На Институту за политичке студије у Београду одржана је 26. и 27. маја међународна научна конференција под називом “Геноцид над словенским народима у XX веку”. Портал Братство преноси у три дела студију др Марија Калика, научног сарадника Института за политичке студије и доносиоца Повеље Српско-руског братства, која отвара зборник радова са конференције (зборник је објављен у две верзије – на српском и руском језику).
1. ДЕО <-
Сажетак: Рад је израз борбе против западног прећуткивања и заборава вишемилионских руских, српских и уопште словенских жртава германских и нацистичких геноцида у 20. веку, као и потребе за указивањем на историјске и идеолошке корене ових геноцида који сежу дубоко у немачку прошлост. Постоји континуитет у германској мржњи према Словенима почев од, најкасније, немачких националистичких аутора из 18. века, до нацистичких идеолога и политичара у 20. веку. Још код пруског историчара Јохана Фридриха Рајтемајера 1801. године налазимо практично све елементе германског и нацистичког антисловенског расизма, који се нису променили кроз векове, и који чине идеолошку фасаду немачког „нагона ка Истоку“ (Drang nach Osten), којим се хтео освојити „животни простор“ (Lebensraum) за Немце у источној Европи. Taj порив кулминирао је у немачкој геноцидној политици над Словенима у 20. веку и Другом светском рату.
Расистички хијерархијски поглед на, с једне стране, „супериорне“ Германе и Немце као „(до)носиоце цивилизације и културе“, а с друге, „инфериорне“, „примитивне“ Словене и „варварски“ Исток, са конструкцијом „словенске опасности“, био је константа немачког дискурса у 19. веку. Подсећање на тевтонски Ред немачких витезова и њихова средњовековна освајања на Истоку, имало је посебан значај и улогу. Тај поглед пренео се у 20. век. Непосредно уочи Првог светског рата, немачки лидери су активно размишљали о неизбежној борби између „немства“ и „словенства“.
Нацисти су стари германски антиславизам својим идејама о расној чистоћи и територијалној експанзији гурнули на још опаснији ниво. Хитлер је само преузео идеје и идеологију германских расиста и немачких националиста из претходних векова, уз значајан допринос Гобиноа, Чемберлена и социјалдарвинизма, и претворио их у свеобухватан програм за нови расни поредак. Немци су замишљени као „народ господар“ и „надљуди“ (Übermenschen); остале, неаријевске расе и народи су „подљуди“ (Üntermenschen) који треба да буду уништени, или да се Немцима покоравају и служе им. Подела на „надљуде“ и „подљуде“, и расистичка мржња према Словенима и Русима као „подљудима“ и „Азијатима“, видљива је и у изјавама нацистичких војних команданата. Следећи ову генезу и линију тумачења, могу се објаснити историјски и идеолошки корени германских и нацистичких геноцида и злочина над Словенима у 20. веку
Велики број жртава међу цивилним становништвом у Совјетском Савезу, Пољској и Југоисточној Европи може се разумети само у светлу ове морбидне, историјски дуготрајне и укорењене расистичке позадине. Геноцид и ратни злочини деловали су мање страшно, или чак „нормално“, „пожељно“ и „нужно“, када се уништавају „подљуди“ или „нељуди“. У очима Хитлера и нациста, Руси и Словени нису били само људи „другог реда“, већ представници животињског царства. Ове „људске животиње“ биле су драгоцене само утолико што су радиле под господством „супериорних аријевских“ Немаца. Германска и нацистичка дехуманизација Словена била је идеолошко покриће за „оправданост“ и „потребу“ њиховог уништења, расељења или експлоатисања. У раду је приказан и случај Србије и Срба као жртава германских геноцида у 20. веку, у два светска рата.
Све фантазмагорије и халуцинације Хитлера и других нацистичких главешина о освајању, покоравању и уништењу Русије и СССР-а доживеле су у Другом светском рату тотални пораз. Држава и народ који, попут руског, имају такве историјске личности и величине, политичко вођство и родољубиве интелектуалце, не могу бити поражени.
