Дозволите ми неколико техничких напомена. Последњи текст је изазвао доста реакција, као и преко 270 коментара на сајту Новог Стандарда у којима су ме људи вређали на разне начине. Три деценије сам на јавној сцени и навикао сам на такву врсту третмана. Уредништву сам рекао да остави све коментаре, сем оних у којима су пробали да ми вређају дете. Не замерите, ја сам из крајева где је мој покојни деда Драгослав кад му „опсују женско дете“ то решавао секиром, па да не дођемо у такву ситуацију.
Друго, ово револуционарно лудило, магновење које је трајало годину дана, полако одумире, макар у овој фази, и неки почињу да се буде и да се осврћу на бројне последице које је то оставило на друштво, људе, односе и укупну затровану атмосферу. Гледао сам да будем ван свега и да се „ни о кога не огрешим, ни речју, ни делом, ни хотимично ни нехотице“, поштовао сам право људи да се боре за оно у шта верују, на начин на који мисле да треба, и кад се са њима нисам слагао.
То, међутим, није био случај са неким људима за које сам мислио да су ми пријатељи, сарадници, којима сам помагао на разне начине, итд. Дакле, врло добро сам обавештен ко је шта о мени причао током протеклог периода, ко ме је где оговарао, ко је причао да сам Ћаци, да радим за „Удбу“, да сам се продао, итд. Пошто нисам ни политичар ни лицемер, замолио бих тај свет да ме се убудуће клони. Један број људи сам напросто блокирао, а са осталима је довољно: „Добар дан“ и „Довиђења“. Они убудуће нека раде и нек се друже са овим добрим људима из Прогласа, Пешчаника итд.
Пут у Кину
Елем, протекле недеље први пут сам имао прилику да посетим Кину. На позив катедре за међународне односе Тонгџи универзитета из Шангаја, имао сам могућност да видим овај невероватно занимљив град, и да стекнем кратко али веома корисно искуство о империји која се поново уздиже на многим пољима. Надам се да ова моја запажања могу бити занимљива макар људима који нису имали прилике да је посете. Ради се о веома сложеном систему, који се не може сводити на западна мерила, иако се Кинези труде да многа од тих достигнућа усвоје и на сопствени начин примене.
Шангај је престоница кинеске економије, град од 25 милиона становника, док са широм регијом добацује и до 40. И замислите, нема гужве на улицама. Човек не може да се не пита како је могуће да то тамо са толиким бројем функционише изванредно, слично као код Собјањина у Москви са 15 милиона, а да у Београду са 1,7 милиона не можете више нигде да идете без сат времена мучења. Тамо држава постоји, организује ствари, решава проблеме, размишља како да људима учини живот лакшим и ефикаснијим и да економија боље ради, за шта је основни услов да људи и роба могу да се крећу.
За решавање питања кретања толиког броја возила и људи, осим својих инжињера, ангажовали су врхунске консултанте из Швајцарске. И то стварно ради запањујуће добро. Једина гужва коју смо видели за пет дана била је у суботу ујутру на ауто путу који нас је водио ка кампусу техничких факултета. У самом граду вози се и креће без икаквих проблема. Сви наравно примете да је беспрекорно чисто, оргнизовано, улице су као писте. Поправке се раде ноћу: затвори се, одради и враћа у функцију. Дакле све супротно од онога што стално гледамо.
Посебна прича је метро. Двадесет и једна линија, укључујући и један маглев систем, чини најдужи метро систем у свету. Све функционише како треба, а крајње је занимљиво да на свакој станици имате и бесплатан тоалет за обичне људе, што верујте ми слабо где можете да нађете у свету. Највећи утисак на мене су оставили мали едукативни филмови које гледате док се возите на екранима у возовима.
