У време промоције тзв. романа С. Басаре Ђинђић-мемоари с оне стране гроба, могли смо прочитати маркетиншке најаве овог ’’фамозно’’ дела колумнисте Курира, опскурног и злоћудног прорежимског таблоида . У њима се могу наћи оцене да се ради о још једној карневалској слици пропадања Србије, оштра сатира о атентату на Зорана Ђинђића, неисцрпан хумор и хипербола су главна пишчева оружја и у овом роману, сарказам и ерудиција уз бурлескне хиперболе аутор „мемоара“ кроз синдром атентата извргава руглу двовековне манифестације наопаког српског менталитета, наопаког схватања државе, политике и других видова и модела заједничког друштвеног живота указујући у кључу на њихове одсудне носиоце. Басара је , каже се у овим пригодним маркетиншким исказима, Ђинђића описао по свим правилима античке драматургије као и трагичност лика који се бори против судбине без икаквих шанси. Роман носи и директну поруку о политичкој позадини атентата. Басара енергично одбија да кривицу за трагедију свали на „народ“ јер је за то за њега апстракција и идеологија, те да се одговорност мора тражити у конкретним личностима или групама завереника.
Говорећи о овом врхунском делу Иван Миленковић је рекао да је Басара написао једно од најзначајнијих дела новије књижевности и то кроз деконструкцију језика маестрално огољава нашу стварност и показује нам сопствени кукавичлук. Вељко Лалић као агилни следбеник „стваралаштва“ Басаре и његове либерално-демократске и модернизирајуће идеолошке агенде( ма шта то конкретно и смислено значило) даје из броја у број овог листа велики простор овом фамозном колумнисти прорежимског Курира. Он је такође на промоцији овог „капиталног“ дела изјавио да „ роман оживљава Ђинђића на јединствен начин, подсећајући нас на пропуштену прилику за модернизацију“ а Фахрудин Кладичанин је поентирао да „ ова књига емотивно разара читаоца јер немилосрдно раскринкава националне митове и пружа црну слику нашег друштва кроз врхунски политички трилер“. Жарко Кораћ је отишао најдаље у неумереној и неприличној глорификацији овог колумнистичког тзв. романа тврдећи да је Светислав Басара наш нови Домановић.“ С разлогом годинама враћа Ђинђића посебно у својој последњој књизи, јер је једини скоро схватио до које мере је положај усамљеног Ђинђића сличан оној некој грчкој трагедији, као онај митски јунак кога богови кажњавају јер је људима дао ватру на поклон. Ђинђић је једини имао храбрости да стварно промени Србију. Увек ми је говорио и други су покушали, желео бих да за разлику од њих у томе успем“. Верујем да Ђинђићу сам не би пристао на ову врсту оцвале прометејске и пригодњачке митологизације којој прибегава често Жарко Кораћ као ексклузивни чувар Ђинђићевог политичког наслеђа ( као нека врста његовог Екермана). Јер оно је много сложеније него што га он у свом једностраном идеолошком кључу демонстрира. Посебно што је у годинама након трагичне погибије Зорана Ђинђића објављено мноштво књига, научних радова и сведочанства које указују управо на комплексност Ђинђићевог приступа тадашњој политичкој ситуацији и нашој историјској традицији која се не може данас користити у дневно политикантске сврхе и обрачуне. Често се дешава да они који се тако горљиво позивају на лик и дело Зорана Ђинђића нису прочитали ниједно његово дело или опширнији чланак осим што се служе истргнутим цитатима као покриће да су и они следбеници његових политичких идеја и стремљења. Сам С. Басара нам је представио свој тзв. књижевни( пре свега у овој књизи колумнистички таблоидни) поступак, говорећи да је тек слажући ову књигу успео да схвати политичке идеје и деловање Зорана Ђинђића. Да никада није касно за праву спознају али то свакако не одликује колумнисту С. Басару јер његова намера је очигледно била да објави политички трилер у коме ће му Зоран Ђинђић послужити као искључиво његов невољни гласоговорник. “Водио сам рачуна да понешто од оног што је Ђинђић говорио и писао- а то се одлично уклопило у фикционално ткиво приче-верно пренесем и да то означим курзивом или знацима навод а у свему осталом пуштао сам имагинацији на вољу. Друга „намера“ је да политичким позадинама и сведоцима-сарадницима атентата- који су међу првима покуповали примерке романа- пошаљем следећу шпоруку:ОК фукаро, извукли сте гузице, али ухваћени сте на делу-спуштених гаћа, са пиштољем који се дими у руци. Ђинђић из романа није реконструкција биографије, него наратор деконструкције једне чемерне историјске свести. Дакле не блокада, него деконструкција“ У његовом тумачењу Ђинђић постаје у овом тзв. роману наратор сопствене деконструкције, а она треба да послужи Светиславу Басари само за таргетирање групе завереника (или набијања на стуб срама)које је он у својој фамозној фикционалности претворио у групацију која је организовала удружени злочиначки подухват који је он у свом тзв. роману до краја раскринкао и показао право лице кукавичке и затуцане Србије која је увек против сваког покушаја модернизације и увођења елементарних принципа цивилизованог начина живота.
