Као што се у време доношења одлуке о изласку на јунске локалне изборе Демократска странка определила за успостављање јединственог наступа опозиционих странака на њима , тако је након избора унутар ове странке дошло до велике промене у приступу неопходности даљег одржавања јединства опозиционих странака која су изашле на ове изборе. Сада је од стране новог председника ДС С. Миливојевића снажно наговештено опредељење да је нови захтев времена велико окупљање у коме ДС треба да буде главна окосница и стожер нове политичке групације чији је задатак да предводи јуриш за обарање напредњачког режима. У основи оваквог опредељења је оцена новог руководства ДС да је она са својим историјским наслеђем кључна основа за окупљање опозиционих снага у Србији које се залажу за демократске и европске вредности, људска права и успостављање демократског система у коме ће бити остварена подела власти, владавина права и слобода медија. Изнова се понавља већ одавно обесмишљена флоскула о Демократској странци као главном стожеру и одлучујућем интегративном фактору српске опозиције. Нови председник ДС непрестано понавља истрошену мантру о неопходности формирања велике и обновљене Демократске странке као основне политичке снаге која ће предводити отпорашки јуриш у обарању диктаторског режима А. Вучића. Он изнова говори о томе да је „интегрисање других политичких странака са ДС, али и са утицајним удружењима грађана део тог плана за победу. Лого ДС је најмоћнији симбол слободе и модерности у нашем јавном животу. Ја сам објавио мобилизацију и позивам свакога ко жели да се бори за такву Србију да нам се придружи“. Интересантно је да и А. Вучић такође непрестано најављује могућност формирање великог покрета у којем би СНС требао да буде стожер тог окупљања али и да ће га чинити нестраначке личности , друге странке и организације спремне да помогну у одбрани Србије и њеног никада у историји виђеног напретка.
У својим наступима С. Миливојевић истрајно позива на нужност остваривања интегративних процеса у нашој опозицији наводећи изузетни значај уједињавања ДС и странке Заједно као прави пример опозиционог укрупњавања про-европски и грађански оријентисаних опозиционих странака и при томе он је нашао за сходно да се извини грађанима због одлуке ДС о изласку на јунске локалне изборе за коју је и он гласао. Таква одлука је имала драматичне последице и довела је до разбијања опозиционог јединства коалиције Србија против насиља и политичке поделе унутар опозиције која ће тешко бити превазиђена, што највише погодује и одговара А. Вучићу. У својој покајничкој изјави С. Миливојевић је рекао“ И да се разумемо. Неће бити никаквог изборног Вучићевог циркуса. Сви политичари који су у јуну прошле године изашли на изборе, укључујући и ДС, коју сада водим, начинили су велику грешку, зато што је тако продужен живот политичкој немани против које се боримо. У име странке чији сам председник, извињавам се грађанима Србије због овакве одлуке“. Каква се политичка порука шаље садашњим опозиционим коалиционим партнерима( неки од њих као ЗЛФ већ су најавили излазак на нове изборе) јер сигурно је да оваква његова неодговорна и лицемерна изјава неће допринети обједињавању и интегративним процесима у опозицији. Овако изречено тзв. извињење С. Миливојевића је посебно некоректно према преосталом чланству ДС које је дала изузетно велики допринос у спровођењу локалних избора , и додатно говори да доследност није никада била на цени у нашем политичком животу без обзира на позивање на велике демократске принципе. Нови председник ДС се у свом популистичком отпорашком заносу непрестано креће између две супротстављене крајности. Једне екслузивистичке (изнете у многим наступима и интервјуима) у којој се позива на окупљање око велике и обновљене ДС ( што је у сфери политичке химере) јер по С. Миливојевићу „Режим зна да ће сигурно пасти када ДС поново постане кичма нормалне Србије, ДС треба да буде гравитациона сила у савладавању ове политичке патологије од које смо оболели“ . Друга крајност је садржана у залагању С. Миливојевића о формирања најширег друштвеног покрета јер „ нам не треба никакав ексклузивни клуб критичара властодржаца, већ отворени покрет отпора режиму. Нема повлачења и узмицања пред физичком и менталном репресијом коју режим спроводи над свим грађанима Србије. Сада је последњи тренутак да се сви заједно супротставимо. Под заставу слободе сви су добродошли“. Сагледавајући ове две крајности може се оправдано поставити питање, шта је стварна позиција новог председника ДС и колико су његова залагања заснована на реалном увиду у стварно стање не само у ДС већ и у другим опозиционим странкама и локалним организацијама. Да ли се може у маниру популистички изражене олако обећане брзине у стварању велике ДС као стожерне, гравитационе странке сада изрицати добродошлица свима који су спремни да се боре против диктаторског напредњачког режима .