Поруке са ауторитетом
То су озбиљни клипови, доста дугачки, али врло прецизни, информативни и наредбодавни. Добри стари ауторитаризам (вероватно једини систем који може да функционише у тако огромним империјама, како су то примећивали још Монтескје и Русо примећивали) има неке добре стране међу које свакако спадају и непостојање криминала на улицама, могућност да лакше контролишете становништво да не прави глупости и пре свега могућност образовања за морално и корисно служење заједници. То на западу више не смете да радите јер тиме „кршите слободу“. Морал тамо постаје превазиђена ствар…
Шангајски метро има своју маскоту Чанг Чанга, једну креатуру у бојама српске заставе, која лети наоколо и води вас кроз све те едукативне филмове. А њих има подоста. У свим вам објашњавају шта не смете или не треба да радите док се ту возите. Нпр. жене да избегавају дугачке сукње и хаљине, као и папуче јер се то лако заглави у степенице. Ако се то деси, уче вас како да зауставите степенице и да ослободите захваћену ствар, да дама не мора да скида сукњу нпр.
Други филмић показује човека коме су врата ухватила руку. И ту следи инструктажа како да зауставите воз и да спречите да човек погине. Наредни филм показује двојицу мангупа тинејџера који се возе степеницама наслоњени на ограду. Свевидећи Чанг Чанг долети и изгрди их прстићем, што води ка томе да се одмах исправе и возе како Бог и партија заповедају. Кад овај слатки створ запрети прстићем, иза стоји озбиљан ауторитет и ту нема зезања.
У метроу је забрањено да се једе. То видите у филмићу у коме путник вади неки сендвич из којег се шири мирис који не прија осталима. Ово наравно и те како има логике. Њихова храна је веома јако зачињена и често се по улици шири онај слаткасти мирис од соса у коме купају месо.
Стога је заиста потребно спречити да у затвореном метроу морате то да трпите. Не би се изветрило никада. У исту категорију спада филм у коме вас уче да – с опроштењем – не прдите у метроу. Као што је познато, ова цивилизација има доста другачији однос према подригивању, прдежу и сличним манирима, па вам Чанг Чанг доноси филм у коме младић лежи на клупи воза јер га боли стомак, и онда испушта гасове који јасно угрожавају друге. Кад Чанг замаше прстићем, дечко устаје и седа како треба.
Технолошки развој
О овом граду сви причају као о граду 22. века. Фасцинација и напредак у технологији је заиста запањујући. Домаћини су нас одвели у посету техничком кампусу универзитета где смо имали прилике да посетимо две институције. Најпре смо били у такозваном ветровитом тунелу, који служи за тестирање возила, од мотора до камиона. То је први такав изграђен у Кини још 2010. године и ради за бројне произвођаче.
За решавање питања кретања толиког броја возила и људи, осим својих инжињера, ангажовали су врхунске консултанте из Швајцарске. И то ради запањујуће добро
Данас су наравно доминантни произвођачи електричних аутомобила, хибрида и електронских мотора којих су пуне улице. На улицама је отприлике приближно једнак број традиционалних возила и ових нове генерације, што видите по различитим таблицама. Ови стари имају плаве, а електронски зеленкасте. Неке компаније су увеле да можете да свратите на „пумпу“ и само замените своје празне батерије напуњенима, па не губите време за пуњење.
Друга зграда је место где се развијају аутомобили без возача, дакле аутономни системи вожње, као и чувени Вучићеви летећи таксији, односно летећа возила. Декан овог факутлета нам је објаснио да ће већ до 2030. године ући у масовну производњу значајан број возила који ће имати тај трећи самосталности.
Дакле, возач ће моћи да на извесно време потпуно препусти машини да сама функционише, и она ће га позвати да поново управља кад то буде неопходно. Мерцедес је ово почео да уводи. До 2035. године међутим скоро 40 посто аутомобила имаће и ниво четири, који је пут ка пуној аутоматизацији. Ауто ће, захваљујући вештачкој интелигенцији, моћи да на пола сата преузме све функције, и да возач одспава ако му то треба.
Да би данас ово функционисало морате да припремтите возило са пуним учитавањем мапа улица које обилазите. Дакле у Шангају имају кварт где је то урађено и захваљујући томе колеге из Словеније су испробале вожњу коју организује једна туристичка агенција. Показали су ми снимке где они седе позади, а ауто се сам креће. Возили су се неких пет километара, уз сталну комуникацију са „аутомобилом“, који се, на пример, извињавао кад мало јаче закочи.
