„Антиспрпски набој је не води у складу са историјским континуитетом и ка спасењу. Што не представља негирање било чијег индивидуалног опредјељења. Статус српског језика се није промијенио, без обзира што се највећи број становништва Црне Горе опредијелио да говори српским језиком. То се мора мијењати, иначе занемарујемо и игноришемо чак и овај статистички податак“, рекла је у разговору за портал ИН4С проф. др Јелица Стојановић, предјседник Матице Српске – Друштво чланова у Црној Гори и редовни професор на Филолошком факултету Универзитета Црне Горе на катедри за српски језик и јужнословенске књижевности.
Она је у интервјуу за наш портал говорила о проблемима са којима се научна заједница и даље суочава поводом статуса српског језика, али је говорила и о српском културном идентитету у Црној Гори.
Ушли смо у нову календарску годину, 2025. по реду. Пета година од пада режима Демократске партије социјалиста који је користио све полуге моћи за дискриминацију и потирање српског културног и језичког идентитета, шта можемо рећи да се промијенило? Чему се можемо надати у 2025. години?
Промијенило се нешто макар у смислу да нема пријетње да ће они који имају опредјељење за српски језик и српску народност на тракторима напустити Црну Гору. Недовољно, али остасмо овдје. И остали бисмо у сваком случају! Никако да одлазимо. Ово је земља и простор наших предака. Српски језик и српско народносно биће су окупили просторе данашње Црне Горе у дубоку цјелину. Српство је објединило историјски различите просторе који су данас у саставу Црне Горе. Прије свега српство Старе Црне Горе. То је Црну Гору и створило и одржало кроз све вјекове, и увијек ће је најсуштинскије и најчвршће обједињавати. Антиспрпски набој је не води у складу са историјским континуитетом и ка спасењу. Што не представља негирање било чијег индивидуалног опредјељења. Статус српског језика се није промијенио, без обзира што се највећи број становништва Црне Горе опредијелио да говори српским језиком. То се мора мијењати, иначе занемарујемо и игноришемо чак и овај статистички податак. Који није ни издалека одраз истинске и исконске Црне Горе, у којој се говорио једино српски језик, али је неки податак који треба испоштовати.
Што се тиче нове календарске године, увијек се надамо бољем. Из дана у дан, из године у годину. Да увијек тежимо истини, да је надомјештамо неистини, и да исправљамо неправде, којих је било много, нарочито у пољедње вријеме. У том смислу би требало да се однесемо и према статусу српског језика у Црној Гори, и према историјској и научној истини. Према суштини!
Знате, политичари су „смислили“ лингвистичке термине: „службени језик“ – „језик у службеној употребу“ да би тиме дали предност термину црногорски језик, а да нијесу консултовали струку. Таква дистинкција није баш позната у свијету. Службена употреба је све, док службени језик није обавезно у службеној употреби. Дакле, постоји само у уставу. Може формално, симболички да егзистира, као латински у Ватикану. С обзиром на злоупотребу лингвистичких термина од стране политичара, ова злоупотреба би требало да заврши на суду.
И претходну годину је обиљежила борба за српски језик у Црној Гори, нарочито у вези са именовањем језика аутора у Националној библиотеци на Цетињу. Шта се дешава у вези са тим случајем, и има ли каквих нових информација?
Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, у сусрет отварању библиотеке Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори у Никшићу, покренула је комуникацију са Централном библиотеком „Ђурђе
Црнојевић“ (која је надређена свим библиотекама у Црној Гори) о начину и условима нашег учлањења у COBISS систем. Послије неколико електронских преписки, имали смо на Цетињу и разговор са руководством Библиотеке. Добили смо одговоре да пријаву за учлањење треба да поднесемо на црногорском језику, што ми, разумије се, нијесмо прихватили. С друге стране, саопштили су нам да тзв. нормативна (CONOR) база аутора такође мора да буде на „црногорском језику“. Предочили су нам да по аутоматизму, све што иде преко Централне библиотеке, бива у CONOR бази препознато као црногорски језик и црногорска ћирилица. То је, наравно, за нас било неприхватљиво, саопштили смо да је наша библиотечки фонд на српском језику (осим на енглеском, руском, француском, пољском…). Били смо принуђени да се упознајемо са нашим правима. Ова униформност се директно крши и са „изјавом о међународним католошким начелима“, које је издала IFLA, која сугерише слободан избор језика аутора који се уноси у нормативну базу јер „предност за нормирану приступну тачку за име би требало да буде дата информација која се налази на појавном облику писаним изворним језиком и писмом“. Испоставило се да истина није у сагласју са оним што нам је саопштено. Испоставило се да ни у CONOR бази нијесу сви препознати као „црногорски језик и црногорска ћирилица“, иако су у склопу опште библиотеке Ђурђе Црнојевић. Потом смо ангажовали адвоката, испоставило се да сваки савремни аутор, обративши се нашем друштву, може да тражи да му се промијени име језика и писма. Многи су се обратили за провјеру и тражили измјену, што је и спроведено. Изгледа да се софтвер предомислио?! Међутим, проблем је што је цјелокупно српско језичко и књижевно насљеђе, оних који нијесу међу живима, подведено под „црногорски језик и црногорску ћирилицу“. Ту су и Петровићи (Петар I Петровић, Петари II Петровић Његош, краљ Никола, и тако редом). Ова неправда се, да не кажем криминал, мора исправити. А све се ово дешава од прије коју годину! Све ово је инситуцинализовано организовано са намјером да се нико не досјети и не реагује. На исправљању те неправде мора се радити.
Мислим да се проблему треба дубље посветити. Свакако, на историјским и научним основама, црногорски језик не постоји. Име је, политичком моћи, уведено након референдума. То је само преименован српски стандарни језик или промовисани дијалекатски облици српског језика који постоје изван Црне Горе. На широким просторима српског језика. Никад у историји свих простора садашњих простора Црне Горе, није постојало име за језик „црногорски“, осим у периоду италијанске окупације – што не би требало да буде парадигма Црне Горе. Језик се на свим просторима који су ушли у простор државе данашње Црне Горе, једино звао српским именом. Дакле, име за језик у каталогизацији Библиотеке Ђурђе Црнојевић не би могао да постоји осим српског. Ако се од новог устава од референдума неко посебно декларише за новоуведено име за језик, то може бити посебно питање. Учинили смо као Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори много, и ангажовањем адвоката. Према том ангажовању, сваки стваралац, који пише српским језиком, може да захтијева промјену имена за језик и захтјев ће му бити испуњен. То може да тражи и најближи сродник. Према мом мишљењу, нико до посљедњих година не може да буде евидентиран под црногорки језик јер ни име тог типа није постојало. Важно је и ангажовање сваког појединачно, наравно ко то жели и сматра да је потребно.
Радићемо даље на правди и исправљању овог апсурдног именовања, јер именовање за језик – црногорски нема утемељење у историји, науци, традицији. Покушаћемо да нађемо начина.
Студијски програм за српски језик и јужнословенске књижевности у Никшићу, као и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори годинама су један од стубова борбе за очување српског културног и језичког идентитета у Црној Гори. Колико је тешко носити тај крст? Шта планирате у години која слиједи, да ли су у плану неки нови пројекти?
Студијски програм та српски језик и књижевност има свој дуги континуитет и резултате засноване на струци, науци, историјском насљеђу. У том духу ће наставити и даље. Имамо јако добар научни кадар и одличне студенте. И Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, као дио Матице српске, старе и знамените институције, наставља рад на исконском и утемељеном. На хиљадугодишњем идентитету настављамо. Као и увијек, бићете информисани о нашем раду.
Да ли имате неку поруку и поуку коју бисте, за крај, подијелили са нашим читаоцима у овим данима када чекамо најрадоснији од свих хришћанских празника?
У миру и љубави да сваки трен покушамо да дочекамо, да душу спасавамо, да будемо са својим ближњима, са тежњом да будемо на трагу истине, да је свједочимо и са њом живимо. Како нам свједочи историја од искони и како је и Христос пројавио.