Кључне речи: Германи, Немци, Словени, Хитлер, нацизам, геноцид, „нагон ка Истоку“ (Drang nach Osten), „животни простор“ (Lebensraum), „надљуди“ (Übermenschen), „подљуди“ (Untermenschen)
УВОД
У западној научној литератури, али и колективној свести и јавном мњењу, германски и нацистички геноциди и ратни злочини над Русима, Србима и Словенима уопште (ако изузмемо Пољаке), готово су сасвим прећутани. Говоримо у множини, јер су се ови геноциди и злочини поновили више пута у 20. веку. По правилу се, када је реч о нацистичком геноциду над етничким заједницама, говори о прогањању и убијању Јевреја, Синта и Рома (који се наводе одвојено иако су Синти ромски народ средње Европе), или о мањинским друштвеним групама које су у нацистичкој идеологији означене као „непожељне“, „неспособне“ за репродукцију или „недостојне живљења“ („наследно болесни“, тј. ментално оболели и физички хендикепирани, „асоцијални“, хомосексуалци, „туђинци из заједнице“, страни принудни радници, политички опоненти итд.) (Burleigh and Wippermann 1991, 1–3, 22; Epstein 2015, 13; Eley 2013, 73, 184). Остале етничке заједнице се наводе уопштено као „друге“, а ако се Руси узгред негде и спомену, онда се то чини након након навођења Јевреја, Синта, Рома, Пољака (Burleigh and Wippermann 1991, 68). Геноцид и злочини над Србима се помињу још мање или нимало.
Зато амерички рабин Мајкл Беренбаум (Michael Berenbaum) с правом подсећа да је холокауст, односно геноцид, имао и бројне друге жртве нацистичке политике „расне чистоће“. Међутим, када понеки, овог пута наш домаћи аутор (с позивањем на стране) то и примети, понавља се да су „Јевреји свакако највеће жртве Другог светског рата“, а међу осталима опет се не наводе Руси, Срби и Словени уопште (Халити 2018, 152). Двадесет три милиона словенских жртава Совјетског Савеза (Руса, Украјинаца и Белоруса) и милионске жртве српског народа у два светска рата изгледа нису вредне пажње, помена и белешке.
Ово наравно не значи да су јеврејске и друге жртве занемариве и мање вредне, већ само да постоји неприхватљива пракса прећуткивања и заборава осталих етничких жртава нацистичког геноцида. Имајући то у виду, Кетрин Епштајн (Catherine Epstein) у својој књизи „Наци Немачка. Супротстављање митовима“ (Nazi Germany. Confronting the Myths) говори да „многи митови окружују нацистичку Немачку у Другом светском рату“, а један од њих је да је „нацистички расни рат био усмерен искључиво на Јевреје – а не на Словене или друге ‘непожељне’“ (Epstein 2015, 23). Овај рад је израз борбе против тог мита, покушај спасавања од прећуткивања и заборава вишемилионских руских, српских и уопште словенских жртава германских и нацистичких геноцида у 20. веку, и потребе за указивањем на историјске и идеолошке корене који ових геноцида сежу дубоко у немачку прошлост.
ГЕРМАНСКИ АНТИСЛОВЕНСКИ РАСИЗАМ У 18. И ПОЧЕТКОМ 19. ВЕКА
Идејни извори германског расизма и немачког национализма који су на крају довели до германских геноцида и ратних злочина над Словенима у 20. веку могу се пратити вековима уназад, а у 18. веку довели су до јасних „интелектуалних“ обриса и израза. Расно-антрополошке псеудотеорије које почеле да се појављују и развијају од тог времена послужиле су да идеолошки легитимишу тврдње о хијерархији и хегемонији међу европским и светским расама. То је за резултат имало стварање специфичног расистичког дискурса који се развио крајем 18. и почетком 19. века. Један од његових извора био је „културни национализам“ чијим се оцем сматра Јохан Готфрид фон Хердер (Johann Gottfried von Herder). Хердер је наглашавао етнокултурну посебност, јединственост и различитост европских народа. Иако није био расиста, његова тврдња да сваки народ располаже специфичним „народним карактером“ и „народним духом“ постепено је код неких немачких „мислилаца“ добијала националшовинистички и расистички призвук, и почела да се повезује са много старијом германском традицијом „Теутоманије“. Хердер је веровао да су Немци поставили темеље европске слободе, цивилизације и благостања, док су бранили Европу од варвара (Burleigh and Wippermann 1991, 24, 25).
