Још један дужи и нећу неко време, мајке ми…
Присуствујемо терминалној фази распада актуелне власти, која је свој ауторитет градила на симулацији стабилократије, реалполитике и наводног државништва, док се у реалности показује да су све то била обична потемкинова села. Несхватљива импотенција и мањак креативности, заправо низ потпуно суманутих потеза за последња четири и по месеца протеста, оголили су једну заиста бедну слику дојучерашњег апсолутног ауторитета председника и његове мамутске странке. Да, знали смо то и пре, рећи ће многи – стални позерај Александра Вучића и непрестано окруживање најгорим и најнекомпетентнијим њушкама, повлачење пред свим захтевима и претњама геополитичких непријатеља, па исто такво килаво, а наводно прагматично, држање према својим унутрашњим опонентима оличеним у прозападној опозицији у тренуцима када ови услед друштвених потреса (углавном трагедија) успевају да анимирају огромно незадовољство народа и изведу га (или му се попут крпеља прикаче) на улице. Сва умешност Александра Вучића сводила се на процену вектора притиска и мерење ризика по њега самог, без икакве суштинске организационе приче, која би функционисала након периода такозване „куповине времена“.
Чак се ни системом у који је СНС организован (интересна секта), са идејом catch all методологије, која обухвата све и сваког спремног да се прода и постане део сумануте икебане, са технократским отклоном од било какве идеологије сем маркетиншког и често примитивног србовања, не може објаснити оволики ниво распада. Да, у оквиру таквог „предузећа“, које познаје само ауторитет генералног директора и поседује стотине курсаџијских менаџерчића, те армију ухлебљених аполитичних користољубаца, у кризама је очекиван и висок степен нелојалности, фракцијашења у циљу спасавања сопствене коже, те још више премреженост утицајима оних којима је генерални директор у својој владавини непрестано попуштао, газећи националне интересе. И док је одређена врста компромиса неопходна и не може се избећи ма о каквим се носиоцима власти радило, поготову у околностима у којима се налази наша земља, ниво који је ова власт испољила је енорман и штеточински – апсолутно препуштање непријатељима Србије сваког сегмента државности, националних интереса, свих ингеренција на делу окупиране територије у којој је пре њих постојало јако упориште државе, медијско отварање према деловању непријатеља, не чињење баш ни једне ствари на остваривању културне стратегије (заправо кочење свих иницијатива на ту тему), уступање богатстава државе у руке страних инвеститора, продавање готово свих предузећа и ресурса од државног и националног интереса, предавање судства у руке странаца на намештеном референдуму, уподобљавање воукистичким наративима и стремљењима отуђене глобалистичке елите кроз геј параде, довођење на место премијера особе чија је једина препорука та врста сексуалности, доношење закона о родно сензитивном језику, отварање школа за утицај опскурних организација које су само покривалица за рад стране агентуре, привилеговани положај НВО сектора, гајење и финансирање отворених непријатеља Србије кроз разне универзитетске личности и медијске посланике, само да би се створила слика антагонизма према себи и подупро наратив о националном предзнаку партије…
Чак и сада, када је јасно да се ствари на глобалном плану мењају, уз свест да инерцијом подупрт курс није тако лако променити и да давоска елита није сасвим поражена нити лишена механизама моћи (о томе после), несхватљиво је да власт и даље покушава да се из кризе искобеља на старе начине, немајући минимум храбрости да искорачи из зацртане путање – политике удовољавања сваком моћном и игнорисања интереса сопственог народа. Александар Вучић би можда рекао да му је посао да сачува државу, али кукавичлук који се маскира у прагматизам и реалполитику не може бити начин да се то уради, ни у једном времену, нит међу једним народом. Поготово не српским.
