Марко Миловановић Марун пјесник је и културни посленик из Сребренице, који је до сада објавио три књиге: “Очи домаћих ноћи” (2017), “Свевидећи мрак” (2020) и “Скућиште” (2024).
На челу је руководства СПКД “Просвјета” из Сребренице, уређује часопис “Сребрни вијенац” и покретач је Просвјетно-културног збора “Стопама Луке Милованова Георгијевића”, чије је седмо издање одржано у децембру прошле године. Управо о утисцима са поменутог збора, али и уопштено о стању у књижевности и култури, овај аутор је говорио за “Независне”.
НН: Укратко, какви су утисци са седмог издања збора који водите?
МИЛОВАНОВИЋ: С обзиром на то да је, условно речено, у малим срединама, што Сребреница у културолошком и образовном контексту засигурно није, заступљена “култура довођења културе”, увијек посебно задовољство представља промоција стваралачког узлета људи из непосредног окружења. Као уредника издавачке дјелатности “Просвјете” најприје ме радује представљање првих књига, писаца за које ће се сигурно чути, Ива О. Андрића и Стрибора Ђурића. Ништа мање битан је мали јубилеј поводом 20. издања Часописа за културу, књижевност и умјетност “Сребрни вијенац”. У контексту децентрализације културе подршка ангажованих интелектуалаца, попут Бранислава Зубовића, Душана Пејића, Милана Громовића и Слађане Миленковић, на највјеродостојнији начин изнова актуелизује лик Луке Милованова Георгијевића, али и Звонимира Шубића, Бошка Миловановића и Живана Јовановића. Чин додјеле награда лауреатима је увеличан величанственим наступом дјечјег хора “Лудмер”, као и представљањем једне од најчитанијих прозних књига региона “Дјеца коју није волио свијет”, аутора Бојана Вегаре. Четвородневни програм је окупио љубитеље културе, књижевности и музике, уз врло добру посјећеност и медијску присутност.
НН: Колико је сребреничка “Просвјета” својим активностима успјела да из заборава отргне име Луке Милованова Георгијевића?
МИЛОВАНОВИЋ: Филолог, учитељ, књижевник, правник, филозоф и пјесник Лука Милованов Георгијевић је свакако био предмет интересовања уже научне јавности. Поштујући канонски образац наше културе, осим у ужим стручним круговима, Лука Милованов Георгијевић скоро да се није помињао. Ништа сврсисходније се није могло десити, но да се у његовом мјесту рођења покрене манифестација која носи његово име. Ми данас говоримо и пишемо по узору на Лукине огледе из 1810. године. Са Савом Мркаљем је још те године радио на реформи нашег правописа и књижевног језика. Колико је био у служби народа, говори и чињеница да у околностима строге цензуре и осуде буржоазије није одустајао од тврђења да прост народни језик мора постати основа тадашњег књижевног језика, који није био довољно разумљив народу. Народ данас зна за Вука Караџића, али мора сазнати и за Луку Георгијевића, који је заједно са Вуком 1814. године стварао прву српску граматику, Писменицу сербскога језика. Прије три године смо обиљежили 190 година од штампања његовог Опита, капиталног дјела у ком се представио као први теоретичар књижевности и акцентолог, а претпрошле године 240 година од Лукиног рођења у тадашњој нахији сребреничкој. Захваљујући бијељинском одбору “Просвјете”, одржан је научни скуп на ком су бијељински и београдски универзитетски професори стручним радовима изнова расвијетлили Лукин књижевни и лингвистички рад. У децембру је манифестација протекла у знаку обиљежавања 215 година од момента када се појавио као први пјесник за дјецу. Програм је протекао уз рецитовање неколико његових пјесама, али и наступ дјечјег хора “Лудмер”, што нас је подсјетило на вријеме када су његове пјесме биле неизоставан дио школских свечаности и приредби у Будиму и Пешти. О једном од најобразованијих Срба свога доба, подједнако генијалном и несретном, у интелектуалном кругу са Јованом Берићем, Савом Мркаљем, Димитријем Фрушићем и Димитријем Давидовићем, настојаћемо у догледно вријеме да напишемо монодраму. Кренули смо скромним корацима, али пјесничка награда “Лука Милованов Георгијевић” постаје све запаженија.
