Ненад Јездић, један од водећих српских глумаца, претходних дана боравио је у Републици Српској.
У Приједору и у Источном Сарајеву извео је монодраму “Књига о Милутину”, коју је, по чувеном роману Данка Поповића и у режији Егона Савина, премијерно извео прије три и по године у Звездара театру, а коју ће овог прољећа, како очекује, извести чак 300. пут.
Глумац је, такође, боравио у Бањалуци, гдје је био у жирију шестог издања Међународног фестивала студенских позоришта “Кестенбург” и том приликом говорио је за “Независне”, како о својој богатој глумачкој каријери, тако и о актуелним збивањима у Србији везаним за студентске протесте.
Фестивал студентских позоришта, наиме, био је идеална прилика да први пут јавно проговори о овој теми.
НН: За почетак, пошто сте дио “Кестенбурга”, колико су аматерска позоришта по Вама битна, како за развој позоришне публике, тако и за развој сцене?
ЈЕЗДИЋ: Глума, у основи својој, има назив да је академско образовање, колико год то претенциозно звучало, поготово у овим временима када се моја бранша и те како оспорава, када свако даје себи за право да прича да су то тек пуке извођачке делатности, а то заправо није тако. Када промишљам о мојим почецима, не могу да не закључим, и пред Богом и пред људима, и пред сопственом савешћу, да је најдубљи траг у мом стасавању и обликовању глумачком имао мој професор глуме Предраг Бајчетић. Уопште, тај додир са академијом, додир са тим што се назива академско у целом том контексту, то је период када се млад човек, бунџија, тврдоглав и својеглав, први пут сусреће са нечим што му је стварно ауторитет. У сваком професионалном оспособљавању ауторитети играју јако важну улогу. Нама су данас ауторитети неке врло фиктивне приказе, манипулације и садржаји који фиктивно обитавају. Лишени смо живе речи и живог контакта, као што је сада овај наш разговор. Међутим, поверење које је мени мој професор исказао, примивши ме на класу, опет из неког мог дијаметрално супротног света и постојања, то је оно најсуштаственије, најсуштинскије што ми је значило.
НН: А студентски фестивали?
ЈЕЗДИЋ: То су места где се студенти окупљају и где комуницирају међу собом, где пореде своја искуства и знања и то јесте и те како драгоцено, посебно за студенте. Наравно, и за публику. Ако тај фестивал обилује истином, како оном театарском, тако и оном животном, то је онда драгоцено и то је онда добро. Ја се надам да овај фестивал то јесте, па и ако није, да иде ка томе, да се тако усмерава.
НН: Осим ауторитета, какве анегдоте памтите из дана академије? Сергеј Трифуновић је својевремено говорио како сте 1992. године вас двојица ескивирали да платите карту за воз, што је било заиста занимљиво прочитати.
ЈЕЗДИЋ: Морам ти рећи да је то само мањи део приче. Да, то су несташлуци и тога је било на претек. Сергеј и ја смо чак и становали заједно. Толико различити људи, а мислим да смо повезали скоро две године заједничког становања и били смо нераздвојни. То искуство обилује том врстом догађаја, одрастања и сукобљавања, али оно што ја памтим са академије, то је оно што сам у свом унутрашњем свету стицао муком и врло тешко. Због тога сматрам да је академија и све са предзнаком студентско јако драгоцено и јако важно. Опет се враћам на сусрет са самим собом. Када се човек суочи са својим незнањем, са својом простотом, са својом бахатошћу, неинформисаношћу, када човек просветли своје рупе у етици и естетици, то је оно што је најдубљи траг оставило на мене и то је оно што највише памтим. Наравно, ја сам имао класу која је јако добра и која је и сада јако успешна. Лепо смо заједно функционисали и радили, али када данас, после 34 године, помислим на академију, ја имам испред себе лик, дело и поуку свог професора Бајчетића. И његову љубав, додуше јако чудно исказивану. Мене је мој професор Бајчетић сваког првог октобра на часу глуме избацивао напоље. Наравно, некад сам и заслужио, али кад не бих заслужио, питао бих зашто сад, а он би рекао због свега онога што ћете урадити. И то је деловало. То је огроман атак на сујету.
НН: Редовно играте монодраму “Књига о Милутину”. Прошло је 40 година од када је Данко Поповић написао ту књигу, а његов роман био је међу најчитанијим књигама у Србији тада, као што је Ваша монодрама једна од најпопуларнијих представа сада. У чему је тајна Милутинове популарности кроз вријеме?
