење „плана“ наводно требало да обезбеде ЗАО „Гаспром Јерменија“ и ЗАО „Јужно-кавкаска железница“ (ћерке-компаније руског „Гаспрома“ и РЖД), као и већ ухапшени Самвел Карапетјан, власник компаније „Електричне мреже Јерменије“, кључног актива руске ГК „Ташир“. Убедљиви докази ни овога пута нису представљени.
„ЗЛОКОБНИ ПЛАН КРИМИНАЛНОГ СВЕШТЕНСТВА“
Већ наредног дана након објављивања „Плана преврата“, премијер Јерменије Никол Пашињан изјавио је да су органи реда осујетили ни мање ни више него „масовни и злокобни“ план „криминално-олигархијског свештенства“ за дестабилизацију стања у земљи. Упркос очигледној апсурдности оптужби, Истражни комитет Републике Јерменије приступио је извршавању налога власти. У саопштењу се наводи да је, на предлог истражитеља, тужилац донео одлуку о покретању кривичног поступка против 16 лица, од којих је 15 приведено.
Укупно је спроведено више од 90 претреса у домовима опозиционара. Међу осумњиченима су посланици фракција „Јерменија“, „Ечмијадзин“ и присталице покрета „Света борба“.
Званични Јереван настоји да убеди становништво да су репресије против ААЦ и опозиције део борбе против тероризма, али не пружа уверљиве доказе, што доводи у питање законитост хапшења чак и код неутралних посматрача. Истовремено се пласирају информације да су опозиционари наводно желели да координишу своје активности са руском страном. Западној публици Пашињан ове процесе представља као необичан облик супротстављања „руском утицају“.
Већини аналитичара јасно је да су западни покровитељи понудили класичан сценарио учвршћивања власти кроз креирање слике унутрашње претње. Посебно цинично делују оптужбе за тероризам против људи чије је једино „кривично дело“ организовање мирних протеста против територијалних уступака.
ДИЈАСПОРА ЈЕДНОГЛАСНА У ОСУДИ ВЛАСТИ
Шеснаестомилионска јерменска дијаспора, за разлику од власти држава у којима живи, такође је показала ретко јединство у осуди поступака руководства Републике Јерменије.
У Британији су прогон ААЦ назвали „очајничким покушајем очувања деструктивног курса“. У Француској су упозорили да ће слабљење цркве омогућити „свим спољним силама да потчине земљу“. У Сједињеним Америчким Државама указано је на „нападе на хришћане“, а у Немачкој је истакнут покушај „стављања под државну контролу једне од најстаријих хришћанских институција“. Сличне изјаве дошле су и од Јермена у Италији, Либану и Русији.
Овако широк међународни одјек указује да се читав процес доживљава као политичка репресија. Истовремено, представници пословне заједнице упозоравају да хапшење крупних инвеститора ствара токсичну климу за улагања капитала.
Јермени, верни својој вишевековној традицији, указују да у контексту савременог глобалистичког светоназора мета постају пре свега оне државе и институције које поседују јасно изражену самобитност и, нарочито, дубоко укорењене вредности националног идентитета.
Међу тим вредностима Јерменска црква, по свему судећи, остаје најснажнији фактор. Циљ антирелигиозне кампање нису само традиционалне Цркве – напротив, прорачунато се почиње од најчвршћих структура, што се прећутно подржава или бар не оспорава од стране секташких заједница. Међутим, временом ће ред неминовно доћи и на њих саме. Није случајно што се сличне антиклерикалне кампање по сродном обрасцу одвијају и у другим земљама.
У јерменском случају, катализатор овог процеса постале су и провокације изазване неистинитим изјавама шефа азербејџанског верског ресора.
ЦРКВА – КАМЕН СПОТИЦАЊА НА ПУТУ ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПРЕОРЈЕНТАЦИЈЕ
На постсовјетском простору, у задатке „обојених револуција“ не спада само идеолошка обрада становништва у евроатлантском духу, већ и преобликовање традиционалних конфесија, укључујући и путем прогона. Упечатљив пример је Украјина, где је жртва прогона од стране прозападних режима Петра Порошенка и Владимира Зеленског постала Украјинска православна црква Московске патријаршије. Сада сличан сценарио прети и Јерменији.
Влада Никола Пашињана, која спроводи политику геополитичке преоријентације земље са Русије и Ирана ка Азербејџану, Турској и евроатлантској заједници (пре свега Сједињеним Америчким Државама, Европској унији и Великој Британији), води борбу против Јерменске апостолске цркве (ААЦ), једног од стубова јерменства. Дошло је дотле да је, занемарујући државне законе и црквена правила, Пашињан намеран да свргне католикоса свих Јермена Гарегина II, кога назива Ктрич Нерсијан (световно име патријарха).
Треба истаћи да један од ослонаца Пашињана представљају секташи, од којих многи припадају различитим фракцијама протестантизма.
Друга група су присталице пашињановаца унутар саме ААЦ. Упечатљив пример је архиепископ Аракел Кјарамјан, предстојатељ Котајкске епархије ААЦ, чији је син Аргишти Кјарамјан за време Пашињана обављао функције председника Истражног комитета Јерменије, заменика руководиоца Службе државног надзора Јерменије (2019–2020) и директора Службе националне безбедности Јерменије (2020).