Већ у то време наводна културна супериорност Немаца над словенским народима коришћена је да се легитимише немачка власт над бившим западнословенским и пољским територијама, што и јесте била примарна „материјална“ основа идеолошке „надградње“ изражене у националшовинистичкој и расистичкој свести. Славофобија Немаца према Пољацима има дугу историју, која се периодично обнавља. У ту сврху послужио је један број етничких стереотипа, од којих су неки настали у средњем веку, који су били прожети расистичким аспектима, као нпр. слоган „пољска посла“ (polnische Wirtschaft) у ироничном и погрдном значењу. Њега је први употребио немачки јакобинац Јохан Георг Форстер (Johann Georg Forster) да би изразио своје гађење према економској „заосталости“, анархичном хаосу и неефикасности, и католичком сујеверју, који су у уобичајеној немачкој свести били карактеристични за Пољаке. „Примитивна словенска култура“ већ тада стоји у супротности са „високонемачком“. Немачки националисти су углавном веровали да су Пољаци темпераментно неспособни да сами собом управљају. Немци су били уверени да су током векова преузели терет „цивилизационе мисије“ у Пољској и сада је време да то учине поново (Burleigh and Wippermann 1991, 25, 26; Еvans 2009, 10).
Пруски историчар Јохан Фридрих Рајтемајер (Johann Friedrich Reitemeier) тврдио је 1801. године да је „нечистоћа“ Словена „била позната од најранијих времена“. Стога би Словени, а посебно Пољаци, требало да себе сматрају срећним што су им Немци донели „цивилизацију луксуза“ и утеху. Освајање од стране Немаца била је „револуција најкорисније врсте“. Овом културно-политичком облику империјализма дат је историјско-месијански квалитет кроз тврдњу да су Немци имали „мисију“ да се преселе у територије које су некада насељавала древна германска племена. Гледано на овај начин, Словени су били сквотери историје (Burleigh and Wippermann 1991, 26). У овим Рајтемајеровим уверењима и визијама налазимо практично све елементе германског и нацистичког расизма према Словенима, који се нису променили кроз векове, и који чине идеолошку фасаду немачког „нагона ка Истоку“ (Drang nach Osten), „крунисаног“ његовом геноцидном политиком у 20. веку и Другом светском рату. Поново пробуђена германска мржња према Словенима и Русима видљива је у помахниталој русофобији која је захватила Немачку и „Европу“ од почетка специјалне војне операције у Украјини.
