Једнога дана пробудио сам се као странац у сопственој земљи. Једнога дана постао сам невидљив својој држави. Једнога дана обрисао сам своју прошлост. Једнога дана дошао је и тај дан да више не постојим!
Замислите да се једног јутра пробудите и схватите да сте на сопственом огњишту постали странац. Да све што сте и што имате одједном изгуби правни и друштвени значај, а да неко ко је тек недавно крочио на ту земљу, једним потписом на „документ“, постане равноправан грађанин у систему који од вас тражи да прихватите нову стварност. Такав сценарио, ма колико звучао незамисливо, данас је стварност са којом се суочава дио српског народа на простору Косово и Метохија.
Према најавама косовских власти, примјена Закона о странцима и Закона о возилима требало би да донесе значајне посљедице по српску заједницу. Грађани који немају косовска документа могли би бити третирани као страни држављани, што подразумијева обавезу регулисања боравка и рада посебним дозволама. За многе Србе који генерацијама живе на том простору, овакве мјере представљају дубоко политичко и правно питање — питање статуса, припадности и опстанка.
Овакве одлуке многи посматрају као наставак дугогодишњег процеса институционалних промјена који траје од завршетка сукоба и успостављања међународне управе након Резолуције 1244 Савјета безбједности УН 1999. године. У годинама које су услиједиле, политички процеси, административне мјере и различити споразуми постепено су мијењали институционалну слику покрајине. Посебно важан тренутак представљало је проглашење независности Косова 2008, након чега је започео нови период односа између Београда и Приштине.
За српску заједницу ове промјене нису само политичке или административне природе. Оне се тичу свакодневног живота — права на рад, школовање, здравствену заштиту и слободно кретање. Истовремено, за многе Србе оне носе и дубоку симболичку тежину, јер се питање статуса институција доживљава као питање очувања националног и културног идентитета.
Разлог таквог осјећања лежи и у чињеници да Косово и Метохија имају изузетно мјесто у српској историји и култури. На том простору налазе се неки од најзначајнијих споменика српске духовности и државности, као што су манастири Високи Дечани, Пећка патријаршија и Грачаница, који вијековима представљају средишта духовног и културног живота српског народа. Историјски догађаји попут Косовске битке у колективном сјећању Срба добили су снажну симболичку димензију, обликујући националну свијест и културни идентитет кроз вијекове.
Због тога се питање Косова и Метохије у српској јавности не посматра искључиво као политичко питање, већ и као питање историјског насљеђа, културе и духовности. Управо та комбинација историје, вјере и националне традиције чини да свака промјена статуса, институција или права српске заједнице у покрајини изазива снажне емоције и дубоке друштвене расправе.
У таквом контексту, предстојеће законске мјере не представљају само правни акт, већ и још један важан тренутак у дугом и сложеном процесу који ће утицати на будућност српске заједнице на Косову и Метохији. За многе људе који тамо живе, суштинско питање остаје исто — како сачувати право на живот, идентитет и достојанство на земљи коју сматрају својим домом већ вијековима.
Хронолошки гледано процес је добро испланирана игра Запада и косовске власти. У којем мјеста за Србе нема и не смије да буде. У тексту ћемо навести значајне моменте у том процесу од 1999 до 2024 године.
Након НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. и усвајања Резолуције 1244 Савета безбедности УН, Косово и Метохија долази под управу мисије УНМИК. Формално, институције Републике Србије нису укинуте, али је њихов рад ограничен. Срби на сјеверу покрајине и у већим енклавама задржавају паралелне институције Србије: општине, здравство, школство и судство.
Проглашење независности Косова 2008. представља преломни тренутак. Косовске институције постепено покушавају да преузму контролу над целокупном територијом. Србија наставља финансирање својих институција у српским срединама (општине, полиција, судови, школе, болнице).
Бриселски споразум из 2013. године је политички договор постигнут између Владе Републике Србије и институција самопроглашене Републике Косово, уз посредовање Европске уније. Потписан је 19. априла 2013. у Бриселу и треба да представља кључни корак у нормализацији односа између Београда и Приштине. Но….да ли је то заиста тако? Споразум се састоји од 15 тачака које регулишу статус српских општина на северу Косова, формирање Заједнице српских општина (ЗСО), интеграцију полицијских и правосудних институција и учешће Срба у косовским изборима. Основна идеја била је успостављање функционалних институција у складу са косовским законодавством, уз заштиту колективних права српске заједнице. Дакле, почетак постепеног нарушавања интегритета српског народа. Као и један од главних услова за почетак преговора о приступању Србије Европској унији (поглавља 35), а Косову омогућио да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању!
Идемо даље, у октобру 2017. године спроведена је коначна интеграција српских правосудних институција у косовски правни систем. Том приликом судије, тужиоци и административно особље који су до тада радили у институцијама правосуђа Републике Србије положили су заклетву и формално приступили правосудним институцијама Косова.
Након 2022. године, послије кризе око таблица и безбједносних питања Срби напуштају косовске институције (полицију, судство, локалну власт). Приштина почиње да укида преостале институције које финансира Србија (привремени органи општина, поште, банке, социјалне службе).
И, коначно долазимо и до укидање финансијских и административних структура Србије (2023–2024). Косовске власти затварају поједине српске институције: филијале Поште Србије, канцеларије општина које функционишу у систему Србије, поједине социјалне и административне службе. Посебно је значајна одлука о укидању употребе српског динара у платном промету.
Мало ли је или идемо даље…!?
