Миодраг Миша Јовановић, првак Опере Народног позоришта у Београду: Није добро то што је политика ушла позориште, а позориште у политику

У разговору за Данас Миодраг Миша Јовановић, који иза себе има и искуство директора Дирекције Опере НП, говори о стању у оперској кући на београдском Тргу републике, разлозима због чега је она, како каже, тренутно на историјском продукцијском минимуму, односу уметности и политике, штрајку, светским трендовима.

Да ли је „Симон Боканегра“ као опроштајна представа била Ваш избор или ствар тренутног репертоара?

– Замисао је била да се опростим формално-правно гледано од публике са опером „Фастаф“, али се испоставило да тај наслов није дуго ишао, да је то компликовано за оркестар, ансамбл, има пуно певача, солиста…, па ме је сад већ бивши директор Жељко Лучић питао како стојим са Симоном. Ја сам учествовао у припремама те опере донекле, а онда ме је директор ставио као последњег у подели од нас четворице, тако да ја нисам певао у прошлој сезони, а и питање је да ли би уопште певао ту улогу. Тако да смо се стицајем околности определили за „Симон Боканегра“ у коме сам практично дебитовао на опроштајној представи, јер ту улогу нисам до тада певао. Аплауз је био велики. Дебитовао сам пре 37 година као Моралес на премијери у опери „Кармен“ у којој је насловну улогу певала Ирена Зарић и ево и са премијером сам и формално-правно отишао у пензију, што сматрам да је у реду.

Верди је очито био неизбежан за крај. Како се певачи одређују као „вердијанци“, „пучинисти“ или не знам већ шта – према гласовним могућностима или личним афинитетима?

– И једно и друго утиче. Док сам студирао у Италији мене су видели као правог Вердијевог баритона. Касније на Западу, у Немачкој и Аустрији неки су ме чак гледали као бас-баритона, па чак и као баса. Али у односу на пре више од пола века, па и стотињак година, доста се то променило. Шта је разлог томе, ја не бих знао баш тачно да објасним. Можда је то промена такозваног камертона – дијапазона који иде на више, тако да данас у принципу ’лакши гласови’ певају захтевније драмске улоге, што пре стотину година није био случај нити је било могуће. Можда је била и већа конкуренција, мада је и то велико питање. Данас је практично хиперпродукција оперских певача у свету. Па и код нас има сад одличних, први пут имамо једну младу генерацију врло перспективних тенора и баритона, младих људи, и утолико је неразумљиво због чега има тако мало представа на сцени Београдске опере кад имамо базу из које може да се направи сијасет добрих наслова, не само Вердијевих, мада је Верди друго има за оперску уметност. Да није било њега и његовог опуса, светска опера не би била то што јесте.

Као и већина Вердијевих опера и „Симон Боканегра“ је политички и друштвено ангажовано дело. Колико је та прича о патрицијама и плебејцима, борби за власт, закулисним играма и личним интересима актуелна и данас?

– То је увек актуелно, јер империје, да ли то у питању била Аустроугарска империја као у време кад је овај наслов настао или данашње империје које дрмају светом, увек се руководе једном те истом политиком коју су измислили Римљани. Популарно се то каже: „Дивиде ет импера“ – „Завади па владај“ – како народ истог порекла, исте вере, сличног или идентичног језика поделити, закрвити не би ли се њиме владало, освојили његови простори, економски експлоатисали. То су садржаји изван музичког језгра, али то се није променило, тако да евентуално неко модерно читање ове опере би могло и тако да се тумачи. Шта ћемо даље, присуствујемо трагедији на Истоку Европе, рату који има, по мени, многе елементе грађанског рата. Практично Русија треби између себе један исти народ. Бар ја то тако видим.

Имајући у виду шта се сада код нас догађа: протесте, полицију и разна збивања на улицама, да ли је у таквој ситуацији лако изаћи на сцену и певати?