ГЕРМАНСКА СЛАВОФОБИЈА ОД 19. ВЕКА ДО ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Замисао да су Немци били „носиоци цивилизације“ у областима које су некада населили „стари Германи“ повезала се у 19. веку са Хегеловом (Hegel) мишљу да су Словени, са изузетком Руса, „народи без историје“. Германизација некадашње словенске територије виђена је као неизбежна последица претпостављеног „културног градијента“, који је опадао од Запада ка Истоку, и „немачког нагона ка Истоку“ који је постепено попримио квазибиолошке аспекте. Према „Светској борби Немаца и Словена“ (Der Weltkampf Der Deutschen Und Slaven, 1847) Морица Вилхелма Хефтера (Moritz Wilhelm Heffter), тај процес био је „неопходна последица културно-историјске, интелектуалне и моралне супериорности коју култивисани увек уживају над некултивисаним”. Сличне тврдње су видљиве код Хајнриха Вуткеа (Heinrich Wuttke), који је у делу „Пољаци и Немци“ (Polen und Deutsche, 1846) тврдио да ће се „немачка држава моћнија оружјем, политички доминантнија и интелектуално супериорнија од Словена“ увек супротстављати и надвладати их (Burleigh and Wippermann 1991, 26–27). Током тзв. пољске дебате у франкфуртском парламенту јула 1848. године, немачки либерали су користили различите „аргументе“ за борбу против пољских захтева, међу којима су се истицали страх од пољског савеза са реакционарном Русијом, и „историјски заснована супериорност Немаца над Словенима“. Левичарски либерал Вилхелм Џордан (Wilhelm Jordan) је тврдио да је „превласт немачке расе над већином словенских раса, вероватно са јединим изузетком Руса, чињеницa“. Два народа су била „смртоносни непријатељи“ и није се могла прикрити чињеница да су Немци представљали „вишу“ цивилизацију (Burleigh 1997, 14).
Расистички хијерархијски поглед на, с једне стране, „супериорне“ Германе и Немце као „(до)носиоце цивилизације и културе“, а с друге, „инфериорне“, „примитивне“ Словене и „варварски“ Исток, био је константа немачког дискурса у 19. веку. Немачко царство је довело до радикализације и расизације немачког погледа на „Исток“. У псеудонаучном расистичком дискурсу који се развио од друге половине 19. века, нарочито су „Словени” конструисани као посебна „раса” чија „белина” није била упитна, али су ипак били инфериорни. Расизам према људима из источне Европе се стога често назива антисловенским расизмом или антиславизмом (Petersen 2022). Гледишта многих немачких историчара потенцирала су „супериорност“ немачке цивилизације и неизбежност немачко-словенског сукоба (Burleigh 1997, 18). Елементи антисемитизма и антисловенског расизма присутни су и код двојице важних протагониста либерализма после 1848. у Немачкој, Густава Фрајтага (Gustav Freytag) и Хајнриха фон Трајчкеа (Heinrich von Treitschke) (Stoetzler, Achinger 2013). Дарвинова теорија еволуције почела је да се спонтано преноси на друштво и историју, чиме је нерефлексиван социјалдарвинизам претваран у историјски „аргумент“. Ово је било јасно код Трајчкеа, који је у есеју „Немачки Ред у Прусији“ (Das deutsche Ordensland Preußen, 1862), посвећеном историји тевтонских витезова (Deutscher Orden), славио „немилосрдну расну борбу“ коју су „Немци“ некада водили против незнабожачких Пруса, Литванаца и Пољака. Немачка земља тевтонског Реда (deutsche Ordensland) била је „брана“, „заштитни зид“ према „мору источних народа које је бацало таласе“. Словени су, према Трајчкеу, били „смртоносна претња“ за Германе. Реч „анархија“ или неки њен дериват постаје уобичајено мрмљање кад год би Трејчке поменуо Пољаке или Словене. Он говори о „анархичној грубости Словена“, да је немачко-словенски сукоб у природи ствари, да је словенска владавина над Немцима „неприродна“ (као да су Словени икад претендовали на то, а не да је било обрнуто). Немци су „господари“, „учитељи“ и „дисциплинатори“, носећи дарове „више“ цивилизације својим „примитивним“ суседима чију „поплаву наноса и нереда“ треба зауставити „нашом страном“ која је повремено „тврдог срца“, „оштра и нељубазна“, али са довољно „упорном вољом“ да Словенима стане на пут. Трајчке чак говори и о „крвљу умрљаном дивљаштву брзог рата за уништење“ у „сукобу међу расама“. Његово расистичко слављење (митског) „геноцида“, наводно некада практикованог над Прусима и Словенима, ускоро ће постати средство за даље легитимисање захтева за територијама на Истоку, и коначно стварног немачког геноцида над Словенима (Burleigh and Wippermann 1991, 27; Burleigh 1997, 16–17).