НН: Да ли сте задовољни улагањем надлежних институција у Ваш рад и уопште у културу у Сребреници?
МИЛОВАНОВИЋ: СПКД “Просвјета” Сребреница као најстарије активно друштво, основано далеке 1907. године, никада није имало повлаштен третман од општинских власти. Али у периоду од 2017. године до 2025. издвајана су довољна финансијска средства за покривање трошкова штампања три броја часописа “Сребрни вијенац”, студентске стипендије “Лука Милованов Георгијевић”, одржавања манифестације посвећене Георгијевићу и плаћања основних трошкова за госте учеснике низа програма током године. Већ од прошле године средства су смањена, а приједлогом буџета за 2026. годину сведена на симболично срамотан износ. Институционализована културна сцена, глобално гледано, повлаштена је знатним издвајањима средстава за плате запослених. Али ефекат тих издвајања на културу у пуном значењу ријечи је занемарљив у односу на ентузијазам окупљен око идеје “Просвјете”, али и још неколико удружења. Некада је осамдесетих година прошлог вијека у Сребреници одржавана републичка смотра фолклора СР БиХ и у директном телевизијском преносу емитована широм Југославије. Како назвати третман према СКУД “Свети деспот Стефан Лазаревић”, које је прије неколико година обновило смотру фолклора са обје стране Дрине, а од ове године нема адекватну финансијску подршку за своје активности? Или изостанак подршке за музички фестивал “Новембар фест” у оквиру ког су у Сребреници свирали најпознатији бендови ширег региона од 2017. године, а први пут од оснивања у 2025. години није одржан? Затим годинама симболично издвајање средстава за најважнију друштвену установу Народну библиотеку Сребреница? Једном ријечју – духонедораст! Дакле, ентузијазам одређеног броја људи окупљених око удружења дао је Сребреници смотру фолклора, музички фестивал, књижевни фестивал, часопис и филмски фестивал, са друге стране, најрепрезентативније активности Културног центра годинама уназад су циркус за дјецу и додјела пакетића.
НН: Представили сте и 20. и 21. број “Сребрног вијенца”, часописа за културу, књижевност и умјетност, чији сте главни и одговорни уредник. Из Вашег искуства, колики је омјер између квантитета и квалитета када је ријеч о савременој књижевности која се данас објављује у књижевној периодици?
МИЛОВАНОВИЋ: Мислим да је у актуелном електронском времену књижевна периодика и даље задржала оптимум квалитативног приступа заступљености прилога. Ипак, у електронским медијима квантитет надјачава квалитет, јер није тешко покренути страницу и објављивати све и свашта. Уређивачка политика мора бити вриједносно оријентисана и објективна према недовољно добрим прилозима. То често изазива негодовање људи из блиске околине, али заиста је беспотребна подјела на завичајне писце и оне који то наводно нису. Добар писац је уједно дио свјетске литературе, а завичај сваком писцу је језик. Ми смо остварили сарадњу са многим установама, издавачима, фестивалима, али и појединцима са свих простора. Претпоставка за остварење повјерења је задовољавајући ниво квалитета, као и дубока органска стремљења уредништва. Овом приликом бих посебно захвалио професорима са Катедре за србистику из Пала, који су као сарадници дали велики подстицај уредништву нашег скромног издаваштва, дајући му непроцјењиву квалитативну афирмацију.
НН: Колики је одјек књижевне периодике у свијету, који је данас све више виртуелни и визуелни?
МИЛОВАНОВИЋ: Прије покретања часописа, али и сарадње са другим редакцијама, сматрао сам да су далеко иза нас времена када се са еуфоријом ишчекивао сваки број неког јавног гласила. Истина је да у овом моменту за ширу јавност није никакво чудо када се појави часопис из штампе, али за људе окупљене око писане ријечи је истински празник. Та еуфорија је присутна подједнако, како међу професорима и афирмисаним писцима, тако и онима који објављују своје прве радове. Књижевна периодика је вјечна ватра око које су окупљени жртвеници за човјечанство. Виртуелни свијет је ботокс њива необраног слада. Довољно би било да три дана нестане струје па да њива постане колективна гробница. А вјечна ватра би наставила да тиња под ломачом Ријечи.
НН: Прошле године Ваша књига поезије “Скућиште” била је у најужем избору за Годишњу награду Удружења књижевника Републике Српске. С обзиром на хиперпродукцију у поезији, колико сте задовољни читалачким, медијским и уопште “досегом” Ваше књиге?