– Није. То се види, иако смањењу броја људи у публици доприноси и та у последње време ниска продукција. Жао ми је што морам да кажем, али за својих 106 година постојања сталног ансамбла Опере при Народном позоришту, децембар прошле године, јануар и фебруар ове године представљају практично продукцијско дно што се тиче броја наслова и представа на месечном нивоу. То неминовно доводи до губитка публике. Моје поједине колеге ми причају како их непознати људи пресрећу на улици, а и мени се нешто слично догодило, питајући зашто имате тако мало представа, навикли да идемо у Оперу. Жалила ми се једна колегиница првакиња да годину дана ње изашла на сцену. Ја се питам како је то могуће, да ли се то може правдати са ’нема пара’. Пара никад није било. Ја се сећам да док сам бо директор Опере није било ни динара, ничег није било, па смо ипак давали између осам и 12 представа месечно, имали госте из иностранства и наше уметнике који нису ангажовани у Опери НП. Значи, ради се о организацији посла. Наравно и како се троши тај новац који, ипак, постоји. Без обзира што је проценат који се издваја за културу мали држава, према мом сазнању, значајна средства издваја за Народно позориште, па самим тим и за Оперу.

Како објашњавате то што једино Дирекција Опере није у штрајку у НП. Штрајкују Драма, Балет, оркестар…

– Кад штрајкују оркестар и хор штрајкује и Опера.

Формално није прогласила штрајк.

– Солистички ансамбл нема тај капацитет. Ми смо сви индивидуалисти. У строгом смисли речи ансамбл су оркестар и хор. Они имају такозвани колективни уговор, који их одређује као јединствено тело. Можда пет, шест људи у хору неће да штрајкује, али велика већина хоће, тако да су они у штрајку. То са солистичким ансамблом није случај.

Да ли уметност треба да се стално преиспитује на том дневно политичком плану и због чега су се разлике у ставовима око тога највише виделе у НП?

– Узрок томе је што је дневна политика ушла у уметност, односно позориште и позориште у политику. По мом скромном мишљењу, то није добро ни за уметност ни за политику. То што је неко по образовању и послу који обавља рецимо глумац или уметник није довољно да би се компетентно бавио политичким послом или не дај Боже био председник републике. Како то изгледа видимо сад у Украјини где је један комичар, врло успешан при томе, постао председник државе. Да ли би се на његовом месту неки правник са политичким искуством или неког другог професионалног профила боље снашао кажу да је велико питање. Али ја мислим да би јер једноставно емоционални статус и капацитет уметника је хистрионски. То није добро за политичара. Политичар, пре свега, мора да буде рационалан крајње. Ради се о држави, људским животима, привреди, руковођењу различитим стварима, а сваки уметник да ли је у питању глумац, певач, редитељи или већ шта брине о ономе што је његова вокација. Редитељ о режији своје представе, писац о својој драми која треба да се пласира на сцени, а певач искључиво и само мисли на своје певање.

Готово је фасцинантно колико међу певачима Опере НП има симпатизера, чланова, сад чак и народних посланика СНС у Скупштини Србије. Многи од њих имају озбиљне каријере и нису им потребна страначка „леђа“. Како то објашњавате?

– Не знам. Ја нисам један од тих био, а као пензионер ћу још мање бити. Не знам шта су њихови мотиви. Можда људи имају жељу да се политички ангажују поред своје основне професије. Можда желе да дају подршку тим чином политици актуелне власти у коју верују, а можда и преко политике желе да остваре неке професионалне и лукративне добити. Ја то не знам, то треба питати њих.

Да ли је феноменолошки занимљиво?

– То јесте феномен, јер тога никад раније није било. Ја сам био директор Опере у време прве Коштуничине владе, ако се не варам. Поуздано знам да нико од нас директора ансамбала и управе није био члан ниједне политичке странке. Изгледа да је то данас немогуће. Зашто је то тако, на то треба да одговоре и сами уметници који су се учланили неважно у коју странку или странку на власти, а и сама власт.

Кажете да је Опера НП на продукцијском минимуму. Као награђивани бивши директор Опере и имајући у виду Вашу породичну традицију везану за ову кућу, како видите њену будућност?

– Како би се рекло, ми постојимо као могућност велика, пупољак је ту, али до реализације велики је пут. Пре свега треба да се организује посао. По мени, није ствар у новцу, у промени расположења у друштву или наше публике већ у организацији посла. Очигледно је да ове две последње, како их ја зовем, октроисане дирекције, нису биле на нивоу задатка и да у самом вођењу куће нема способности и капацитета да се посао организује како треба. Опера не може да води тако што је то директоров други, трећи или неки резервни посао, да се он ту појави па га нема, да не познаје ансамбл, не зна репертоар Опере за последњих 10 година да би на основу тога могао на направи неки валидан план и програм, где је отежавајућа околност то што смо ми кућа са три ансамбла који деле исту сцену, а оркестар покрива и Балет, а не само Оперу. Ја сам као директор Опере гледао да сви буду, сходно својим снагама и уметничким квалитетима, заступљени, да сви зараде своју плату и да продукција буде најмање осам до 12 представа месечно. Био сам и тиме незадовољан, а имали смо четири премијере и две премијерне обнове за годину дана. Сад једва изгурамо једну, две премијере. Ја сам већ самом себи досадан, јер отворено понављам да у Опери мора да постоји стратегија, план и програм најмање за годину дана унапред. То овако како наша Опера функционише, односно не функционише, не постоји нигде у свету. Да се тако импровизаторски или отприлике кућа води вероватно би још негде на свету постојало, али тога нема. Наше продукцијско дно управо сведочи о томе.