У складу с тим, немачки националисти су током 19. века повезивали „немство“ (Deutschtum) са појмом Volk (различито превођен као „нација“, „народ“ или „раса“). Заговарали су идеологију „крви и тла” (Blut und Boden), вођени идејом да су сељаци („крв”) који су обрађивали земљу („тло”) право складиште традиционалних немачких вредности и аутентичне народне културе (Epstein 2015, 4). Први свеобухватни теоријски израз расне идеологије написао је, међутим, француски аристократа Жозеф Артур Конт де Гобино (Joseph Arthur comte de Gobineau). У свом „Огледу о неједнакости људских раса“ (Essai sur l’Inégalité des Races Humaines, 1853-55), Гобино тврди да je историјски развој одређен неједнакошћу европских раса, и креативним принципом својственим само белој раси. Oн је извео порекло северних Европљана и већине немачких народа од „Аријеваца“. Високе културе су дело „аријевске“ господарске расе, чији је пад последица мешања са „нижим расама“ (Burleigh 2015, 156; Shubin 2011, 31). На Гобиноову књигу се у својим списима ослањао Хјустон Стјуарт Чемберлен (Houston Stewart Chamberlain) који је на неки начин постао духовни отац Трећег рајха (Drittes Reich). Овај Енглез, потпуно заљубљен у немачку културу и државност, постао је немачки држављанин и Вагнеров (Wagner) зет. Славио је Немачку као центар светске цивилизације (Shubin 2011, 31). Германски народи, посебно Немци у ужем смислу, били су, према Чемберлену, у сваком погледу супериорнији од свих других народа (Burleigh and Wippermann 1991, 36).
Чемберлен није био усамљен у изношењу таквих ставова. Различити аутори, научници и други допринели су током последње деценије 19. века настанку нове, тешке, селективне варијанте социјалног дарвинизма, која није наглашавала мирну еволуцију већ борбу за опстанак. Карактеристичан представник ове школе мишљења био је антрополог Лудвиг Волтман (Ludwig Woltmann), који је 1900. године тврдио да аријевска или немачка раса представља врхунац људске еволуције и да је стога супериорна у односу на све друге. „Германска раса је изабрана да доминира земљом“. Али друге расе, тврдио је, спречавале су да се то догоди. Немцима је већ тада, по мишљењу неких, било потребно више „животног простора“ (Lebensraum) који би морао да се добије на рачун других, највероватније Словена. Ови аутори заговарали су обнову руралног идеала у којем би немачки досељеници владали над „инфериорним“ словенским сељацима, баш као што су то чинили, како су им национални историчари говорили, у централној и источној Европи у средњем веку (Evans 2004, 34, 35). Једноставно речено, посвећени мирној пољопривреди и трговини, Словени су имали јединствену несрећу да заузму плодне земље за којима су жудели ратоборни Германи, Данци и номадски народи Истока (Burleigh 1997, 10), и то је био узрок њихове изложености непријатељским и агресивним насртајима који су долазили са тих страна, а у германском случају су надограђени расистичком антисловенском идеологијом.