Да ли нам се само чини или је поново на снази жртвовање сународника преко Дрине, као што један мој пријатељ из Републике Српске каже: „Приметан је његов појачани утицај (после боравка у Бриселу) да пацификује Додикове намере да коначно раскрсти са СА и врати БИХ на фабричка (Дејтонска) подешавања. То у континуитету ради откако је на власти у Србији…“. Дакле, Александар Вучић и даље доказује да је поуздани партнер дубоке светске олигархије жртвујући Додика, али и читаву Републику Српску. У исто време он је отворен за сарадњу са новом америчком администрацијом, најбољи партнер Кине и пријатељ Русије (али само на језику). Речју – све, само не представник Срба. О Додику се може свашта рећи, али му се доза храбрости у односу на његов положај не може порећи, поготову у поређењу са нашим председником, архи кукавицом са синдромом навијачког вође. И све то, како би се ослободио притиска који у земљи има и за који, између редова, оптужује исте те којима се завлачи у најтешње телесне шупљине.
Дакле, то што данас видимо епилог је власти која је успела да манипулацијама, куповинама политичких противника и њиховом заиста гротескном сликом која превазилази и ову његову, суверено влада последњих дванаест година, тако да и своје непријатеље (међу које убрајам и себе) убеди да нема алтернативу.
ДА ЛИ АЛТЕРНАТИВЕ ИМА?
Нажалост, мој став по овом питању је песимистичан. Ја не кријем да према актуелним протестима не гајим претерани ентузијазам и о томе сам већ писао. Несумњиво пробуђена снага и отпор великог дела народа, који су сасвим оправдани, у својој политичкој манифестацији, нису нимало охрабрујући. С једне стране имамо већ поменуту опозицију коју данас искључиво сачињавају приврженици прозападне идеологије, припадници еврофилне интелигенције, истих колаборационистичких склоности према непријатељима Србије, те застрашујуће карикатуралних ликова из већ рециклираних рестлова бивше власти. С друге стране је ентитет зван „студенти“ који је за последња четири месеца добио псеудорелигиозни ореол непогрешивости и позицију митског бића. Непобитна је снага актуелне српске младости, као и чињеница да међу њима доминирају они који су дубоко свесни идентитетског обрасца (не може се порећи колико дивоте има у призорима младих са српским заставама, хришћанским барјацима и иконама), али је исто тако евидентно, за оне који желе да виде иза копрене политичке коректности, да такви сачињавају искључиво „пешадију“ овог ентитета, док су они који о свему одлучују и руководе на неким сасвим другим подешавањима. Кардељевска решења промене система кроз пленуме и зборове радних људи као опозита партијском животу и представничкој демократију су или инфантилне којештарије (уколико су аутохтони) или дубока превара која се форсира у народу који је сасвим изгубио поверење у постојећи политички систем (уколико је та идеја настала иза кулиса домаће сцене). Са треће стране је народ, жељан правде, поноса, озлојеђен од преваре и издаја, али сведен на острашћену масу, изведен на улицу и убеђен да ни једна друга алтернатива таквом деловању не постоји. Ја једноставно нисам приврженик револуција, било плишаних или крвавих, у којима је једини критеријум истинитости страст масе, а њен суд последња реч. Знам да има националних делатника који овакав став квалификују као одузимање народу улоге субјекта и свођење на објекат, али верујем да када народ није у стању да артикулише системску политичку алтернативу ономе што не воли, већ бира да напросто излије гнев на улице… у 99% случајева он заиста постаје објекат нечијег деловања. Спонтаност у свету политике, у који је укључено толико фактора, играча и центара моћи, може бити инцидент са изузетно кратким трајањем. Све преко тога не може се тумачити тим појмом.
Идеја да иза покретања ових протеста стоји и неко са стране, без обзира што ту причу форсира власт из разлога самоодржања, и несумњиве и аутохтоне народне потребе и воље, за мене није без основа. Давоска екипа коју сам поменуо, по мом мишљењу, присиљена да ретерира у односу на нову америчку администрацију, од Европске уније прави упориште за наставак својих суманутих планова. Она, без обзира да ли је именујемо бајденовском дубоком државом, Енглеском МИ6, бриселском администрацијом… ради на сејању хаоса унутар Европе, посебно у оним земљама које по својој народној опредељености, али и властима, инклинирају поретку који се јавља (Словачка, Румунија, Мађарска… Вучића, без обзира на први део текста, доживљавам као врхунског опортунисту који би, када би заиста за то био способан и не би био кукавица, прешао на страну те парадигме). Чињеница да је народ у Србији који излази на улице већински против ЕУ и за суверену Србију, у условима недостатка политичке логистике (немамо ни једну озбиљну националну странку или покрет), а у околностима које сам претходно описао, не противуречи идеји да као такви, што је наша историја већ показала, служе попут мотора возила чији волан држи неко други. На крају, зар се не налазимо у једној изузетно тешкој позицији која је последица свега горе побројеног?