МИЛОВАНОВИЋ: Статистика каже да годишње у просјеку изађе око 1.300 збирки поезије на српском језику, што звучи невјероватно. С обзиром на то да немам профил на друштвеним мрежама и да немам трговачки однос према својим књигама, могу бити задовољан реакцијама. Осим поменутог најужег избора, “Скућиште” се нашло и у ужим изборима за награде “Печат вароши сремскокарловачке” и “Стеван Раичковић”, што говори да је књига препозната од стране књижевне критике, као и љубитеља поезије. Била је изложена на сајмовима књига у Београду и Бањалуци. Сматрам да надлежне институције треба да прате књижевну продукцију и креирају садржаје у складу са својим потребама. Нескривено су медији из средине у којој живим опредијељени за промоцију културе. Међутим, није довољно представљати књиге искључиво по библиотекама и културним центрима. Поезија се мора вратити на сва мјеста гдје живот циркулише, јер га чини виталним. Жива ријеч се мора чути на трговима и у кафанама, подједнако као и иза строгих врата институција. Али то је посао за пјеснике, који своју литературу треба да посвједоче животом самим. Цијели свијет можемо пропутовати на ријечи као крилатици бескраја, међутим ако она не заискри у оку преко пута, или не заигра у срцу, стерилна је и умире укоричена.
НН: Бранислав Зубовић каже да пјевајући о наизглед малим, свакодневним темама, у књизи “Скућиште” дајете општу слику свијета и човјека у њему. Гдје је у том свијету оно што бисмо метафорички назвали нашом кућом?
МИЛОВАНОВИЋ: Прије свега сам привилегован чињеницом да од самог почетка књижевног стваралаштва имам подршку изузетно значајног књижевног прегаоца и доброг духа наше културе Бранислава Зубовића. Ако поезију доживљавамо као врховну мјеру за успостављање што подношљивије егзистенције, онда не преостаје ништа друго него скућити се у ријечи, и ријечју опредметити удес човјека са стварима и појавама које га удаљавају од његовог бића. Све што чини наше окућиште, укућиште и заогњишта искористио сам као асоцијације и симболе како бих дошао до универзалних значења, у којима се преиспитује однос човјека према дому, самоме себи, али и улози поезије у поимању ирационалног препознавања стварности. Тако да посредством пјесама које пјевају о степенику, рукохвату, хаустору, шпијунки, звону, отирачу, прагу, брави, кључаоници, кључу… и другим стварима из свакодневице, у истој равни стоје дом-кућа и космос-човјек. Скућити се значи живјети у сагласју са собом, човјеком као надбићем, гдје је сопство огњиште, и гдје је богатство само оно што у сваком моменту носимо са собом.
НН: Историју поетски називате “маћехом истине”. У којој мјери смо се као колектив уздали у историју и у којој мјери нас је разочарала?
МИЛОВАНОВИЋ: Наша историја је славна колико и страдалничка. Свједоци смо да историју пишу побједници, што значи да је с правом можемо сматрати маћехом истине. Као народ смо свјетски прваци у самонегирању, али и у кратком памћењу. Колико год звучи патетично, питање је колико смо ми достојни наше историје и колико смо разочарање за наше претке. Мој прадјед Продан као солунски добровољац је добио земљу на селу, ком је вјероватно незнани пјесник дао име Вијогор. Жртвовање је врховна мјера чојства, као и одлазак у брда како се никоме не би служило. Пресудио му је усташки нож, а његов гроб без иједне кости је епска пјесма којој се ни до данас не назире крај, на коју нисам достојан ставити тачку, и ко зна која генерација ће бити довољно спокојна да је доврши. Загледан у немирну Дрину, једном сам записао: Вода као да опомиње/ Да је жедна крви. Ако Бог искушава до границе подношљивости за човјека, онда то не ради да бисмо нестали, већ да бисмо васкрсли.
НН: Књига је објављена у издању Удружења књижевника Републике Српске. Како бисте оцијенили рад овог удружења на републичком и на нивоу подружница?
