Клуж Напока, или по мађарски Коложвар, налази се на свега 400 километара од Вршца и наше границе. У питању је леп, жив, студентски град, са пребогатом историјом, снажном културом, разним туристичким понудама и више него занимљивим политичким и етничким оквиром.
Клуж је наравно престоница историјске покрајине Трансилванија, односно Ердеља како смо ми говорили. Овде је некада живело на стотине хиљада Срба о којима више нигде не можете да пронађете било какав траг. О томе најбоље говори монументални споменик Старини Новаку, односно Баба Новаку, који стоји поред једине преживеле куле са некадашњих градских зидина.
За Румуне је Баба Новак Влах, односно Румун, велики јунак, капетан у хришћанској војсци и ту нема говора. Џаба вам да подсећате да је рођен у Поречу поред Доњег Милановца, да је највећи јунак хајдучког циклуса српске десетерачке поезије итд. Узгред, они су му подигли споменик, нама нико није крив што ми то нисмо урадили.
Све ово помињем у вези са последњим књижним подухватом који смо реализовали прошле године, књигом о конструисању синтетичких нација. Она је настала као први јасно дефинисани теоријски оквир за разумењвање ратова који су преко идентитетског инжињеринга вођени против нашег народа, а воде се и данас. Књига коју су заједно објавили Катена мунди и Институ за европске студије, настојала је да нацрта модел како су се на српским етничким просторима стварале нове нације и нови идентитети и како су етнички Срби претопљавани у околне народе.
Уз мој уводни теоријски чланака који објашњав модел, у књизи је још шест чланака који обрађују поједине случајеве из окружења, и још четири чланка колега из Русије и Белорусије који обрађују њихове случајеве. Два чланка се односе на украјински простор. А невероватна чињеница да су српске власти подигле споменик Тарасу Шевченку, симболу украјинског идентитета, ни мање ни више него у Новом Саду, говори да је ова прича и даље жива, актуелна и да се не одустаје од тога да се и у Војводини исконструише некаква нова војвођанска нација.
Латиничење Ердеља
Књига је важна и због подсећања на бројне просторе на којима су Срби некада живели, а затим одатле нестали. Врло често те ствари нису ни бележене, а камоли да су извлачене поуке како би се спречило понављање истих процеса на другим просторима. Прича о нестанку и забораву Срба у Ердељу није само тужна, већ изразито поучна и алармантна. Она је веома сложена и због веома јаког деловања језуита на унијаћењу, почев од седамнаестог века од када су они стигли у Ердељ.
Резултат је активна грко-католичка црква у центру града, али и најмонументалнији и најамбициознији храм исте верске заједнице који се гради више од двадесет година. Када буде завршен биће већи и од централног храма Румунске православне цркве, метрополитанске цркве Богородичиног успења, која се налази на тргу Аврама Јанка, иако тој заједници припада мање од пет посто становништва.
Прича о животу и нестајању великог броја Срба са ових простора је једна тешка и заборављена историја. Све до Револуције 1848. православне цркве у Ердељу биле су под Карловачком митрополијом, са огромним бројем српских свештеника. Румуни су се држали Срба да би избегли унијаћење. Но временом је талас румунизације разним средствима превладао и православни свештеници са српским презименима су постајали Румуни да би попут Јоана Славића већ у следећој генерацији то постали носиоци процеса румунизације.
Но још важнији и илустративнији је споменик тзв. трансилванијској школи који стоји испред улаза у ректорат универзитета Бабеш Бољај који је највећи универзитет у Румунији. Наиме на групној скулптури приказане су три особе, Самуил Мику, Георге Синцаи и Петру Мајор. Ради се о тројици унијата односно грко-католика, који су били активни крајем осамнаестог и деветнаестог века и који се сматрају неком врстом румунског просветитељства.
Овде је некада живело на стотине хиљада Срба о којима више нигде не можете да пронађете било какав траг
Но највећа заслуга, због које су и добили споменик на овом стратешки важном месту је то то што су њих тројица унијата одиграли кључну улогу у сузбијању и замени ћирилице која је била доминатно писмо све до краја осамнаестог века, а користила се и надаље. Затирање ћирилице, коју су наравно користили најпре Срби, а затим и Румуни, довршено је после 1920 године када је румунска држава забранила њену употребу законом.
Доста је шокантно да православни народ, што Румуни и даље јесу, слави унијате и њихово латиничење као основу свог савременог идентитета. Но, прича о идентитету је овде више него сложена и занимљива. Након нестанка Срба, а углавном и Немаца чији су градови били Брашов и Сибиу, основно питање је однос Румуна и Мађара.