До јуче се са великим подозрењем дочекивала и одбијала свака политичка организација која је имала јасно национално усмерење и проглашавала за десничарску и чак екстремно националистичку. Питање је да ли је С. Миливојевић на Изборној скупштини ДС ( одустало се непосредних избора већ је примењен делегатски начин избора што довољно говори о реалном стању у странци) добио подршку за формулисање овакве недоследне популистичке и непринципијелне политике која у себи не садржи јасну програмску и идеолошку основу. Посебно што она не ствара озбиљно промишљене услове за неопходно( али сада тешко остварљиво) обједињавање опозиције већ само продубљује њене готово неповратно подељене редове. Оваква конфузно политичко опредељивање С. Миливојевића неће довести до стварања велике и обновљене ДС јер у нашим околностима су политичке странке сасвим оправдано изгубиле интегритет и политичку моћ и способност да покрену и воде политичке процесе стварајући снажну алтернативу диктаторском режиму А. Вучића. То најбоље показују и студентски протести ограђујући се резолутно од страначког утицаја инсистирајући на аутентичности свог деловања и залагању за остваривања правне државе и стварања услова за функционисања институција и живота ослобођеног од деловања личног режима једног човека кога своде у оквире његових уставних надлежности. Они су послали јасну поруку и опозиционим странкама али и Демократској странци, поруку о доследности и принципијелности као највећој вредности , што хронично недостаје нашим политичким странкама и њиховим лидерима који нису способни да превазиђу уско страначке интересе , своје умишљене величине и сујете и осете значај преломног историјског тренутка у коме с се ми данас налазимо. Али и такође да морају радикално да промене и осавремене своје деловање, организовање и начин комуникације. То се не може постићи отпорашким и популистичким позивима на јуриш и борбу на улици а при томе се и даље чувају посланичка места у Народној Скупштини Србије добијена на покраденим изборима на које сада С. Миливојевић окаснело покајнички признаје да није требало излазити, без обзира што се он тада није повукао са посланичке листе. У кампањи за изборе у ДС он је представљан као нови краљ тргова и улица, најактивнији посланик и заговорник борбе на улици , као супротност онима који желе да и даље само припадају ексклузивном клубу критичара властодржаца што је израз својеврсног преовлађујућег антиинтелектуализама у ДС.
После свих делења и сукоба унутар ДС овој странци је насушно требала нова енергија, јасно програмско и идеолошко опредељење и профилисање , али и другачије и ефикасније организационо устројство и деловање а догодило се исфорсирано ( очигледно раније договорено добро осмишљено) и неделотворно интегрисање са странком Заједно које неће ојачати ДС већ може само допринети даљим поделама, политичкој конфузији и даљем губљењу њеног већ добрано нарушеног страначког идентитета и угледа у нашем политичком животу. Коначно је дошло време да се пође од елементарне чињенице, да је Демократска странка данас мала политичка организација на ивици изборног ценсуза, она је сад бледа сенка некадашње респектабилне странке која је окупљала највиђеније и најистакнутије интелектуалне снаге ове земље. Сетимо се само да су њој били Борислав Пекић , Никола Милошевић, Коста Чавошки, Триво инђић, Љубомир Тадич, Драгољуб Мичуновић, Зоран Ђинђић, Александар Петровић, Војислав Коштуница, Мића Данојлић, Десимир Тошић. ДС је данас оптерећена многим изазовима и политичким хипотекама, без јасних одговора на најважнија друштвена и државотворна питања са хроничним недостатком јасно одређене националне политике уз стално окретање ка тзв. грађанистичким идеолошким опцијама. Након протеклих избора унутар Демократске странке она је склизнула у неку врсту новог отпорашког популизма и антиинтелектуализма уз даље непрестано понављање давно превазиђене и политички неделотворене мантре да је ДС једини гарант демократије у Србији и да без ње она неће бити могућа. То је химера и илузија која служи једино као симболичко везивно ткиво за њено преостало чланство у ситуацији када је ова странка сада на маргини нашег разореног политичког и страначког живота. Једна од најупечатљивијих дефиниција појма политичке историје је садржана у ставу да је она између осталог и гробље политичких партија које су некада биле неизоставни и често одлучујући државотворни фактор у нашим политичким процесима и преломним друштвеним догађањима . Неке од њих су данас само део политичке традиције и историје а већина је нестала не остављајући никаквог трага. Зато Имајмо у виду овакво одређење политичке историје јер се ради о непорецивом историјском искуству.
10. Јануар 2025 године