С. Басари је ипак још увек јасно (без обзира што се то са сигурношћу не може рећи) да намера у књижевности ма колико била добра и племенита нема никакву естетску и литерарну вредност а слично је са судбином поруке коју писац жели да пошаље. Ако Светислав Басара има неку сувислу поруку може слобод да је пошаље преко поште , мејлом или писањем његових фамозних колумни у таблоидном про-режимском Куриру што он свакодневно и приљежно ради, за то му није потребно да пише тзв. роман о атентату на Зорана Ђинђића. Тако је и са универзалним алибијем садржаним у фикционалном ткиву приче(на које се непрестано ослања Светислав Басара као опште место његове све бруталније и вулгарније тзв. књижевне имагинације које он учестало корити као спасоносну и пригодну могућност за произвољност, политикантску манипулацију, вулгаризацију у покушају да тумачи историјске чињенице а чиме се он обилато користи у својим фамозним кулумнама. Али и у текстовима које он пласира као књижевност(што се јасно види и у овом тзв. роману) што она престаје да буде када фикционалност само служи за стварање списка за политички одстрел људи које је он стигматизује и у овој књизи која је ништа друго него скрпљени дериват његових колумни из Курира. Што се и поред свих његових позивања на фикционално тзв. романескно ткиво јасно препознаје у овој склепаној књизи.
Овако коришћени његов тзв. књижевни фикционални поступак с пуно права отвара питање, шта се све данас проглашава и сврстава у роман. Светиславу Басари се с пуно права мора признати да је ова књига очигледан пример да се од његовог свакодневног најамничког фамозног колумнистичког опуса може покушати створити тзв. роман фикционалне и деконструктивне структуре. На ово питање валидности и смисла књижевног поступка литературе и стваралачке суштине литературе својевремено је дао и данас важећи и инспиративан одговор Данило Киш говорећи о свом белетристичком поступку. “Поступак, уосталом, сличан ономе што га ја примењујем при грађењу ликова о којима постоје документарне појединости, извесне биографске чињенице, недовољне, а између два податка зјапи празнина коју треба попунити, испунити чврстом материјом маште; материјом која ће по снази уверљивости имати снагу документа. Документарни поступак служи дакле, у првом реду да увери читаоца не само у аутентичност приче него и у аутентичност „документа“ које си му презентирао. Битно је да се постигне уверљивост, илузија стварности“. У овој збирци колумни из Курира хаотично окупљених у књизи која претендује да буде роман нема ни трага од чврсте материје маште о којој је говорио Данило Киш, нити документарне реконструкције већ је присутна фатално одсуство ироничне дистанце и уверљивости документарног поступка јер то и није био главни циљ Светислава Басара. Јер он се ограничио у намери да нам пренесе поруку о позадини и главним инспираторима атентата на Зорана Ђинђића. Што се огледа у бескрајном низу најгрубљих увреда, највулгарнијих инвектива, манипулацијама чињеницама и историјским догађајима, исфорсираних и јалових дисквалификација људи за које је он приредио неку врсту топлог зеца настојећи да их прикаже као главне заверенике у припремању убиства Зорана Ђинђића. Посебно је осетљиво питање( што је очигледно стран појам Светиславу Басари) да ли се овај трагични догађај у српској историји може бити предмет оштре сатире и бурлеске о атентата на премијера Србије који и данас има далекосежни значај и политички домет. Ради се у овом тзв. роману колумнистичке природе о морбидној злоупотреби, вулгарној и тривијалној политикантској манипулацији којом се служи ( не само у овој