ЈЕЗДИЋ: Вредност тог дела јесте што је неприкосновено у истинитости својој, у свом документаризму. Добро позориште, право позориште, јесте натуралистичко позориште, реално позориште које живот и истину носи у себи. Е сад, пошто смо ми друштво склоно манипулацији сваке врсте, проблем је што је свако користио тог Милутина како је њему одговарало. Левичари су у њему препознали своје недостатке и врлине, десничари такође, а Милутин је само један оштроуман, приземан, простодушан, честит, поштен, богобојажљив човек. Када кажем богобојажљив, не доживљавам га богобојажљивог у религијском, већ у етичком смислу. То је човек који опет има један врхунски ауторитет изнад себе, као и сваки верујући човек, без обзира које је вере. Милутин је чојствен, Милутин је јунак, Милутин је храбар, искрен, отворен, непатворен и то су све врлине. Милутин има много више врлина, него мана. Ми смо данас људи који не можемо да се ослободимо својих мана. Ми много више хранимо своје мане, него врлине, јер тешко је доћи до врлине. Милутину је то лако ишло и нама онда одговара да га присвајамо, да му се дичимо и радује нас што је он наш предак, генерално гледано.
НН: Дакле, људи у позоришним салама се диве Милутину?
ЈЕЗДИЋ: Сама представа има своју драгоценост. То је емпатија коју ја, ево, још мало па тристоти пут, једнаким жаром, једнаком вером, љубављу, разумевањем и односом према његовом херојству и чојству, живим на сцени. Људима то импонује. Људима импонује истина. Људи увек пригрле истину. Мало је људи који ће се у таквом тренутку, док то слушају, бавити манипулацијом и анализирањем. Милутин, дакако, има нешто левичарско у свом наступу. Милутин, дакако, има нешто и десничарско у свом наступу. Милутин је свечовек. Милутин је од свега тога узео нешто најбоље. А, опет, најбоље је узео из живота, из етике, из система вредности у којем је припадао човек тог времена.
НН: Прошло је тридесет година од филма “Тамна је ноћ”, за који је сценарио писао још један велики Поповић, Александар Аца Поповић, један од водећих драмских писаца.
ЈЕЗДИЋ: То је био мој први професионални филм. Ми смо имали један студентски филм пре тога који је био лишен контекста професионалног, зато што није био, да кажем, хонорарисан. Ово је први филм где сам био ангажован као глумац и као професионалац.
НН: Чини ми се Ви сте још тада били на академији?
ЈЕЗДИЋ: Да, то је била трећа или четврта година академије.
НН: И ондашње вријеме о којем говори и у којем је сниман тај филм је различито од данашњег. Данас на овим просторима нема мобилизације, рата, санкција, али ту су студенски протести. Дио историје се понавља?
ЈЕЗДИЋ: Те наше студентске протесте и ове студентске протесте на крају крајева, посматрам као један простор где неки нараштаји, нова генерација, из младалаштва, дечаштва, из девојаштва, треба да уђу у фазу очовечења. У том смислу разумем протесте. Не разумем одређене захтеве који нису етичке природе већ задиру у сферу политике и парламентарних одлука. Систем посрће и језива трагедија то потврђује. Не подржавати студенте у очинском смислу би значило да не подржавам своје троје деце која су студенти. У исто време бринем и желим да смо сви заједно поштеђени сваке манипулације које је на претек. Уз осећање огромне одговорности за јавно изречену реч и пуном свешћу о томе размишљам да су и власт и студенти на позицијама некакве бизарне опијености својим успехом и значајем који имају у овим данима који нам долазе. И једни и други са висине комуницирају и играју ону стереотипну, за сада само, мелодрамску филмску сцену где дете закључано у тоалету прети да ће да активира бомбу и да изврши девастацију свега, а родитељ у алкохолисаном стању се цери испред врата и прети “не смеш, слаб си” или “‘ајде пуцај, пуцај!”.
НН: У таквој ситуацији договора нема ни на видику?
