Правна неизвесност постала је свакодневица за Србе на Косову и Метохији, али датум 15. март могао би донети прекретницу коју многи називају „административним егзодусом“. Измене и допуне Закона о странцима, уколико почну стриктно да се примењују, отварају врата за правни прогон оних који поседују искључиво документа Републике Србије.
Основна бојазан српске заједнице лежи у чињеници да Приштина српска документа не признаје, осим на два административна прелаза. За Марка Јакшића, ово је јасан механизам притиска који погађа најрањивије – људе којима је право на косовска документа ускраћено процесним опструкцијама.
„По ономе што сам чуо, реч је о неколико десетина хиљада људи. Они ће се наћи у најтежој ситуацији јер осим примене закона о странцима, могу одговарати и за кривично дело фалсификовања докумената. Њихов положај је врло неизвестан, а они који су ову ситуацију направили у Бриселу уопште не брину о томе“, истиче Јакшић. Он упозорава да циљ Приштине нису масовне, насилне депортације које би изазвале медијску буру, већ суптилнији метод административног притиска.
„Не очекујем масовне акције, али очекујем свакодневну опструкцију. Неко ће можда одлучити да пријави боравак, али пошто нема укњижен стан на Косову, у полицији ће му рећи да му фали један папир. На крају ће му бити саопштено да има пар дана да легално, без полицијске пратње, напусти Косово. Тако се избегава пажња међународних представника, а људи се приморавају да сами ‘дигну сидро’ и оду јер им је живот овде постао немогућ“, објашњава Јакшић.
Политика предвидивости: Куртијева „алтернатива“ и ћутање партнера
Криза са документима, према Јакшићевим речима, није изолован инцидент, већ фаза у дугорочној стратегији Албина Куртија коју су многи одбијали да прочитају на време. Он сматра да су узроци данашњих проблема дубоко у прошлости и да су сви актери дијалога били упознати са плановима Приштине.
„Да смо на време читали алтернативу Самоопредељења из 2013. године, знали бисмо шта нам се спрема. Многи су се заносили да ће Курти бити прогресиван левичар, али он своју мржњу према Србима не скрива. Он не би успео да ради ово што нам ради да нема пасивног или незаинтересованог Београда, као и међународне заједнице која се понаша као портпарол Вјосе Османи. Све што се дешавало последњих година усмерено је ка томе да се наш број смањи, а мој је утисак да су се све три стране још 2013. у Бриселу договориле да се нама баш ово дешава“, оцењује Јакшић.
Пад бастиона: Зашто интелектуална елита бира тишину?
Једна од најоштријих критика у разговору упућена је Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Јакшић сматра да је институција која је требала да буде „стожер окупљања“ постала талац политике „неталасања“ и слепог праћења директива из Београда.
„Да је среће, универзитет би био последњи бастион нашег опстанка. Нажалост, он данас прати политику Александра Вучића, баш као што приштински универзитет прати политику Аљбина Куртија. Та политика немешања у сопствени живот је погубна. На универзитету су наши највећи интелектуалци, али су они више него пасивни. Иако смо имали малу побуну студената и неких професора, то није довољно. Уколико ова кућа која свима нама гори значи само неколицини нас, она ће свакако нестати јер рационални људи бирају политику немешања у опасним временима“, наводи Јакшић.
Као правник, Јакшић сматра да Србија и даље има полуге моћи којима би могла да заштити свој народ, али да за то недостаје политичка воља и спремност на ризик. Он предлаже конкретне потезе који би из корена променили позицију Београда у преговарачком процесу.
„Београд може да уради много, а кључна ствар је реципроцитет. Ако Курти води политику реципроцитета, Србија као јачи партнер може истом мером да одговори на многа питања. Такође, могуће је повлачење из споразума или њихово суспендовање преко ноћи. Коначно, Србија има на располагању проглашење окупације. Оног дана када парламент Србије прогласи окупацију као званичну чињеницу, држава улази у потпуно другачији режим деловања. Једино озбиљна конфронтација Београда и Приштине може да пробуди међународну заједницу која тренутно заборавља да на Косову људи пате“, тврди он.
Жилавост народа као последња одбрана
Упркос суморној реалности коју дефинише речима Винстона Черчила – „крв, зној и сузе“, Јакшић у народу види снагу која нервира преговараче у Бриселу. Он истиче да процес дијалога сматра суштински завршеним Охридским споразумом, али да решења нису донела нормализацију.
„Наша жилавост је оно што их све брине. Све ово трпимо, а остајемо, што показује да смо виталан народ. Себе видим у Митровици, борићу се док год могу, јер та боља времена неће донети дијалог, већ велике политичке промене. Одузимање имовине се већ дешава на ‘легалан’ начин кроз узурпације и лажне оптужбе за ратне злочине чим неко покуша да заштити своје. Курти сања хрватски сценарио, где Срби нестају или се асимилују, али ми смо ту да сачувамо оно што је наше, без обзира на пасивност Београда и неправду међународне заједнице“, закључује Марко Јакшић.
Зорица Воргучић