Током 1890-их, незадовољни оним што су видели као своју слабашну империју, многи Немци су се придружили ултранационалистичким групама за притисак које су тражиле да Немачка нађе „своје место под сунцем“ на Истоку. Ове групе су укључивале „Пангерманску лигу“ (Alldeutscher Verband), „Немачко колонијално друштво“ (Deutsche Kolonialgesellschaft), „Немачко поморско друштво“ (Deutscher Flottenverein), и „Друштво немачких источних маршева“ (Deutscher Ostmarkenverein) (са циљем да се уклони утицај Пољске у источним немачким покрајинама) (Epstein 2015, 4). Дискурзивна архитектура пангерманског погледа била је конструисана око кључних речи „нација“, „народ“ и „раса“ на начин који је претворио дарвинистичке природњачке тезе о борби за живот и опстанак у оперативну друштвено-историјску идеолошку матрицу (Eley 2013, 136). Пангерманска лига и друга националистичка удружења сводила су све нације на једноставну расну целину, нпр. „немство“ (Germandom), „словенство“ (Slavdom) итд. Веровали су да је немачки народ опкољен непријатељима, од Словена и Латина који окружују Немачку споља, до разних унутрашњих непријатеља. Страховали су да су друге расе надмашивале Немце и претиле да ће их „потопити“ (Evans 2004, 48–49). Тако су креиране расистичке конструкције о „словенској опасности“ (Eley 1991, xix). У складу с тим, Ото Штерн (Otto Stern) из „Немачког поморског друштва“ се у Доњој Шлезији концентрисао на збијање класне солидарности против „словенске опасности“ (Eley 1991, 131). Као одговор на овe ултранационалистичкe притиске, цар Вилхелм II (Wilhelm II) формулисао је агресивну спољну политику која је имала је три главна циља: паритет са Британијом као светском силом, већи немачки утицај у источној Европи и додатне прекоморске колоније (Epstein 2015, 4). Непосредно уочи Првог светског рата, немачки лидери су активно расправљали о томе како најбоље припремити свој народ за неизбежну борбу између „немства“ и „словенства“ (Jenkins 2014, 34).
Следећи германску тевтонску идеологију и наратив, Кете Ширмахер (Käthe Schirmacher), чланица екстремно националистичког „Друштва немачких источних маршева“ пре Првог светског рата, веровала је да је историјски задатак тевтонског витешког Реда био да прегради „дивље узбуркану, немирну словенску и полусловенску поплаву”. Јединствено откриће Ширмахерове било је да су се витезови вратили у Пруску да подигну „надљуде“ (Übermenschen) (Burleigh 1997, 18, 19). Мит о Реду је такође играо улогу у мисаоним процесима вођа неких народних (völkisch) друштава у послератној Вајмарској републици. Према „Артаманенском друштву“ (Artamanen-Gesellschaft), германске средњовековне миграције на Исток представљале су „одабир најздравије крви и најактивнијих делова народа који су створили комад нове Немачке у Ordensland-у“. Овo последњe билo je „истурено место германизма против растућег словенског етничког потопа“ или, једноставније, „оружана стража на Истоку“. Чињеница да су Артаманени привукли касније нацистичке вође као што су Хајнрих Химлер (Heinrich Himmler) и Рудолф Хес (Rudolf Heß), показује да је њихов поглед на свет, којим су учествовали у широј борби, био исти (Burleigh 1997, 19, 20).
Историчар Констатин Николајевич Цимбајев (Константин Николаевич Цимбаев) сматра да су у периоду пре Првог светског рата руске амбиције да доминира над свим балканским и аустроугарским Словенима сматране животно опасним за Немачко царство. Потенцијална опасност од словенства изазвала је и идеју о вероватном војном обрачуну са Русијом. Панславизам су неки немачки стручњаци тога доба, попут Паул Рорбаха (Paul Rohrbach) и оснивача „источноевропских студија“ Теодора Шимана (Thеodor Schiemann), видели као извор опасности. У целини, немачки политички писци су се залагали за неопходност преузимања улоге Русије на Балкану, за економски, политички и културни експанзионизам на југоистоку, све до позива на колонизацију и германизацију словенског света. Улога „словенског питања” у полемичком дискурсу предратне Европе, посебно у изградњи непријатељских слика, и на крају, у избијању рата је, закључује Цимбајев, од великог значаја (Цимбаев 2015). С тим у вези, Екмечић указује да је Ватикан активно подржао аустроугарски обрачун са Србијом. Папа Пије X (Pius X) одобрио је строгу акцију Аустрије против Србије, наглашавајући да српски покрет „сада представља највећу опасност за постојање Монархије“, и да та опасност долази од панславизма (Opačić 1994, 53). Чак су и немачке социјалдемократе у то време мислиле на Русију и словенски Исток као на земље заосталости и варварства (Evans 2004, 17). Страх од инвазије са „варварског“ Истока играо је главну улогу у убеђивању социјалдемократа да гласају за ратне кредите 1914. Долазак комунистичке диктатуре у Совјетски Савез само је ојачао и продубио ова уверења (Еvans 2009, 103). Немачки освајачи су европски Исток доживели као празну, недовољно насељену и недовољно култивисану земљу – место чисте „некултуре“ (Unkulktur), како је рекао шеф војне управе у Литванији-Бјалисток Теодор фон Хепе (Theodor von Heppe). Виктор Клемперер (Victor Klemperer), који је током Првог светског рата радио у секцији за штампу за Обер Ост (Оber Ost)[1], размишљао je: „Ево, без сумње, ми смо доносиоци Културе!“ (Eley 2013, 138).