књизи) Светислав Басара у својим истрајним настојањима да нам демонстрира његов испразни и банални покушај универзалне демистификације и демитологизације српске политике, историјске свести и традиције. Једна од главних окосница ове књиге је непрестано навођење речи Коче Поповића које су постале, опште место тзв. грађанистичке, евро-атлантистичке и либерално демократске политичке опције која нема занемарљив политички и друштвени утицај у Србији, а посебно у Београду. “Башибозук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самим собом. Враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли, Био сам и остао Србин, али нисам болесна задрибанда и Србенда. Тако су издали и осрамотили народ и наругали се његовој славној историји“. Ове речи је Коча Поповић изговорио у Дубровнику за који није никада рекао да је имао у својој историји снажну српску заједницу у изузетна достигнућа у области културе , књижевности и другим друштвеним областима. А управо у временима када је он био један од водећих функционера социјалистичке Југославије у Дубровнику су истрајно брисани трагови српског постојања и деловања у овом граду. Да ли је он икада осећао одговорност што је српски народ остао по његовом казивању остао на политичком и цивилизацијском нивоу од пре стогодина.Ове речи Коче Поповића ( прави пример толико присутног српског самопорицања) Светислав Басара непрестано варира у овој књизи али приметно изостаје његова доследност у поступку демистификације кога се он као бескомпромисни демитологизатор истрајно придржава. Али га не примењује на овог његовог идеолошког гуруа који је деценијама био у самом политичком врху социјалистичке Југославије ( вршио дужност потпредседника Републике) не показујући ни назнаке отворене грађанске храбрости у доследном супротстављању Титовој диктатури, али зато је нашао за сходно, да нам у време разбијања федералне Југославије у коју су Срби уложили највеће жртве и искрену веру у идеале југословенског уједињења и братства, поручи да није никада био Србенда и да је напустио опанак и шајкачу( они су и данас главно средство у стигматизацији српског национализма).Друга окосница овог тзв. романа је тврдња Светислава Басаре да је завера за убиство произашла из неспремности друштава да изађе из „полудивљаштва“ и да на неписаном референдуму више од 94, 3 одсто гласало за убиство. “Вратимо се на феноменалогију Ђинђићевог масовног спровода, једно од( у жестокој конкуренцији) најодвратнијих манифестација овдашње „саборности у болу“. Нисам био на тој сахрани псеудоепских размера- био сам на Кипру, тада је и он вероватно дефинитивно скинуо опанке како би наставио светлу традицију наших истакнутих књижевника који су били у дипломатској служби. Вероватно је ту дужност заслужио као човек великог дипломатског искуства и знања , само како се то уклапа у његова либерално демократске и про –европска политичка опредељења о владавини меритократије , или је то била обична политичка синекура заслужног борца за модернизацију Србије а све у складу са поделом партијског плена након народног одисаја октобра 2000 године. Тада се Светислав Басара није позивао на погубност двовековног политичког усуда Србије која није спремна за модернизацију и стоји у укопана у своје митове и историјске заблуде о којима сада пише у својим колумнама које скрибомански претаче у „фикционалне „ тзв. романе. При томе, екселенција Светислав Басара нисмо никада добили било какав абер шта је корисно урадио као амбасадор на Кипру за овај полудивљи , затуцани и националистичком митоманијом затровани народ који он сада настоји да коначно просветли .