Посетили смо чувену Ју башту стару око 800 година која се налази у центру града, као и још једну од тих чувених башти које су правили владари или чешће богати људи из јавног система када заврше каријеру. Шангај је препун огромних зграда и рецимо Тошин булевар се полако претвара у нешто тако где се зградурине каче једна поред друге, без паркова, игралишта и простора за дисање између. Ако хоћете парк, до првог морате фино да се одвезете. Они су изванредни, прелепо урађени, попут уметничких дела, али их је за толико бетона недовољно.
Упада у очи да нема много простора за децу, мало их можете видети на улици и наоколо. Фертилитет је закуцан на оном једном некада дозвољеном детету и штавише, у тим огромним срединама иде и наниже. Чини се да је бизнис најважнији и да у том бизнису нема много простора за децу и њихове потребе.
С друге стране, на моје питање како решавају проблеме са везаношћу деце за екране, одговарају да им се морају набацити обавезе како им не би остало времена да узалудно зевају у игрице и слично. С обзиром да је конкуренција велика, да имају само једно дете, ако се жели успех, у њега се улаже неограничено и тера се да ради, учи, напредује и бори се од малих ногу.
Снага традиције
Ово је наравно комунизам или марксизам само по имену. О томе се не прича јавно, и сваки мој покушај на конференцији да отворимо дебату о томе како би се идеолошки гледано могла одредити транзиција кинеског друштва, на фин али радикалан начин је игнорисан.
Монопол партије и њене официјелне идеологије на управљање системом је по њима неопходан, иако фактички постоје и неке друге партије чији припадници могу да саветују и нуде законске и политичке предлоге. Отуд се и идеолгија не доводи у питање, иако то нема никакве везе са реалношћу. Ово је тотални, брутални капитализам, заснован на предузетништву, иновацијама и снажној конкуренцији. Шангај можда није скроз репрезентативан јер је увек био центар капиталистичког отварања, али по свему што чујем слично је и у другим местима
Јако је занимљиво како они и даље страховито уче. Осећа се да им је порасло самопоуздање, и то видите по разним симболима, укључујући и облачење, масовно присуство западних брендова на све стране који се производе у Кини итд. Но, упркос и даље великој фасцинацији Западом, и проблемом који имају што доста лоше говоре енглески језик, види се да они све нас гледају као простор за истраживање, размену и учење.
Одлични су домаћини, посетили смо и један осамсто година стар конфучијански храм уз који је постављена фантастична избложа о тачно 1300 година (605-1905) развоја фасцинатног система државних испита за улазак у империјалну бирократију.
Осим рада са домаћинима и са одличном екипом стручњака за Европу које су довели, нашао сам и пар наших људи који су овде професори. Јанко Шћепановић из Подгорице је ванредни професор на међународни односима, а Драган Павлићевић из Смедеревске Паланке је ту од 2000. и такође предаје међународне односе на једном кинеском универзитету.
У Кини је на снази тотални, брутални капитализам, заснован на предузетништву, иновацијама и снажној конкуренцији
Мој пријатељ са Валдаја, Нелсон Вонг, одвео ме је на вечеру на чувеном Бунду у зграду коју је наследница Источноиндијске компаније подигла почетком прошлог века. Поглед на торањ и сва она чуда прекопута је импресиван. Посетио сам и изванредан приватни Лонг музеј, али сам остао ускраћен да видим чувену Модиљанијеву слику Но куше, односно Црвени акт због кога сам пре свега тамо отишао. То је најскупља Модиљанијева слика, продата за 150 милиона долара пре десет година, а нама занимљива јер је покојни Пико Станчић то дао Идолима за легендарни први мини ел пи, о чему ових дана пишем научни текст. Тренутно је негде у Хонг Конгу.
Е, да, сусрео сам и једног нашег занимљивог писца, спортисту, стручњака за источњачку мисао, једну ренесансну фигуру, који је провео више година у манастиру Шаолин. Код Кинеза је у гостима више од две деценије. Имали смо веома занимљив разговор неколико сати о међународним односима, кретањима код нас, а добио сам и нову књигу на поклон. Занимљиво, у земљи му излази и треће издање најпознатије студије, коју сам и сам цитирао у Коридорима.
Чини се да те теме никад нису биле актуелније него сад…
Миша Ђурковић је директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин Колегијума. Ексклузивно за Нови Стандард.