Алберт Бракман (Albert Brackmann), један од водећих представника „источних студија“ (Ostforschung), које су служиле немачкој пропаганди у источној Европи, приредио је 1933. године књигу „Немачка и Пољска“ (Deutschland und Polen). У њој је истицан континуитет немачког насељавања у источној Европи упркос германским миграцијама, неспособност Словена да формирају кохерентне државе, и историјска мисија Немаца да „цивилизују подгерманску зону“ (Burleigh 1997, 27). Када је реч о односу према Лужичким Србима, један од Бракманових подређених приметио је да „није пожељно да се радови на лужичкосрпском језику објављују са немачке стране. Лужичкосрпски језик треба да остане што је могуће непримећенији, а његово опадање не би требало да буде спречено појачаним академским проучавањем“ (Burleigh 1997, 29). Предмет Бракмановог занимања био је меморандум „О демографско-политичком обезбеђењу немачког Истока“ професора расних студија у Лајпцигу Отоа Рехеа (Otto Reche). Рехе је био забринут да би превише либерална дефиниција етничке припадности резултирала „језички германизованом мешавином са јаким азијским карактеристикама“. Немцима је био потребан простор (Raum), а не „пољске вашке у крзну“, шовинистички пише Рехе у писму Бракману. Рехе је чак предлагао укидање речи „Русија“. Плашећи се „сугестивне“ моћи израза „Мајка Русија“ („Mütterchen Russland“), желео је да, вођен принципом divide et impera, стимулише етнички сепаратизам унутар СССР-а кроз књигу „Мултиетничка држава источне Европе“ (Der Vielvölkerstaat Osteuropas) (Burleigh 1997, 34)[2].
По мишљењу Давида Влахека (David Vlahek), показује се да постоји континуитет у германској мржњи и анимозитету према Словенима почев од, најкасније, немачких националистичких аутора из 18. века, до нацистичких идеолога и политичара у 20. веку. Германски антиславизам може се пратити уназад до „цивилизаторског“ дискурса просветитељства и даље, током 19. века, када су немачки националисти снажно оптуживали своје словенске суседе да су експанзивни, али истовремено примитивни и неспособни да створе функционалну државу. У почетку је разлог за тзв. културну поделу (Kulturgefälle) наводно требало тражити у инфериорности словенских култура и језика, а не у биолошким траговима њихових народа. Међутим, германски антиславизам почео је нагло да мења своју парадигму крајем 19. века, када су биолошки концепти „расе“ и „крви“ постепено ушли у научну и политичку сферу. Исход Првог светског рата (пораз Немачке и победа бољшевичке револуције у Русији) додатно је радикализовао већ постојећи антиславизам у Немачкој. Присвојили су га националсоцијалисти у успону, који су га својим идејама о расној чистоћи и територијалној експанзији гурнули на још опаснији ниво. Следећи ову генезу и линију тумачења, могу се објаснити историјски и идеолошки корени германских и нацистичких геноцида и злочина над Словенима у 20. веку (Vlahek 2022).