Следећи пре свега главне теме и из његових фамозних колумни С. Басара у овом назови роману иде само корак даље у потпуној негацији и обесмишљавању српске историје, политичке традиције и најугледнијих посленика српске културе, новинарства и књижевности и то на највулгарнији и најприземнији начин. При томе он брутално и мародерски злоупотребљава трагичну погибију Зорана Ђинђића а све у намери да се безобзирно обрачунава ( не бирајући више речи) са људима које он настоји да по сваку цену окриви да су били главни инспиратори атентата. Он непрестано изражава незадовољство и жал због непостојања снажне либерално –демократске и грађанистичке политичке опције ( чији је прави и огледни заступник) у Србији која је деценијама потиснута од псеудо-политичке радикалске тзв. елите оличене данас у напредњачкој власт Александра Вучића( То је Високо место о коме се никада у своји колумнама у Куриру јасно не изјашњава већ се служи политикантским релативизацијама садашње политичке ситуације у Србији).Зато он нуди спасоносну идеју садржану у тврдњи да „ Ако мислиш добро и народу и себи-народ мораш ставити пред свршен чин просвећеног апсолутизма“ који ће наравно спровести високо просвећене либерално демократске снаге које више од два века не могу у Србији да однесу превагу. При томе се по С. Басари мора написати потпуно нова историја српског народа јер се од“ историоастичког говнета пита не може направити“. Пре тога се мора обавити најдрастичнији обрачун са административном србификацијом несигурног српског идентитета, друштвом које не зна ништа о себи осим да је српско, генетском модификацијом и националистички инжињерингом који Срби спроводе деценијама над другим народима. Овај обрачун укључује потпуну дехуманизацију, готово сумануто вулгарно дезавуисање и денунцирање наших најугледнијих српских интелектулаца и политичких делатника. Почевши од пре свега за њега незаобилазног Добрице Ћосића што је већ очигледно у сфери патолошке опсесије( за Светислава Басару је он воајер ратних злочина и писац класичних цопy – пасте реалистичких романа).Много позванији и компетентнији људи и писци од С. Басаре дали су свој релевантни суд о естетским и литерарним дометима литерарног дела Добрице Ћосића У тај ранг потпуне опсесивности спада још једна његова политикантска опсесија везана за В. Коштуницу , који је такође сврстан у воајера ратних злочина. Затим следи разрачунавање и „раскринкавање“ Александра Тијанића као једног од виђенијих актера ове књиге, а ту су и Б. Михиз . Предраг Палавестра, Чедомир Чупић, Коста чавошки. Никоа Милошевић, Борис Тадић, Е. Кустурица, чак су ту сврстане и аутуорке емисије Пешчаник. Није поштеђен од најгрубљих и оговарачких дисквалификација ни Слободан Јовановић највеће име наше правне науке и историографије, човек изузетних научних и литерарних домета и интересовања. Већина њих је подвргнута басарином фикционалном алхемијском колумнистичком поступку, како би се показало да су управо они својим деловањем и интелектуалним ангажовањем стварали атмосферу која је довела до атентат на Зорана Ђинђића .То је само доказ више књижевне некреативности и бојовничке идеолошке острашћености С. Басаре али и очити показатељ потпуне стваралачке кризе и опадања његове способности и умешности да се даље на озбиљан и стваралачки начин бави литературом. Он је и овом књигом само показао ту већ изражену немоћ постајући ординарни денунцијант и таблоидни најамник који се служи најопскурнијим и највулгарнијим дисквалификацијама што је само израз одсуства истинске књижевне инспирације и иоле вредног литерарног достигнућа.