Каква је оперска ситуација у свету, опера се показала као веома жилав жанр, мада се и она сад суочава са корпоративним управљањем и приступом уметности?

– Ја не знам шта је то корпоративно управљање, осим да га је историјски гледано креирао фашизам у Италији, односно Бенито Мусолини. Не знам како сад изгледа, Мусолини и његова власт су прошли тако како су прошли. Вероватно ће и корпоративни системи тако да заврше на неком од стратишта историје. Што се опере тиче, нема никакве „топле воде“. То се тачно зна шта се и како ради. Али, има један проблем – мора да се седне и да се ради. Не знам колики је сад број чланова оркестра. Док сам био директор, моја идеја била је да се малтене дуплира број чланова, што се добро показало кад нам се отворила могућност да после 40 година идемо на турнеју у Италију захваљујући мом напору и помоћи наше велике колегинице, нажалост покојне Јелице Чакаревић. Имали смо две турнеје у Италији 2007. и 2008. прво са насловом „Саломе“, у чијем је креирању Јелица активно учествовала, а идуће године са, да кажем, ратном представом „Евгеније Оњегин“ Чајковског, чија је премијера била за време НАТО бомбардовања. Иначе, ја сам учествовао у првој оперској представи под бомбама док још нисам био стални члан Опере, то је била „Пепељуга“ 27. марта 1999, трећи дан по почетку рата.

Симон Боканегра је Ваша 42 велика баритонска улога. Да ли је за ових 37 година било улога које нисте певали, а које су по Вашој оцени биле „бомбона“?

– Има улога које сам хтео да певам, али реално Вагнерова музика тешко да овде може да се у оваквом организационом и сваком другом стању припреми, а постоји и отпор људи који одлучују. Тврде да наша публика није тога љубитељ. Постоје и многе фантастичне модерне опере савремених америчких композитора. Не само њих. Својевремено сам се заинтересовао и хтео сам да поставим оперу чувеног финског композитора Рутаваре посвећену лику и делу Распућина. Тако се зове и опера. То је фантастична музика и добра тема, али у нашој средини они који о томе одлучују нису показивали интересовање. Имам утисак да је третман Опере такав као да смо ми још гост у НП и неко тринаесто прасе или сироче које је тако треба да постоји, али је у другом плану. Хтео бих само да подсетим да су европску и светску славу Народног позоришта у Београду донели управо Опера и Балет.

Летња оперска школа у Пироту

Да ли оперски уметници заиста могу да оду у пензију?

– Па, могу формално-право гледано. Али докле год су у релативној снази, могу пристојно да раде свој посао и док то неког интересује да чује и види, они практично нису у пензији. Питање је личне процене кад човек треба или може да схвати да би требало да више није његов посао да и даље стоји на сцени већ да се по својој вољи пензионише и ако му евентуално нешто нуде да каже: „Завршили смо причу“.

Шта после опроштајне представе?

– То ме сви сад питају. Шта знам. То не зависи од мене него од оног ко хоће да ме ангажује. Опет, с друге стране, велики број добрих мојих млађих колега, који су још увек млади, под знацима навода, у петим деценијама свог живота још нису отпевали ни трећину оног што сам за ових 37 година отпевао, па можда не би било фер да се ја ту нешто гурам, трсим и намећем. У мојој тазбини постоји идеја да се, кад се за то стекну материјални и инфраструктурни услови, направе летња оперска школа и фестивал у сарадњи са нашим професионалнимм удружењем и неким од професора на Академије, па бих ја то водио. Ја сам писао својевремено о томе и градоначелнику града Пирота. Према причи његових блиских сарадника његово реаговање било позитивно, али нисмо још увек имали лични контакт. Видећемо, то је још идеја.

Јелена Тасић

(Данас, 07.04.2025)