Подвојеност града
Кад дођете у Клуж, јасно видите да постоје два центра. Стари, стварни центар града је огромни Трг уједињења на коме се налази композиција са монументалном фигуром Матије Корвина. Споменик је подигнут почетком двадесетог века, испред главне римокатоличке цркве, фасцинантног храма Светог Михаила, и недалеко од куће у којој је овај велики мађарски владар рођен.
Овај део подсећа на дугу владавину Мађара Ердељом, а Румуни су свој идентитет почели симболички да граде и показују после 1920. када је у периоду од 1922-1933 саграђена већ помињана црква. Ради се о веома лепом храму, где се унутра може наћи и свевидеће око. У православној традицији оно се понекад везује за приказ Св. духа, но знајући за озбиљан утицај Француске и Великог оријента у Румунији после Првог светског рата, није чудно помислити и на слободнозидарски утицај у изградњи и осликавању храма.
Иза цркве је, у доба Чаушескуа, подигнут споменик свим румунским ратницима, а после 1990. подигнут је огроман споменик Авраму Јанку, румунском вођи из доба Револуције 1848. и 1849. који је углавном брутално ратовао против Мађара. И локални аеродром носи име по њему.
Споменик је подигао доста контроверзни градоначелник из деведесетих Георги Фумару када су тензије између већинског румунског народа и Мађара којих у Клужу нема више од 15 посто, достигле врхунаца. Наиме свега три месеца после свргавања Чаушескуа, десио се велики физички сукоб у коме је убијено неких осам Мађара. Поменути градоначелник је имао озбиљну идеју да физички уклони споменик Корвину те су припадици мађарске мањине буквално физички чували споменик од склањања.
Након преговора и потписаног споразума између две земље ситуација је почела да се смирује, и данас су односи много бољи, склапају се и мешовити бракови итд. Но у граду можете да видите како заправо траје нека врста борбе симболима за обележавање територије и развој, односно очување сопственог идентитета.
Румунске заставе су на све стране, зграда румунске опере је у некадашњој згради мађарске опере итд. Кад одете у лепу ботаничку башту, прочитате ситним словима да су ту неки Мађари нешто започели, али да је прави развој дошао тек када је дошао румунски професор Александар Борза по коме башта носи име итд.
Изгубљени идентитет
Постоји наравно и заједничко културно наслеђе попут озбиљне филмске традиције. Овде се одржава најпознатији румунски фестивал филма још од 2002. године. У центру града налази се култни биоскоп кафе Синема арта, у згради у којој је Давид Себастијан организовао први биоскоп.
Срби нажалост свој идентитет и позиције на овим просторима нису очували, као ни у Влашкој и Молдавији
Ту можете видети слику Мајкла Кертиса и Александра Корде 1915 године у посети Клужу. Током мог боравка одржавао се тродневни џез фестивал. Град је пун одличних музеја, а живост му посебно дају бројни студенти и не мали број туриста. У питању је одлично место за продужени викенд, на само 400 километара од Београда.
Ердељски Мађари су и даље претежно протестанти и међу тим црквама најважнија је она испред које је јако леп споменик Светом Ђорђу. Изворно је настала као римокатоличка, али су је калвинисти преузели и преуредили остављајући од старог наслеђа само јако лепу ренесансну певницу и врло познате органе. Но на зидовима се налазе врло занимљиве умрлице из тог доба. Постојао је обичај да се након смрти ердељског племића, направи ознака са грбом његове породице, именом и годинама рођења и смрти. Ту се могу наћи припадници чувених породица попут Телекија.
Ердељ за Мађаре има екстремно важан историјски значај и пуно се улаже у опстанак и напредак око милион припадника ове заједнице који се ту налазе. Узгред, мађарски гласови су недавно пресудили да Дан, а не Симион постане председник државе. О чему се ради?
Без обзира што су Симион, Ђорђеску и припадници радикалније румунске деснице направили озбиљан искорак у правцу трампизма и покушавали да се приближе и Орбану, мађарска заједница је овде добро запамтила да је почетак политичке каријере Симиона био везан за рушење мађарских гробова и других знамења. Цео тај простор они доживљавају као наслеће Легије архангела Михаила и пре свега као израз радикалног румунског национализма. Од тога им је било шта друго прихватљивије и пре свега мање опасно.
Срби нажалост свој идентитет и позиције на овим просторима нису очували, као ни у Влашкој и Молдавији. Као што знамо и у сопственој земљи, у којој нам 90 посто уџбеника производе стране компаније не водимо баш рачуна о очувању сопственог идентитета. Ко нам смета да подигнемо споменик Старини Новаку у Београду, Доњем Милановцу или било где, одајући тиме почаст нашим средњевековним борцима и хајдуцима којима су посвећене неке од најлепших десетерачких песама.
Миша Ђурковић је директор Центра за геополитику на Школи за међународне односе будимпештанског Матија Корвин Колегијума. Ексклузивно за Нови Стандард.
(Нови Стандард, 23.06.2025)