У већем делу ове књиге можемо да пратимо фикционални фамозни колумнистички обрачун Светислава Басаре са свима који су по њему припремали погибију Зорана Ђинђића пратећи вишевековни пад српске ,политике у анти-либерализам, дивљаштво, антимодернизам и анти-европејство. Али у другој половини овог политикантског тзв. романа можемо видети напуштање фикционалности и деконструкције и истицање његових политичких фаворита ( чија презимена нису фикционално мењана, као што је то чињено у ранијим поглављима ) који су лишени бруталних и архивулгарних напада и стигматизације. Напротив, наглашава се пре свега посебна готово херојска улога његовог пријатеља Владимира Бебе Поповића, иначе у то време изузетно озлоглашеног шефа бироа за штампу при влади З.Ђинђића. Он је за кулумнисту Светислава Басару „Брзомислећи, информисан, темељно документован, окретан какав је, Поповић је тридестседмићну ТВ камеру претворио Аир Брусх волумног протока 10x10x13 литара у секунди кроз чију је штрцаљку у лице српске јавности, и лица продуцената и организатора мога стрељања, два и по сата бризгао стотине и стотине хиљада тона најсмрдљивијих строго пов. гована, која су башибозуци били наумили да проспу по мртвом мени, рафално изнео гомилу необоривих доказа о умешаности најугледнијих личности из политичког, привредног, верског и културног живота Србије у удружени злочиначки, пљачкашки подухват и заверу за убиство моје личности и пред читавом, вековним говнима пошкропљеном српском јавношћу широм отворио блиндирана врата, складиште са балама брабоњачких сецонд ханд усраних гаћа и стотинама и стотинама хиљада мушких менструалних уложака накупљених крвљу недужних жртава. Антипоповићевским написима, лажима и мастима рент-а-новинара, новинара из нужде-од којих су већина становали у нужним смештајима редакцијских остава и на ајлук од 80 марака месечно писали бљувотине у новинама за једнократну употребу- није било броја, легион им је било име“. Има ли ишта фарсичније и бласфемичније када Светислав Басара тако свесрдно брани В. Б. Поповића( човека који је одстрањен из Ђинђићевог окружења а представљао је и представља оличење бескрупулозних медијских и политикантских манипулација, и апсолутне аморалности у сфери политике).При томе он говори о рент-новинарима и новинарима из нужде, а управо је он истински пример колумнистичког најамника из велике нужде који се оглашава у опскурном режимском таблоиду засипајући нас данима његовим тзв. либералним демократским жалопојкама и испразаним и толико пута прежваканом јаловом и неутемељеном демитологизацијом српске политичке историје и традиције. При томе толико правдољубиви С: Басара не наводи ниједно сведочанство о, погубној улози В. Б. Поповића у деловању бироа за штампу владе Србије. Није њега случајно Александар Тијанић означио као лакирану бубашвабу. Поред брзомислећег, темељно документованог В. Б. Поповића добили смо у интерпретацији Светислава Басаре и „ десетине демократских девојака из бољих кућа са захтевима да их наместим Јовановићу (Чедомиру) Иви Лоли Рибару Петог Октобра –који је- наочит какав је- с правом постао сеx симбол демократских промена. Он нас није обавестио у овом тзв. роману каква је данас судбина Ч .Јовановића као корифеја либерално демократске политичке опције и сеx симбола демократских промена након 5. Октобра 2000 године. Управо су Ч. Јовановић и В: Б. Поповић и читава котерија досовских лидера са својим болесним амбицијама и клептократским комбинацијама окупљених 2000 године , широко отворили пут доласку на власт напредњачко-радикалске пошасти. О томе С. Басара не пише, јер то не спада у његово опскурно и изразито вулгаризовано „раскринкавање „ удруженог злочиначког подухвата .А и није баш згодно сада угрожавати садашњу синекуру у Куриру, јер таман се и он уклапа у опскурни тон и слугерањство ове творевине која се тешко може сврстати у оно што смо некада звали озбиљним и професионалним новинарством без обзира на тада јасно постављене идеолошке границе у социјалистичком систему. Али зато Светислав Басара не пропушта да злоупотребљавајући морбидно по ко зна који пут глас из гроба Зорана Ђинђића говори о пресудним заслугама у борби против режима аутократског С. Милошевића лидера ДОС-а“ Када је коначно дошао дан и куцнуо час, имунолошку терапију смо применили и припрему за одбацивање Милошевићеве гузице обавили Поповић, Кораћ, Батић, ја и инерција“. Свој допринос је дао још један Басарин нефикционални јунак Никола Самарџић( иначе сарадник брзомислећег и документованог Бебе Поповића) јер је он говорећи о изборима након 5 Октобра 2000 године рекао „ Србија поновила склоност да суицидна опредељења потврђује слободним изјашњавањем“. Усаглашавање политичког мишљења цвета такозваног српства(врхови СПЦ, САНУ, ВМА, Пословног света, војске, корумпирана полиција и дипломатска служба) оно се по Николи Самарџићу одвија у сагласности са цветом српског олоша, што доводи до дубљег повлачења у брлог самоскривљене незрелости( Кант).С. Басара не пропушта да истакне и велике заслуге тада опозициног посланика ЛДП-а Ненада Прокића који је јавно оптужио председника Татића( опет прави пример примене фикционалности када су његови „јунаци „ у питању)за макијавелистичку злоупотребу женских тела као политичког оружја, одмах је, међутим, добио етикету “национални“ издајник.
