Обележавање Дана државности у Републици Српској одраз је ширег настојања да се савремени политички идентитет смести у реални континуитет српског историјског искуства. Иако је избор датума изазвао расправу у одређеним политичким круговима у Босни и Херцеговини, ове дискусије често откривају дубља питања која се тичу историјског памћења, регионалног идентитета и тумачења средњовјековних извора.
Историјски контекст традиције Светог Стефана
Повезаност Светог Стефана са српском државношћу има дубоке корене у раном средњем веку. Према византијским и јужнословенским изворима, покрштавање Срба у 9. веку – повезано са мисионарском делатношћу Светог Фотија и светих Ћирила и Методија – изнедрило је Српску православну цркву са три првобитна епископска седишта у Сплиту, Дубровнику и Котору, о чему је податке оставио византијски цар Лав VI Мудри (886-912), наследник Василија I и отац Константина VII Порфирогенита. Истовремено са добијањем своје цркве под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, Срби су тада добили и своју државу у оквиру Византијског комонвелта. Ови догађаји су допринели настанку посебног политичког и верског идентитета међу раним Србима-Далматима, чији је и црквени и државни патрон постао Свети Стефан…
За време владавине кнеза Мутимира (860-891) и његових наследника, византијска административна област Далмација је доживела постепену трансформацију када су њене међе постале граница “Србије-Далмације”, чији су становници ”Срби, Срби-Далмати”. Усвајање хришћанских личних имена (Мутимиров син Стефан, братанац Петар и унук Павле) међу владајућом елитом додатно илуструје интеграцију хришћанске симболике у политичку културу тог времена. У том оквиру, поштовање Светог Стефана постало је трајни маркер државног легитимитета и династичког континуитета.
Компаративне перспективе формирања државе Срба и Немаца
Модерна историографија често поставља најранију фазу српске државности између 867. и 870. године. У компаративној перспективи, неспорно формирана српска национална свест потврђена још код Плинија и Птоломеја (први и друг век н.е.) вековима претходи настанку јасно артикулисане немачке националне свести, коју немачка средњовековна наука обично везује за време настанка Бонског споразума 921. године и успона прве немачке династије – Отонске (Група аутора, Кратка историја Немачке/Kleine Deutsche Geschichte, 1995, Stuttggart; Улф Дирлмајер, „Рани и развијени средњи век“, стр. 26, превод Часлав Копривица). Тада је франачки цар Карло III на чело источне половине Франачког царства поставио првог етничког Немца, Саксонца, Хајнриха (919-936) и Отоновце. Сами Немачки историчари не крију да Отоновци тада нису ни имали осећај своје, nемачке националне свести, јер су носили титуле „rex Francorum” а не „Germanorum“, што указује на еволуирајућу природу идентитета у источном Франачком царству (данашњој Немачкој)
Ово поређење не подразумева хијерархију историјског преседана, већ наглашава различите путање политичке формације у средњовековној Европи. Случајеви Србa и Немаca илуструју како су државност и идентитет настали кроз различите институционалне, црквене и геополитичке процесе.
Регионално памћење и савремене интерпретације
Расправе око обeлежавања Светог Стефана у Републици Српској морају се схватити и у ширем контексту регионалног памћења. У ранијим историјским периодима, елементи ове традиције су се делили у заједницама које се данас изјашњавају као српске, хрватске или бошњачке. Савремене политичке осетљивости, дакле, често одражавају модерне националне наративе. Нажалост, српска историјска наука је од Берлинског конгреса, када је први пут после гашења средњевековног српског царства српски историјски етнички простор подељен на четири посебна политичка ентитета, прихватила највећу научну подвалу Рима и Берлина – постојање ”независних средњевековних држава Карантаније, Хрватске, Босне, Дукље и Рашке”, коју је отац хрватске историографије Ф. Рачки темељно хиперкритички обрадио у познатом стилу..
Улога примарних извора
”Епископалне листе, Нотиције” и „Василике“Лава VI Мудрог (IX), списи његовог сина Константина VII Порфирогенета (X), посебно „О народима Царства“ (грчки, XI)/De administrando imperio, DAI” (латински, XVII), остају централни за разумевање политичког и верског пејзажа Балкана 10. века. Приказ Часлава у DAI, великог кнеза Србије, као владара над територијама Далмације, Босне, Травуније, Диоклије, Раса и деловима Илирика (Драч) нам пружа драгоцен увид у обим и организацију раних српских политичких заједница. Дело Порфирогенета (само грчки текст) остаје неопходно за истраживање периода у коме је настала средњевековна ”Српска земља Далмација, Босна, Захумље, Травунија, Диоклија, Рас” – како су набрајане српске провинције у титулама српских великих жупана, краљева и царева (Теодосије, 1364, бечко издање XVIII; зидне повеље у Св. Богородици Мљетској и Жичи).
Закључак
На дан Светог Стефана 2026. године Бања Лука је обележила 1155. годишњицу настанка српске државности и успостављања Српске цркве у IX веку, уз 34. годишњицу формирања Републике Српске (1992). Обележавање једног од најзначајнијих датума у историјској свести српског народа – сачуваног кроз литургијско и културно предање српске Цркве и средњовековно поштовање небеског заштитника српске државности – пружа значајну прилику за размишљање о дубљим темељима српског политичког идентитета. Коришћење примарних извора, у комбинацији са компаративном историографском перспективом, може обогатити наше разумевање о томе како су се државност, идентитет и колективно памћење развијали и на средњовековном и на модерном Балкану. Међу древним и новијим народима овог краја, Срби поседују једну од најконзистентнијих касноантичких и средњовековних историјских традиција, а Свети Стефан је остао трајни симбол истрајности и историјског континуитета великог српског народа.
Аутор: Милан Лекић (адаптиран текст из предавања ”Свети Стефан и историјски темељи српске државности и цркве”, са благословом Њ.В.П. Артемија, епископа Рашко призренске епархије СПЦ, одржаног у манастиру Успења Пресвете Богородице у Грачаница на Светог Стефана 2003. године)
