Александар Вучић и његов напредњачки режим у великој мери се одржава захваљујући најприземнијим и најопскурнијим нападима на свакога онога ко има и доследан критички однос према овом штеточинском, клептократском, клијентелистичком и дубоко криминализованом диктаторском режиму. Низ тзв. колумниста и оних што се називају новинарима, а у ствари су ординарни пропагандисти, припадници медијских најамничких ескадрона и пре свега денунцијанти, веома усрдно и истрајно учествују у тим медијским обрачунима. При томе не бирајући средства у блаћењу оних који су одређени као њихове мете за брутални медијски одстрел, томе сведочимо свакодневно, питајући се само ко је следећи на тој листи. Иван Радовановић је свакако добар пример ове врсте тзв. колумниста који пише тако што се служи најприземнијим подметањима и денунцијацијама. Овај потказивачки метод веома је присутан и рабљен код напредњачких пропагандиста и дежурних тзв. аналитичара, а дошао је до пуног изражаја у тексту Ивана Радовановића-Друг професор Мишко или Логопеди Блокадери-објављеног у опскурном таблоиду ,,Српски телеграф’’. Он у овом тзв. тексту користи добро опробани метод потпуне дехуманизације једног човека –овога пута је то професор Правног факултета у Београду Миодраг Јовановић-који је изабран за апсолутни и поништавајући таблоидни одстрел. Овај метод дисквалификације, дехуманизације и денунцирања је иначе патентирао А. Вучић и њега немилице користи у свакодневним бруталним обрачунима са политичким противницима. Јер он у опозиционим странкама, невладиним организацијама и посебно студентском покрету и побуњеним грађанима види само политичке и друштвене актере које треба на најприземнији начин ликвидирати и урушити им сваки интегритет у нашој јавности и политичком животу коришћењем апсолутне медијске контроле и монопола. Иван Радовановић је очити пример таблоидног пропагандисте који следи ову врсту медијских и политикантских обрачуна тзв. великог напредњачког вође.
Пре свега се користи нечије деловање у младости што обилато чини у овом тзв. тексту Иван Радовановић, како би се показало извориште његове касније недоследности и политичке превртљивости. Посебно напади добијају на интензитету ако се ради о личностима од великог интегритета које заступају доследно и бескомпромисно темељне демократске и цивилизацијске вредности, немајући при томе никакве политичке амбиције и тежње. Тако Иван Радовановић користи младалачко ангажовање професора Миодрага Јовановића у шабачкој рок групи Ништа али логопеди која је 1995. године „објавила песму ,,We are the Serbs’’ врло јасан и ироничан одговор на стереотип о Србима који се ширио планетом деведесетих“. Користећи потпуно циљано овај податак из младалачких дана професора Миодрага Јовановића, а ко у то време није био рокер, да га дискредитује као неког тамо шабачког певача, који је тада наступао као екстремни српски националиста а сада се готово три деценије касније претворио у истакнутог члана Прогласа и водећег агитатора студентског покрета и непоколебљивог противника овог диктаторског режима. Врхунац безобалног безобразлука и коришћење најприземнијег настојања да се дискредитује професор Миодраг Јовановић је коришћење његовог надимка -Ма вози само ти Мишко- .То је врхунац бешчашћа и таблоидног покушаја Ивана Радовановића да се прикључи хајци која се већ дуже води против овог професора Правног факултета у Београду. У њу се сасвим очекивано укључио и неизбежни Информер са текстом са насловом, Јовановић – Морамо још више да мрзимо, наводећи да је један од оснивача Прогласа позвао своје блокадерске сараднике да мрзе још више. То је сасвим у складу с настојањима Ивана Радовановића у Српском телеграфу, он се синхронизовано користи истим информерским опадачким средствима. Он нехотице каже да је“ Ипак највећа разлика између оног Миодрага Јовановића, и овог Мишка, јесте у самоуверености коју је потоњи изградио. Сам Миодраг Јовановић од себе направи Мишка, те слегне раменима и помисли .Ма, само ти вози Мишко“, и тиме јасно показао зашто је професор Миодраг Јовановић постао мета безочних и дисквалификаторских блатоидних напада и покушаја да се он у потпуности дискредитује и деперсонализује. Јер он је заиста ,као и многи други делатници са Београдског универзитета, током студентских и протеста побуњених грађана исказао апсолутну самоувереност у одбрани и заступању темељних начела владавине парва, поштовања уставности, поделе власти, слободно изражене воље грађана и њиховог природног права на побуну и отпор овом диктаторском режиму. Он је током своје владавине темељно разорио наш уставни и правни поредак и поништио све републиканске и слободарске вредности и врлине које се налазе у темељу политичке и историјске традиције нашег народа, а за чије достизање су се водиле тешка и дуготрајна политичка и уставобранитељска борба, она и данас траје.