Ако нешто суштински обележава ову књигу С. Басаре онда је то реченица С. Бекета. „ Где год смутно време испусти дебело говно, наћи ће на ћеш наше родољубе како га четвороношке њуше“. Јер она у његовој колумнистичкој интерпретацији више личи на неку врсту инверзног непрестаног њушења као да он пише неку врсту гастро- ентеролошки приручник о опстипацији , пробави , затвору дебелом цреву , вербалној колоноскопији.“Опростите што се удаљавам од теме, али знате шта : никада из гована неће изаћи друштво- у датом случају српско- у којем главну реч воде човек из кога због вековне опстипације не може да изађе говно ( Трут) и човек из кога се због сатиријазе деценијама излива сперма (Татић). Овде смо опет на колумнистичком терену фикционалности (јер се заправо ради Војиславу Коштуници и Борису Тадићу) али и о епохалном открићу насталом резултат истрајног њушења и гастро „ експертизе“ С. Басаре о утицају опстипације и излива спреме на ток српске историје које никада из гована неће изаћи. Оваквих тзв. фикционалних и деконструкционих детаља прожетих вулгарностима најниже врсте има сијасет у овом тзв. роману и они су права слика садашњег мизерног и до крајњих граница доведеног колумнистичког опуса овог некадашњег писца. Вероватно да би примена Фројдове психоанализе имала шта да каже о овој аналној фиксацији С. Басаре ма колико она била фикционална и у складу са његовим идеолошким либерално –демократским обрачуном са полудивљим и нецивилизованим српским менталитетом и недемократском и анти-либералном српском политичком историјом и традицијом у искључивом тумачењу С. Басаре . И то као универзални анти гастро лек за нашу заосталост, национализам, антиевропејство и антимодернизам како га тумачи и представља пре свега колумниста Курира С. Басара.
Ово свакако није најзначајније дело новије књижевности већ само једна у низу збирки скрибоманских таблоидних колумни С. Басаре сада сабраних у нешто што се неоправдано и без икаквог основа назива романом а више спада у настојање да се на најпримитивнији и највулгарнији начин неуспешно и немаштовито демонстрира демитологизација српске историје и политичке традиције. С. Басара као да је намерно пренебрегава изузетан допринос српске критичке историографије која је одавно обавила подухват критичког преиспитивања српске историје и њену демитологизацију. Зато С. Басара удара на отворена врата и јавља се као нека савремена и поново, оживљене приказа Симе Милосављевића – Амиџе познатог сарадника кнеза Милоша у ружењу људи и понижавању људи . Сведочанства говоре да је кнез Милош волео да збија неслане шале са многим познатим људима али и са новајлијама, а Амиџа је био вешт у томе. Према Вуку Караџићу због шале, шегачења и безобразног подметања успео је да буде Милошев саветник у многим најважнијим делима. Сетимо се само каквој је ругалачкој тортури био изложен и сам Вук Караџић на конаку кнеза Милоша. С. Басара још није стигао да буде саветник Високог места, али никада се не зна каква синекура се може указати, а самопроглашени садашњи апсолутни господар Србије веома цени и награђује обилато управо људе који су спремни да буду нове Амиџе на његовом конаку и канабету где се свакодневно до неслучених граница одвија и развија денунцирање и брутално ружење сваког оног ко је заиста сачувао свој морални и интелектуални интегритет доводећи у питање овај диктаторски и антицивилизацијски режим.
10. Април 2026 године.