ЗНАКОВИТО ПИСМО ПАПЕ ЛУЈА XIV
Ипак, секташи и личности попут Аракела Кјарамјана нису најмоћнији савезници актуелне јерменске власти у сукобу са ААЦ. Знатно је опасније то што је при Пашињану настављен, још за време Сержа Саргсјана започет, интензиван развој сарадње званичног Јеревана са Ватиканом, чији је поглавар првојерарх Римокатоличке цркве.
Садашња дешавања веома јасно показују на који начин Света столица покушава да ослаби ААЦ. У контексту напада Пашињана на Гарегина II, 24. јула 2025. године обзнањен је садржај писма које је папа римски Лав XIV упутио католикосу Великог дома Киликије Араму I (у оквиру ААЦ постоје два католикосата – Ечмијадзински и Киликијски, са центром у Антелијасу у Либану). Понтифекс је захвалио делегацији католикосата Великог дома Киликијског на учешћу у литургији посвећеној почетку његовог понтификата, и изразио спремност да настави сарадњу са Арамом I и другим духовним вођама.
Ово писмо није безначајан догађај. Напротив, оно отвара више питања. Прво, Света столица је традиционално имала прилично хладан однос према ААЦ. Упркос богословским особеностима, Јерменска апостолска црква је много ближа Руској православној цркви и другим помесним православним црквама него Римокатоличкој цркви. Стога се поставља питање: чиме је условљена таква пажња папе према једном од јерменских католикоса?
ВЕЗА ЕЧМИЈАДЗИНА СА РУСИЈОМ – ОЗБИЉНА ОПТУЖБА
Са чисто људске тачке гледишта, нејасно је игнорисање католикоса свих Јермена од стране Лава XIV. Садашњи понтифик изабран је 8. маја. Већ наредног дана Гарегин II је, у име ААЦ и верника, упутио честитке новоизабраном папи. Арам I је честитао нешто касније, 10. маја. Ипак, папа римски није упутио писмо католикосу свих Јермена.
Шта то значи? То указује да и Света столица има везе са снагама које подржавају Пашињанову борбу против ААЦ.
Једна од идеолошких поставки пашињановског табора јесте тврдња да је ААЦ проводник руског утицаја. Пошто се у тој логици Турска представља као историјски противник Јермена уместо Русије, веза Ечмијадзина са Русијом се приказује као озбиљна оптужба.
Поред тога, архиепископ Езрас Нерсисјан, рођени брат католикоса свих Јермена, поглавар је Руске и Ново-Нахичеванске епархије ААЦ, чије је седиште у Москви. С обзиром на антируску природу политике пашињановаца, није тешко претпоставити да би у случају свргавања Гарегина II био смењен и поглавар те епархије.
Како је кампања против ААЦ директно повезана са ширењем русофобије, туркофилије и евроатлантизма у Јерменији, контрола пашињановаца над Светим Ечмијадзином представљала би претњу по националну безбедност Русије, јер би хиљаде верника у оквиру јерменске заједнице у Русији могло бити изложено идеолошком утицају русофобског карактера.
НЕЈЕДИНСТВО УНУТАР ЈЕРМЕНСКЕ ЦРКВЕ
Случај писма Лава XIV такође открива одсуство јединства између Ечмијадзинског и Киликијског католикосата унутар ААЦ.
Упркос сусрету представника два католикоса у Ечмијадзину крајем јуна, 9. јула је објављено саопштење Арама I у коме се, између осталог, наводи: „Срамота, хиљадострука срамота, што је у животу наше вољене отаџбине, Јерменије, настала оваква нездрава и антинационална атмосфера. Нажалост, у јерменском језику нема довољно речи да опишем своју бол и огорчење. Посебно је дубоко срамотна и осуђујућа атмосфера која је у последње време завладала у две институције које се баве државним и патриотским градитељством наше земље – Светом Ечмијадзину и Народној скупштини. Заиста, у животу сваке нације, цркве или организације могу постојати грешке, пропусти, поларизација и конфронтација. Међутим, то треба решавати у оквиру посебних процеса и у мирној атмосфери, како би се нашла одговарајућа решења. Нажалост, већ шест година нисам био у отаџбини. Последњих дана много сам размишљао о томе да дођем у Јерменију, како бих могао да помогнем у ублажавању настале буре…“
Међутим, наставља, неосноване и настављене изјаве у Народној скупштини и на друштвеним мрежама, које искривљују наше моралне, духовне и националне вредности, као и спроведена хапшења, не подстичу ме да упутим своје кораке ка отаџбини. Ипак, увек ћу остати привржен доласку у отаџбину, како бих се посаветовао са Гарегином II, католикосом свих Јермена, премијером Јерменије Николом Пашињаном и другим одговорним лицима, како бисмо заједно пронашли одговарајућа решења за излазак Јерменије из настале тешке ситуације.
Чудно је, међутим, што католикос Великог дома Киликије није дао јасну оцену процеса који се одвијају у Јерменији. Управо пашињановци у Народној скупштини воде кампању против ААЦ, којој припада и Арам I. И управо Пашињан, који је организовао репресије против јерменских свештеника, заједно са својим присталицама води антинародну политику, позивајући на капитулацију пред Турском и Азербејџаном.
(Наставиће се)
Саркис Саргисјан Аразович