ЈЕЗДИЋ: Ванредно стање нам не гине у најбољем случају. После овакве породичне срамоте следује нам, верујем. И то ми се не допада, да ћемо породичну терапију да добијемо од страних стручњака и тутора, будући да у својој заслепљености нисмо у стању да бринемо о својој кући и породици, свом наслеђу и иметку, али нека и тако буде, само нико нека не страда. Ни једни ни други нису Србија која нам је потребна. Само да верујем и да се надам да међу нама има одважних, честитих и храбрих Срба који ће рећи посвађанима доста је било, ни једни ни други нисте добри грађани, ‘ајде сад оно што никад нисмо пробали, а што јесте знамење и у химни и на грбу и у Уставу, на крају крајева, има ли нас, кад се пребројимо способних за слогу. Дакле, сви да прихватимо струку, закон земаљски и небески, па на колективну породичну терапију, трајног излечења и имунизације од сваке врсте манипулације.
НН: У супротном завршићемо као оне двије породице из филма “Тамна је ноћ”?
ЈЕЗДИЋ: Управо тако. Тамо смо имали хаос, а овде имамо слоган “руке су вам крваве”, где смо већ пресудили појединцима. Нама су свима руке крваве, коме руке нису крваве…
НН: Мислите да је то агресиван слоган?
ЈЕЗДИЋ: Доста агресиван слоган. Ми знамо шта је то, прошли смо то.
НН: Ви сте били учесник студентских протеста деведесетих не само на филму, него и у стварности?
ЈЕЗДИЋ: Јасно, све ово што ја причам о студентима причам из перспективе човека који је добијао пендрек по леђима на улици, из перспективе онога који се као студент нагутао сузавца на улици. Ово говорим као неко ко је све то прошао и доживео лично и велико разочарање због епилога тих протеста. Наравно, има и људи који су професори сада, а били су део тих протеста. Врло умно мисле, добро поступају и добро расуђују. Не бих да их именујем, али могуће све ово што сам рекао, да је речено са позиције мојих изневерених очекивања.
НН: Какав епилог данашње ситуације очекујете?
ЈЕЗДИЋ: Као педесетдвогодишњак ове студенске протесте не посматрам само као идеолошки или као политички јаз, него као генерацијски јаз, чист генерацијски јаз. То је евидентно генерацијски јаз, то више није ствар политике. Генерације које сада стасавају су вајбер генерације које су одмалена биле упућене на перфидну вештину данашњице која се зове “пи-ар”. Из “пи-ара” смо ми овде добили мреже и на тим мрежама имамо профиле који су у много чему оно што замишљамо да јесмо. Сви на обе стране, имају профиле и лишени су живе речи, живог искуства. То је потпуно виртуелно збивање и пребројавање мимо сваке моје логике. Ја верујем у реч и живим за своју реч. Све своје снаге усмеравам ка томе да одржим своју реч. Овде, између две сукобљене стране, више не пада ни реч. Нема речи. Сада су ти људи ненормално вешти постали да кажу шта треба да кажу, а да то не изговоре. Исто тако да не кажу, што неће да кажу, а да упркос томе изговоре. Родитељи и моја генерација не знају како да им приђу, а овима до тога није ни стало и не дају да им се приђе. Сви сада треба да искористимо тренутак да студентима понудимо најбоље од себе са вером да су они уистину будућност и узданица, а ни они да не забораве да смо ми њихови родитељи. Наравно, ја мислим да је систем крив за тај пропуст који је однео петнаест живота. Тај систем напросто мора да постане другачији, али не бих да се тај систем мења црвеном рукавицом и да се ствари тако генерализују и пресуђују. Ризикујемо да нам стварно свима руке постану крваве. Постоји ауторитативан режим, а одједном имамо и другу страну која, идентичним принципом вођена, тражи од нас подршку и одједном смо принуђени сви да се изјашњавамо и присиљавају нас на некакав референдумски концепт “за или против” илити “ко мисли другачије није наш”. Е, носите се и једни и други. А сигуран сам да нас је највише који хоће стабилност и разумевање. Ово је у основи својој генерацијски јаз. Студенти су сити јер се хране својом младошћу, силином и природом карактеристичном за њихов узраст, а ови други, опет, сити и набрекли од своје власти, хоће да и даље тај исти принцип спроводе. Српски породично-фамилијарни стереотип. Мислим да се морају договорити. Не занемаривати одговорност и тренутак и озбиљно промишљати “а шта сутра?”.
НН: Актуелна је трећа сезона серије “Бранилац”, у којој играте адвоката Вељка Губерину. Чини ми се да је ова серија, пошто је документарно-играног карактера, нешто потпуно другачије на овим просторима. Како Ви изнутра посматрате процес снимања ове серије и да ли сте уопште били у прилици да је гледате?
