Платон се у гробу преврће – рекао би народ. Куд се деде Логос, држава, врлина? – ромори његова племенита душа. Софисти трљају руке. Не рекосмо ли да је човек мера свих ствари? – ликују. Не рекосмо ли да је реч пука слушкиња ораторског убеђивања? Па да је привид јачи од сваке истине. Не рекосмо ли, о Срби!
У Србији је пуних тринаест година мера свих ствари један једини човек. Тај, попут Хипије Другог, свакодневно демонстрира своја „енциклопедијска знања“ убеђујући пук да се још нико није родио који као он познаје све науке и занате, почев од куварских и конобарских вештина (палачинке су његов специјалитет), „безбедне“ производње литијума, преко зракопловних машина („Рафалу“, уверен је, ниједан руски авион није ни примаћи), свакојаких знаности и списатељских способности (најавио је књигу која ће „задивити свет“), па до ораторског дара какав може убити не једног, већ све икад рођене Сократе.
Да би избегао да буде откривен, баш по давнашњем савету софиста, на време је раширио гласине о властитој правичности и тобожњем родољубљу, потом основао и дружине себи сличних – једне да краду, друге да бију, треће да лажу, четврте да бучу… Посебно место у систему вредности, а на ползу његовог „успешног“ управљања државом, од самог почетка су имали промотери блуда и сатанизма, као и специјализовани тровачи језика. Колико су му биле важне ове демократске тековине, види се и по томе што је на челу „ресора“ за разврат и сатанизам, као и онај за погани језик, поставио личне пријатеље. Онај први је, благодарећи том пријатељству и успешном раду „ресора“, подигао империју. Део новца стеченог блудничењем, не би ли умилостивио богове и одушевио доконе „госпе“, почесто, у пратњи камера, дели сиротињи. Најавио је и фондацију коју би, ако се, рече, Црква сложи, назвао (не поменуло се) „свети жекс“. Шта ли ћеш још доживети, о Србијо!
Залуђена гомила га у стопу прати, кличе му и храни његову болесну сујету. И очекује – ко намештење (у Влади, позоришту, издавачкој кући), ко амбасадорско место (предност ће ту свакако имати натофили, они који Косово и Метохију одавно виде као камен о врату), ко орден или макар плакету за показану оданост. Изостанак оданости овај кажњава провалом беса и погрдом на рачун „терористичке банде“, „издајничког олоша“ итд. А закони? Иако то јавно не изговара, овај, једнако као и Каликле, верује да су законе донели слабићи и чини све да их заобиђе.
Резултат његовог тринаестогодишњег владарског „ткања“ дефинитивно је произвело нешто што ни Платон, уз сва његова предвиђања обликā неизбежног кварења државе, није могао замислити, нити би могао објаснити, Уместо да је ткао ваљано комбинујући конце најлепших боја и најбољег квалитета не би ли се добило глатко и чврсто ткање на корист свих, како саветује мудри Атињанин, овај је бирао најгрђи квалитет дречеће жуте (иако, наводно, баш њу не воли), комбиновао искључиво где са црном а где са црвеном. Е, да би прикрио властиту улогу главног ткача у том и таквом ткању (неко други му, жали се, подмеће конце), неподношљивом сваком здравом оку, он би, почесто, и само декларативно, испољавао симпатије према оној азурно плавој и златно-жутој боји – украсу наших манастира, тобоже показујући љубав према лепоти и традицији.
Оно што се, првенственом заслугом „владара“, данас догађа у Србији умногоме премаша анархично свашточинство појединца „без кочница“, какво је Платон описао у најекстремнијем облику декаденције државе – тиранији. Изопаченост и хаос – свакодневна је слика, каквој се не види крај. Гротескној слици стања посебно доприносе медијске брбљарије о „мудрој политици“ незаменљивог вође, који, нашавши се у шкрипцу, час „свира крај“, час тобоже позива на разум. У исто време, они из одабране му дружине, позивају на „изложбу“ у Студентски културни центар. Да покажу, веле, какви су они који би дошли после њих. Само да би се то показало, вредело је препустити здање под заштитом државе, и не само једно, вишемесечном скрнављењу и прљању – уверени су ђавољи изабраници.
Све су ово годинама припремале невладине организације и тајне службе – понављају. Једино се суздржавају да приупитају шта су то радиле државне службе, шта „непогрешиви“ вођа да зауставе очекиване непријатељске насртаје. Једни не виде, други не би да признају да је за владавине актуелног режима управо несрећна држава претворена у највећу невладину организацију. Отуд код оних којима је стало до сопствене земље и свог народа тиња оправдан страх да би вођа, уместо обојеној револуцији, могао одсвирати крај Србији.