МИЛОВАНОВИЋ: Прву књигу сам објавио у Црној Гори, другу у Србији, и ред је био да актуелну објавим у Републици Српској. Сматрам да је Удружење књижевника Републике Српске, чији сам члан од 2021. године, репрезентативнија страна нашег друштва, опредијељена ка активном учешћу наше културе у европским и свјетским токовима. Захвалан сам Удружењу што ми је у овом кратком периоду омогућено да учествујем на “Кочићевом збору”, али и да постанем аутор у оквиру издавачке дјелатности Удружења, након чега је услиједио позив на бањалучки и београдски сајам књига, као и на Међународне књижевне сусрете. Часопис “Нова стварност” је међу најбољим књижевним часописима српског говорног подручја. Када свему додамо књижевне награде и преводилаштво, стичемо утисак да је Удружење књижевника национално добро које би требало бити много више институционално подржано. Некад изгледа као да подружнице дјелују као засебна удружења, која често нису спремна на међусобну сарадњу. Мислим да је присутан јаз између старијих чланова, који ће прије посегнути за крилатицом – ја сам ово стварао, па нека са мном и нестане, и млађих нараштаја од којих се очекује да за почетак шегртаре или посматрају са дистанце. Све то доводи до стварања кланова и сујете, те оштре критике свега што није централизовано. У крајњој линији, колективна дијагноза у скоро свим аспектима друштва – од нерада гори је само рад!
НН: Радите ли на новом поетском рукопису и, ако радите, шта нам можете открити о истом?
МИЛОВАНОВИЋ: Имам идеје о наредном рукопису који би се тицао студентског живота у Палама. Иначе, студирао сам на универзитету смјештеном на највећој надморској висини, а можда у то вријеме са најнижим студентским стандардом. Без метафизичких уплива, који су били константни кроз до сада објављене три књиге поезије, реалистично са сатиричним мотивима као средствима за опјевавање нашег друштва и прилично наивне и бунтовне младости, док се студирало по домовима на рубу егзистенције. Као домац сам схватио да је ништа за све привилегија за спознају, и да људи када подједнако немају прије бивају опредијељени ка суштинском саборништву него када подједнако имају. Ако књига угледа свјетлост дана, а проживљена је на крилу ноћи, ускраћени узбудљивог доживљаја ће бити сви који су купили дипломе и лажирали идентитет, а цијелу вјечност су припремали стас и глас да први пут нешто изговоре, док нису постали високи званичници друштва. Још тада сам знао: То су будући дактилографи моћи/Подједнако високи у нерасту/ Самопорекнути бјегунци из сопства/ У златно руно безвлашћа над собом.
НН: Као дугогодишњи посленик у области културе, како уопштено видите њено мјесто у нашем друштву?
МИЛОВАНОВИЋ: Култура је идентитетска легитимација сваког друштва. А наше друштво је оаза елитне политичке проституције. Ништа уносније нема од трампе идентитет за интегритет, па да бар један мандат уживамо имунитет. Без обзира на нехумане околности, сматрам да је култура универзални језик свих цивилизација, и да нас она држи високо на глобалној љествици. Посебно захваљујући ентузијазму као погонском органском гориву за аутентично стваралаштво, нарочито у књижевности, али и у филмској, позоришној и музичкој индустрији, које су у повоју. Највише имамо системских проблема када су у питању радна мјеста у култури. Када духовни отац (носилац партијске листе) не зна шта да ради са свог хипнотисаног сљедбеника (броја са партијске листе), аутоматски му додијели неку културну институцију на управљање. Подразумијева се да није стваралац културе, а умјерени конзумент и може бити. Наравно, увијек има изузетака. Тако да у нашем друштву бива скоро па скандалозно када неко ко добије неку значајну књижевну награду, или се бави дужи период културолошким или образовним радом, буде награђен и неком високом позицијом у културној, медијској или издавачкој институцији, па чак и да добије финансијски подстицај за било коју врсту неинституционализованог рада, који претежно стваралачки и афирмативно бива плодоносан. Бајковито је очекивање да ће некада лични рад и општи допринос у конкурсним процедурама за посао бити објективно вреднован, бар до нивоа усменог интервјуа. Такав однос оних који доносе одлуке о занемаривању културе, у ширем смислу те ријечи, представља напад на биће човјека. А напад на човјека је заправо страх од сопственог одраза у његовим очима. Ниподаштавање културе свога народа је најекстремнији вид аутошовинизма.
Милан Ракуљ