ЈЕЗДИЋ: Јако слабо гледам серије у којима играм, али не зато што сам неки чудак па то мене не дај Боже не занима, него, веруј ми, стварно немам времена. У контексту ових догађаја, где смо пуни саопштавања, обавештења, прогласа и свега, стварно видим колико сам ја затрпан својим обавезама и својим запосленима, да немам времена да мислим ни на шта друго. Без жеље да се правдам, то је једини разлог зашто понекад не погледам ни серију у којој играм.
НН: Ову нисте гледали?
ЈЕЗДИЋ: Гледао сам прву сезону. Добро знам шта је то, ми то заједнички креирамо са Вељком Деспотовићем и са Јеленом Светличић. Мени је узбудљив био Вељко Губерина као етичка појава, као неко ко је толико био глумствен и театралан у свом наступу. Толико је владао вештином казивања, што је елементарна потреба и задатак глумачки. Невиђене је наступе имао, невиђен је оратор био. Успешно је, на један вербалан начин, бранио своје штићенике. Био је посебан човек, другачији. Глумци се увек труде да имају дијапазон. Ми сви глумци причамо о свом дијапазону, о својој различитости, о жељи да будемо различити. Мени се учинило да се у лику Вељка Губерине могу бавити својом артифицијелношћу, да се бавим вештином подражавања, зато што је јако глумствен био у свом наступу, у свом дијалекту. Људи су збуњени па не знају, зашто ја то тако играм. Зато што га никад нису видели ни чули уживо. Кад ви имате човека који је рођен на Банији, па протеран, па завршио у Параћину и у Јагодини, па се школовао у Љубљани, па се школовао у Загребу, па дошао у Београд – то је онда један дијалекат, неко наречје, неки говор који је врло специфичан и посебан. Мени је то било најузбудљивије, посебно што имам осећај да га познајем. Имам осећај да га осећам. Његова вера у човека, његова вера да нико није крив и да смо сви криви, да је пропуст појединца колективан пропуст. То јесте велика истина и психоаналитичари би морали да праве велику комплексну анализу зашто је то тако.
НН: Да ли ће Ваш лик бити у трећој сезони “Сенки над Балканом”?
ЈЕЗДИЋ: Хоће бити у трећој сезони, имао сам чак и неке припреме сад, добијам епизоду по епизоду. Мислим да сад тај лик добија неку меру и неки простор за игру која ми одговара и која ми припада. Не бих сад да то отварам, али радујем се што ћемо то да снимимо и чак приведемо серијал крају са овом трећом сезоном.
НН: Негдје сте рекли, када сте обукли тај костим Кројача и навукли бркове, да сте толико личили на свог прадједа. И ту сте ископали дио традиције, иако играте негативан лик?
ЈЕЗДИЋ: Јесте негативан лик, али сам се осетио другачије. Глумца увек покреће и мотивише оно што је другачије. Оно што највише мотивише глумца, то је да буде другачији и да буде нов, да улази у неке зоне до тада неотваране и неосвајане.
НН: У “Сенкама” игра и наш глумац Александар Стојковић Пикси, па морам да Вас питам какву сарадњу имате са колегама из Републике Српске?
ЈЕЗДИЋ: Јако ценим ове људе овде. Када промишљам о њима, увек помислим да су из неког сплета животних околности, на споријим тракама у односу на нас. Они су глумци Републике Српске и драго ми је да им се даје простор да се искажу у Србији, да се покажу, да креирају и да маштају. И ја сам такође овде имао један пројекат са њима на Алтернативној телевизији, који се звао “Праоница”. То је јако чудно прошло, није било у некој посебној телевизијској експозицији. Још тада сам се упознао са глумцима из Републике Српске и из Федерације БиХ, пошто је то био један наш заједнички пројекат. Пиксија волим, ценим, лепо радимо и ја мислим да је он један добар, тачан и честит човек. И Николина Фригановић, наравно. Са Николином сам радио један већи пројекат. Радујем се кад их видим и радујем се кад се радују да раде у Београду са нама. Волео бих да та размена буде интерактивнија, као што и јесте, видим да доста глумаца из Београда ради овде у Републици Српској и то је добро. Размена искуства, игре и креативности, то је оно што покреће.