Професор Миодраг Јовановић је недавно изјавио да присуствујемо „систематском обрачунавању са свим људима који мисле да А. Вучић после 14 година можда треба да одступи с власти. И онда причате о бесу и мржњи. Мало је тога шта је ова власт чинила народу“. Управо је професор Миодраг Јовановић у овој општој идеолошкој и политикантској какофонији коју производи овај режим и његови слугерањски пропагандисти глас човека и научника који је израз разумног и уравнотеженог приступа у разрешењу ове дубоке политичке и моралне кризе нашег разореног друштва које је у како је он недавно говорио у фази општег труљења. Он нема некритички однос према студентском покрету и парламентарним опозиционим странкама, већ непрестано указује на неопходност обједињавања свих опозиционих снага које су спремне и вољне да учествују у изборној победи над овим диктаторским и погубним режимом. Али је и у потпуности свестан реалних политичких односа и изазова унутар етаблираних опозиционих политичких актера и њихове неспремности да се обједине у једну изборну листу предвођену студентима и побуњеним грађанима. Зато се непрестано залаже за превазилажење лидерских сујета, идеолошких разлика и политичких подела на леве и десне снаге, националне и проевропске, како би се створила неопходна референдумска атмосфера и јединствено деловање на предстојећим изборима што је и основни предуслов за успех на изборима и обарање ове власти. У тексту О принципу“мањег зла“ објављеног у Радару 14. маја 2026. године професор Миодраг Јовановић је прецизно одредио своју позицију „Најзад, из угла антирежимског бирача, принцип “мањег зла“ налаже да се на будућим изборима глас повери оном актеру који има највеће шансе да развласти Вучића, без обзира на конкретан изглед изборне листе, или да се глас не протраћи на оног антирежимског актера који нема реалне шансе да прескочи изборни праг“. Он је такође изјавио, свестан значаја националног питања у нашем друштву без чијег јасног заступања и политичке артикулације не може се водити успешна и делотворна политика у Србији . То његово мишљење гласи:,,Да не сматра да је заузимање конзервативно-десне позиције грешка’’. То је политика која овде добија изборе. Петер Мађар је исто тако играо. Ако гледамо стратегију његовог наступа, чињеница је да су све левичарске партије одустале од изласка и рекле ,,Даћемо’’ глас вредностима које су у Мађарској доминантне зато што нам је циљ да скинемо Орбана. Смена власти је први нужан, али не и довољан корак. Већина грађана од пост-вучићевске владе очекује бескрупулозну борбу за утврђивање кривичноправне одговорности свих оних који чине главу овог режима“. Када се објективно и разложно сагледају овако формулисани ставови професора Правног факултета у Београду Миодрага Јовановића сасвим постаје јасно зашто је он постао мета овако острвљеног напада Ивана Радовановића, припадника медијског ескадрона А. Вучића. Он је иначе овај одурни насртај на професора Миодрага Јовановића објавио у ординарном режимском таблоиду Српском телеграфу који је недавно пласирао као велику ексклузиву интервју са В. Бјанцем – водитељем емисије ,,Бујица’’ прононсираном заступником усташке идеологије. Он је том приликом у таблоиду који се толико бори за српске националне интересе а побуњене студенте и грађане стигматизује као усташе, изјавио да нема ништа против поздрава ,,За дом спремни’’ и да за њега нема разлике између Томпсонове песме Бојне Чавоглаве и ,,Марша на Дрину’’. Толико о кредибилитету овог вучићевског слугерањског пропагандисте и бранитеља српских националних вредности и пре свега диктаторског режима А. Вучића. Како би рекли стари ,,Латини-Sapienti’’ сат ест-мудроме довољно, или паметном доста.
Основна намера Ивана Радовановића је била да у потпуности дисквалификује и дискредитује професора Миодрага Јовановића који је толико пута показао да нема изражених политичких амбиција али и да непоколебљиво заступа неопходност темељне промене овог погубног режима личне владавине једног човека који је узурпирао све институције ове државе, што је за њега неопходни услов и претпоставка за обнову демократије у Србији и успостављање пре свега владавине права, поделе власти, одбране уставности и примене принципа одговорности у друштву у коме ће сви бити једнаки пред законом али и бити створени услови за политички живот заснован на истинском медијском и идејном плурализму. Овакви напади на професора Миодрага Јовановића само су продужетак огољеног насиља коме прибегава овај режим као последње средство у одбрани својих властодржачких позиција и могућности да настави даље да пљачка и разара ово друштво. Нема никакве сумње да нам се на овај начин шаље јасна порука да се неће бирати средства у обезбеђивању опстанка на власти. Зато се не поставља питање да ли ће они престати са оваквим разобрученим и све приземнијим таблоидним нападима којима је изложен овом приликом професор Миодраг Јовановић, само је питање ко је следећи и каква ће средства даље бити коришћена.
11.Август 2026 године