Под утицајем императива за империјалистичком и колонијалистичком експанзијом Немачке на Исток, становништво источне и југоисточне Европе постало је, према Кристијану Промицеру (Christian Promitzer), предмет немачке расне антропологије. Расна теорија била је једна од потпора нацистичке доктрине концентрисане на стицање новог „животног простора“ на Истоку за потребе „немачке господарске расе“ (deutsche Herrenrasse). Ово је био језив концепт колонијализма насељеника који се фокусирао, пре свега, на источну Европу (Пољску, балтичке државе и европске делове Совјетског Савеза) (Promitzer 2020). Волфганг Виперман (Wolfgang Wippermann) је показао да је теорија Немаца као носилаца културе (Kulturträgertheorie) била кључни елемент идеологије немачког Drang nach Osten. Ова идеологија је, како тврди Џефри Лупс (Jeffrey Luppes), обухватала антисловенски став који је оправдавао ширење немачког утицаја на исток, на пољску и остале територије од средњег века до Трећег рајха. Она се „позивала“ на легитимно тевтонско поседовање земље и доминацију над словенским становништвом. Ово гледиште је подразумевало да је „страна“ контрола над територијом оправдана због културне, политичке и технолошке „супериорности“ Немаца, односно „инфериорности“ Словена, што је имплицирало потпуно или делимично истребљење и расељавање етничких група које су тамо живеле (Luppes 2020).
[1] Обер Ост је висока титула оружаних снага Немачког царства, као и назив окупираних територија Немачког царства на Источном фронту, током Првог светског рата.
[2] Имајући у виду овакав историјски развој Немачке, и његов катастрофалан исход и резултат у Другом светском рату, чувени историчар Фридрих Мајнеке (Friedrich Meinecke) непосредно после рата написао је књигу „Немачка катастрофа“ (Die deutsche Katastrophe, 1946). У њој је Мајнеке истакао специфично немачке предуслове и узроке нацизма. Наиме, нацизам је, иако далеко од тога да је био незаобилазни исход немачке историје, свој успех свакако црпио из политичких и идеолошких традиција и развоја који су по својој природи били специфично немачки. Ове традиције могле су се пратити уназад до начина на који се немачка историја развијала током 19. века, а пре свега до процеса којим је земља претворена у јединствену државу под Бизмарком 1871. Стога има смисла почети од ове тачке, као што је то учинио Мајнеке, тражећи узроке зашто су нацисти дошли на власт нешто више од шест деценија касније и направили такав хаос Немачкој, Европи и свету уз тако мало противљења већине Немаца (Еvans 2004, xxviii). Те узроке Мајнеке је видео у тенденцијама немачке мисли од Хегела до Хитлера (Ђерђ Лукач (György Lukács) би уместо Хегела ставио Шелинга), као и историјској и друштвеној структури Пруске и Немачке. Овде је посебно истакао улогу „великих индустријалаца који подижу руљу“, „бирократских штитоноша“, империјалистичког лобирања Пангерманске лиге и националистичке агитације Друштва немачких источних маршева. Све је то допринело избијању Првог светског рата, успону Хитлера, и на крају „немачкој катастрофи“ у Другом светском рату (Burleigh and Wippermann 1991, 12). Мајнеке је закључио да је у немачкој националној држави било нечега мањкавог од самог тренутка њеног оснивања 1871. године (Еvans 2004, xxii).
Да је тријумф нацизма био логичан и неизбежан завршетак претходне вишевековне немачке историје сматрали су британски историчар А. Џ. П. Тејлор (A. J. P. Taylor), француски научник Едмон Вермејл (Edmond Vermeil), британски дипломата Роберт Ванситарт (Robert Vansittart), и амерички новинар Вилијам Л. Ширер (William L. Shirer) (Epstein 2015, 2; Еvans 2004, xxiv).