Док се светом ваљају невиђене геополитичке прoмене, траје рат елита који се води по танкој оштрици избијања оног глобалног, док се око нас плету мреже непријатељског утицаја и претњи (удари на Републику Српску, „тројни пакт“ наших суседа и доказаних „пријатеља“, активирање Турске), Немачка најављује убрзано наоружавања, а ЕУ минира сваки вид демократског изјашњавања тамо где јој резултати не одговарају, ми смо у огромној политичкој кризи и све већој и отворенијој економској као њеној последици, без видљивог решења, сем могућег међусобног обрачуна.
КАКВО ЈЕ ОНДА ТВОЈЕ РЕШЕЊЕ?
Ово је кључно питање упућено сваком скептику актуелних протеста. И упркос непостојању јасне алтернативе и повољних исхода по српски интерес, решење се мора наћи и то брзо. Име тог решења мора бити поново компромис, труо као и сваки други у изнуђеној ситуацији. Иако је извесно да договор међу супротстављеним актерима није био никад даљи, а народ до крајности неповерљив и жељан неке врсте освете коју у овом стању тумачи као правду, такав сценарио се по сваку цену мора избећи.
Као и увек одговорност је најпре на власти која мора да схвати да је на неки начин изгубила иако не на изборима. Ово потоње је кључно у смислу да друга страна нема основа да тражи њено потпуно уклањање, јер би то био пуч. Ипак, власт мора да схвати колико је омражена и сведена на потезе очајника који су сваким даном све гори и гори. Наша политичка елита са обе стране (позиционе и опозиционе) сувише је дуго решења својих проблема налазила у кмечању странцима, непријатељима српског народа. Одласци у Брисел по арбитражу, на коленопреклону молитву и љубљење руку, на закљињање да са пута ЕУ неће скренути, треба да припадну прошлости, јер су их све заједно довели ту где су сад. Време је за унутрашњи компромис који треба да понуди власт – не козметичким, већ правим испуњавањем захтева за поштене изборе, од бирачких спискова (за које Бранко Павловић тврди да су готово сређени, иако се то стално потеже као аргумент) до медијских услова, преко праћења гласања (камере и повећан број опозиционих контролора). Можда би требало понудити и ту фамозну прелазну владу (која је несумњиво мач са две оштрице и сасвим сигурно може да се изметне у нешто горе уколико то околности наметну), али никако без учешћа владајуће странке. Бојазан да опозиција на тако нешто не би пристала оправдана је, колико и то да би самим студентима такав договор био дискутабилан. Потребно је да и друге две стране, државе ради, пристану на неку врсту нормализације у којој би играле активну улогу, колико и у будућем одлучивању. Неко је већ предложио да би из редова студената сада могли да се регрутују непристрасни посматрачи избора, али зашто и они, на неком нивоу, користећи огромну националну енергију испољену кроз протесте, не би могли да формирају један политички блок, који би несумњиво имао велику подршку народа. На крају, за скрајнуте националисте, који су углавном сами криви за то, ово је још једна шанса да се пресаберу, организују и оформе заједничку листу која би имала репрезентативну улогу када наредни избори ступе на снагу.
Можда је ово што сам у последњем пасусу написао за већину утопијски сценарио и нешто што, у овом моменту свеопште народне острашћености и потпуне суманутости режима, већина не би прихватила, али… треба се опоменути да време истиче и да ће на крају све доћи на наплату. Тада ће алтруистичке снове о правној држави, победи над корупцијом и уставности поново потопити цунами немилосрдне реалности, а да ли ћемо тада имати државу, макар и овакву, велико је питање.
(ФБ | Небојша Петковић, 25.03.2025)
